381-18 Мишљење по притужби ДСЗ против МБ због дискриминације на основу сексуалне оријентације у области јавног информисања, медији

бр. 07-00-390/2018-02  датум:  2.8.2018.

 

 

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе удружења „Д.С.З. “, поднете против одговорног уредника „М.Т.: И.и.З.“, М.Б.. Притужба је поднета поводом текста „Куда иде овај свет?“, објављеног 3. маја 2018. године у електронском издању овог магазина. У притужби је, између осталог, наведено да се поменутим текстом шире предрасуде према лицима другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, представљајући их као мањину која управља већином, те да је у тексту наведено да треба „пружити отпор ужасном плесу смрти, дивљању Содоме и Гоморе, педерастији, геј браковима, агресивној трансексуалној пропаганди и педофилији“. У изјашњењу на притужбу је, између осталог, наведено да је одредбом члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода прописано да свако има право на слободу изражавања. Истакнуто је да слобода поседовања сопственог мишљења представља предуслов за друге слободе које су гарантоване чланом 10. Конвенције и да ово право ужива скоро апсолутну заштиту у смислу да се на њу не могу применити могућа ограничења наведена у ставу 2. члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, те да досадашња пракса Европског суда за људска права јасно наводи да у вези слободе поседовања сопственог мишљења, било каква ограничења у односу на ово право нису у складу са природом демократског друштва. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у ком је разматрао наводе из притужбе и изјашњења, садржај текста „Куда иде овај свет?“, објављен у „М.Т.: И. и З.“, поруке које су овим текстом послате, као и праксу Европског суда за људска права. Приликом анализе идеја и ставова изнетих у овом тексту, Повереник је узео у обзир важност слободе изражавања, са једне стране, али и забрану узнемиравања и понижавајућег поступања прописану одредбом члана 12. Закона о забрани дискриминације, са друге стране. Приликом доношења мишљења Повереник је имао у виду и одредбу члана 48. став 3. Закона о јавном информисању и медијима којим је прописано да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује, као и члан 75. наведеног закона којим је прописана забрана објављивања идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело. Повереник је дао мишљење да је идејама и ставовима изнетим у тексту „Куда иде овај свет?“, објављеном у електронском издању „М.Т.: И. и З.“ od 3. маја 2018. године, повређене одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације. Због тога је одговорном уреднику „M. Т.: Истине и заблуде“ препоручено да се у „М.Т.: И. и З.“ објави извињење припадницима ЛГБТ популације, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком, те да убудуће не објављује прилоге којима се ствара страх или непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење за припаднике ЛГБТ популације.

 

