284-18 Мишљење по притужби У.Д.С.З. против В.Д. због дискриминације на основу сексуалне оријентације у области јавног информисања Медијима

бр. 07-00-293/2018-02  датум: 19.6.2018.

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

 

 

Мишљење је донето поводом притужбе удружења „Д.С.З.“ против В.Д., а поводом текста објављеног 12. јануара 2018. године под насловом „У одбрану природне породице“ на сајту www.... Повереник за заштиту равноправности је спровео поступак у ком је разматрао наводе из притужбе и изјашњења, текст аутора В.Д., као и поруке које шаље, узимајући у обзир просторни и временски контекст. Повереник за заштиту равноправности истиче да је приликом поступања у овом предмету имао у виду значај и улогу подстицања различитих ставова и мишљења у једном друштву, али и рестриктивно прописане границе слободе говора и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима. Посебно је анализиран аспект јавног манифестовања вере и убеђења, односно право на слободу вероисповести у односу на право на слободу од дискриминације. Сагледавајући целокупан контекст текста аутора В.Д., посебно у односу на изјашњење које је дао, термина који се у тексту наводе, као и порука које он шаље, Повереник је дао мишљење да су ставови у тексту „У одбрану природне породице“, узнемиравајући, понижавајући и представљају повреду достојанства групе лица на основу личног својства, чиме су прекршене одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације. Повереник је В.Д. дао препоруку да на свом сајту упути јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, као и да се убудуће суздржи од аката и изјава којима се крше прописи о забрани дискриминације.

 

 

 

 

 

 

  1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратило удружење „Д.С.З.“ против В.Д., а поводом текста објављеног 12. јануара 2018. године под насловом „У одбрану природне породице“ на сајту www…

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

  • да је В.Д., као аутор текста „У одбрану породице“, изнетим ставовима угрозио родну равноправност, маргинализовао трансродне особе и пропагирао идеје на начин који дискриминише лица на основу брачног статуса и сексуалне оријентације;

 

  • да се у тексту између осталог наводи да се Србима уместо комунизма, намеће хомосексуализам, под причом о родној равноправности, да хомосексуалне везе нису искрено емотивне, него пожудне, ситносопственичке, хедонистичке и потрошачке, због чега ЛГБТ парове не могу да се третирају као равноправни, нити им се сме дозволити да усвајају децу;

 

  • да је овај текст настао уочи доношења Закона о родној равноправности са циљем да грађане обавести о „насртају тоталитарне власти на породицу“, и да у делу текста „Одбрана природне породице“ аутор изражава идеје и ставове да је једина природна заједница, заједница између мушкарца и жене;

 

  • да су посебно увредљиви делови текста који се односе на изношење става да „хомосексуалне везе нису емотивне и да су развратне“, да не постоје хомосексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне везе одржавају и без њега;

 

  • да се идејама које су изражене у тексту врши дискриминација на основу брачног и породичног статуса, родног идентитета и сексуалне оријентације, као и да се ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

1.3. Уз притужбу је достављен текст аутора В.Д. „У одбрану природне породице“, објављен 11. јануара 2018. године, на сајту www….

1.4. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, а у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење В.Д..

1.5. У изјашњењу на притужбу, које је В.Д. доставио тако што је доставио интернет адресу која води ка тексту на његовомом сајту под називом „Одговор на тужбу лгбт заштитара“ је између осталог наведено:

  • да свој став о породици заснива на Светом Предању Цркава од Истока које је изложено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, те да су мушкарац и жена створени да би се у љубави целовито сјединили једно са другим;

 

  • да се особености полова не своде само на разлике у телесној грађи, и да у палом свету мушкарац и жена могу да се изопаче и престану да буду израз богом дане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасности палога човека према сопственом ја;

 

  • да Библија сведочи о тешкој казни коју је управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље, и да карактеришући морално стање паганског света апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти“ и „развратности“ које скрнаве људско тело;

 

  • да у савременом друштву дискусије о положају тзв. „полних мањина“ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост, него као једну од „сексуалних оријентација“ која има једнака права на изражавање и уважавање;

 

  • да се хомосексуалне тежње лече, као и остале страсти које муче савременог човека, и то постом, молитвом, покајањем, читањем Светог писма и светоотачких дела итд;

 

