242-18 МП, Г.Б. против в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. У Н. С. по основу пола у области пружања здравствених услуга

бр. 07-00-244/2018-02  датум: 17.7.2018.

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Г. Б. из Н. С, поднете против в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. Подносилац притужбе наводи да је дошао до Института да се информише о здравственом стању детета, где је обавештен да као отац детета, у складу са Одлуком Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. не може бити пратилац детета. Истакао је да се у овој одлуци мајка наводи као пратиља детета, те да сматра да је на овај начин извршена дискриминација очева на основу пола. Анализа Одлуке Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. број 311 од 25. јануара 2018. године, показала је да је одлука донета због актуелне епидемиолошке ситуације грипа у АП Војводини и претходних мера у вези са епидемијом морбила, те да се у наредном периоду одређује мера забране посете пацијентима Института. Такође у одлуци се наводи да мајка-пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакциналном статусу), из чега се закључује да је само мајкама дозвољено да буду пратиље пацијената. У изјашњењу Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. наведено је да у редовним околностима у Институту пратиоци хоспитализованог детета могу да буду родитељи као и хранитељи и старатељи оба пола, те да се не врши дискриминација на основу пола, као и да се у наведеној одлуци пре свега имало у виду да приоритет имају мајке дојиље. Затим, истакнуто је да је у циљу поштовања родне равноправности текст одлуке исправљен, те да сада у новој Одлуци Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. број 1068 од 23. марта 2018. године, стоји „пратилац детета”, чиме је омогућено да оба родитеља могу да буду пратиоци. Имајући све наведено у виду, Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да су прописивањем услова да само мајка може бити пратиља детета у Одлуци број 311 од 25. јануара 2018. године, повређене одредбе чл. 6. и 20. Закона о забрани дискриминације. Имајући у виду да је в.д. директор Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. увидела да постојећа одлука  није у складу са законским прописима и да је донела нову одлуку којом је отклонила повреде права, Повереник за заштиту равноправности препоручио је в.д. директору Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

 

 

 

 

 

  1. ТОК ПОСТУПКА
    • Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу Г. Б. из Н. С. поднету против в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. У притужби је, између осталог, навео:
  • да је његово малолетно дете, 24. фебруара 2018. године, примљено на имунолошко одељење Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С;
  • да је 25. фебруара 2018. године дошао до Института да се информише о здравственом стању детета, када га је медицинска сестра на инфопулту обавестила да због забране посета не може да иде до имунолошког одељења без потврде о вакцинацији како би био обавештен о здравственом стању детета;
  • да је добио информацију да као отац, због одлуке в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. не може бити пратилац детета, а да се са садржином одлуке може упознати тако што ће отићи до улазних врата и прочитати је;
  • да се одлуком одређује мера забране посета пацијентима, у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом грипа у АП Војводини и претходним мерама везаним за епидемију морбила;
  • да се у одлуци наводи мајка као пратиља детета, а да отац није предвиђен као пратилац детета, те да сматра да је на овај начин извршена дискриминација очева на основу пола;
  • да родитељско право припада и оцу и мајци заједно и да оба родитеља имају обавезу да подједнако активно учествују у васпитању и нези детета, а да приликом одлучивања о праву на боравак пратиоца у болници треба обезбедити једнак третман за оба родитеља, а да одлуке морају бити засноване на објективним критеријумима, а не на основу стереотипних уверења  или праксе;
  • да је Институт за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. требао да уместо термина „мајка” користи термин „родитељ” и родитељима равноправно омогући да буду пратиоци детета, како се не би вршила дискриминација очева, односно мушкараца;
  • да ограничавање права  оцу, као пратиоцу детета, посете деци, представља најбруталнији облик насиља према детету и оцу са трајним психолошким  и социјалним  последицама, које је у супротности са правима детета на оба родитеља, а да се тај облик насиља несметано спроводи од запослених у појединим здравственим установама;
  • да то практично значи да је проф. др Ј. Ј. П. в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. лишила очеве родитељског права.
    • У прилогу притужбе достављена је копија Одлуке број 311 од 25. јануара 2018. године.
    • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка затражено изјашњење од в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. У изјашњењу проф. др Ј. Ј. П. в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. између осталог, наведено је:
  • да Г. Б. 25. фебруара 2018. године, није могао да посети свог сина У.Б, хоспитализованог у Институту за здравствену заштиту деце и омладине В. јер је на снази забрана посета пацијентима Института која је уведена због епидемиолошке ситуације: епидемије морбила проглашене на територији Града Н. С. и повећаног броја оболелих од грипа;
  • да су због епидемиолошке ситуације биле забрањене све посете, а боравак је био дозвољен пратиоцима хоспитализованог детета уз обезбеђен доказ да су вакцинисани са две дозе ММР вакцине или да имају позитиван ИГГ на морбиле и да немају знаке акутне инфекције дисајних путева;
  • да су због ограниченог капацитета за пратиоце хоспитализоване деце, приоритет имале мајке дојиље и пратиоци тешко оболеле деце чије је присуство било неопходно из медицинских разлога;
  • да ограничавање пријема пратилаца хоспитализоване деце и забране посета има за циљ да се заштите сви хоспитализовани пацијенти од нових инфекција које би могли унети посетиоци и пратиоци;
  • да је уз малолетног У.Б. већ била хоспитализована његова мајка, која је према одлуци суда старатељка детета, као и да је подноситељ притужбе добио потпуну информацију о здравственом стању свог сина;
  • да у Институту, у редовним околностима, пратиоци хоспитализованог детета могу да буду родитељи, као и хранитељи и старатељи оба пола (рода), те да се не врши дискриминација у односу на пол (род);
  • да је чињеница да је у одлуци од 25. јануара 2018. године наведено да „мајка-пратиља детета” може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама, а пре свега имајући у виду да приоритет имају мајке дојиље;
  • да је текст исправљен како би се поштовала родна равноправност и сада у одлуци стоји „пратилац детета”.
    • На захтев Повереника за заштиту равноправности, а ради утврђивања потпуног чињеничног стања, в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. у Н. С. допунила је изјашњење дописом од 16. маја 2018. године, у којем је навела:
  • да је одлука измењена 23. марта 2018. године, те да Институт ни у једном тренутку није имао намеру да чини дискриминацију по било ком основу;
  • да се увек поступа у најбољем интересу (из права на здравствену заштиту) пацијената Института.
    • Уз изјашњење је достављена копија Одлуке број 1068 од 23. марта 2018. године.