  1. ТОК ПОСТУПКА
    • Поверенику за заштиту равноправности обратило се удружење „Д.С.З“ из Београда, притужбом против М.Б., одговорног уредника „М.Т.: И. и З.“. Притужба је поднета поводом текста „Куда иде овај свет?“, објављеног 3. маја 2018. године у електронском издању овог магазина.
    • У притужби је, између осталог, наведено:
  • да се у целом тексту „Куда иде овај свет?“ лица различите сексуалне оријентације од хетеросексуалне доводе у везу са развратом, изопаченошћу и другим негативним појавама;
  • да се у тексту шире идеје и предрасуде према припадницима ЛГБТ популације, тако што су представљени као мањина која управља већином и влада светом, те чијим ће деловањем и постојањем свет бити уништен;
  • да је у тексту, између осталог, наведено да „треба пружити отпор ужасном плесу смрти, дивљању Содоме и Гоморе, педерастији, геј браковима, агресивној трансексуалној пропаганди, педофилији...“;
  • да сматрају да је на овај начин повређено достојанство лица другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, чиме се ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за ЛГБТ особе.
    • Уз притужбу је достављен текст „Куда иде овај свет?“ као и линк ка сајту на којем је текст обављен.
    • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење одговорног уредника „М. Т.: И. и З.“, М. Б..
    • У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:
  • да допис Повереника за заштиту равноправности није својеручно потписао Повереник, нити стоји име лица које га заступа, те да је допис упућен на име „М. Т.“, а да такав медиј није уписан у регистар медија који води Агенција за привредне регистре;
  • је спорни текст репринт текста који је објављен пре три године, на који није реаговало надлежно тужилаштво које је обавезно да прати писање свих медија;
  • да је одредбом члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода прописано да свако има право на слободу изражавања;
  • да, како проистиче из генералних принципа члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, заштита права на слободу изражавања налази се у основи демократије. Слобода изражавања доприноси расправама о питању јавног значаја и подстиче свеукупан развој свакој појединца;
  • да, насупрот томе, арбитрарне забране права на слободу изражавања карактеришу тоталитарне режиме, где се индивидуално изражавање сматра опасним по друштвено јединство;
  • да права заштићена чланом 10. Конвенције обухватају не само право да се неко изрази о неком питању, већ и да прима информације и да има мишљење. Претпоставка за тако нешто је друштво које дозвољава слободну размену информација кроз бројне медије, укључујући штампу, телевизију, радио, књиге, часописе и слично;
  • да је слобода поседовања сопственог мишљења предуслов за друге слободе које су гарантоване чланом 10. Конвенције и да ово право ужива скоро апсолутну заштиту у смислу да се на њу не могу применити могућа ограничења наведена у ставу 2. члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода;
  • да досадашња пракса Европског суда за људска права јасно наводи да у вези слободе поседовања сопственог мишљења, било каква ограничења у односу на ово право нису у складу са природом демократског друштва;
  • да што се тиче слободе саопштавања информација, идеја, она је комплементарна са слободом примања тих истих информација и идеја, и то важи како за штампана средства информисања, тако и за електронске медије;
  • да иако се у члану 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода изричито не спомиње слобода штампе, Европски суд за људска права развио је богату праксу која садржи низ принципа и правила којима се штампи додељује повлашћен статус у уживању слобода садржаних у овом члану. Допунски аргумент у прилог овом ставу је и чињеница да су жртве повреде права на слободу изражавања од јавних власти углавном новинари, а не други појединци;
  • да је несумњиво да Европски суд за људска права даје слободи штампе већу заштиту када се о стварима од јавног интереса, осим политичких, води и јавна расправа. Када је у питању слобода штампе, битно је и објављивање гласина и оптужби које новинари нису у могућности да докажу;
  • да је у предмету Thorgson, Европски суд за људска права изричито нагласио, на тврдњу државе да у чланицама подносиоца представке нема објективније чињеничне основе будући да он није могао доказати истинитост тужби, да је захтев државе у погледу доказивања истинитости неразуман, па чак и немогућ задатак, наводећи да штампа не би могла скоро ништа да објави ако би се од ње захтевало да објављује само у потпуности проверене чињенице. Одатле произлази закључак да је ствари од јавног интереса неопходно вратити у сам контекст јавних расправа;
  • да став 2. члана 10. Европске конвенције дозвољава одређена ограничења у слободи изражавања све док су она у складу са посебним критеријумима, а нарочито ако су та ограничења прописана законом, „неопходна у демократском друштву“ и да теже једном од „легитимних циљева“ назначених у ставу 2. У одређивању да ли је забрана дозвољена суд је дозволио државама такозвано „дискреционо право“. Овај појам дозвољава државама одређену слободу у одређивању да ли се ограничење може сматрати неопходним или не, имајући у виду околности у тој држави или у одређеној ситуацији. Међутим, дискреционо право не спречава Европски суд за људска права да испитује ограничења слободе изражавања, а на суду је да одлучи да ли су образложења која је држава дала довољна, с обзиром на њено дискреционо право;
  • да заштита „угледа и права других“ представља „легитиман циљ“ који домаће власти најчешће користе да ограниче слободу изражавања. Веома често се оне на њу позивају да би заштитиле од критике политичаре и државне службенике. Из тог разлога је под овом ставком Европски суд за људска права развио богату судску праксу која показује висок ниво заштите која се додељује слободи изражавања, а нарочито штампи;
  • да, што се тиче језика, Европски суд је прихватио жестоку и оштру критику, као и сликовите изразе који имају ту предност што скрећу пажњу на питања која су предмет расправе. Од значаја је и став Европског суда за људска права изнет у случају Thoma v. Luxembourg из 2001. године, који се односи на рад државних службеника у овој држави, где је Европски суд изричито нагласио да државни службеници који поступају по службеној дужности, као и политичари, подлежу критици. Границе прихватљиве критике у погледу њих су шире него у погледу обичних појединаца;
  • да је у случају НанЛузШе, Европски суд за људска права, у параграфу 50. одлуке, нагласио да слобода изражавања обухвата и оне садржаје који могу да „увреде, запање и узнемире како државу, тако и одређену групу људи“;
  • да живимо у друштву у којем су „разне сподобе заузеле кључна места у овој држави, која је земља мрака и неслободе“;
  • да напомињу да се „поменуто удружење“ није огласило захтевом да се укључи у полемику са ставовима аутора, да њихов ставове оспори документима, доказима, сопственим мишљењем, већ се понаша као парасудски орган власти који прогања новинаре;
  • да „претња“ коју им је Повереник за заштиту равноправности „назначио“ обавезује да се „коначно обрачунамо са институцијом коју представљате, као продужена рука једног злочиначког режима“.

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

2.1. Увидом у текст „Куда иде овај свет?“, објављеног 3. маја 2018. године у електронском издању медија „М.Т.: И. и З.“, утврђено је да је наслов овог текста пропраћен наднасловом у којем је наведено: „Куга Трећег миленијума: Да ли је победа смрти, содомије, педофилије и уништење породице, коначни циљ Европске уније, или је то њен крај?