  • да Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. Такође наводи да, не оспоравајући никоме лична права на живот и на уважавање личног достојанства, Црква сматра да лицима која пропагирају хомосексуални начин живота не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким другим послом везаним за децу и омладину као ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним домовима;

 

  • да се повремено изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол, те та тежња може да има само погубне последице за даљи развој личности;

 

  • да промена пола посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева доводи до удвостручења проблема, рађајући унутрашњу кризу:

 

  • да у делу текста под насловом „Став јавног делатника“ наводи да своја политичка уверења заснива на јасном ставу о породици због чега као члан Српског покрета Двери, подржава Породичну повељу Србије чији текст је навео у целини;

 

  • да сматра да је нападнут због својих верских и политичких убеђења гарантованих Уставом.

 

  • да када говори о хомосексуализму, мисли на идеологију политичког хомосексуализма, а не на опредељење појединаца, и да као православни хришћанин има право на свој поглед на свет;

 

  • да се његова одбрана породице, темељи на хришћанским ставовима, да је политички хомосексуализам противпородично становиште чији је циљ разарање темеља друштва зарад тријумфа канцер-капитализма;

 

  • да се уместо радничких права, која су погажена и укинута, проглашавају права политичких хомосексуалаца;

 

  • да је један од разлога његове борбе против политичког хомосексуализма, настојање да се деца и омладина сачувају од идеолошке пропаганде коју овај покрет намеће;

 

  • да је главни циљ политичког хомосексуализма, уништење природне породице;

 

  • да су „тужибабе“ из удружења „Д.С.З“ изместиле из контекста речи Бранислава Вујића, које је цитирао. Да им је засметало што Вујић заступа тезу да ЛГБТ парове не можемо да третирамо као равноправне, при чему реч „равноправно“ нису ставили под наводнике. Појашњења ради, наводници су стављени да би се указало на чињеницу да у питању није истинска равноправност, него тежња политичких хомосексуалаца да почну да доминирају у друштву;

 

  • да су подноситељи притужбе, које назива „неписмењацима“ заговорници радикалног феминизма, који је имао више фаза. Најпре је тражио да се полови изједначе у правима, од активног и пасивног бирачког права до права на запошљавање, што је, како наводи, „могло да се разуме“;

 

  • да је њихова основна идеја да је биолошки пол неважан, а да је битан „гендер“ кога наше феминисткиње преводе као род;

 

  • да није вређао „никакве трансродне особе“ већ да је показао да да је идеологија родног феминизма, према којој је род друштвена конструкција а не пре свега плод биолошких датости пола, једна јефтина квазинаучна „жвака за простака“;

 

  • да политика „родне равноправности“ има за последицу одумирање народа;

 

  • да поручује Миши Ђурковићу да није сам и да послуша песму “As long as there is one hundred“ у којој је реч о борби Шкота против енглеског завојевача краља Едварда, (1320. година) против кога су устали краљ Роберт Брус и велики јунак Виљем Волас, кога тумачи Мел Гибсон у фиму „Храбро срце“ и који, док га черече, узвикује реч „Слобода!“.

 

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

 

 

  • У току поступка утврђено је да је на интернет страници www…, 12. јануара 2018. године објављен текст под називом У одбрану природне породице, аутора В.Д..

 

  • На почетку текста под поднасловом „РОДНА РАВНОПРАВНОСТ И ПРОПАГАНДА ХОМОСЕКСУАЛИЗМА“ аутор истиче да је текст настао уочи доношења Закона о родној равноправности припремљеног за усвајање у 2018. години и низа пратећих докумената „чије ће последице по нашу, ионако разорену породицу, бити огромне“. Аутор даље истиче да има за циљ да грађане обавести о „најстрашнијем насртају тоталитарне власти на породицу, који се може поредити само са комунистичким ударцем на духовне и породичне вредности“. Напомиње да се уместо комунизма, Србима намеће хомосексуализам, и то „под видом приче о „родној равноправности“, чије су пропагаторке код нас, као што видимо, „ЛГБТ активисткиње“. У даљем делу текста цитира се писмо Б. В. В., у коме је, између осталог, неведено: „не постоје хомсексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне везе одржавају и без њега. Хомосексуалне везе нису искрено емотивне, него пожудне, ситносопственичке, хедонистичке и потрошачке. Оне пре свега, својом развратношћупроширују поље потрошње, а оно се шири тако што разара све што је препрека слободном кретању капитала, па тако уништава и породичне односе. При том – пропагандно – мења (изврће) систем вредности, као и критеријуме службене »нормалности«. Зато ЛГБТ парове не можемо да третирамо као »равноправне«, нити смемо дозволити да усвајају децу. Бити родитељ више је од поседовања детета као »људског капитала«.

