дел. бр. 1132 датум: 31. 7. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе удружења „Ж. н. д.“ из Б. против позоришта „П.“ из Б, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Идеје и ставовима израженим у дечијој позоришној представи „…“ позоришта „П.“ нису супротни прописима о забрани дискриминације, па се њено организовање и извођење не може квалификовати као дискриминаторно.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу удружења „Ж. н. д.“, у којој је наведено да је дечија представа „…“, која се изводи у п. „П.“, дискриминаторна, те да се дискриминација врши по основу расе, предака, држављанства, националне припадности и етничког порекла, језика, пола, родног идентитета, имовног стања, инвалидитета и изгледа. Примери којима су илустровани поједини видови дискриминације саставиле се, како се у притужби наводи, четири феминисткиње и активисткиње против сексистичких и расистичких политика, које су представи лично присуствовале са четворо несрпске деце. Подноситељ притужбе тражио је да се преиспита одлука о стављању ове представе на репертоар представа за децу, износећи став да представа апсолутно „није адекватна за развој отвореног друштва, као и да не подстиче изградњу хуманих вредности код деце“.

У притужби је наведено:

– да је представа која се изводи у позоришту „П.“ за децу од четири године на више, заснована на разним типовима дискриминаторног понижавања као главног основа за засмејавање деце и публике, као и да је исмејавање „другости“ основ хумора у представи, што је у потпуности против свих принципа васпитања деце у духу другарства, људских права и толеранције;
– да на самом почетку представе, једини женски лик (у једној од првих реплика дерогативно означен као „помагачица – сметачица“) уводи у наредне наративне секвенце низ стереотипизираних женских улога и занимања, од „провинцијалне“ куварице с војвођанским акцентом, преко застрашујуће зубарке и отворено сексистички деградиране стјуардесе која на енглеском уз кафу и чај нуди и себе (као сексуални објекат), до ауторитарне службенице у парку која се ограђује од сакупљача секундарних сировина и коначно до „обезмоћене“ мајке. За то време централни мушки лик и кад је благо исмејан, ипак на крају победи, евидентно се успостављајући у творца и спроводитеља нормативе за етничку, родну, класну и сексуалну прихватљивост свих ликова у представи укључујући и дечије;
– да кроз читаву представу централни мушки лик физички удара не само друге ликове, већ повремено и публику, различитим предметима, симулирајући тако разне облике физичког насиља;
– да је представа препуна исмевања, потцењивања, понижавања и психолошко-емотивних облика деградације „другости“, препознатљивих као инструмент социо-политичких искључења „другости“;
– да је један од примера сексизма/мизогиније и то што представа почиње установљавањем Б. М. – Б. К. као главне звезде. За поменутом сценом следи увођење лика „помагачице“, која се у следећој сцени представља као „сметачица“ која окреће леђа и показује своју задњицу публици. У овој сцени се дискриминација одвија на више нивоа, она се структурише кроз јасно хетеросексистичко хијерархизовање улога (Б. К. је централни лик, жена тек „помагачица“ и „сметачица“), а са друге стране се женско тело (задњица) користи као извор подсмеха, зарад стицања наклоности публике. Кроз целу представу ова успостављена родна хијерархија моћи само мења облике који потврђују мушку надмоћ и понижено исмејано место за жене;
– да се сексизам/мизогинија види и у примеру стјуардесе која улази у високим штиклама (један од уобичајених хетеросексистичких фетиша), са изразито сексуализованим покретима, док у репертоар авионских услуга уводи „tee, coffe and me…“; да се, другим речима, деци нуди екстремно сексистички садржај у коме се жена представља као пуки сексуални објекат; у једном тренутку, централни (мушки) лик сексистички коментарише стјуардесу речима „види како је добра“, „сводећи жену на објекат и позивајући мушкарце из публике да саучествују у његовим мизогиним фантазијама“, те да је „дискриминација професије стјуардесе у овој сцени прожета сексистичком објектификацијом жене у тој улози, како професионално, тако и у представи“.
– да се пример сексизма/мизогиније види и у сцени у којој је зубарка представљена као негативка која застрашује децу, а поред тога, доста усиљеним тоном понавља више пута како ће зуб успавати спрејом. Понижавајуће за жене које су у зубарској струци, као и за децу која треба да иду зубару. И још један облик мизогиније: то што раде жене боли, а жена која то ради је „негативка“;
– да је пример за класизам/етно-централизам, куварица која је приказана као „Соса“ из понижавајућих вицева о Војвођанкама, која „слабо разуме“ општи контекст лика дечака с којим се сусреће у датој сцени, те је отворено приказана као „глупа“. Понижавајућа стереотипизација куварица као „провинцијалки“ из Војводине, с ограниченим интелектуалним способностима, доминира овом секвенцом. Такође, ово је једна од сцена у којој се наглашава „беоцентрична“ слика државе у којој се радња представе одвија, неоспорно Србије, а којом Београд доминира као „културна престоница“;
– да је пример дискриминације особа/деце са инвалидитетом, сцена у којој се објашњавају два начина на која неко има кратке ноге и „рахитис ноге (икс ноге)“, а оба примера приказују те особе као припаднице/ке ниже врсте, исмевајућим тоном, подстичући њихову дискриминацију и понижавање;
– да је пример хетеросексуалног завођења деце, сцена где већина девојчица из дечјег хора долази до централног (мушког) лика, представи му се и клекне, док их он сваку понаособ одбија од себе, а на крају долази девојчица коју он прихвати као „задовољавајућу“ због тога што има „изворно“ српско име „Милојка“; да ова сцена представља „хетеросексуалну еротизацију девојчица и на ивици је позитивног вредновања педофилије“;
– да је пример за ксенофобију и расизам у истој сцени када девојчице из хора прилазе централном лику, представљају му се именом и он их одбија, јер имају не-српска имена јер се тиме шаље порука о пожељној „националној чистоћи“ породице, кроз лична имена; да су у питању само женска имена, а посебно је понижавање присутно „у смислу забране расног мешања на симболичком нивоу, будући да централни лик са гађењем изговара комбинације не–српских женских имена са српским презименима, указујући на непожељност расног мешања и отварање према националној и расној другости (нпр. „Есмералда Кујунџић“, „Шакира Гузина“); да су, поред тога, по изгледу сва деца у хору из доминантне етничке групе (српске), а сцена је крајње дискриминаторна за децу са несрпским именима у публици, као и ширем друштву;
– да пример расизама и сцена у којој женски лик игра улогу раднице градског зеленила и исказује љутњу због разбацаног ђубрета које она мора да скупља по парку; да је у следећој секвенци љутња због додатног посла јасно формулисана као презир због њене деградације у „скупљача секундарних сировина“; да се овом сценом директно исказује дискриминација над Ромкињама и Ромима, „будући да је опште прихваћено да овај посао обављају припаднице/и ромске популације у Србији“;
– да је пример за хетеросексизам то што се у представи обећава „царство другарства“, за које (гледатељке/и) претпостављају да је у питању простор где владају разумевање, подршка и солидарност; да се, међутим, безуспешно путешествије главног лика дечака, који бежи од куће због психолошко-емотивног насиља, структурисаног кроз исмејавање дечаковог страха од грома од стране оца, на крају завршава поруком да је једини сигурни простор хетеросексистичка породица, односно, породица у којој је мајка подређена мужу, исмевана, мање вредна, „помагачица“; да се из ове сцене не сазнаје која је очева професија, док се јасно истиче да мајка ради мање друштвено вредновани посао „пакетарке“ у пошти, „чије интелектуалне (не)способности је наводе да случајно упакује своје дете у пакет (!)“; да се у овој сцени „нормализује очево насиље над дететом, као и немоћ мајке да га заштити“.

Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је од позоришта „П.“ затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе.

Позориште „П.“ доставило је изјашњење у којем је, између осталог, наведено:

– да је потпуно неоснована квалификација представе као дискриминаторне по чак 10 основа (личних својстава) и да представу прожима исмевање, потцењивање, понижавање и сл, јер у представи нема ни назнака било којег облика дискриминације. Дискриминација је веома сложена правна појава и није свако прављење разлике између појединаца с обзиром на њихова лична својства забрањено, односно, некада се „неједнак третман“ може оправдати, односно, означити као дозвољен;
– да у драмама српских и не-српских писаца, чији је циљ одражавање и карикирање стварности и који описују актуелно време на један хумористичан начин, циљ није омаловажавање, већ „одражавање стварности“. Тако смо некада имали превртљиве трговце и адвокате, лукаве сељаке, сујетне свекрве, лење снахе, размажене богаташе, а данас имамо неке друге примере. У том контексту рађена је и сцена са „српским именима“, која је потпуно погрешно перципирана од подносиоца притужбе, у тој сцени је „искарикирана“ чињеница да се данас све чешће деци дају „интернационална“ имена и да би данас девојчица која има старо српско име Милојка, била „другост“ и „предмет подсмеха“. Дакле намера свакако није „забрана расног мешања“ већ један поглед на стварност и то је питање „укуса“, а не „расизма“ како се у притужби наводи;
– да „лична својства“ ликова у представи нису представљена на начин да омаловажавају било кога, нити појединачно нити у интеракцији са другим ликовима у представи. Женски ликови у представи нису „циљно постављени као женски“, нити је „мушки лик Б. К.“ циљно постављен као „централни“ како би се деградирао женски род. Такође, одабир занимања куварице или пакетарке у пошти нису намерно одабрани како би деградирали жену, јер наведена занимања нису нити су било која друга „деградирајућа за било који пол“, а ни један лик у представи није приказан као „глуп“, „мање вредан“, већ управо подносилац притужбе, полазећи од сопствених предрасуда, гради личну и крајње искривљену слику представе. Тако је наведено да су представу гледале четири активисткиње и феминисткиње са „не-српском децом“, затим да је опште прихваћено да само припадници ромске популације баве сакупљањем секундарних сировина, као и да је пакетарка у пошти друштвено мање вредновано занимање (у односу на шта?), да је куварица приказана као провинцијалка из Војводине, да су штикле хетеросексуални фетиш и тако на основу личних предрасуда, граде погрешну слику о представи. Исто би било када би сцена из филма „Jackie Brown“ редитеља Квентина Тарантина (Quentin Tarantino) – када стјуардеса по изласку из авиона бива ухапшена због кријумчарења „прљавог новца“, била окарактерисана као „деградирање и криминогенизација професије стјуардесе“;
– да подносиоци притужбе нису најбоље разумели радњу представе, те су ликове који су приказани као крајње позитивни (не приглупи, већ крајње отресити, паметни и симпатични) али истовремено и смешни (у дечјим представама деца се едукују на занимљив начин, кроз смех а не кроз подсмех) видели као приглупе провинцијалке, негативне и сл, а чак нису ни препознале да је радница градског зеленила заправо мушкарац;
– да је неспорно да сваки појединац има право да тумачи и ствари посматра из свог личног угла, и да му је дато право да на овај начин „процесуира“ своје утиске, али је недопустиво да се у реферату притужбе користе речи као што су „хетеросексуално завођење деце“, „дискриминација особа са инвалидитетом“ и да уколико их неко изговара, мора бити свестан њихове тежине; да су „након ове притужбе управо људи који учествују у овој представи жртве и предмет омаловажавања и вређања од стране лица која су ову притужбу саставила“; да је индикативно да подносиоци притужбе у свему виде „оно што желе да виде“ и потпуно једнострано и неаргументовано, износе утиске и неистине;
– да је предметна феминистичка организација „високо сензитивна“ на неке друштвене појаве, али ставови изнети у притужби су радикални и искључиви, јер се у свакој сцени и сваком називу лика види дискриминација; да додатно треба имати у виду и чињеницу и да су и родитељи „високо сензитивни“ на и најмању назнаку било каквог злостављања своје деце (вербалног и невербалног), и да би они први приметили овакву „патологију“ каква се инсинуира у притужби;

