дел. бр. 1080 датум: 30. 7. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе удружења A. С, које заступа П. С, против Д. Ћ. из Н, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Д. Ћ. из Н. дао је 10. априла 2012. године изјаву: „Тако ми је драго да је градска општина Медијана у деци изнашла људе, верујуће људе. Јер шта је то човек ако не верује? Онда нисам потпуно сигуран да и јесте човек“, која је објављена на ТВ „Belle amie“ у емисији „Слике дана“. У поступку који је спроведен пo притужби удружења А. С, утврђено је да Д. Ћ. цитираном изјавом није извршио акт дискриминације, односно, да ова изјава не представља говор мржње, као и да се њоме не подстиче дискриминација, мржња и насиље против атеиста, па се његово поступање не може квалификовати као дискриминаторно.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу удружења А. С, у којој је наведено да је Д. Ћ, у време подношења притужбе кандидат Демократске странке за градоначелника Ниша, изјавом коју је дао 10. априла 2012. године и која је објављена на ТВ „Belle amie“, износио ставове који представљају говор мржње, против свих људи који нису верници и да је подстицао дискриминацију, мржњу и насиље против атеиста.

У притужби је наведено:

– да је Д. Ћ, кандидат Демократске странке за градоначелника Ниша 10. априла 2012. године на ТВ „Belle amie“ у емисији „Слике дана“ својом изјавом извршио дискриминацију на основу верског убеђења;
– да је Д. Ћ. том приликом изјавио: „Тако ми је драго да је градска општина Медијана у деци изнашла људе, верујуће људе. Јер шта је то човек ако не верује? Онда нисам потпуно сигуран да и јесте човек“;
– да ова изјава Д. Ћ. представља говор мржње и да се њоме подстиче дискриминација, мржња и насиље против атеиста као групе лица;

Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је од Д. Ћ. затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе.

Д. Ћ. доставио је изјашњење у којем је наведено:

– да циљ његове изјаве није био угрожавање националних, верских или политичких убеђења, према било којој групи људи, верској организацији, нити политичкој организацији;
– да је његова изјава искључиво усмерена на универзална, општеприхваћена добра, која у себи садрже веру у бољу будућност, љубав према домовини, своме граду и свему ономе што ће тој генерацији учинити живот лепшим;
– да његова изјава нема значај оспоравања права на религијску припадност или права да се има другачије мишљење;
– да је Србија земља равноправних људи, у смислу националне, верске, идеолошке и друге припадности, уз сво уважавање разлика које реално постоје у једном друштву, а у складу са уставним правима грађана.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби и изјашњењима на притужбу, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Повереница за заштиту равноправности констатује да није спорна чињеница да је је Д. Ћ. 10. априла 2012. године у емисији „Слике дана“ на ТВ „Belle amie“ изјавио: „Тако ми је драго да је градска општина Медијана у деци изнашла људе, верујуће људе. Јер шта је то човек ако не верује? Онда нисам потпуно сигуран да и јесте човек.“

У конкретном случају, потребно је испитати да ли ова изјава представља говор мржње, забрањен чл. 11. Закона о забрани дискриминације, као и да ли је Д. Ћ. овом изјавом подстицао дискриминацију, мржњу и насиље против атеиста.

Европском Kонвенцијом за заштиту људских права и основних слобода регулисана је слобода мисли, савести и вероисповести, тако што чл. 9. прописано да свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести, а ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам или заједно са другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом. Истим чланом су прописана и ограничења, и то ст. 2. којим је прописано да слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Чланом 10. ове Конвенције регулисана је слобода изражавања, и то тако што ст. 1. прописује да свако има право на слободу изражавања а да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, док су ст. 2. прописана ограничења, односно, да с обзиром да коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода забрањује дискриминацију чл. 14. тако што прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Устав Републике Србије чл. 21. ст. 3. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Слобода мисли, савести и вероисповести прописана је чл. 43. којим се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору. Поред тога што нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима, гарантује се и слобода свакоме да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.

Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње. Устав чл. 46. ст. 1. гарантује и слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Ставом ст. 2. истог члана прописано је да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости такође је забрањена чл. 49. Устава РС.

Закон о забрани дискриминације у чл. 11. забрањује изражавање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог личног својства, у јавним гласилима или другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука или симбола и на други начин. Забрањено је и чл. 12. узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Такође, забрањена је и верска дискриминација, тако што је чл. 18. прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вере или уверења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одражавање, изражавање и промену вере или уверења, као и право да приватно или јавно изнесе или поступи сходно својим уверењима.

Повереница за заштиту равноправности најпре указује на значај слободе изражавања у сваком демократском друштву, као и да слобода изражавања обухвата пре свега слободу да се има сопствено мишљење, затим слободу да се информације и идеје саопштавају, али исто тако и слободу да се информације и идеје примају. Ова врста слободе је апсолутно заштићена, односно, она се може ограничити само изузетно и као што се на основу наведених прописа може видети, то може бити у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства. Комитет министара Савета Европе наводи „…Сва ограничења овог права сматрају се неспојивим са природом демократског друштва“.

Сагледавајући изјаву Д. Ћ. у овом светлу, мора се констатовати да он, као и било који други грађанин, има право на сопствено мишљење о томе ко су верујући људи, као и какви су људи који верују. Међутим, у изјави Д. Ћ. није прецизирано на коју врсту вере/веровања мисли, из чега се може закључити да свако ко чује његову изјаву може овим појмовима дати другачије значење. На овакав закључак упућује и чињеница да су представници удружења А. С. појмове „вера“ и „верујући људи“ разумели у религиозном смислу, док Д. Ћ. у свом изјашњењу на притужбу наводи да је при коришћењу појма вере мислио на веру у бољу будућност, љубав према домовини, своме граду и свему ономе што живот може учинити лепшим. При томе, треба имати у виду и да се у конкретном случају не испитује истинитост ове изјаве, јер није у питању доказива чињеница за коју се може утврдити да ли је истинита или лажна. Изјава Д. Ћ. садржи његово мишљење, кроз које је изразио одређене вредносне ставове.

Повереница за заштиту равноправности указује да су се у домаћем и упоредном праву развили одређени критеријума који су смернице за квалификовање изјава, идеја или информација као говора мржње. Неки од критеријума су да се ради о речима, изразима и реченицама увредљивог садржаја које су упућене појединцу или групи на основу неког личног својства; да се њима етикетирају, клевећу или исмејавају појединци или групе на основу личног својства; да је из поруке препознатљив циљ говорника да стигматизује, повреди или понизи особу или групу на основу личног својства; да код појединца или групе којој је упућен производи одређене психолошке ефекте, изазивајући страх, зебњу, нелагоду или љутњу; да ствара нетрепељивост и мржњу према појединцу или групи или позив на освету и насиље; да ствара осећај код великог броја грађана да је такво понашање према одређеном лицу или групи друштвено пожељно и оправдано; да изазива осећај код широког круга грађана да ће такво понашање бити толерисано и да неће бити предмет одговорности, и сл.

С друге стране, Европски суд за људска права је становишта да се одредбом чл. 10. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода не штите само информације или идеје које се повољно примају или се сматрају неувредљивима или нечим што не изазива реакције, већ и оне које вређају, шокирају или узнемиравају, јер су такви захтеви плурализма, толеранције и широкоумности без којих нема демократског друштва. Не може се сматрати да постоји слобода говора ако очекујемо да све што други изјаве мора бити у складу са нашим личним вредностима. Суштина слободе говора је да имамо лично мишљење, да га износимо, али и да други имају могућност да изнесу своје мишљење и дилеме.

Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да изјава Д. Ћ. нема обележја говора мржње, односно, да овом изјавом нису изражене идеје, информације и мишљење којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против атеиста.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да се изјава Д. Ћ. не може окарактерисати као дискриминаторна.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба удружења А. С. због дискриминације против Д. Ц. из Н. због говора мржње и подстицања насиља против атеиста