Мишљење на Нацрт закона о азилу и привременој заштити

бр.011-00-22/2016-02 датум: 13. октобар 2016. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности даје

 

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о азилу и привременој заштити

 

 

Министарство унутрашњих послова је дописом број: 01-398/16-23 од 23. септембра 2016. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о азилу и привременој заштити (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења. Поступајући по овом захтеву, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

 

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

 

Одредбама члана 2. став 1. тачка 6) прописано је да је избеглица странац који се због оправданог страха од прогона због своје расе, пола, рода, родно заснованог насиља, језика, вероисповести, националне припадности или припадности одређеној друштвеној групи или због својих политичких уверења, не налази у држави свог порекла и није у могућности или због тог страха не жели да се стави под заштиту те државе, као и лице без држављанства које се налази изван државе свог уобичајног боравишта и које не може или због тог страха не жели да се врати у ту државу.

 

Одредбом члана 24. прописано је да ће се право на уточиште, односно статус избеглице, одобрити тражиоцу који се налазу изван земље свог порекла или уобичајеног боравишта, а оправдано страхује од прогона због своје расе, језика, пола, рода, родног идентитета, родно заснованог насиља, вероисповести, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења због чега не може или не жели да прихвати заштиту те земље.

 

Међутим, одредбама члана 28, којим је прописано која се дела сматрају прогоном, у ставу 2. тачка 1) наведено је да дела прогона могу бити физичко и психичко насиље, укључујући и сексуално и родно засновано насиље.

 

Имајући у виду наведено, нејасно је да ли предлагач закона родно засновано насиље препознаје као разлог односно основ прогона или као дело прогона.

 

У том смислу, потребно је усагласити наведене чланове Нацрта закона, а нарочито имајући у виду одредбе Конвенције Савета Европе у спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (у даљем тексту:Истамбулска конвенција)³, коју је Република Србија ратификовала 2013. године, а која у делу „Родно засновани захтеви за азил”, у члану 60, прописује обавезу страна потписница Истамбулске конвенције да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да родно засновано насиље над женама може бити препознато као облик прогањања у оквиру значења члана 1, А (2) Конвенције о статусу избеглица из 1951. године, а као вид озбиљног угрожавања, које захтева комплементарну, односно субсидијарну заштиту.

 

Поред тога, у већ поменутим одредбама члана 2. став 1. тачка 6) и члана 24, као разлог прогона наведени су, између осталог, пол, род и родни идентитет као и припадност одређеној друштвеној групи.

 

Међутим, у члану 26. Нацрта закона набројани су разлози прогона с обзиром на садржај појмова као што су раса, вероисповест, националност, политичко мишљење и друштвена група. Пол, род и родни идентитет нису посебно образложени у наводима овог члана, већ је у тачки 5) став 2. наведено да, зависно од околности у земљи порекла, одређена друштвена група може означавати и групу која се заснива на заједничким карактеристикама рода, пола, полног идентитета и сексуалног опредељења.

 

Сходно наведеном, нејасно је да ли је намера предлагача да пол, род и родни идентитет буду самостални разлози односно основи прогона, или је намера да ови разлози буду подведени под припадност одређеној друштвеној групи.

 

Повереник за заштиту равноправности указује да, ради прецизности, треба усагласити ове чланове, чија је неусаглашеност вероватно резултат дословног превођења Директива ЕУ, њиховог мењања у одређеним деловима, а потом наставком дословног превођења без узимања у обзир унетих измена. Приликом усаглашавања потребно је водити рачуна и о терминолошкој усклађености (примера ради у Нацрту закона су за исти појам у члану 2. став 1. тачка 6) и у члану 24. коришћени различити термини: „националност”, „национална припадност”, „политичко уверење”, „политичко мишљење”).

 

Такође, указујемо да члан 7. Нацрта закона, којим се забрањује дискриминација, односно, којим се као једно од основних начела на којима се заснива примена Закона о азилу и привременој заштити уводи начело недискриминације треба ускладити са одредбама члана 2. Закона о забрани дискриминације, с обзиром да је у питању основни антидискриминациони пропис. Најпре, терминолошки би било исправније ово начело назвати начелом забране дискриминације, а затим је неопходно имати у виду одредбе члана 2. Закона о забрани дискриминације, којима су дефинисани појмови „дискриминација” и „дискриминаторско поступање”.

 

Даље, чланом 15. став 2. Нацрта закона предвиђено је да се посебним и прихватним гаранцијама пружа одговарајућа помоћ тражиоцу који с обзиром на своје личне околности није способан да остварује права и обавезе из овог закона без одговарајуће помоћи. Повереник за заштиту равноправности је мишљења да треба прецизирати врсту и обим те помоћи и нарочито да треба предвидети доношење подзаконског акта којим би се детаљно уредило поступање према жртвама насиља и и другим осетљивим групама набројаним у ставу 1. истог члана. С тим у вези,  на исти начин треба преформулисати и усагласити  став 3. члана 54, којим су прописани услови смештаја за лица у посебном психофизичком стању (старост, инвалидност и сл.), па је закључено да се ради о истој категорији лица из члана 15. став. 1.

 

Такође, одредбама чл. 55. и 69. Нацрта закона прописано је да тражилац азила, односно лице коме је одобрено право на азил имају право на социјалну помоћ, а министар надлежан за социјалну политику ближе уређује питања социјалне помоћи тражилаца азила, односно социјалне помоћи лицима којима је одобрено право на азил. С тим у вези, указујемо да Закон о социјалној заштити[3] не познаје појам социјалне помоћи. Наиме, чланом 4. Закона о социјалној заштити је прописано да се право на социјалну заштиту обезбеђује пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком. Одредбама члана 6. наведеног закона прописано је да су корисници социјалне заштите држављани Републике Србије, као и да корисници могу бити и страни држављани и лица без држављанства у складу са законом и међународним уговорима. Одредбама члана 40. Закона о социјалној заштити прописане су које групе услуга социјалне заштите постоје, док су чланом 79. овог закона дефинисане  врсте материјалне подршке (новчана социјална помоћ, додатак за помоћ и негу другог лица, увећани додатак за помоћ и негу другог лица, помоћ за оспособљавање за рад, једнократна новчана помоћ, помоћ у натури и друге врсте материјалне подршке, у складу са овим законом и прописима донетим за његово спровођење). Имајући у виду наведено, указујемо да је потребно у Нацрту закона јасно прописати о ком се виду подршке ради као и ближе критеријуме за остваривање подршке, с обзиром да услове који су  прописани Законом о социјалној заштити и доказе о њиховој испуњености не могу у потпуности испунити тражиоци азила, као ни лица којима је одобрено право на азил.

 

Поред наведеног указујемо да је потребно у Нацрту закона користити коректне термине, на пример уместо речи: „лица са инвалидитетом” користити речи: „особе са инвалидитетом”, а уместо речи: „особе са душевним поремећајима”, речи: „особе са менталним инвалидитетом”. С тим у вези указујемо да је одредбама члана 3. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописано да израз „особе са инвалидитетом” означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке.

[1]Закон о забрани дискриминације („Службенигласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)

[2]Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06, члан 21)

[3]Службени гласник РС, број 24/11

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

 


microsoft-word-icon Мишљење на Нацрт закона о азилу и привременој заштитиDownload


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/misljenje-na-nacrt-zakona-o-azilu-i-zastiti">
back to top