Поред основног изјашњења на притужбу, дато је и детаљно изјашњење у односу на сваку сцену која је поменута у притужби, у којем је наведено:

– да Б. М. није на почетку „установљен као главна звезда и централни лик“ већ се на почетку само представља публици, док у представи Б. К. није „главна звезда“ већ је то С. Ј;
– да Б. К. не „удара“ ликове у представи и публику, већ их лупне картонском тубом, и то не ради кроз читаву представу већ само у првој сцени. Поред тога, он лупне картонском тубом не „друге ликове“ већ само један други лик, а то не чини „разним предметима“, већ само картонском тубом. А у односу на публику, исто тако лупне картонском тубом четворо деце у публици и једну маму, на шта обично остала деца из публике која нису добила „луп“ почну да вичу „и мене, и мене“;
– да је потпуно незамисливо да би родитељи који све време седе поред своје деце дозволили да њихову децу било ко злоставља и „физички удара“ у току позоришне представе;
– да женски лик публици не показује „задњицу“ већ осмех, односно, смајли који је нацртан на туру њених панталоница;
– да ликови „помагачица–сметачица“ нису успостављени да би се „структурисало хетеросексистичко хијерархизовање улога“, нити је полна одређеност ових ликова битна за саму сцену или представу, већ су то, исто тако, могли бити помагач и сметало. Сметачица се зове јер јој је у тој сцени задатак да смета да представа почне (дува у трубу и сл.), а не зато што је женског пола. Дакле, потпуно су погрешно перципиране сцене, где полна одређеност ликова не игра никакву улогу, нити је женски лик извор подсмеха, већ напротив дечијег смеха;
– да у представи куварица није „глупа провинцијалка из Војводине“, већ је добра и брижна жена, а њено порекло није од било какве важности за представу, нарочито ако се има у виду да се име „Соса“ у представи не наводи, тако да „асоцијације“ о „вицевима о Сосама“ не кореспондирају са стварном представом;
– да у представи нигде није речено да је „Београд културна престоница“, а да сама представа не носи ту поруку;
– да је у представи зубарка приказана као јако симпатична жена, а разлог зашто деца побегну са сцене види се из реплике Б. К: „Тетка Зубо, моји другари нису побегли зато што си зубарка него зато што си се тако изненада појавила из тог подрума“; да деца прихватају зубарку и сви желе да поправе зубе, а да је циљ ове сцене је да се код деце разбије страх од зубара, и лик зубарке у притужби је сведен на делић сцене извађен из контекста, уз крајње „лични утисак“., да зубарка не понавља више пута усиљено како ће зуб успавати спрејом, него то каже само једном, каже и да је то дивота, дакле ништа страшно; да није застрашујуће, већ комично види се по томе што она заспи и наслони главу једном детету у крило, а да буде још комичније, деца је пробуде заједничким сложеним узвиком.; да је читава сцена написана тако да јасно стави деци до знања да се не треба плашити ни зубара ни зубарке, а има и поезије јер „зуб заспи и сања да грицка чоколаду“… Из текста се види да када се зубарка пробуди, она каже деци: извините мало сам задремала, драги моји пужићи кад сте већ ту и кад сам ја већ ту сад ћу лепо да вам прегледам зубиће ко ће први – и деца притрче зубарки са жељом да буду први за преглед;
– да је пример који је наведен у притужби као дискриминација особа/деце са инвалидитетом управо супротан, јер се у тој сцени говори о томе да је „рахитис“ болест која се лечи, да је узрок недостатак калцијума или ношење превеликог терета и деци се (без имало подсмеха) указује да треба да уносе витамине и не носе тешке терете; да нема било каквог ругања, како се то инсинуира у притужби;
– да сексизам и мизогинија који подносиоци притужбе виде у сцени са стјуардесом и њеним високим штиклама (при томе дефинишући штикле као „хетеросексуални фетиш“ – док запослени у позоришту као женску обућу) не постоји. Реплика која је изговорена и на коју се у притужби указује, изговорена је на енглеском језику и није упућена деци, а покрети стјуардесе нису „сексуализирани“, већ женствени, а ако је неко женствен није нужно и „пуки сексуални објекат“, како то подносиоци притужбе закључују; да је, с обзиром на то да стјуардесе носе штикле, нарочито када се приземље, било логично да их носи и госпођа Софија када игра тај лик, између осталог и да би се разликовала од лика паркаџије који има гумене чизме, од лика мајке која је у кућним папучама, и тако даље, односно сваки од њених шест ликова има другачију обућу;
– да је погрешно перципирано да је „женски лик радница зеленила“ јер се заправо ради о мушком лику, прича дубоким гласом, носи панталоне, а и дечији хор, како би било јасније да се ради о мушком лику, сложно каже „паркаџија“. Уз то паркаџија се буни зато што деца праве ђубре, па он нема времена да залива цвеће (види се из текста); да је у притужби наведено, као „опште позната чињеница“, да су скупљачи секундарних сировина ромске националности, и из те „тезе“ изводи закључак да је у питању „расна дискриминација“, што је више него злонамерно и потпуно нетачно;
– да се „интернационална“ имена се дају деци српског и не-српског порекла, тако да смисао те сцене није да се дискриминишу „не-српска деца“, већ да се укаже на једну појаву у друштву, што је питање укуса, а не расизма, да је нетачан и опис да „централни лик са гађењем изговара комбинације не-српских имена са српским презименима“; да глумац у тој сцени само показује чуђење да неко комбинује страна имена са шаљивим презименима: Кајмаковић, Пувало, Курчубић и Гузина; да у овом делу нема никакве расне дискриминације, пошто ниједно наведено име „не даје назнаку да су у питању припадници било које расе“.
– да је потпуно несхватљиво да су „сва деца у хору по изгледу из доминантне групе „(српске)“, како се у притужби наводи; да није спорно да у хору нема деце друге боје коже, али да није јасно како се по изгледу види да је неко „Србин“ или не, и од какве је то важности за хор; да није ни тачно да су сва деца у хору само „српска“ јер су у хору деца муслиманске вероисповести, и руског, македонског порекла, амерички држављани и др., али и српска и не-српска деца у хору су зато што имају слуха, а не зато да би се задовољили захтеви било којих организација;
– да у сцени у којој је приказана једна обична породица, погрешно су изведени искривљени закључци да је лик „мајке подређен мужу“, муж у представи не спроводи никакво насиље, нити над супругом нити у дијалогу има и једне речи на основу које се може закључити да спроводи насиље над дететом; да, напротив, и сама мајка у неколико реплика каже да се отац стално зафркава, док је закључак сцене да се муж зафркава и са сином и са супругом; да је погрешно виђење подносиоца притужбе да је мајка интелектуално (не)способна јер у татиној завршној реплици се каже да се страшко сам сакрио у кутији, те да је нетачна констатација из притужбе да је „глупа мајка-супруга убацила дете у кутију“. Наиме, дете је само ушло у њу, без маминог знања, тако што је извадило меду из кутије и сакрило се у њу; да је занимање мајке у функцији сцене, а не у функцији сексизма и омаловажавања жена и професије пакетара у пошти, уз напомену да је свако занимање за поштовање;
– да је „хетеросексуално завођење деце“ најтежа и најружнија „оптужба“ икада упућена актерима представе, а да опис саме сцене обилује неистинама; да, пре свега, Б. К. не прилази, како је наведено „већина девојчица из хора“, него само четири, а нетачно је и да оне „клекну“ јер нико не клекне. Описана сцена дефинише се као „еротизација девојчица“ на ивици „педофилије“; да је ова „квалификација“ саблазнула све који су притужбу прочитали, међутим, и поред тога поставља се питање како је могуће да сви родитељи који присуствују представи заједно са децом, као гледаоци, као и родитељи тих девојчица које учествују у представи нису препознали нити у једној сцени било какву „еротизацију“ сопствене деце; да су родитељи „високо сензитивни“ и препознају и најмању назнаку патологије према сопственом детету, па би, да има и мало истине у наводима из притужбе, ова представа одавно била „цензурисана“ и санкционисана.