 

  • У делу текста под поднасловом „ОДБРАНА ПРИРОДНЕ ПОРОДИЦЕ“, В.Д. пише да је циљ да се брани природна породица и да је то пут Србије. Аутор цитира америчке стручњаке Алан К. Карлсона и Пол Т. Мер, који кажу да су вера и породица неодвојиви и да се дом заснива на побожности, служењу Богу и молитви, да су деца главни циљ и сврха брака.

 

  • У наставку текста, под поднасловом „ШЕСТ ГОДИНА ПОСЛЕ АНТОНИЋЕВЕ КЊИГЕ“ аутор говори да је социолог Слободан Антонић објавио књигу „Критика радикалног феминизма“, у којој је сјајно протумачио граматику савремене лажи о „родној равноправности“. Даље констатује „Радикални феминизам иде даље у освајању власти. Он је прошао кроз више фаза. У почетку, он је тражио да се полови изједначе у правима – од активног и пасивног бирачког права до права на запошљавање, и то је могло да се разуме. Међутим, на Западу, пре свега у САД, јавио се нови талас феминизма, иза кога су стајале радикалне феминисткиње, од којих су многе биле лезбејке и активисткиње покрета за лезбејска права. Њихова основна идеја је да је биолошки пол неважан, а да је битан „гендер“ (наше феминисткиње су ту реч превеле као „род“, иако реч „род“ у српском језику има сасвим друго значења, и језгро је из кога потичу многе кључне речи: од породице до родољубља ). „Род“ је друштвено конструисани пол. Ми изворно као да нисмо мушко ни женско, него нас таквима конструишу.“ Сматра да то конкретно значи да се „дечаци од три године приморавају да носе хаљинице и играју се луткама, и обрнуто, а затим деци дају могућност да мењају пол већ са петнаест година.

 

  • Након тога, аутор текста, у поднаслову „ЦИЉ ИМ ЈЕ УЛАЗАК У ШКОЛЕ“ даље, наводи: „ У оквиру новог Закона о родној равноправности, тражи се наметање „џендер“ идеологије читавом друштву. Главни циљ је да се душе освоје кроз школу. …. Кад ЛГБТ – џендеристи уђу у школе, добиће подлогу за своју пропаганду какву никад до сада нису имали. А сви знамо како су изгледали њихови „образовни пакети“ маја 2016. године.

 

  • На крају, у поднаслову текста „ИМАМО ПРАВО!“, наводи да „родитељи имају право да подижу своју децу и да их штите од тоталитарних уплива и лажних идеологија“. Аутор закључује: „ У Србији, земљи у којој је, од пописа 2002. године до данас, преко 400 000 људи мање, и у којој сваке године умре 34 000 људи више него што их се роди, и у којој има преко милион незапослених и ко зна колико оних који су на ивици да изгубе посао, породица, као основна ћелија друштва, захтева нарочиту пажњу и заштиту, што је у складу са Универзалном декларацијом о људским правима УН Аутор указује и на то да родитељи и законски стараоци имају право да обезбеде верско и морално образовање деце у складу са својим уверењима, према одредбама Устава РС. На крају закључује: Зато свим силама устанимо у одбрану породице и породичних вредности. Како радили, тако нам Бог помогао!“.

 

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

  • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, разматрао је наводе из притужбе и изјашњења, као и текст аутора В.Д. под називом „У одбрану природне породице“, објављен 12. јануара 2018. године, на интернет страници www….

 

Правни оквир

  • Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности[3].

 

  • Устав Републике Србије[4] у члану забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других[5].

 

  • Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[6], у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Поред тога, чланом 10. Конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

 

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1, прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба  члана 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

 

Анализа навода из притужбе, изјашњења и прилога са аспекта антидискриминационих прописа

 

3.6. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли је В.Д. ставовима израженим у тексту „У одбрану природне породице“, који је објављен 12. јануара 2018. године, на интернет страници www…, узнемирио и понизио групу лица на основу њихових личних својстава, односно да ли се ставовима израженим у овом тексту ствара страх, непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за припаднике ЛГБТ популације.

