дел. бр. 802/2011 датум: 26. 7. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе У. у. о. с. 1991-1999 М. О. из Н. С, Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Закључком Владе Републике Србије 05 број: 401-161/2008-1 од 17. јануара 2008. године, којим су обезбеђена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина (Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље), уз услов да су водили судски поступак против Републике Србије који је правоснажно окончан пресудом на основу одрицања, повређено је начело једнаких права и обавеза, чиме је извршена дискриминација на основу места пребивалишта ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији свих осталих општина које нису наведене у Закључку од 17. јануара 2008. године.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 1. и члану 39. став 2. Закона о забрани дискриминације, даје Влади Републике Србије

ПРЕПОРУКУ

1. Влада Републике Србије предузеће све неопходне мере како би омогућила ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији свих осталих општина Републике Србије остваривање права на новчану накнаду под условима под којима су то право, на основу Закључка Владе 05 бр. 401-161/2008 од 17. јануара 2008. године, остварили ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина (Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље).

2. Влада Републике Србије ће обавестити Повереницу за заштиту равноправности, у року од 30 дана од дана пријема мишљења и препоруке, о мерама које ће спровести у циљу поступања по препоруци.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности је 14. јануара 2011. године примила притужбу У. у. о. с. 1991-1999 М. О. из Н. С, у којој наводе да су дискриминисани Закључком Владе РС 05 бр. 401-161/2008-1 од 17. јануара 2008. године у односу на ратне војне инвалиде и резервисте из општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље. Овим закључком је одлучено да ће се део средстава остварених у поступку приватизације током 2007. године пренети на посебне рачуне неразвијених општина – Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, као и да ће критеријуме за расподелу новчане помоћи сачинити заједничке комисије састављене од представника локалне самоуправе и штрајкачког одбора ратних војних резервиста и да право на добијање новчане помоћи имају сви ратни војни резервисти из наведених општина под условом да имају правоснажну пресуду донету на основу одрицања од тужбеног захтева.

Повереница за заштиту равноправности је спровела поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка Влaди Рeпубликe Србиje упућен захтев да се у року од 15 дана изјасни о основаности притужбе. Како се Влада Републике Србије у остављеном року није изјаснила, а захтев је примила 01. фебруара 2011. године, Повереница за заштиту равноправности је донела мишљење на основу чињеница и доказа који су јој били доступни, као и на основу општепознатих чињеница.

Ратни војни резервисти који су се одазвали мобилизацијском позиву морају под истим условима остваривати права која им по закону припадају, без обзира на њихово место пребивалишта, сагласно општем уставном начелу једнакости.

Анализа Закључка Владе Републике Србије у односу на одредбу Устава РС којом је прописана забрана дискриминације, као и у односу на одредбе Закона о забрани дискриминације је показала да су, с обзиром на прописане услове, очигледно у неједнак положај стављени:

– ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина, у односу на све остале ратне војне резервисте са пребивалиштем на територији Републике Србије,
– ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина који су поднели тужбе надлежном суду против Републике Србије, у односу на оне који то нису учинили,
– ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина који су поднели тужбе и одрекли се тужбеног захтева, у односу на оне који се нису одрекли тужбеног захтева.

Одредбом члана 21. Устава Републике Србије прописано је да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да је забрањена свака дискриминација, по било ком основу, уз ограничење да се дискриминацијом не сматрају посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Закон о забрани дискриминације у члану 4. прописује да су сви грађани једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, а у складу са тим, прописана је обавеза поштовања начела једнакости, односно забрана дискриминације.
Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да до повреде овог начела долази ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права или слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Повереница за заштиту равноправности је испитала да ли је Закључком Владе РС повређено начело једнакости између ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина и свих осталих ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији Републике Србије. У том смислу размотрила је:

– да ли је циљ који се постиже овом мером допуштен и оправдан, и
– да ли се циљ (или циљеви) могао постићи само прописаном мером, односно да ли постоји сразмера између предузетих мера и циљева који се том мером остварују, те да ли постоји објективно и разумно оправдање да се једна категорија ратних војних резервиста привилегује у односу на све остале ратне војне резервисте у Србији.