Изјашњење на притужбу дао је и Б. М, у којем је, између осталог, наведено:

– да представа није дискриминаторна ни по једном основу, као и да су сви запослени, ствараоци представе, учесници, родитељи деце која учествују у представи и он сам, запрепашћени наводима изнетим у притужби и то пре свега због низа произвољних инсинуација, личних пројекција и низа лако доказивих нетачности;
– да ниједна представа позоришта „П.“ нема као „главни основ“ засмејавање деце и публике, већ преношење животних порука деци и одраслима, и то оних које су у духу другарства, људских права и толеранције. У овом случају, представа је заснована на идеји која се провлачи кроз целу представу, а на крају је саопштава С. Ј. репликом „Свака породица треба да је царство у коме царује другарство“;
– да је засмејавање публике колатерална добит, чији је циљ боља пријемчивост идеје сваке представе, а тај стил комуницирања с публиком преузет је од чика Јове Змаја, док, због истог стила, у представи постоје и шале за одрасле, које деца не разумеју јер њима нису ни намењене;

Изјашњење на притужбу дала је и редитељка С. Ц. А, у којем је између осталог наведено:

– да је позориште „П.“ „породично позориште“, што значи да представе овог позоришта гледају деца у пратњи са родитељима или пратиоцима, док у осталим дечијим позориштима у 90% случајева деца гледају представе организовано са школом или вртићем. Због те специфичности позоришта „П.“ у текстове који се играју убаци и неку шалу која је намењена одраслима, а деци је веома драго када виде да се њихови родитељи такође лепо забављају заједно с њима;
– да је С. Ц. А. једна од првих жена редитељки у Србији и да се увек трудила да у својим режијама жене прикаже што позитивније, због чега сматра да су примедбе на ову представу недобронамерне и доведене до апсурда;
– да је уметност јако танана материја, тешко ухватљива, а да уметничко дело свако тумачи на свој начин,
– да је, као редитељка, инсистирала да женски ликови у представи да имају искључиво позитивне црте карактера, као и да у представи једна глумица тумачи све женске ликове и један мушки;
– да је још од XIV века у „комедији дел арте“ успостављен принцип коришћења комичних удараца који нису реални, болни, већ су персифлирани и изазивају смех код публике; тај смешни штап зове се „слеп-стик“ и зато се тај жанр зове слеп-стик комедија, а позориште „П.“ користи тај изум који весели публику;
– да је зубарка веома шармантна и позитивна личност која децу охрабрује да редовно иду код зубара, обећавајући да их лечење зуба неће болети да би лакше прихватили одлазак код зубара, зубарка није страшна већ је симпатична и смешна;
– да је прича о дискриминацији особа са инвалидитетом у представи измишљена, јер у сцени дечак добије „икс“ ноге јер му је претежак терет који носи, дакле савет је да деца не носе претешке торбе јер могу имати проблема са физичким ставом;
– да су све инсинуације о сексуалним девијацијама негативна пројекција подносиоца притужбе; док је стјуардеса приказана као лепа, дотерана, весела и љубазна жена да би се деци разбио било какав страх од летења авионом, а „tee, coffe and me…“ изговара на енглеском, што представља шалу намењену родитељима;
– да се у односу на имена нико није исмеван, већ се добронамерно скретала пажња да родитељи не треба да дају деци имена по тренутној моди, или по ликовима из ТВ серија (као што су Сандокан или Касандра) јер „може доћи до колизије између имена и презимена“;
– да су у хору деца која се пријаве на аудицију и бирају се по томе да ли имају слуха, а не по боји коже или по имену;
– да је сцена паркаџије, сцена у којој глумица уз трансформацију игра мушки лик беле боје коже, због чега се „закључује да су подносиоци притужбе показали личну пројекцију у односу на Роме тврдећи да се само Роми баве тим послом, мада није јасно шта фали том послу и зашто сматрају подносиоци притужбе да је тај посао увреда“;
– да се притужбом напада и традиционална породица отац, мајка дете/ца, док је тврдња да је отац насилан, а мајка жртва нетачна, јер је мајка у овој сцени веома забринута док отац покушава да је смири и разгали;
– да је притужба увредљива за све вредне жене које раде у пошти на паковању пакета или у сличним предузећима сличне послове; да се тиме угрожава равноправност особа које раде такве послове и да се јавља и питање да ли је ово притужба у којој се бори за равноправности или острашћени захтев да се сви понашамо по „параметрима које заступају притужиље“, а да је пример за то „не носити штикле, не бити у хетеро браку, не радити ниже рангиране послове, не изазивати здрав смех, не давати деци српска имена, не примати српску децу у било какве дечије организације, не показивати ни трунке нежности према деци, не одлазити код зубарки, не говорити војвођанским акцентом итд.“;