2.2.  Тема текста „Куда иде овај свет?“ појашњена је у сажетку, односно поднаслову текста. Наиме, у сажетку, односно поднаслову чланка наведено је следеће: „Захваљујући суманутој политици коју спроводе српски властодршци, Србија срља у правцу придруживања Европској унији, најболеснијој заједници коју је европски континент имао, још од времена Инквизиције. Мада тамо никада неће стићи, чак и ако ова заједница неким чудом опстане, све снаге постојећег политичког куплераја у Србији дале су се на посао да униште оно што је остало од ове земље, само да би она била ближе епицентру великог зла које је снашло европске народе. И не само Европска унија, него и цео Запад, данас су потонули у мрак педерастије, педофилије, истополних бракова, разбијања породице и уништења свега што је европску и хришћанску цивилизацију одржало до данас. Влада Александра Вучића, поноси се бројем гејева међу министрима, како би што више личила на европске владе и њене дипломатије у којима главну реч воде хомосексуалци, транссексуалци и особе које се изјашњавају као „бесполне“. Треба ли ова сулуда странпутица Србији? Куда иде овај свет?

2.3. Затим, текст почиње следећим речима: „Систематско уништење етичког, моралног, хришћанског и уопште људског у европској цивилизацији, приближило се своме врхунцу. Или ће овај континент чију судбину дели и Србија, пружити отпор ужасном плесу смрти, дивљању Содоме и Гоморе, педерастије, геј-бракова, агресивне трансексуалне пропаганде, педофилије, или га више неће бити“.

 

2.4. Након појашњења да су прве жртве глобалног насиља постале породице и најмлађи нараштаји, а преко њих државе и друштва, аутор текста наводи: „Да би овај ужасни пројекат успео, убрзано се мења и профил личности на челним позицијама у европским институцијама. Геј-дипломатија, постала је део европског политичког бића, а припадници такозване геј-лезбо заједнице, прецизно су распоређени у администрацији ЕУ, на местима одакле се доносе судбинске одлуке за све земље чланице и оне које то хоће да буду. Убрзано се мењају закони, па и уставна начела на штету породице и брака (…)

 

2.5. Затим, на  следећој страни, говорећи о правима хомосексуалаца и „Паради поноса“ у другим државама, аутор наводи: „Тако се у Србији законима који штите права хомосексуалаца и такозваних „трансродних“ мањина, претворио у терор те мањине над већином. Начела о слободи појединца или мањине, записана још у Француској буржоаској револуцији, данас су згажени у име содомије, педофилије и права изопачених. Закони који су санкционисали ово зло, полако уступају место законима који га глорификују. Србија и српско законодавство, прате овај „тренд…“ Даље, аутор се, говорећи о легализацији хомосексуалних бракова у Ирској и установаљавању нових „облика породице“ пита: „Какве су последице ове пошасти?“, те у следећем пасусу констатује: „Сексуална изопаченост постала је у западним друштвима заштићена од стране свих организација које се баве људским правима. За хомосексуалце и лезбијке су основане посебне асоцијације и организације које са огромним буџетима и армијама адвоката, штите или заступају њихове интересе“.

 

2.6. У наставку текста, аутор говори о пракси британског суда везаној за трошкове операције промене пола и утицају ове одлуке на британско друштво, потом указује на став руског друштва о хомосексуалности, те истиче како је под паролом „права човека на изопаченост“ – природни пол престао да се зове природним и нормалним. На крају текста, сарадник листа „Т.“, Г. Ђ. дао је своје виђење „социолошке и историјске позадине проблема који данас сатире Европу и хришћане…

 

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

  • Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности[2].

 

  • Устав Републике Србије[3] у члану забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других[4].

 

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[5], у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Поред тога, чланом 10. Конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1, прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба  члана 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

3.5. Одредбом члана 48. став 1. Закона о јавном информисању и медијима[6] прописано је да медиј мора имати главног уредника, док је ставом 3. истог члана прописано да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује. Одредбом члана 75. наведеног закона прописана је забрана објављивања идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

3.6. Одредбом члана 51. Закона о електронским медијима[7] прописано је да се регулатор стара да програмски садржај пружаоца медијске услуге не садржи информације којима се подстиче, на отворен или прикривен начин, дискриминација, мржња или насиље због расе, боје коже, предака, држављанства, националне припадности, језика, верских или политичких убеђења, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације, имовног стања, рођења, генетских особености, здравственог стања, инвалидитета, брачног и породичног статуса, осуђиваности, старосне доби, изгледа, чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама и других стварних, односно претпостављених личних својстава.

Анализа прилога  са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли идеје и ставови изнети у тексту „Куда иде овај свет?“, објављеним у електронском издању „М. Т.: И.и З.“, 3. маја 2018. године, представљају узнемиравајуће и понижавајуће поступање и повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно да ли се њима ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике и припаднице ЛГБТ популације.

