Иницијатива за измену Закона о ученичком и студентском стандарду

бр. 011-00-23/2017-02    датум: 9. 5. 2017. године

 

 

МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА

Младен Шарчевић, министара

 

 

11000  БЕОГРАД
Немањина 22-26

 

 

Предмет: Иницијатива за измену Закона о ученичком и студентском стандарду

 

Поштовани господине Шарчевићу,

У складу са чланом 33. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[1], којим је, поред осталог, прописано да Повереник за заштиту равноправности иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације, подносим овим путем иницијативу за измену Закона о ученичком и студентском стандарду[2], и то члана 7. којим је прописано право студената на исхрану.

Одредбом члана 7. прописано је да право на исхрану од три оброка дневно имају студенти који испуњавају опште услове из члана 4. овог закона чије пребивалиште није у месту студирања, док право на исхрану од једног оброка дневно имају студенти који испуњавају опште услове из члана 4. овог закона и чије пребивалиште је у месту студирања.  Одредбом члана 4. Закона о ученичком и студентском стандарду прописани су општи услови за остваривање права у области ученичког и студентског стандарда. Између осталог, овим чланом је прописано да право на исхрану имају студенти високошколских установа чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, који су уписани први пут у текућој школског години на студије првог, другог или трећег степена, чије се школовање финансира из буџета Републике Србије и који имају држављанство Републике Србије (став 2.), студенти који имају држављанство државе у региону, под условима из става 2. овог члана, осим услова који се односи на држављанство Републике Србије (став 3.), студенти страни држављани, у складу са међународним уговором и реципроцитетом (став 4.) и студент из осетљивих друштвених група под условима утврђеним овим законом и применом ближих критеријума, које у складу са овлашћењима из овог закона прописује министар надлежан за послове образовања (став 5.).

Евидентно је да је одредбама члана 7. овог Закона направљена разлика између појединих категорија студената који испуњавају опште услове, односно између студената чије пребивалиште није у месту студирања и студената чије пребивалиште јесте у месту студирања.

Устав Републике Србије у члану 21. утврђује да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], који у члану 2. став 1. прописује да је  дискриминација свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Одредбама члана 2. Закона о ученичком и студентском стандарду прописано је да је ученички и студентски стандард организована делатност којом се у области образовања и васпитања обезбеђују додатни услови за доступније, ефикасније и квалитетније образовање и васпитање ученика и студената, као и да је циљ ученичког и студентског стандарда стварање материјалних, културних, социјалних, здравствених и других услова којима се подстиче стицање образовања, друштвена укљученост и свестрани развој личности ученика и студената.

У изјашњењу Министарства просвете, науке и технолошког развоја број 612-00-263/2017-05 од 6. фебруара 2017. године, између осталог, наведено је да је студентски стандард организована делатност којом се у области образовања и васпитања обезбеђују додатни услови за доступније, ефикасније и квалитетније образовање и васпитање и има за циљ стварање материјалних, културних, социјалних, здравствених и других услова којима се подстиче стицање образовања, друштвена укљученост и свестрани развој личности студента. Такође, наведено је да је намера и циљ Министарства просвете, науке и технолошког развоја да „свим студентима омогући приступ образовању под једнаким условима и да студенти, који студирају ван места пребивалишта, студентски дом доживе као своју нову кућу и породицу“.

Аргументи којима се у наведеном изјашњењу оправдава прављење разлике између две групе студената не могу се прихватити ни с аспекта циља, ни с аспекта последица које изазива.

Наиме, законом је прописано да се студентским стандардом жели обезбедити додатни услови за доступније, ефикасније и квалитетније образовање, односно да има за циљ стварање материјалних, културних, социјалних, здравствених и других услова којим се подстиче стицање образовања ученика и студената. У образложењу предлога Закона наведено је да је ученички и студентски стандард подршка систему средњег образовања и васпитања и систему високог образовања. Право на исхрану представља део студентског стандарда које ствара материјалне, социјалне и здравствене услове за доступније и ефикасније образовање студената. Наиме, обезбеђивањем доступне и адекватне исхране у току студирања, студентима се, пре свега смањују трошкови студирања, а потом се повећава слободно време и време расположиво за испуњавање обавеза поводом студирања, обезбеђује се здравија исхрана прилагођена потребама студената и, са социјалног аспекта, остварују се услови за социјално повезивање студената. Имајући у виду ове околност, очигледно је да спорно прављење разлике између студената на основу пребивалишта није ни у каквој вези са циљевима који се желе остварити студентским стандардом, односно правом студената на исхрану.

Када су у питању последице које овакво прављење разлика изазива, очигледно је да условљавање да студент нема пребивалиште у месту студирања да би имао право на три оброка дневно, елиминише студенте који имају пребивалиште у месту студирања. Број ових студената је сигурно мањи у односу на укупан број студената који користе ово право, односно који у складу са одредбама Закона имају право на три оброка (студенти држављани који су први пут уписали текућу годину студија на буџету државе, студенти државе у региону под истим условима изузев држављанства као услова, студенти страни држављани у складу са међународним уговором и реципроцитетом, као и студенти из осетљивих друштвених група). Три обезбеђена оброка дневно омогућавају студентима да се посвете студентским обавезама, као и да имају исхрану која садржи потребне храњиве материје за захтевне обавезе у процесу образовања. Исте потребе за адекватном исхраном у току студирања имају сви студенти без обзира на место пребивалишта и место студирања. Поред наведеног, овако постављен услов додатно погађа студенте који имају пребивалиште у месту студирања а због материјалних могућности или организације времена нису у могућности да себи припреме три оброка. Наиме, студенти који имају пребивалиште у месту студирања су, као и остали студенти, у току дана заузети обавезама поводом студија (обавезно присуствовање предавањима, вежбама, као и спремање колоквијума и испита). Оборива је претпоставка да сви студенти који имају пребивалиште у месту студирања живе са породицом која може да их испрати и дочека са припремљеним јутарњим и вечерњим оброком. Материјалне прилике породице могу бити такве да студенту не могу обезбедити адекватну исхрану која му је потребна у току студија или да организационо не могу да постигну да припремају оброке за студента. Такође, могуће је студент живи сам у месту студирања и да нема времена да сам себи припрема оброке.

Имајући у виду наведено предлажем да Министарство просвете, науке и технолошког развоја уважи ову иницијативу и као овлашћени предлагач предложи Влади измену члана 7. Закона о ученичком и студентском стандарду, и омогући свим студентима који испуњавају опште услове из члана 4. Закона да остваре право на три оброка дневно, како би се обезбедило остваривање начела једнаких права и обавеза, а све у циљу доступнијег и ефикаснијег образовања, друштвене укључености и свестраног развоја студената.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] „Службени гласни РС”, бр. 18/2010 и 55/2013

[3] „Службени гласни РС”, број 22/09

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Иницијатива за измену Закона о ученичком и студентском стандардуDownload


Print Friendly
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/inicijativa-za-izmenu-zakona-o-ucenickom-i-studentskom-standardu/">
back to top