У претходном периоду, Омладински одбор за образовање под покровитељством амбасаде Велике Британије, организовао је семинар под називом „ Млади амбасадори помирења“. Циљ је био да се оснажи веза између младих људи, као и дискусија везане за проблеме у региону. На семинару је учествовало двадесет младих људи из Босне и Херцеговине, Србије али и са Косова. Учесници су имали прилику да у Београду посете Народну скупштину, Специјални суд , Агенцију за борбу против корупције, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја, Центар за хуманитарно право, и да се упознају са радом ових институција.

Са њима се састала и повереница Невена Петрушић која је пружила пуну подршку овој идеји, а са радом институције упознале су их Данијела Стојименов и Ивана Филипов. Студенти и студенткиње друштвених факултета из Босне, Србије и са Косова, тако су дискутовали о евроинтеграцијама и европским вредностима на Балкану, као процесу који би кроз регионалну сарадњу, економску и културну размену помогао и тако приближио наш регион стабилности.

У наставку можете прочитати есеј једног од учесника семинара:

НАШ ДОПРИНОС ПОМИРЕЊУ

Помирење… зар се сви не зачудимо када чујемо ову реч у нашој земљи? Толико је постала страна свима да се ретко када и препознамо када неко прича о њој. Прешли смо дуги пут као људи, створивши све што нам треба и константно стварајући ствари које су нам потребне за опстанак почев од ватре, струје , па све до атомске бомбе да смо успут заборавили неке основне ствари које нас чине људима, а једна од њих је помирење. О самом помирењу је тешко говорити чак и када се ради о нашим најближима, а камоли о помирењу са земљама у нашем региону, са којима смо прешли дуг пут од братства и јединства до највећих непријатеља и управо о таквом помирењу ћу ја покушати да говорим.

Вековима сви живимо једни поред других, и не познајемо се довољно, а тврдимо да једни друге знамо најбоље. Превише смо горди и поносни, а премало разумљиви И саосећајни. Створили смо предрасуде које су нас опколиле , а нисмо успели да их отклонимо. И шта смо успели? Успели смо да променимо историју тако да свако има своју, и да је свако у праву а нико није, да је свако недужан а нико није крив. Све је то тешко променити, бар нам тако кажу политичари, историчари, људи који су на власти, политичке и економске елите којима очигледно одговара овако стање у нашем региону.

Када све погледамо, само помирење које би сваки нормалан човек желео остаје на нама младима, обичним грађанима који желимо да заиста једнога дана путујемо у земље у региону, без бојазни за нашу сигурност.

Ја сам један од ретких који је имао прилику да отворено говори о проблемима самог процеса помирења на семинару “ Млади амбасадори помирења“ који је одржан овде у Београду у организацији Омладинског одбора за образовање и под покровитељством амбасаде Велике Британије. Овај јединствени семинар је омогућио младим људима из региона да се окупе и дискутују о томе шта нас кочи да дођемо до остваривања ПОМИРЕЊА у региону. После дужег времена смо имали шансу да седнемо и разговарамо о проблемима нашег региона а њих је много. Схватили смо да је један од проблема наших држава то што су људи престали да размишљају својим главама, што се безпоговорно слушају људи на власти и што се о самим проблемима буквално и не разговара. Да ли јер су притиснути свакодневницом која је нажалост сведена на пуко преживљавање и састављање краја са крајем или је народ једноставно уморан од прошлости, као да фали воља да се дијалог покрене и да се једном за свагда стави тачка на сва питања и све несугласице у нашем региону.

Воља сама наравно да није довољна, сам процес помирења је вишеслојан и компликован, састављен од више проблема које морамо решити пре него што можемо да се надамо помаку у процесу помирења на Балкану. Почев од кућног васпитања где окружење код најмлађих може знатно да утиче на формирање њихових ставова о ситуацији на нашим просторима, доводећи их пред свршен чин усађивањем једностраних идеја и успостављањем новог система вредности. Непостојање јединственог става о историјским чињеницама такође отежава пут ка помирењу, јер не постоје универзални историјски уџбеници из којих ће ђаци учити и тако сагледати ситуацију објективно, а не само једну страну.
У добу интернета где свако има приступ информацијама и могућност да истражи све што га занима, нама је једноставније да верујемо у оно што нам медији сервирају, а ни једног тренутка не сумњајући у наводе тих медија. Медији су неко ко има моћ да допринесе помирењу али су због своје пристрасности неретко велика препрека томе.

Ово су неки од суштинских проблема који нам отежавају да дођемо до помирења а који су на нама да их решимо, у рукама младих људи који имају жељу и снагу да се боре за свет у коме на помен Балкана није рат који је био деведесетих, него сарадња и међусобно поштовање наших држава. Та сарадња и поштовање су могући на нашим просторима али докле год гледамо 20 година уназад, а не унапред тешко да ћемо је остварити. На нама је дакле да покушамо својим делима да променимо мишљења људи који су и даље застали негде тамо у деведесетим, да од мржње не могу ништа али да од помирења можемо доста, дошло је време када свако мора да се запита колико доприноси помирењу. Морамо да схватимо да нам магично решење неће пасти са неба и да свако од нас има моћ да промени нешто, а најбољи почетак јесте да променимо начин на који људи овде у нашој земљи размишљају и да покажемо људима да је овај проблем стваран и да га вреди решавати зарад наше заједничке будућности.

Милош Васић