3.8. Пре започињања анализе наведеног текста са аспекта антидискриминационих прописа, Повереник за заштиту равноправности констатује да је притужба поднета против одговорног уредника „М.Т.: И. и З.“, М. Б., те указује на релевантне законске прописе којима се уређује одговорност уредника медија. Наиме, одредбом члана 48. став 1. Закона о јавном информисању и медијима прописано је да медиј мора имати одговорног уредника, док је ставом 3. истог члана прописано да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује. Дакле, из цитиране законске одредбе произилази да је одговорни уредник за поједино издање одговоран за садржај који уређује, без обзира ко је аутор одређеног текста.

3.9. Затим, Повереник је разматрао и навод из изјашњења да допис Повереника за заштиту равноправности није својеручно потписао Повереник, нити стоји име лица које га заступа, те да је допис упућен на име „М. „Т.“, а да такав медиј није уписан у регистар медија који води Агенција за привредне регистре. С тим у вези, Повереник указује да је одредбом члана 37. Закона о забрани дскриминације прописано да по пријему притужбе Повереник утврђује чињенично стање увидом у поднете доказе и узимањем изјаве од подносиоца притужбе, лица против којег је притужба поднета, као и од других лица, те да се лице против којег је притужба поднета може изјаснити о наводима притужбе у року од 15 дана од дана њеног пријема. Такође, одредбом члана 32. став 1. овог закона прописано је да Повереник има стручну службу која му помаже у вршењу његових надлежности. Поред тога, одредбом члана 3. став 2. Одлуке о образовању и раду Стручне службе Повереника за заштиту равноправности[8] прописано је да Повереник доноси правилнике, упутства, одлуке о начину рада и извршавању послова Стручне службе и решења о правима и обавезама запослених. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности је донела решење којим је запослену у стручној служби Повереника за заштиту равноправности овластила да у њеном одсуству потпише допис којим се притужбе достављају на изјашњење. Стога, допис који одговорни уредник спомиње у свом изјашњењу, а за који тврди да не садржи тачне податке и потпис овлашћеног лица, заправо представља захтев који је Повереник упутио уреднику „М. Т.: И.и З., којим га је позвао да се изјасни на наводе из притужбе, а који је потписала овлашћена запослена у стручној служби Повереника за заштиту равноправности и на којем је јасно назначено да је допис потписан по овлашћењу поверенице, при чему је наведено име и презиме овлашћеног лица. Такође, овај допис је насловљен на „М. Т.“ а не „Т.“[9], како је то наведено у изјашњењу.

3.10. У изјашњењу на притужбу, одговорни уредник „М.Т.: И. и З.истакао да је одредбом члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода прописано да свако има право на слободу изражавања. Како је навео, слобода поседовања сопственог мишљења представља предуслов за друге слободе које су гарантоване чланом 10. Конвенције и да ово право ужива скоро апсолутну заштиту у смислу да се на њу не могу применити могућа ограничења наведена у ставу 2. члана 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, те да досадашња пракса Европског суда за људска права јасно наводи да у вези слободе поседовања сопственог мишљења, било каква ограничења у односу на ово право нису у складу са природом демократског друштва. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује на неколико чињеница које се тичу слободе изражавања и евентуалног ограничења овог веома важног људског права.

3.11. Наиме, Устав Републике Србије чланом 46. јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Слично томе, Европском Kонвенцијом за заштиту људских права и основних слобода[10], чланом 10, регулисана је слобода изражавања, тако што је ставом 1. прописано да свако има право на слободу изражавања, а да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, док су ставом 2. прописана ограничења, односно, да с обзиром да коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

3.12. Дакле, право на слободу изражавања није неограничено. Према одребама Устава Републике Србије и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, заштита угледа и права других је једно од легитимних ограничења овог права, као што је и сам одговорни уредник „М.Т.: И. и З.у свом изјашњењу исправно приметио. Када одлучује о томе да ли је дошло до повреде права из Конвенције, Европски суд за људска права посматра ограничења права на слободу говора у светлу сваког конкретног случаја, што подразумева свеобухватну анализу изјава и порука које се шаљу, као и просторног и временског контекста у којем су изјаве дате, те утврђује да ли је ограничење слободе изражавања било неопходно у демократском друштву и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу[11].

  • Имајући у виду обавезност и значај пресуда Европског суда за људска права, Повереник за заштиту равноправности је посебно ценио навод из изјашњења одговорног уредника „М.Т.: И. и З.да досадашња пракса Европског суда за људска права јасно наводи да у вези слободе поседовања сопственог мишљења, било каква ограничења у односу на ово право нису у складу са природом демократског друштва, те да је несумњиво да Европски суд за људска права даје слободи штампе већу заштиту када се о стварима од јавног интереса, осим политичких, води и јавна расправа. Истакао је да када је у питању слобода штампе, битно је и објављивање гласина и оптужби које новинари нису у могућности да докажу.