Изјашњење на притужбу дала је и глумица Д. Ј, у којем је између осталог наведено:

– да у току рада на стварању представе, као и приликом њеног извођења, никоме није никада било ни на ивици свести да било чиме проузрокују свеопште инфамантне наводе који егзистирају у притужби;
– да различито тумачење и поглед на живот и свет око себе, загарантовано је право сваког појединца, међутим сумња се у добру намеру подносиоца притужбе, јер нико никада није скренуо пажњу на било шта негативно у представи, све до подношења ове притужбе;
Изјашњење на притужбу дала је и глумица С. Ј, у којем је наведено:
– да је у питању „комедија дел арте“, као један од жанрова; ова представа се у многоме на њу ослања, због чега се поставља питање да ли онда и овај жанр треба укинути и са њим све оно што га чини, у погледу геста и управо оним што јесте (падање на задњицу, ударање по глави сл.), у том случају то би значило да су кловнови и други циркуско-акробатски облици апсолутно неприхватљиви. Бављење глумом подразумева и изискује отвореност ка различитим облицима трагања кроз ликове, изражавања различитих емоција, позитивних, али и негативних, и подразумева читав спектар тананих нијанси у облицима критике као што су иронија, подсмех, апсурд;
– да су представе у позоришту „П.“ конципиране на начин прихватљив и разумљив деци да представе позитивне и негативне друштвене појаве, исмеју или критикују понашање, а не и личности или појединца; да се приче ослањају на традиционално, али се не искључују савремености и актуелност, да се насиље осуђује, а позитивци побеђују;
– да се у притужби помиње деградација жена које обављају „мање вреднован посао“; да у представи, међутим, постоје женски ликови од којих један обавља „мање вреднован посао“ (пакетарка) и женски лик који обавља „више вреднован посао“ (зубарка), те се у том контексту не налази смисао примедби да је реч о понижавању жена за које су „резервисани“ послови који се „мање вреднују“, те да, уколико би „зубар“ био мушког пола, било могуће тумачити да се у причи фаворизује мушкарац“ који има „више вреднован посао“;
– да се произвољно указују да зубарка „доста усиљеним тоном понавља како ће зуб успавати спрејем“; да остаје отворено шта је за кога природно и неусиљено, а шта „доста усиљено“, осим тога у поменутој секвенци, зубарки деца притрчавају и јављају се радо да поправе зуб, што апсолутно негира наводе да је она „негативка“;
– да је у притужби наведено да је „опште прихваћено“ да се припадници ромске популације баве „скупљањем секундарних сировина“, али да у нашој стварности људи обављају различите послове без обзира на етничку припадност, а посао „сакупљача секундарних сировина“ или сличне послове обављају и неприпадници ромске популације; да лик „сакупљача секундарних сировина“ није одређен етничким или расним карактеристикама, због чега је још чудније што се подносиоци притужбе прикључују стереотипу да се овим пословима баве само припадници ромске националности; напомиње се да је у питању мушки лик, а не женски, како се у притужби наводи;
– да су, ако се остане на нивоу апстрактне категорије „опште прихваћено“ или „опште познато“, изворна имена које притужиље помињу, изложена подсмеху јер се етикетирају као застарела, мање модерна у многим срединама;
– да у односу на део притужбе у коме се наводи „омаловажавање Војвођанке“ и на употребу акцента „Сосе“ у представи, напоменуто је да употреба акцента има своје место у креирању одређеног лика, као и да глумци током школовања уче различите дијалекте; да га, због тога, глумица, с обзиром да потиче из говорног подручја које се у притужби назива говором „Сосе“, сматра и осећа њеним природним дијалектом и акцентом, који воли и поштује, као и делом њене личности и идентитета, те да ће га и у будуће користити у креирању ликова;
– да лик „Сосе“, како га притужиље називају, није креиран да приказује особу која је „глупа“, него као неку која верује или која се не сналази лако у одређеним ситуацијама, што говори о карактерним особинама које не треба везивати са „интелектуалном тупошћу“ на коју мисле притужиље;
– да део који се односи на деформитет „рахитис или икс“ ноге нема елемената исмевања или деградирања већ едукације, с обзиром да се у представи помињу узроци ове појаве, односно, може се рећи да се промовишу здрави стилови живота којима се пази на исхрану и на оптерећења, што може проузроковати здравствене проблеме;
– да сама глумица не би учествовала у дискриминаторној представи јер је амбасадорка UNIAIDS-а за Србију, и Ypeer-а за борбу против дискриминације људи који живе са ХИВ/АИДС-ом и добитник МТВ награде, ангажована на смањењу и елиминисању стигме и дискриминације маргинализованих група, и да волонтира у удружењу „На пола пута“ које се бави инклузијом младих са инвалидитетом.

