бр. 07-00-615/2014-02 датум: 1. 4. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je поднела организација Х. Х. из Б, против студија лепоте В. из Б. У току поступка је утврђено да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године телефоном позвао студио лепоте В. из Б. у намери да закаже услугу педикира и маникира. Након што је успешно заказао тражене услуге за следећи дан у 15 часова, обавестио је запослену да има вирусни хепатитис. Када је сазнала овај податак, запослена је најпре прихватила, али је нешто касније одбила да му пружи услугу педикира и маникира са образложењем да је исувише ризично. У току поступка је утврђено да је запослена у студију лепоте В. из Београда, у току телефонског разговора са добровољним испитивачем дискриминације, пристала да му закаже педикир и маникир, али да је, када је сазнала да је тестер особа која живи са вирусним хепатитисом и након консултација са власником салона М. М, отказала већ договорене козметичке услуге уз образложење да је исувише ризично. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је власник студија лепоте В. извршио акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања, јер је неоправдано одбио да пружи козметичке услуге особи која живи са вирусним хепатитисом. Због тога је М. М, власнику студија лепоте В, препоручено да предузме све неопходне мере како би обезбедио пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратила се организација Х. Х. и навела да чланови и чланице ове организације имају намеру да спроведу ситуационо тестирање у пружању козметичких услуга, у складу са одредбом чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације , како би непосредно проверили да ли запослени у козметичким салонима, приликом пружања козметичких услуга особама које имају вирусне хепатитисе, поштују правила о забрани дискриминације.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања, Х. Х. из Б. поднео је 14. децембра 2014. године притужбу против студија лепоте В. из Б. У притужби је наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању (тестер) у телефонском разговору заказао услугу педикира и маникира у студију лепоте В. и да му је, након што је непосредно обавестио особу са којом је водио разговор да има вирусни хепатитис, најпре потврђено, а онда нешто касније ускраћено пружање договорене услуге, уз образложење да је то исувише ризично и коментар да би то могао сам да уради.

1.3. У извештају о ситуационом тестирању наведено је да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године телефоном позвао студио лепоте В. из Б. у намери да закаже услугу педикира и маникира. Након што је успешно заказао тражене услуге обавестио је запослену у козметичком салону да има вирусни хепатитис. Запослена у козметичком салону, сазнавши овај податак, најпре је потврдила, а онда нешто касније ускратила пружање договорене услуге, уз образложење да је то исувише ризично и коментар да би то могао сам да уради.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење М. М, власника студија лепоте В. из Б.

1.5. У изјашњењу на притужбу, између осталог је наведено:

– да се полазећи од најновијих истраживања Светске здравствене организације, долази до закључка да период инкубације HCV вируса може да траје и пет месеци и то у неживим стварима укључујући и стерилизатор, а да је отпорност овог вируса изузетно висока, те да практично не постоји поуздан начин да у кратком временском року он буде одстрањен са неживих материја,
– да се не ради о дискриминацији, јер за то треба да постоји намера дискриминисања по било ком основу, те да се она мора доказивати,
– да чак и у случају да дискриминатор мора да доказује да дискриминације није било, постоји више аспеката који демантују намеру дискриминисања,
– да је сама особа која је навела да је дискриминисана прецизирала у пријави наводе који је демантују,
– да је напоменуто да се женска особа, која се јавила на телефон, а која је запослена у салону, консултовала са надређеним и да је рекла да не може да пружи услугу, што значи да запослена није рекла да неће да изврши услугу, већ да то не може да уради из здравствено безбедносних разлога,
– да је особа која сматра да је дискриминисана прецизирала да је радница која јој је заказала услугу 14. августа 2014. године, морала да одбије јер је то исувише ризично, истичући да је сам акт исувише ризичан, као и да су запослени у В. више пута предлагали тестеру да маникир може и сам да уради,
– да је одговор запослене био чак и саветодаван, јер се потрудила да објасни тестеру како да уради себи маникир, па се овакво поступање не може квалификовати као дискриминаторно,
– да уз претпоставку да је након извршеног маникира на исти третман дошло 50 клијената или 150 у периоду инкубације од пет месеци и уз претпоставку да је високоотпоран вирус доспео у организам 50 здравих људи, поставља се питање ко би онда био дискриминисан и да ли би тих 50 или 150 заражених људи могло да се обрати Поверенику за заштиту равноправности, јер салон није поштовао закон, Уредбу о заштити становништва од заразних болести и Одлуку о мерама за заштиту од ширења заразних болести унутар здравствених установа и других правних лица и предузетника који врше здравствену делатност,
– да је све што су предузели било у складу са чланом 3. Закона о заштити становништва од заразних болести,
– да имајући у виду да би услед евентуалног проширења болести на друга лица било извршено кривично дело преношења заразних болести из члана 249. Кривичног законика, који прописује да ко не поступа по прописима, одлукама или наредбама којима се одређују мере за њено сузбијање или спречавање, казниће се затвором до 3 године,
– да су се понели друштвено одговорно, пре свега из разлога здравствене превенције, о којој су дужни да воде рачуна и по закону и по члану 60. Устава Републике Србије,
– да ово изјављује под пуном кривичноправном и материјалном одговорношћу и да је спреман да све ово понови пред судом,
– да се ради само о појачаној пажњи, о којој је В. увек водила рачуна и да ће тако наставити да ради у свом пословању,
– да је здравље и здравствена превенција клијената салона увек на првом месту,
– да уз притужбу није достављена било чија сагласност.
– да су деловали превентивно, саветодавно, законски, а не дискриминаторно, нити им је то била намера.
У изјашњењу су цитирани чл. 1 – 3. Закона о заштити становништва од заразних болести , као и део студије Никол Катлер у којој се говори о преношењу HCV вируса, без навођења извора.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 14. августа 2014. године, добровољни испитивач дискриминације организације Х. Х, спровео најављено ситуационо тестирање дискриминације позивањем козметичких салона у Б, међу којима је и Студио лепоте В. из Б.