 

Неспорно је да члан 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода[12] гарантује слободу изражавања и прописује да свако има право на слободу изражавања, што укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. Ставом 2. истог члана Конвенције прописано је да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву између осталог и ради заштите угледа или права других. Европски суд за људска права је заузео став да се сваки од случајева мора посматрати засебно и изоловано, уз подробну анализу поруке који текст шаље читаоцима, а нарочито узимајући у обзир просторни и временски контекст у ком су дате. Само на тај начин се са сигурношћу може утврдити да ли одређени прилог представља одраз новинарске слободе и слободе изражавања, или се њиме, пак, вређају и понижавају одређене особе на основу неког њиховог личног својства.

 

Анализирајући наводе из изјашњења где М.Б., одговорни уредник „М.Т.: И. и З.“ истиче да Европски суд за људска права у пресуди Thorgeir Thorgeirson v. Iceland[13] каже да је захтев државе у погледу доказивања истинитости нарезуман, па чак и немогућ задатак, наводећи да штампа не би могла скоро ништа објавити ако би се од ње захтевало да објављује само у потпуности проверене чињенице, Повереник за заштиту равноправности истиче да иако медији уживају широк опсег заштите не смеју прекорачити постављене оквире, између осталог,  и због заштите угледа и части других. Њихова дужност је пружање информација и мишљења од јавног интереса. Право из члана 10. Европске конвенције о људским правима није апсолутно већ квлификовано право, што значи да мешање у слободу изражавања не представља нужно и повреду члана 10.[14]  Поред тога, информације које медији објављују, а које потпадају под опсег члана 10. могу утицати на приватни живот неке особе или групе лица. Заштита коју члан 10. пружа новинарима у погледу извештавања о питањима од општег интереса условљена је тиме да они поступају у доброј вери како би саопштавали тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком.

 

Како  је у свакој од пресуда које су наведене у изјашњењу, реч о изјавама које су дате у средствима јавног информисања, Европски суд за људска права је у свакој од њих нагласио важност и значај новинарске професије и објективност извештавања.

 

Пресудом Европског суда за људска права у случају Tammer v. Estonia[15] Суд је указао на  потребу процене употребљених речи у околностима сваког конкретног случаја. Суд је такође био критичан по питању употребе непотребно увредљивих израза и сматао је да је то оправдало казну. Спајањем речи „педерастије“ и „педофилије“ ове речи су добиле изразито негативну конотацију чиме је послата негативна порука о припадницима ЛГБТ популације, те се стиче утисак да другачија сексуална оријентација од хетеросексуалне представља нешто лоше. Треба имати у виду да је реч „предер“, као и све њене изведенице увредљива за ЛГБТ популацију. Европски суд је исто одлучио и у предмету  Pavel Ivanov against Russia[16] где је жестоко осудио напад на једну етничку групу који је усмерен против основних вредности Конвенције, нарочито толеранције, друштвених мера и недискриминације.

 

Сходно томе, подносилац представке не може да очекује заштиту предвиђену чланом 10.  Нема сумње да ће сваки коментар усмерен против основне вредности Конвенције бити уклоњен из заштите члана 10. (слобода изражавања) чланом 17. (забрана злоупотребе права).[17]Треба обатити пажњу и на начин на који се одређени садржај саопштава јавности (аудио, визуелно, штампаним путем..) али и на територију и популацију која ће бити у прилици да буде изложена конкретним садржајима.

 

У изјашњењу одговорног уредника магазина наведено је да је Европски суд за људска права, у параграфу 50. одлуке, нагласио да слобода изражавања обухвата и оне садржаје који могу да „увреде, запање и узнемире како државу, тако и одређену групу људи“, указујући на пресуду Handyside v. The United Kingdom[18]. С тим у вези Повереник подсећа да је у другом случају Европски суд за људска права, у пресуди Vejdeland and others v. Sweden[19] указао да и уколико је постојала намера да се покрене дебата о одређеној теми  мора посебно да се обрати пажња на коришћење израза који могу бити увредљиви за одређено лице или групу лица. Европски суд је у пресуди истакао да дискриминација по основу сексуалне оријентације представља тешку дискриминацију.