 

3.7. Повереник је анализом текста „У одбрану природне породице“ утврдио да је текст подељен на четири поднаслова у оквиру којих је аутор изнео своје виђење породице и друштва али и преносио ставове других лица. У том смислу, потребно је и анализирати да ли се изнети ставови крећу у границама слободе изражавања која је зајемчена чланом 46. Устава Републике Србије и чланом 10. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Такође, имајући у виду да се аутор бранио тиме да његови ставови представљају израз слободе вероисповести, Повереник је посебно анализирао однос између права на слободу испољавања уверења са једне стране и права на слободу од дискриминације са друге.

3.8. Потребно је најпре указати на неколико чињеница које се тичу слободе изражавања и евентуалног ограничења овог важног људског права. Наиме, Устав Републике Србије чланом 46. јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Европском Kонвенцијом за заштиту људских права и основних слобода[7], чланом 10. регулисана је слобода изражавања, тако што је ставом 1. прописано да свако има право на слободу изражавања, а да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, док су ставом 2. прописана ограничења, односно, да с обзиром да коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства

3.9. Дакле, право на слободу изражавања није неограничено. Према одребама Устава РС и Европске конвенције, заштита угледа и права других је једно од легитимних ограничења овог права. Када одлучује о томе да ли је дошло до повреде права из Конвенције, Европски суд за људска права посматра ограничења у светлу сваког конкретног случаја, што подразумева свеобухватну анализу изјава и порука које се шаљу, као и просторног и временског контекста, као и да ли је ограничење слободе изражавања било неопходно у демократском друштву и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу.[8]

 

3.10. Повереник указује да сваки појединац има право да износи своје мишљење и личне ставове, што представља основ сваког слободног демократског друштва. Међутим, слобода говора, без обзира на начин изношења и објављивања идеја и ставова никада не сме да буде изговор за дискриминацију.

 

3.11. Анализирајући просторни и временски контекст када је спорни текст објављен, потребно је указати на положај ЛГБТ популације која је једна од најмаргинализованих и најстигматизованијих друштвених група.  Хомофобија и трансфобија имају дубоке корене у друштву.  Присутна је велика социјална дистанца и негативан став јавности према ЛГБТ популацији. У прилог наведеном, говоре истраживања јавног мњења према којима чак четвртина испитаника не жели да им припадници ЛГБТ популације буду колеге, трећина њих не жели да се са њима дружи (34%), половина не жели да им припадници ЛГБТ популације буду васпитачи деце (47%), док чак 63% испитаника би имала нешто против да они сами или њихова деца буду у браку са ЛГБТ особом[9]. Особе другачије сексуалне оријентације и родног идентитета, сусрећу се са неразумевањем и осудом чак и у својим породицама, и неретко су жртве физичког и психичког насиља.

 

3.12. Након указивања на значај права на слободу изражавања, али и границе ове слободе, Повереник за заштиту равноправности детаљно је анализирао текст В.Д., посебно ценећи временски и просторни контекст, као и да ли се порукама које овај текст шаље ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за ЛГБТ особе.

 

3.13. У свом тексту, В.Д. је најпре критиковао одредбе Закона о родној равноправности. Повереник истиче да он, као и сви други грађани, има потпуно право и слободу да коментарише промене у законодавном систему и да се са њима не слаже, односно, да их критикује. Стога је легитимно што је В.Д. изразио своје неслагање са решењима која су се нашла у нацрту Закона о родној равноправности, посебно имајући у виду да су нека законска решења изазвала бројна противречна мишљења у друштву, те Повереник истиче да је јавна дебата о оваквим питањима увек пожељна и представља темељну вредност једног демократског друштва.

 

3.14. Даље, аутор је, појашњавајући своје ставове о породици и друштву, пренео и текст извесног Б. В., у коме је, поред осталог, наведено да „не постоје хомосексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне одржавају и без њега. Хомосексуалне везе нису искрено емотивне, него пожудне, ситносопственичке и потрошачке. Оне својом развратношћу проширују поље потрошње, а оно се шири тако што разара све што је препрека слободном кретању капитала, па тако уништава и породичне односе. При том пропагандно мења (изврће) систем вредности, као и критеријуме службене „нормалности“. Зато ЛГБТ парове не можемо да третирамо као „равноправне“.

