Иницијатива за измену Кривичног законика

бр.011-00-15/2016-02    датум: 06. 9. 2016. године

 

 

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ

– за Нелу Кубуровић, министарку –

 

11000  БЕОГРАД
Немањина 22-26

 

 

Поштована госпођо Кубуровић,

У складу са чланом 33. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[1], којим је, поред осталог, прописано да Повереник за заштиту равноправности иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације, подносим овим путем иницијативу за измену Кривичног законика[2], и то члана 179. којим је прописано кривично дело  обљубе над немоћним лицем.

Кривичним закоником је за кривично дело обљубе над немоћним лицем (члан 179. став 1) запрећена казна затвора од две до десет година за оног ко над другим изврши обљубу или са њом изједначен чин искористивши душевно обољење, заостали душевни развој, другу душевну поремећеност, немоћ или какво друго стање тог лица услед којег оно није способно за отпор. Истовремено, за кривично дело силовања (члан 178. став 1) запрећена је казна затвора од три до дванаест година за оног ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица.

Према нашем мишљењу, поставља се питање разлога неуједначености казнене политике у односу на ова два кривична дела. Наиме, у оба случаја радња извршења је иста – обљуба или с њом изједначен чин, у оба случаја на страни пасивног субјекта не постоји слободна воља за полним општењем, што је уједно и заштитни објект код оба кривична дела. Разлике се појављује само у погледу личних својстава пасивних субјеката – у првом случају (обљуба над немоћним лицем) ради се о лицу које услед душевног обољења, заосталог душевног развоја, друге душевне поремећености, немоћи или каквог другог стања није способно за отпор, суштински, насилној обљуби (одсуство отпора при обљуби на страни пасивног субјекта услед неспособности да се он пружи, свакако не значи одсуство принуде при обљуби, односно постојање слободне воље за полно општење). Када се ради о силовању, обљуба је насилна (отворена употреба силе или претња употребом силе) у односу на пасивни субјект који је способан и/или слободан да отпор пружи. Само због те чињенице, односно личних својства пасивног субјекта, и начин остварења радње извршења је различит (у првом случају извршење обљубе искоришћавањем немоћи, у другом случају принуда).

Стога је, према нашем мишљењу, неопходно у циљу истоветне кривичноправне заштите лица која су изложена обљуби без слободног пристанка (а разликују се само по способности пружања отпора сили или претњи силом) изједначити висину запрећене казне из члана 179. став 1. са оном из члана 178. став 1. или исту повећати будући да се, према нашем мишљењу, искориштавање душевног обољења, заосталог душевног развоја, друге душевне поремећености, немоћи или каквог другог стања лица услед којег оно није способно за отпор, за извршење обљубе, може сматрати отежавајућом околношћу. На тај начин би висина запрећене казне била усклађена са тежином кривичног дела и остварена једнакост у пружању кривичноправне заштите пасивних субјеката истог заштитног објекта (слобода полног општења), чиме се доприноси и конзистентној казненој политици. У прилог нашег предлога говори и чињеница да је висина запрећене казне у односу на квалификовани облик оба кривична дела (члан 178. ст. 3. и 4. и члан 179. ст. 2. и 3. Кривичног законика), иста и износи од пет до петнаест година, односно најмање десет година.

Подсећамо да је Република Србија je 2009. године донела Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[3], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства.

Поред тога, Устав Републике Србије у члану 21. утврђује да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[4], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Према одредби члана 2. став 1. тачка 1) дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Такође, чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Зaкoн o спрeчaвaњу дискриминaциje oсoбa сa инвaлидитeтoм[5] заснива се на начелима забране дискриминације особа са инвалидитетом, поштовању људских права и достојанства особа са инвалидитетом, укључености особа са инвалидитетом у све области друштвеног живота на равноправној основи, укључености особа са инвалидитетом у све процесе одлучивања о њиховим правима и обавезама и једнакости права и обавеза.

Поред тога, антидискриминационе одредбе, па и оне које се односе на заштиту права особа са инвалидитетом, су садржане у многим законима којима се уређују поједине области друштвених односа, управо из разлога што се ради о лицима којима Устав и закон обезбеђује посебну заштиту.

Особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и најчешће дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота, што показују бројни извештаји како домаћих, тако и иностраних институција. Према годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности, већ неколико година уназад, особе са инвалидитетом су међу најдискриминисанијим друштвеним групама, ризици од институционализације су велики, а посебно је лош положај жена са инвалидитетом, које су вишеструко дискриминисане. Из тог разлога Повереник за заштиту равноправности је донео и Посебан извештај о дискриминацији особа са инвалидитетом у Србији.

Такође, у Извештају Европске комисије о напретку Републике Србије у процесу европских интеграција у 2015. години наведено је да у пуној мери треба обезбедити промовисање и заштиту права најрањивијих и најчешће дискриминисаних група, међу којима су особе са инвалидитетом.

Имајући у виду наведено предлажемо да Министарство правде уважи ову иницијативу и као овлашћени предлагач предложи Влади измене члана 179. Кривичног законика, како би се у домену кривичноправне заштите обезбедила адекватна заштита особа са инвалидитетом.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] „Службени гласни РС”, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14

[3] „Службени гласни РС-Међународни уговори”, број 42/09

[4] „Службени гласни РС”, број 22/09

[5] „Службени гласни РС”, бр. 33/06 и 13/16

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

 


microsoft-word-icon Иницијатива за измену Кривичног законикаDownload


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/inicijativa-za-izmenu-krivicnog-zakonika">
back to top