 

  • Даље Повереник истиче, да је у својој богатој пракси Европски суд за људска права развио стандарде које примењује у случајевима када подносиоци представке тврде да је повређено право прописано чланом 10. Конвенције, а на основу којих процењује да ли је ограничење овог права било оправдано и неопходно у демократском друштву. Заправо, Европски суд за људска права у својим пресудама, које се односе на евентуалну повреду члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на првом месту констатује да је право на изражавање једно од основних права које конституише основе демократског друштва и једно од услова за његов напредак и напредак појединца у њему, те да се заштита права односи на све информације или идеје, чак и у случајевима када су оне увредљиве, шокирају или узнемирују јавност. Међутим, Европски суд за људска права даље наводи да овако широко постављена заштита има и одређена ограничења, која морају бити неопходна, при чему се пре свега мисли на постојање „хитне друштвене потребе“[20]. Тако, када одлучује о томе да ли је дошло до повреде права из члана 10. Конвенције, Европски суд за људска права посматра ограничења у светлу сваког конкретног случаја, што подразумева свеобухватну анализу изјава, као и просторни и временски контекст у коме су оне дате[21]. Кључна чињеница коју суд мора да утврди је да ли је ограничење било пропорционално циљу који се њиме жели постићи, као и да ли су разлози за такво ограничење слободе изражавања довољни и релевантни.

 

Када је одлучивао по представкама везаним за изјаве објављене у средствима јавног информисања, Европски суд за људска права је у својим пресудама нагласио важност и значај новинарске професије и објективног извештавања, наводећи при том да новинари не могу прећи одређене границе, које се пре свега тичу права других, угледа, те заштите извора информације[22]. У пресуди Surek v. Turkey[23] наведено је да у случајевима када такво извештавање подстиче насиље, стигматизацију друге стране или ширење предрасуда, ограничења која постоје у погледу ширења таквих информација су оправдана. Наиме, улога новинара и медија, који утичу на формирање јавног мишљења, је да својим извештавањем не доприносе даљем развоју конфликата, подела и тензија у друштву, а тиме се не дира у слободу изражавања, као и обавезу коју новинари имају да објективно доприносе дијалогу у друштву и подстичу дебате од јавног интереса. Слобода медија и новинара омогућава јавности да формира своје мишљење о друштвеним догађајима и његовим актерима. Међутим, медији морају да делују у доброј вери и да пружају тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком[24]. То фактички, значи да новинари уживају слободу изражавања гарантовану чланом 10. Конвенције, све док поступају у складу са професионалним стандардима.

 

  • С тим у вези, и Кодексом новинара Србије дефинисани су професионални и етички стандарди којима се доприноси подизању угледа новинарске професије, промовише залагање за слободу мишљења, говора и изражавања, као и независност медија. У делу Кодекса под називом Одговорност новинара, наведено је да се новинар мора супротставити свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља. У делу под називом Новинарска пажња, прописано је да новинар мора бити свестан опасности од дискриминације коју могу да шире медији и учиниће све да избегне дискриминацију засновану, између осталог, на раси, полу, старости, сексуалној оријентацији, језику, вери, политичком и другом мишљењу, националном или друштвеном пореклу. Савет за штампу је поводом текста који је предмет ове притужбе донео одлуку[25] и једногласно изрекао јавну опомену у којој је наведено да је текстом: „Куда иде овај свет“, М.Т. прекршио тачку 1. Одељка 4. (одговорност Кодекса новинара Србије) о обавези новинара да се супростави свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља, као и да је прекршио тачку 4. Одељка 5. (новинарска пажња) по којој новинар мора бити свестан опасности од дискриминације коју могу да шире медији и треба да учини све да избегне дискриминацију између осталог и на основу сексуалне оријентације.

 

3.16. Када је реч о просторном и временском контексту, потребно је указати на положај ЛГБТ популације у нашем друштву. Наиме, предрасуде према ЛГБТИ популацији су широко распрострањене, а о томе конкретно говоре различити извештаји и истраживања. Примера ради у Трећем периодичном извештају Комитета за људска права о примени Међународног пакта о грађанским и политичким правима из 2017. године, када је Комитет усвојио и Закључна запажања[26] и обавезао Србију да до 29. марта 2021. године достави наредни периодични извештај, наведено је да Комитет констатује да и даље постоји висок ниво дискриминације и насиља над ЛГБТИ особама. У Извештају Европске комисије против расизма и нетолеранције[27] наведено је да се ЛГБТ особе суочавају са високим нивоом предрасуда и да је безбедност за њих свакодневни разлог за забринутост. Такође, у овом извештају се наводи да су припадници ЛГБТИ популације, поред Рома, најдискриминисанија категорија становништва. Поред тога, у истраживању Како реформа сектора безбедности утиче на људску безбедност у Србији: поновна процена утицаја реформе сектора безбедности на ЛГБТИ популацију наведено је да чак 80% укупне популације у Србији не би желело да им комшија буде ЛГБТИ особа, док петина тврди да зна и комуницира са неком ЛГБТИ особом. Укупно 26% испитаника верује да би престали да комуницирају са особом из блиског окружења уколико би открили да је особа другачије сексуалне оријентације. У истом истраживању, 23% анкетираних ЛГБТИ особа је навело да је доживело физичко насиље[28]. Последњи извештај Европске комисије наводи да су припадници ЛГБТИ популације, поред Рома, најдискриминисанија категорија становништва.[29] Подаци истраживања из 2016. године потврђују да се припадници ЛГБТ заједнице осећају мање безбедно од припадника већинског становништва.[30] Стога, текстови којима се шире стереотипи и предрасуде према ЛГБТ популацији, повећавају већ постојећу дистанцу према овим особама и представљају узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ повреду достојанства ове друштвене групе.