Поред изјашњења на притужбу, Повереница за заштиту равноправности примила је и допис учитељица Основне школе „Д. Д.“ из С. и то: Д. М, Н. П, Ј. С. и Д. М, које су 26. маја 2012. године са ученицима првог разреда гледале ову представу, у којем је између осталог наведено:

– да је представа едукативног карактера, као и да се потпуно уклапа у савремене токове друштва који подразумевају поштовање личности детета, поштовање потреба детета, поштовање различитости међу децом и да на крају повлачи паралелу са савременом породицом у којој родитељи опхрвани различитим утицајима друштва не размишљају о томе чиме све могу повредити личност детета;

– да се свако дете може, на овај или онај начин, поистоветити са главним јунаком и његовим проблемом, али и да већи број родитеља може да препозна себе у улози Страшкових родитеља; да представа има велики значај за децу и за родитеље, тако да је ово представу за целу породицу.

Уз изјашњење на притужбу достављени су и интегрални текст комада „…“ и ЦД са фотографијама са преставе.

У току поступка утврђено је да је дечија позоришна представа „…“ део редовног репертоара Позориштанцета „П.“, установе културе од значаја за град Београд, чији се рад, одржавање и остваривање програма финансира из буџета Града и према којој град Београд има и оснивачка права у складу са законом. Аутор текста представе је Б. М, а режисерка С. А. Представа је намењена деци од четири до десет година.

Неопходно је најпре констатовати да је Повереник за заштиту равноправности државни орган у чијој је надлежности да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, предмет анализе у овом предмету ограничен је на оне делове притужбе који се односе на повреду прописа који забрањују дискриминацију, док евентуалне повреде других прописа не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности. У том смислу, нису анализирани они садржаји представе за које се у притужби тврди да представљају „хетеросексуалну еротизацију девојчица“ и да су „на ивици је позитивног вредновања педофилије“, као ни садржаји којима се, према наводима из притужбе, „симулирају разни облици физичког насиља“ и „нормализује (се) очево насиље над дететом, као и немоћ мајке да га заштити“, јер су за то надлежни други државни органи. Осим тога, Повереник није надлежан да оцењује да ли представа промовише „беоцентричну“ слику Србије, којом доминира Београд као „културна престоница“, нити да даје мишљење о адекватности представе за развој отвореног друштва и оцењује да ли и у којој мери она подстиче изградњу хуманих односа код деце.

Треба такође указати на чињеницу да ова, као и свака друга позоришна представа, подлеже уметничкој, естетској и свакој другој врсти критике и да сваки гледалац/гледатељка гради сопствено мишљење о представи у целини и о појединим њеним секвенцама и садржајима, које је засновано на личној перцепцији, сопственом систему вредности и сензибилитету. Сагласно томе, своју критичку оцену представе изнео је и подноситељ притужбе, наводећи, у виду опште оцене, да је она „препуна исмевања, потцењивања, понижавања и психолошко-емотивних облика деградације „другости“, препознатљивих као инструмент социо-политичких искључења „другости“, те да је основ хумора у представи исмевање „другости“, што је, како се наводи, у потпуности против свих принципа васпитања деце у духу другарства, људских права и толеранције. Констатујући да је легитимно право подноситеља притужбе да изнесе своје вредносне судове и виђење позоришне представе, Повереница указује да је у поступку по притужбама због дискриминације задатак Повереника за заштиту равноправности да испита да ли су изношењем идеја и ставова у представи, с обзиром на њихову садржину и објективно значење и публику којима се упућују, прекршени прописи о забрани дискриминације.

Приликом утврђивања одлучних чињеница у овом предмету и његове правне анализе, неопходно је имати у виду да је реч о позоришној представи, те да су зато за оцену релевантни прописи о забрани дискриминације, као и прописи којима је гарантовано право на слободу изражавања, чији је саставни део слобода уметничког изражавања. Између права на слободу (уметничког) изражавања и права на слободу од дискриминације неопходно је успоставити баланс, јер су оба ова права основни елементи сваког демократског друштва.

Право на слободу (уметничког) изражавања прописано је међународним документима о људским правима, који су обавезујући за Србију, као и самим Уставом Србије.