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

  • Увидом у Одлуку број 311 од 25. јануара 2018. године, утврђено је да је в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. поступајући по препоруци Института за јавно здравље В. број 04-1902/4 од 24. јануара 2018. године, у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом грипа у АП Војводини и претходним мерама везаним за епидемију морбила, донела одлуку да се наредном периоду одређује мера забране посете пацијентима Института, а да мајка-пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакциналном статусу).
  • Увидом у Одлуку број 1068 од 23. марта 2018. године, утврђено је да је в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. поступајући по Препоруци Института за јавно здравље Војводине број 04-1902/4 од 23. марта 2018. године, у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом грипа у АП Војводини и претходним мерама везаним за епидемију морбила, донела одлуку да се у наредном периоду одређује мера забране посете пацијентима Института, а да пратилац детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (и са доказом о вакциналном статусу).
  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
    • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценио је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

  • Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности[2].
  • Пoвeрeник зa зaштиту рaвнoпрaвнoсти најпре констатује дa Устaв Рeпубликe Србиje[3] у члану 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa. Одредбом члана 15. прописана је равноправност жена и мушкараца и обавеза државе да развија политику једнаких могућности, док је чланом 65. Устава Републике Србије прописана равноправност родитеља приликом остваривања права и дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу.
  • Рeпубликa Србиja је ратификовала Кoнвeнциjу o eлиминисaњу свих oбликa дискриминaциje жeнa (CEDAW, 1979)[4]. Рaтификaциjoм oвe Кoнвeнциje, Србиja сe између осталог oбaвeзaлa дa предузима све подесне мере посебно ради измене друштвених и културних обичаја у погледу понашања мушкараца и жена да би се отклониле предрасуде, као и уобичајена и свака друга пракса заснована на схватању о инфериорности или супериорности једног или другог пола или традиционалној улози мушкараца, односно жена. У Пeкиншкoj дeклaрaциjи и Плaтфoрми зa aкциjу[5] нaвeдeнo je дa сви здравствени радници и службе поштују људска права и да се придржавају етичких, професионалних и родно осетљивих стандарда, а као једна од мера за спровођење овог циља наведено је подстицање мушкараца да једнако учествују у бризи о деци и у обављању кућних послова, као и да пружају свој део финансијске подршке породици.[6]
  • Европска конвенцијa за заштиту људских права и основних слобода[7] у члану 14. прописује да се уживaњe прaвa и слoбoдa прeдвиђeних у oвoj кoнвeнциjи oбeзбeђуje бeз дискриминaциje пo билo кoм oснoву, кao штo су пoл, рaсa, бoja кoжe, jeзик, вeрoиспoвeст, пoлитичкo или другo мишљeњe, нaциoнaлнo или сoциjaлнo пoрeклo, вeзa с нeкoм нaциoнaлнoм мaњинoм, имoвнo стaњe, рoђeњe или други стaтус.
  • Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Oдрeдбaмa члана 4. Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације. С обзиром на чињенице и околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантне су одредбе члана 6. Закона о забрани дискриминације према којој непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно, њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај. Oдрeдбoм члана 20. oвoг зaкoнa oдрeђeнo je дa дискриминaциja нa oснoву пoлa пoстojи aкo сe пoступa прoтивнo нaчeлу рaвнoпрaвнoсти пoлoвa, oднoснo нaчeлу пoштoвaњa jeднaких прaвa и слoбoдa жeнa и мушкaрaцa у пoлитичкoм, eкoнoмскoм, културнoм и другoм aспeкту jaвнoг, прoфeсиoнaлнoг, привaтнoг и пoрoдичнoг живoтa.