Како Влада Републике Србије није доставила изјашњење на притужбу и како у Закључку не постоји образложење из којег би се могао утврдити циљ доношења мера, Повереница за заштиту равноправности је приликом утврђивања допуштености и оправданости циља, имала на располагању општепознате чињенице (штрајк војних ратних резервиста са југа Србије, њихове преговоре са надлежним органима, велики број тужби који су поднели многим судовима), као и наводе садржане у Закључку.

Из Закључка Владе Републике Србије се може утврдити да се обезбеђена средства усмеравају таксативно набројаним неразвијеним општинама, да ће се средства исплаћивати као социјална помоћ, а да ће критеријуме одређивати комисије састављене од представника локалне самоуправе и штрајкачког одбора ратних војних резервиста. Постављен је један услов за добијање ове новчане помоћи – могу је остварити ратни војни резервисти уз прилагање правоснажне пресуде на основу одрицања и изјаве да немају по том основу даљих потраживања према Републици Србији.

Из чињеница које су биле доступне може се претпоставити да је Закључак Владе РС био мотивисан следећим циљевима: прекид штрајка ратних војних резервиста, деблокада важних саобраћајница, смањење притиска принудне наплате по извршним пресудама, решавање питања дуговања на име дневница за велики број ратних војних резервиста и др. За ове циљеве се може рећи да су оправдани и допуштени с обзиром на објективне околности.

Закључком Владе РС неоправдано су привилеговани ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина, у односу на ратне војне резервисте из свих других општина. Наиме, иако је у овом Закључку Владе РС наведено да ће се средства исплаћивати као социјална помоћ, очигледно је да се заправо ради о исплати дневница ратним војним резервистима. На такав закључак упућују и услови који су постављени у погледу подизања тужбе и одрицања од тужбеног захтева. С друге стране, да се не ради о социјалној помоћи види се и по томе што ратни војни резервисти нису били у обавези да приложе ниједан доказ из кога би се утврдило њихово имовно стање, односно, социјална угроженост. Да се заиста радило о социјалној помоћи, тада би и након њене исплате постојала обавеза Републике Србије да исплати дневнице ратним војним резервистима. Међутим, у конкретном случају, исплата „социјалне помоћи“ била је условљена подизањем тужбе и одрицањем од тужбеног захтева.

Сагледавајући ове чињенице, Повереница је мишљења да није постојало објективно и разумно оправдање да се ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина привилегују у односу на друге ратне војне резервисте, и тиме међу њима направи неоправдана разлика у погледу услова под којима могу да остваре право на исплату ратних војних дневница. То очигледно показује да није постојала сразмера између предузете мере и циљева који се њоме остварују.
Анализа услова који су постављени за добијање „социјалне помоћи“ показала је да су у неједнак положај стављени и: ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина који су поднели тужбе надлежном суду против Републике Србије, у односу на оне који то нису учинили, као и ратни војни резервисти са пребивалиштем на територији седам наведених неразвијених општина који су поднели тужбе и одрекли се тужбеног захтева, у односу на оне који се нису одрекли тужбеног захтева. Ово разликовање није засновано на било ком личном својству, тако да није било предмет детаљније анализе са аспекта допуштености и оправданости циља. Ипак, Повереница за заштиту равноправности налази да је потребно указати на следеће околности о којима треба водити рачуна: иако је свима признато право на приступ правди, фактичко остваривање овог права подизањем тужбе зависи од низа објективних околности; као и да могућност одрицања од тужбеног захтева није само питање слободне воље тужиоца већ зависи од фазе у којој се парнични поступак налази – није могуће одрицање од тужбеног захтева након закључења главне расправе. Ове околности Влада РС треба да има у виду приликом поступања по препоруци Поверенице за заштиту равноправности.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачке 1. и 7. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење и препоруку Влади Републике Србије ради предузимања радњи којима ће се отклонити повреда начела једнакости у односу на ратне војне резервисте са пребивалиштем на територији других општина Републике Србије.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба удружења У. у. о. с. против Владе Републике Србије због дискриминације ратних војних резервиста у остваривању новчане накнаде по основу места пребивалишта