Одредбама чл. 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима из 1966. године прописано је да је уживање права на слободу изражавања повезано са посебним дужностима и одговорностима и да може бити подвргнуто извесним законски регулисаним ограничењима у циљу поштовања права и угледа других лица и у циљу заштите националне безбедности, јавног поретка, јавног здравља и јавног морала. У чл. 20. овог међународног уговора изричито је забрањен „сваки позив на националну, расну или верску мржњу који представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или насиље“.

У чл. 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је да свако има право на слободу изражавања и да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. У ст. 2. истог члана прописана је могућност да се ово право, с обзиром да његово коришћење повлачи за собом дужности и одговорности, може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву, и то у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства. У многим одлукама Европски суд за људска права заузео је став да уметничко стварање и извођење представља велики допринос размени идеја, што је кључна компонента демократског друштва, те да су уметничка слобода и слободан проток уметности ограничени само у недемократским друштвима, наглашавајући да кроз креативни рад уметник не само да изражава личну визију света, већ и свој став о друштву у којем живи и да уметност не само да помаже да се обликује јавно мњење, већ да представља и његов израз и може да доведе до суочавања јавности са значајним проблемима свакодневице.

Сагласно међународним стандардима о правима детета, неопходно је да се у односу на децу као циљну групу избегну информације које би штетиле њиховим интересима, те да се поштује њихов физички, ментални и морални развој. Конвенцијом Уједињених нација о правима детета , између осталог, прописано је чл. 13. ст. 1. да дете има право на слободу изражавања, као и да то право обухвата слободу да тражи, прима и даје информације и идеје свих врста без обзира на границе, било усмено, писано или штампано, у уметничкој форми или преко било ког другог средства информисања. Примена овог права може бити предмет одређених ограничења у складу са ст. 2. истог члана, али само таквих која су одређена законом и неопходна ради поштовања права или угледа других или ради заштите националне безбедности, јавног поретка, јавног здравља или морала. Такође, одредбама чл. 31. ст. 2. Конвенције о правима детета, прописано је да ће стране уговорнице поштовати и подстицати право детета на пуно учешће у културном и уметничком животу и подржати пружање одговарајућих и једнаких могућности за културне, уметничке, рекреативне и слободне активности.

Устав Републике Србије у чл. 46. ст. 1. гарантује и слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Истим чланом, ст. 2. прописано је да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Одредбом чл. 73. Устава гарантована је слобода уметничког стваралаштва, као особен вид испољавања слободе изражавања мишљења.

Према чл. 64. Устава Србије, деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости.

Кад је реч о забрани дискриминације, поред међународних докумената о људским правима, дискриминацију забрањује Устав Србије. У чл. 21. ст. 3. Устава забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. У чл. 18. ст. 3. Устава прoписано је да сe oдрeдбe o људским и мaњинским прaвимa тумaчe у кoрист унaпрeђeњa врeднoсти дeмoкрaтскoг друштвa, сaглaснo вaжeћим мeђунaрoдним стaндaрдимa људских и мaњинских прaвa, кao и прaкси мeђунaрoдних институциja кoje нaдзиру њихoвo спрoвoђeњe, а у чл. 49. да је забрањено и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је у члану 4. прописано начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. Закона о забрани дискриминације дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања, укључујући и непосредну и посредну дискриминацију. У чл. 11. забрањено је изражавање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог личног својства, у јавним гласилима или другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука или симбола и на други начин. Поред тога, у чл. 12. забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Имајући у виду видове дискриминације на које се у притужби указује, релевантна је и одредба чл. 20. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да је, поред осталог, забрањено јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол или због промене пола, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.

Будући да није био доступан снимак представе, у циљу правилног утврђивања чињеничног стања, две представнице стручне службе Повереника за заштиту равноправности присуствовале су извођењу представе у различитим терминима и на основу тога изнеле своја виђења представе у целини и оних сцена у којима су, према тврђењу подносиоца притужбе, изнете идеје и ставови дискриминаторног карактера. Након одгледане представе, представнице стручне службе сачиниле су службене белешке са својим запажањима и мишљењем. Ни једна од њих није стала на становиште да су идеје, ставови и поруке које су деци током представе упућене дискриминаторног карактера. Анализиран је, такође, и интегрални текст комада, који садржи опис 16 сцена, који пружа целовит увид у садржину представе и порука које се деци пласирају, упркос томе то се може претпоставити да у сваком извођењу представе има и извесних импровизација и одступања од текста комада.

Анализа текста и описа спорних сцена за које се у притужби тврди да су дискриминаторне, показује да се тврђења подносиоца притужбе не могу прихватити јер немају објективно утемељење у тексту представе, имајући у виду да је представа намењена деци. Наиме, неспорно је да одрасла особа са знањем и животним искуством, сензибилисана за проблеме маргинализације и дискриминације појединих друштвених група, која је способна за препознавање порука на симболичком нивоу, може из текста „учитати“ одређена значења, укључујући и значења која тексту даје подносилац притужбе. Представа је, међутим, намењена деци до 10 година старости, која на овом нивоу развојних способности поруке примају непосредно, без откривања њихових дубљих и симболичких значења. Сагласно томе, за сагледавање основаности притужбе релевантне су само идеје, ставови и поруке које се у представи шаљу дечијој публици, имајући у виду развојне могућности деце у узрасту до 10 година да поруку приме и разумеју.

На основу самог текста комада и описа појединих сцена може се закључити да у представи нису изражене идеје и поруке којима се деца подстичу на дискриминацију, мржњу или насиље према лицима или групама на основу њиховог личног својства (чл. 11. Закона о забрани дискриминације), нити у представи има узнемиравајућих или понижавајућих садржаја који имају за циљ или представљају повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно садржаја којима се ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење (чл. 12. Закона о забрани дискриминације).