  • Законом о равноправности полова[8] прописано је да је дискриминација на основу пола свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. У члану 2. став 4. прописано је да државни органи, органи аутономних покрајина, органи јединица локалне самоуправе, организације којима је поверено вршење јавних овлашћења, као и правна лица која оснива или финансира у целини, односно у претежном делу Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе дужни су да прате остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примену међународних стандарда и Уставом зајемчених права у овој области.
  • Одредбом члана 26. ст. 1 и 2. Закона о правима пацијената[9] прописано је да дете до навршених 15 година живота, има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног од родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће, као и право на посете у највећој могућној мери, у складу са својим здравственим стањем и најбољим интересом. Чланом 14. овог закона прописано је да током боравка у стационарној здравственој установи, пацијент има право примања посетилаца, у складу са кућним редом здравствене установе, као и право да забрани посете одређеном лицу или лицима.
  • Кућним редом Института за здравствену заштиту деце и омладине В. прописано је да у складу са Законом о правима пацијената (члан 26.) и Правилником о садржају и обиму права на здравствену заштиту обавезног здравственог осигурања и о партиципацији за 2017.[10], дете до навршених 15 година живота, за време стационарног лечења и медицинске рехабилитације, има право на пратиоца (једног од родитеља, усвојитеља или старатеља) увек када је то могуће, а да је медицински неопходно. У наведеним случајевима неопходан је посебан (оверен) упут за пратиоца.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.10. Након утврђивања чињеничног стања и релевантног правног оквира, било је потребно испитати да ли је в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. доношењем Одлуке број 311 од 25. јануара 2018. године, у којој је наведено да мајка-пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакциналном статусу) дискриминисала подносиоца притужбе на основу личног својства – пола.

3.11. Увидом у приложене доказе, утврђено је да је Одлука о забрани посете пацијентима Института за здравствену заштиту деце и омладине В. донета на основу препоруке Института за јавно здравље Војводине број 04-1902/4 од 24. јануара 2018. године, а у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом грипа у АП Војводини и претходним мерама везаним за епидемију морбила. Такође, утврђено је да је овом одлуком прописано да забрана ступа на снагу одмах, као и да мајка-пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемилошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакциналном статусу). Ова одлука је била на снази до 23. марта 2018. године, када је донета нова Одлука број 1068 од 23. марта 2018. године, којом је прописано да пратилац детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (и са доказом о вакциналном статусу).

3.12. Повереник констатује да је евидентно да је у тренутку када је дете подносиоца притужбе било хоспитализовано у Институту за здравствену заштиту деце и омладине В. у овој здравственој установи била на снази Одлука број 311 од 25. јануара 2018. године, којом су постављена ограничења у погледу пола родитеља као пратиоца детета смештеног у установи. Наиме, пратилац детета је, под одређеним условима, могла да буде само мајка, док је та могућност ускраћена очевима деце. Оваквим ограничењем искључен је један од родитеља (отац), искључиво на основу свог личног својства – пола.