 

3.15. На овај начин, истополни однос сведен је искључиво на секс, лишен других хуманих одлика као што је емоционална повезаност, за разлику од хетеросексуалних односа за које се наводи да могу постојати и без секса. Такође, хомосексуални однос је назван развратним, ситносопственичким и потрошачким уз упозорење да хомосексуалне везе уништавају породичне односе, и мењају критеријуме „нормалности“. Повереник указује да такав став најпре представља један негативан стереотип о истополним односима, а затим постаје експлицитно увредљив да би довео до закључка да ЛГБТ парове не можемо третирати као равноправне, што је у директној супротности са антидискриминационим прописима Републике Србије.

 

3.16. С обзиром да се акт дискриминације може састојати и у преношењу и чињењу доступним дискриминаторних текстова, без обзира на то ко је аутор, Повереник је од В.Д. затражио изјашњење на наводе из притужбе. У изјашњењу, аутор се није оградио од писања Б.В., нити оспорио аутентичност текста. Напротив, аутор је у свом изјашњењу изнео бројне ставове којима се, под окриљем права на слободу уверења, износи низ дискриминаторних ставова према ЛГБТ особама, чиме се заправо потврђује његово саглашавање са ставовима Б. В., које је пренео.

 

3.17. Наиме, у свом изјашњењу В.Д. је навео да „У савременом друштву, дискусије о положају „полних мањина“ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од „сексуалних оријентација“ која има једнака права на јавно испољавање и уважавање.“ Аутор преноси и наводни став Цркве да се „хомосексуалне тежње лече, и то постом, молитвом, покајањем, читањем Светог писма, општењем са верујућим људима“ и на сличне начине. Такође, наводи и да се „повремено изопачење људске сексуалности испољава у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (трансексуализам).“

 

3.18. Иако се притужба организације „Д.С.З“ не односи на изјашњење В.Д., у њему су изнети ставови који су забрињавајући, осликавају суштинско неразумевање људске сексуалности, подстичу негативне стереотипе о ЛГБТ популацији, и показују низак степен познавања права особа другачије сексуалне оријентације. Због тога је неопходан извесни осврт на такво изјашњење, посебно имајући у виду да је изјашњење аутора јавно доступно на његовом интернет сајту.

 

3.19. Најпре, у вези са наводима аутора да у савременом друштву постоје „тенденције да се хомосексуалност схвати, не као полна изопаченост него као сексуална оријентација која има једнака права на јавно испољавање и уважавање“, Повереник указује да су такве тенденције окончане у нашем друштву и да су особе другачије секуалне оријентације, на основу императивних прописа, једнаке у достојанству и правима са хетеросексуалним особама.

 

3.20. Затим, у вези са наводним „лечењем хомосексуалности“, треба рећи да свако има право на своја уверења, па и да у лечењу радије приступи верским ритуалима него медицинским достигнућима, у оној мери у којој се таква пракса односи на њих и не дира у права других. Ипак, стављати особе другачије сексуалне оријентације у било какав контекст болести и ненормалности, дискриминаторно је и дубоко узнемиравајуће за суграђане чије се потребе и капацитети за емотивно-секуалним партнерским односом ни у чему не разликују од потреба и капацитета хетеросексуалних особа.

 

Наиме, кроз историју су постојали покушаји „лечења“ хомосексуалности и то неретко суровим методама које нису давале никакве резултате. Лезбејке су подвргаване хистеректомији и терапији инјекција естрогена, док су геј мушкарци подвргавани кастрацији и електрошоковима. Научна заједница данас, хомосексуалност не сматра менталним поремећајем већ варијететом сексуалне оријентације. Такође, треба имати у виду и да је Светска здравствена организација уклонила категорију „поремећај родног идентитета“, и предложила нову категорију „родна инконгуренција (неусклађеност) под поглављем 6 – стања повезана са сексуалним здрављем.

 

3.21.  Суштински, В.Д. своје ставове брани углавном правом на слободу вероисповести и уверења, па наводи да су то „ставови православног верника“. Сматра да оно што је предмет притужбе за дискриминацију, представља заправо израз његове слободе испољавања вере. Појашњава да, као православни хришћанин, из чије догматике извире и етика, своје ставове базира на „Светом предању цркава од истока“.