Ставови изражени у притужби, попут става да се у сцени о именима изражавају ксенофобија и расизам, који је, како се наводи, видљив и у чињеници да су сва деца у хору из доминантне етничке групе (српске), те да је ова сцена „крајње дискриминаторна за децу са несрпским именима у публици, као и ширем друштву“ немају ослонац у самом тексту представе и последица су додавања значења који текст објективно не садржи. У поруке које су из ових сцена деца у стању да разумеју свакако не спадају да је „пожељна национална чистоћа“ породице, а непожељно „расно мешање и отварање према националној и расној другости“. Нема, такође, подлогу у тексту представе ни став изнет у притужби да је секвенца разговора о „рахитичним ногама“ пример дискриминације особа/деце са инвалидитетом. Наиме, у опису ове сцене нема ниједног елемената на основу којег се може закључити да се дечијој публици шаље порука да су особе са инвалидитетом „нижа врста“, нити да се врши подстицање на дискриминацију и понижавање ових особа. Последица додавања значења који текст представе објективно нема, јесу и ставови изнети у притужби о „стереотипизацији куварица као „провинцијалки“ из Војводине, с ограниченим интелектуалним способностима“, о дискриминацији Ромкиња и Рома у сцени у којој се „паркаџија“ деградира у „скупљача секундарних сировина“ јер је, како се у притужби наводи, „опште прихваћено да овај посао обављају припаднице/и ромске популације у Србији“.

На основу анализе текста комада, не може се, такође, закључити да се у представи изражава мржња и омаловажавање жена, нити да се заговарају и подржавају предрасуде, обичаји и другим друштвени обрасци понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова, што би представљало дискриминацију на основу пола, забрањену чл. 20. Закона о забрани дискриминације.

Наиме, начин на који се у притужби интерпретирају сцене у којима се појављују женски ликови – зубарка, куварица, „помагачица/сметачица“ и „пакетарка“ – показује да се из текста „учитавају“ садржаји, значења и поруке које текст објективно не носи. Деца из ових сцена не могу препознати „хијерархију моћи“, која, како се у притужби наводи, „само мења облике који потврђују мушку надмоћ и понижено исмејано место за жене“, нити „хетеросексистичко хијерархизовање улога“ и сл.

Кад је у питању сцена у којој се појављује стјуардеса, из доступног текста не може се закључити да глумица има задатак да лик гради користећи сексуализоване покрете, а у тексту не постоји реченица „добра је“, већ „симпатична је“, коју изговара мушки лик у представи, нити реплика о његовом позиву мушкарцима из публике да дају коментаре. Према запажањима представница службе Повереника које су представу гледале наводи се да је стјуардеса представљена као згодна, лепа, добра и врло љубазна особа, те да се на основу њене гардеробе не може закључити да је деградирајућа јер ципеле на штиклу које носи, поред уобичајене гардеробе, нису обућа која деградира жене. У тексту представе наведена је изјава на енглеском „tee, coffe and me…“, коју стјуардеса изговара. У извештају представница стручне службе Повереника које су представу гледале, констатовано је да у тренутку изговарања ове реченице, стјуардеса не представља централни лик на сцени, већ се налази у другом плану и веома је тихо изговара. Иако се из ове сцене не може закључити да се „деци нуди екстремно сексистички садржај у коме се жена представља као пуки сексуални објекат“, како се то наводи у притужби, не може се у потпуности прихватити став из изјашњења да реченица „tee, coffe and me…“ представља шалу за родитеље коју деца неће разумети. Без обзира на то да ли деца разумеју значење ове реченице, постоји вероватноћа да ће је упамтити и у неком каснијем тренутку поновити можда и не знајући шта изговарају. Због тога је Повереница за заштиту равноправности става да би било пожељно да се ова реченица изостави.

За целовито сагледавање предмета, потребно је имати у виду да се овде ради о уметничком стваралаштву израженом у форми позоришне представе, којој присуствују деца са родитељима/пратиоцима. Као што је већ наведено, домети слободе (уметничког) изражавања, због њеног значаја у демократском друштву, одређени су веома широко, а њено ограничење је допуштено само ради остваривања одређених легитимних циљева (интереса), под условом да постоји снажна друштвена потреба за ограничењем, које мора бити неопходно и пропорционално за остваривање циљ. Будући да се представом не шире идеје које се могу квалификовати као облици дискриминације прописани чл. 11., 12. и 20. Закона о забрани дискриминације, који би, под одређеним условима, евентуално могли да буду разлог за забрану извођења представе, ствар је индивидуалне процене идеолошких и естетских вредности које представа промовише. Оне могу бити у складу или потпуно супротне онима за које се залажу родитељи/пратиоци, тј. они који одлучују да ли ће дете довести на представу и да ли ће допустити да је одгледа до краја, што подразумева и слободу да се дете одведе са представе у било ком тренутку. Не треба занемарити ни чињеницу да ставови и идеје изражени у представи могу бити повод да родитељ/пратилац након представе на примерен начин разговора са дететом и пружи му жељена усмерења. Коначно, треба нагласити да су у односу на ову, као и на остале позоришне представе и сва друга уметничка дела, легитимне све уметничке, естетске и све друге критике, анализе и вредносне оцене. Њима је место у стручним публикацијама, медијима, на скуповима и другим местима окупљања, а њихово јавно саопштавање и публиковање може подстаћи расправу у јавном дискурсу о квалитету саме представе.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да идеје и ставови изражени у дечијој позоришној представи „…“ позоришта „Пуж“ нису супротни прописима о забрани дискриминације, па се њено организовање и извођење не може квалификовати као дискриминаторно.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба удружења З. н. д. против позоришта П. због вишеструке дискриминације у области културе