3.13. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да не постоји ни један објективни разлог за доношење одлуке да само мајке могу да буду пратиље детета док је дете смештено у здравственој установи, те да прописивање оваквог правила представља поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања, који су засновани на стереотипним ставовима о улози полова, односно представљају дискриминацију на основу пола, која је изричито забрањена.

3.14. Поводом навода из изјашњења да су због ограниченог капацитета за пратиоце хоспитализоване деце, приоритет имале мајке дојиље и пратиоци тешко оболеле деце чије је присуство било неопходно из медицинских разлога, као и да ограничење пријема пратилаца деце и забрана посета има за циљ да се заштите сви хоспитализовани пацијенти од нових инфекција које би могли унети посетиоци и пратиоци, Повереник за заштиту равноправности сматра да је на надлежним службама Института, као и ординирајућим лекарима, да оцене да ли је присуство пратиоца сврсисходно и да ли омета друге пацијенте, водећи рачуна о принципу најбољег интереса детета, односно хоспитализованих пацијената, те се ово овлашћење не доводи у питање. Међутим, у ситуацијама када је нужно донети одлуку који ће од пратилаца остати у болничкој соби, та одлука не сме да буде заснована на полу пратиоца пацијента.

3.15. Када је реч о наводима из изјашњења да ни у једном тренутку Институт није имао намеру да чини дискриминацију по било ком основу, потребно је указати да у случајевима дискриминације намера није правно релевантна, односно, да за утврђивање да ли је неко извршио акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан и без постојања свести да се неко дискриминише. То значи да приликом испитивања да ли је одређен акт супротан императивним прописима о забрани дискриминације, намера извршиоца дискриминаторног акта није правно релевантна.

3.16. Повереник за заштиту равноправности имао је у виду и чињеницу да је Институт за здравствену заштиту деце и омладине В. 23. марта 2018. године донео одлуку којом је прописано да пратилац детета може да борави уз дете, уместо навођења да пратилац детета може бити само мајка. С тим у вези, Повереник указује да је позитивно што је в.д. директора Института увидела да постојећа одлука није у складу са законским прописима, те овакав њен поступак показује да повреда равноправности није увек резултат свесне намере, већ да је често последица недовољног познавања правних стандарда у домену заштите од дискриминације.

3.17. На крају, Повереник за заштиту равноправности указује да је веома важно имати на уму чињеницу да оба родитеља, имају права и обавезе да подједнако и активно учествују у васпитању, нези и развоју детета. Стога, приликом одлучивања о праву на боравак пратиоца у болесничким собама, нужно је обезбедити једнак третман, а све одлуке морају бити засноване на објективним критеријумима, а не на основу застарелих и стереотипних уверења или праксе. Имајући све ово у виду, Повереник за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери морају да пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би у потпуности дошло до остварења принципа родне равноправности.

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

Доношењем Одлуке број 311 од 25. јануара 2018. године, у којој је наведено да мајка-пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакциналном статусу), в.д. директор Института за здравствену заштиту деце и омладине В. проф. др Ј. Ј. П. повредила је одредбе чл. 6. и 20. Закона о забрани дискриминације.

 

 

  1. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности имајући у виду  да је у међувремену донета нова одука у складу са антидискриминационим прописима, препоручује в.д. директору Института за здравствену заштиту деце и омладине В. да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник  РС”, бр. 98/06)

[4] Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена („Службени лист СФРЈ”, број11/81).

[5] Усвојена на четвртој светској конференцији о женама 1995. године.

[6] Стратешки циљ В. 1. Платформе за акцију

[7] „Службени лист СЦГ – Meђунaрoдни угoвoри”, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службeни гласник РС – Meђунaрoдни угoвoри”, број 12/10

[8] „Службени гласник РС”, број 104/09

[9] „Службени гласник РС”, број 45/13

[10] „Службени гласник РС”, 8/17, члан 11. став 8.

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon242-18 МП, Г.Б. против в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине В. У Н. С. по основу пола у области пружања здравствених услуга Download


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/242-18-mp-g-b-protiv-v-d-direktora-instituta-za-zdravstvenu-zastitu-dece-i-omladine-v-u-n-s-po-osnovu-pola-u-oblasti-pruzanja-zdravstvenih-usluga">
back to top