3.17. Стога, Повереник је детаљно анализирао текст „Куда иде овај свет?“, објављен у у електронском издању „М.Т.: И. и З.“, како би утврдио да ли поруке које су читалачкој публици послате овим текстом представљају узнемиравање и понижавајуће поступање према припадницима и припадницама ЛГБТ популације или, пак, у конкретном случају није дошло до прекорачења границе слободе говора. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности најпре истиче да „М.Т.: И. и З.“, као и други медији, има потпуно право и слободу да објави ставове и мишљења новинара о најразличитијим друштвеним појавама и догађајима. Међутим, оно што је недопустиво је да се став о одређеној друштвеној појави, колико год тај став био критикујући, исказује увредом целе једне друштвене групе само због тога што имају одређено лично својство, као што је, у конкретном случају, сексуална оријентација. Право на слободу говора, без обзира што представља основ сваког демократског друштва, није неограничено, већ како је прописано чланом 46. Устава Републике Србије, може се законом ограничити, а нарочито ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Другим речима, Повереник указује да свако има право да износи своје мишљење и личне ставове о свим друштвеним појавама, међутим, слобода говора, без обзира на начин изношења и објављивања идеја и ставова никада не сме да буде изговор за дискриминацију.

3.18. Анализирајући садржај текста „Куда иде овај свет?“, Повереник за заштиту равноправности констатује да су аутори текста, наводом:  „И не само Европска унија, него и цео Запад, данас су потонули у мрак педерастије, педофилије, истополних бракова, разбијања породице и уништења свега што је европску и хришћанску цивилизацију одржало до данас (.…), хомосексуалну оријентацију назвали увредљивим термином „педерастија“ и довели је у везу  са педофилијом, те су послали поруку да су припадници ЛГБТ популације допринели разбијању породице и уништењу свега што представља позитивну вредност у једном друштву. Такође, аутори започињу текст следећим наводом: „Систематско уништење етичког, моралног, хришћанског и уопште људског у европској цивилизацији, приближило се своме врхунцу. Или ће овај континент чију судбину дели и Србија, пружити отпор ужасном плесу смрти, дивљању Содоме и Гоморе, педерастије, геј-бракова, агресивне трансексуалне пропаганде, педофилије, или га више неће бити. Не, онаквог какав је био током своје дуге и бурне историје…“. Из наведеног се може закључити да је циљ био да се укаже да хомосексуална оријентација означава зло („плес смрти“), те да, поред других негативних појава, представља такав вид опасности за друштво да је неопходно да јој се „пружи отпор“, јер ће у супротном нестати све што је позитивно и људско у европској цивилизацији. Поред тога, у наставку текста се може уочити да аутори текста припаднике ЛГБТ популације називају изопаченим, док легализацију хомосексуланих бракова у другим европским земљама означавају као „пошаст“.

Изношењем и објављивањем оваквих ставова и погрдних квалификација, врло тендециозно је послата порука читаоцима да су особе хомосексуалне оријентације „изопачене”, да њихова сексуална оријентација представља зло слично педефолији, те да је потребно пружити отпор, јер ће у супротном све добро и вредно у европској цивилазицији нестати. Имајући у виду положај припадника/ца ЛГБТ популације, односно просторни и временски контекст, Повереник указује да је свако довођење особа сексуалне оријентације другачије од хетеросексуалне у контекст зла, претње и изопачености, којој је потребно пружити отпор, веома забрињавајуће, нарочито када се овакве поруке износе путем средстава јавног информисања. Овакви ставови и идеје подстичу дискриминацију и стигматизацију припадника ЛГБТ популације и осећај изолованости од већинске популације само зато што је њихова сексуална оријентација другачија од хетеросексуалне.