3.22. Због тога Повереник указује на важеће прописе који регулишу слободу веросиповести као и на релевантне ставове Европског суда за људска права. Наиме, Европска конвенција о људским правима и основним слободама[10] у члану 9. гарантује слободу мисли, савести и вероисповести; прописује да ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам, или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом. Такође, наведено је да слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу  јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

На сличан начин је ово питање уређено Уставом РС[11] који чланом 43. јемчи слободу вероисповести и испољавања вере, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници са другима. Слобода исповедања вере се може ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања националне, расне и верске мржње. Члан 44. прописује да су цркве и верске заједнице равноправне и одвојене од државе.

3.23. Дакле право на слободу вероисповести, подразумева првенствено слободу уверења и обављања верских обреда, промене вере и испољавање вере, али не сме служити као изговор за повреду права других и дискриминацију.

Из јуриспруденције Европског суда за људска права, такође проистиче да је суд у бројним случајевима дао превагу поштовању права других у односу на слободу изражавања вероисповести. У пресуди Martins Casimiro и Cerveira Ferreira против Луксембурга, суд је заузео став да је дужност поштовања било каквих уверења родитеља подређена основном праву детета да добије образовање, те се стога одредба чл. 2. Протокола бр. 1. не може тумачити на начин који би захтевао признање жеље родитеља да, на пример, њихово дете добије изузеће и да му буде дозвољено да не похађа школу суботом, из верских разлога[12].

На сличан начин суд Северне Ирске, заузео је став у случају када из верских разлога, власници посластичарнице нису хтели да направе торту на којој је писало „Подржавам геј брак“. Наиме, иако су се власници бранили ставом да је то противно њиховом верском уверењу, Суд је остао на становишту да тужени нису верска установа, да се баве профитном делатношћу, да за њих нема уступака и да морају све кориснике услуга да третирају на једнак начин. Суд даље наводи да они имају право на верска уверења, али само у складу са законом.[13]

3.24.  Имајући у виду наведено, а у контексту изјашњења аутора текста који цитирајући Стари завет појашњава своје етичке принципе и уверења, треба указати да не постоје никакве сметње да било које лице, своје вредности и начин живота уређује према било којим етичким или религијским изворима, али када говоримо о савременом друштву, треба имати у виду да данас такође постоје и универзалне цивилизацијске вредности као и закони који су обавезујући за све. Универзална декларација о људским правима прокламује да се сви људи рађају једнаки и слободни у достојанству и правима, а Устав Републике Србије прописује да је људско достојанство неприкосновено[14]. Антидискриминациони прописи гарантују поштовање људског достојанства и забрањују сваку дискриминацију. Данас је недопустиво да се особе другачије сексуалне оријентације, на експлицитан или имплицитан начин називају изопаченима и болеснима, као што то у свом изјашњењу чини аутор, управо када говори о савременом друштву, цитирајући притом друга лица и преносећи наводне ставове цркве.

3.25. Такође, не постоје никакве сметње да се аутор залаже за породичне или било које друге вредности, све док не дира у права других лица. Међутим, аутор подстиче стереотип да поштовање права једне групе лица, носи са собом губитак права за друге. Односно да ће остваривање права на приватни и породични живот особама другачије сексуалне оријентације, на неки начин угрозити иста права хетеросексуалних особа. При томе, у тексту „У одбрану природне породице“, који је предмет притужбе, аутор упозорава на драматичне податке о паду наталитета, стварајући на тај начин привид да је пад наталитета у друштву у вези са покретима за заштиту људских права особа другачије сексуалне оријентације и оснаживање жена. Такви стереотипи су погубни за друштво у целини. Наиме, Повереник указује да популациона политика, подразумева механизме подстицања рађања, који обухватају и жене и мушкарце равноправно, као и бригу о породици и одговорном родитељству, и томе ни на који начин не може бити сметња залагање мањина у друштву за поштовање свог достојанства и права на породични живот.

3.26.  На послетку, аутор се у тексту који је предмет притужбе, позива и на међународне изворе права, и то најчешће на правне прописе Уједињених нација. Са тиме у вези, Повереник указује да је Генерална скупштина Уједињених нација, 2008. године донела декларацију која осуђује кршење људских права која су заснована на сексуалној оријентацији и родном идентитету[15]. Када су у питању правни извори Уједињених нација, важно је поменути и Принципе из Џогџакарте. Принцип бр. 3 утврђује да „свако има право да свуда буде правно признат као правни субјекат. Особе различите сексуалне оријентације и родних идентитета ће имати правну способност у свим животним аспектима. Самодефинисана сексуална оријентација и родни идентитет је интегрални део њихових личности и један је од најосновнијих суштинских аспеката самоодређења, достојанства и слободе. Нико неће бити подвргнут притиску да поништи, сузбије или одбије своју сексуалну оријентацију и родни идентитет“. Имајући у виду ставове аутора о сексуалној оријентацији и родном идентитету, важно је поменути и на који начин су ови појмви дефинисани у овом УН докумету који је усвојен 2007. године. Наиме, сексуална оријентација се односи на способност сваке особе да осећа дубоку емоционалну, физичку или сексуалну привлачност са особама различитог и/или истог пола и/или рода. Родни идентитет се односи на дубоки унутрашњи осећај и властиту родну самоспознају која може али и не мора да кореспондира са полом који је особи уписан рођењем, укључујући и сопствени осећај тела (који се може мењати, уколико је слободном вољом одлучено, медицинским или хируршким путем) и остало испољавање рода укључујући и одевањем, говором и понашањем.[16]

3.27. Повереник за заштиту равноправности указује и на пресуду Европског суда за људска права у предмету Вејделанд и други против Шведске (пресуда од 9. фебруара 2012. године) у којој је суд истакао да је дискриминација по основу сексуалне оријентације подједнако озбиљна као и дискриминација заснована на раси, пореклу и боји коже, те да „напади“ на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбију овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела.

Обележавајући Међународни дан против хомофобије и трансфобије, УН Висока комесарка за људска права Неви Пилај је рекла  да се хомофобија и трансфобија не разликују од сексизма, мизогиније, расизма и ксенофобије. “Али док су те друге форме предрасуда универзално осуђене од влада, хомофобија и трансфобија су пречесто превиђане,” рекла је. “Историја нам показује да је огромна људска цена дискриминације и предрасуда. Нико није овлашћен да третира ни једну групу људи као мање вредне или да су мање вредни поштовања. Свако поједино људско биће има иста права, право на исто поштовање и етички третман, без обзира на сексалну оријентацију и родни идентитет.”[17]

3.28. Свестраном анализом текста В.Д. „У одбрану природне породице“, посебно у контексту изјашњења које је дао, Повереник налази да су прекорачене границе слободе говора. Преношењем текста Б.В., чије је ставове присвојио, В.Д. је подржао негативне стереотипе о ЛГБТ популацији који су најчешћи узрок дискриминације и преносио идеје и мишљења које вређају достојанство групе лица на основу њиховог личног својства, и стварају страх, непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

Ставовима изнетим у текстом „У одбрану природне породице“, објављеном 12. јануара 2018. године на сајту www…, повређен је члан 12. Закона о забрани дискриминације.

 

 

  1. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности даје препоруку В.Д.:

 

5.1. Да на свом сајту јавно упути извињење особама другачије сексуалне оријентације због изнетих ставова који представљају повреду достојанства групе лица на основу личног својства.

5.2. Да се убудуће суздржи од аката и изјава које представљају дикскриминацију лица на основу било ког личног својства.

 

Потребно је да В.Д., обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико В.Д. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[5] Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), члан 46.

[6] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број  9/03

[7] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори“, – бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 – испр. и „Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/2010)

[8] Surek v. Turkey, представка број 26682/95, пресуда од 8. јула 1999.године

[9] Извештај о истраживању јавног мњења, „Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији“, Повереник за заштиту равноправности, децембар 2016. године, Београд

[10] „Сл. лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03

[11] „Сл. гласник РС“, бр. 98/2006

[12] Martins Casimiro and Cerveira Ferreira v. Luxembourg, br. 44888/98, 27. април 1999. године

[13] Вера у равноправност: вероисповест и уверења у Европи, Еквинет 2017. година, стр. 80

[14] Члан 23. Устава Републике Србије

[15] http://www.wluml.org/node/7296

[16] http://www.rodnaravnopravnost.rs/attachments/013_Yogyakarta%20principi%20na%20srpskom.pdf

[17] Проф. др Зорица Мршчевић, Међународни стандарди и искуства у регулисању права трансродних особа

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon284-18 Мишљење по притужби У.Д.С.З. против В.Д. због дискриминације на основу сексуалне оријентације у области јавног информисања Медијима Download


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/284-18-prituzba-u-d-s-z-protiv-v-d-zbog-diskriminacije-na-osnovu-seksualne-orijentacije-u-oblasti-javnog-informisanja-medijima-cir">
back to top