 

3.19. У изјашњењу одговорног уредника „М.Т.: И. и З.“ наведено је и да „претња“ коју им је Повереник за заштиту равноправности „назначио“ обавезује да се „коначно обрачунамо са институцијом коју представљате, као продужена рука једног злочиначког режима“. С тим у вези, Повереник указује да је дописом од 30. маја 2018. године од одговорног уредника „М.Т.: И. и З.“ затражио да се у року од 15 дана од дана пријема наведеног дописа изјасни о наводима и основаности пртужбе, те га је упознао са одредбом члана 45. Закона о забрани дикриминације којим је прописано правило о прерасподели терета доказивања, према којем, за случај да је акт дискриминације учињен вероватним, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, сноси онај за кога се тврди да је извршио дискриминацију. Такође, у допису је назначено да ће, уколико изјашњење не буде достављено у остављеном року, Повереник за заштиту равноправности, сагласно закону, одлучити на основу чињеница и доказа којима располаже. Из овога остаје нејасно шта је од наведеног одговорни уредник „М.Т.: И. и З.“ доживео као претњу, те Повереник за заштиту равноправности указује да навод везан за „коначни обрачун са институцијом коју представљате, као продужена рука једног злочиначког режима“ представља непримерен начин обраћања једној државној институцији и показатељ је недовољног познавања културе комуникације, која такође представља окосницу демократског друштва, за коју се, како наводи одговорни уредник, и „М.Т.: И. и З.“ залаже.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

Идејама и ставовима изнетим у тексту „Куда иде овај свет?“, објављеном у електронском издању „М.Т.: И. и З.“ od 3. маја 2018. године, повређене су одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације.

 

  1. 5. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује одговорном уреднику „М.Т.: И. и З.“ да се:

5.1. У „М. Т.: И. и З.“ објави извињење припадницима ЛГБТ популације, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком.

5.2. Убудуће не објављују прилози којима се ствара страх или непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење за припаднике ЛГБТ популације.

Потребно је одговорни уредник „М.Т.: И. и З.“, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико одговорни уредник „М.Т.: И. и З.“, не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[4] Устав Републике Србије, члан 46.

[5] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број  9/03

[6] „Службени гласник РС”, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење

[7] „Службени гласник РС”, бр. 83/14 и 6/16 – др. закон

[8] „Службени гласник РС” бр. 8/11 и 32/13

[9] Допис број 07-00-390/2018-02 од 30. маја 2018. године, који је одговорни уредник „Магазина Таблоид: Истине и Заблуде примио 15. јуна 2018. године

[10] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, – бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/10)

[11] Surek v. Turkey, представка број 26682/95, пресуда од 8. јула 1999. године

[12] Bladet Tromso and Stensaas v. Norway, представка бр. 21980/93, пресуда од 20. маја 1999. године

[13] Thorgeir Thorgeirson v. Iceland broj 13778/88 od 25. јула 1992. године

[14] Приручник о судској пракси Европског суда за људска права; Слобода изражавања и право на приватност према Европској конвенцији о људским правима, The AIRE Centre,  стр. 20

[15] Tammer v. Estonia, представја бр, 41205/98 од 06. фебруара 2001. године

[16] Pavel Ivanov against Russia, представка бр. 35222/04 од 20. фебруара 2007. године

[17] Seurot c. France, представка бр. 57383/00 од 18. маја 2004. године

[18] Handyside v. The United Kingdom, представка бр. 5493/72 од 7. децембра 1976. године

[19] Vejdeland and others v. Sweden, представка бр. 1813/07 од 09. фебруара 2012. године

[20] енг.„pressing social need

[21] Surek v. Turkey, представка бр. 26682/95, пресуда од 8. јула 1999. године

[22] Bladet tromso and Stensaas v. Norway, представка бр. 21980/93, пресуда од 20. маја 1999. године

[23] Surek v. Turkey, представка бр. 26682/95, пресуда од 8. јула 1999. године

[24] Bladet tromso and Stensaas v. Norway, представка бр. 21980/93, пресуда од 20. маја 1999. године

[25] Јавна опомена донета на седници Савета за штампу, одржаној 30.7.2015. године

[26] Извештај државе и Закључна запажања на: http>&&www.ljudskaprava.gov.rs/sr/node/141

[27] Извештај ЕКРИ о Србији (пети циклус мониторинга), објављен 16. маја 2017. године  CRI(2017)21 Serbian version

[28] National Democratic Institute (NDI) et al. (2015.), LGBT Public Opinion Poll Western Balkans (June/July 2015.), http://www.slideshare.net/NDIdemocracy/ndi-public-opinion-pollin-the-balkans-on-lgbti-communities, 10.11.2016.

[29] Европска комисија, Извештај о напретку- Република Србија, Брисел: 2016. стр. 19. доступно на : http://civilnodrustvo.gov. rs/upload/documents/Razno/2016/godisnji_izvestaj_16_srp.pdf

[30] Радоман и др, Како реформа сектора безбедности утиче на људску безбедност у Србији: поновна процена утицаја реформе сектора безбедности на ЛГБТИ популацију, (Центар за истраживање јавних политика, Београд: 2016.)

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon381-18 Мишљење по притужби ДСЗ против МБ због дискриминације на основу сексуалне оријентације у области јавног информисања, медији Download


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/381-18-misljenje-po-prituzbi-dsz-protiv-mb-zbog-diskriminacije-na-osnovu-seksualne-orijentacije-u-oblasti-javnog-informisanja-mediji-cir">
back to top