2.2. Увидом у изјаву добровољног испитивача дискриминације и изјашњење власника салона М. М. утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације позвао козметички салон и заказао услугу педикира и маникира за следећи дан у 15 часова. Након тога је обавестио запослену у салону да има вирусни хепатитис, да би она најпре потврдила заказану услугу. Међутим, након што се запослена консултовала са власником салона, позвала је тестера и отказала договорену услугу уз образложење да је то исувише ризично. Такође, предложила је тестеру да сам себи уради педикир и маникир.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештај тестера и изјашњење власника студија лепоте В.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, одредбама чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Kомисија за људска права УН одредила је 1996. године да се у дефиницији забране дискриминације израз „или по другом основу“, којим се правно одређује да је дискриминација забрањена, односи и на здравствено стање .

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 27. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, а чл. 17. ст. 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

3.6. Закон о санитарном надзору у чл. 8. ст. 1. тач. 5. прописује да делатност пружања услуга одржавања хигијене, неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже подлеже санитарном надзору. На основу овог закона донет је Правилник о општим санитарним условима које морају да испуне објекти који подлежу санитарном надзору , те је прописано да објекти морају бити уредни и чисти, односно да се хигијенским мерама (уређивање, чишћење, прање, одржавање, проветравање, дезинфекција, дезинсекција, дератизација и сл) одржава хигијена унутрашњег простора и просторија, постројења, уређаја, намештаја, опреме, прибора, наменских превозних средстава и њихове опреме и постиже уредно хигијенско стање објекта и његовог непосредног окружења .

3.7. Одредбом чл. 34. ст. 1. Закона о заштити становништва од заразних болести прописана је дужност правних лица и предузетника који обављају делатност пружања услуга хигијенске неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже, да своје услуге пружају под условима и на начин којим се спречава појава и ширење заразних болести.

3.8. Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту , прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера при коришћењу средстава и опреме за личну заштиту на раду.

3.9. Законом о безбедности и здрављу на раду прописане су мере које се предузимају ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом. Одредбом чл. 35. прописана је обавеза запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад и да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду да не би угрозио своју безбедност и здравље, као и безбедност и здравље других лица.

3.10. У Стратегији превенције и заштите од дискриминације наведено је да је физичко и ментално здравствено стање, одувек, један од основа по коме се праве неоправдане разлике између људи. Узрок дискриминације су најчешће страх од појединих болести и стигматизација лица која од њих болују. Такође, наведено је да је у Србији присутна дискриминација лица с обзиром на њихово здравствено стање. Генерисана је постојањем дубоко укорењених предрасуда насталих услед разних страхова, недостатка основног знања и погрешно усвојених информација о начинима преноса инфекција или природе болести. Појавни облици дискриминације су бројни и утичу на социјално искључивање ових лица, те они укључују: ускраћивање права на примарно и секундарно образовање, губитак посла и отежано запошљавање, одбијање пружања основне и хитне медицинске неге, медијске кампање и сензационалистичка медијска открића критичних догађаја са учешћем лица која живе са болестима, одбацивање од породице, изолација у оквиру образовних или затворских и других установа, вређање и омаловажавање, пребијање и физичко малтретирање лица која живе са болестима.

3.11. Имајући у виду чињеницу да је притужба поднета на основу ситуационог тестирања дискриминације, потребно је детаљније појаснити смисао ситуационог тестирања дискриминације и прописе којима је тестирање регулисано.
Закон о забрани дискриминације уводи у правни систем Републике Србије институт добровољног испитивача дискриминације (тестер). У питању је особа која се свесно изложила дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa“, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена“ и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика.

Анализа резултата ситуационог тестирања дискриминације у студију лепоте В.

3.12. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је М. М, власник студија В. из Б, извршио акт дискриминације на основу здравственог стања, ускраћивањем пружања козметичких услуга добровољном испитивачу дискриминације, који је навео да жели да закаже маникир и педикир, као и да живи са вирусним хепатитисом.

3.13. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању и на основу навода из изјашњења, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године позвао студио лепоте В, са циљем да утврди да ли овај козметички салон дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом. Утврђено је да је запослена у салону, не знајући за здравствено стање тестера, пристала да закаже козметичке услуге маникира и педикира. Међутим, када ју је тестер информисао да живи са вирусним хепатитисом, запослена је најпре потврдила заказану услугу, али је нешто касније, након консултација са власником салона, позвала тестера и отказала му договорену услугу педикира и маникира.

3.14. У односу на наводе из изјашњења власника салона да је морао да води рачуна да не дође до инфекција других клијената, будући да вирусни хепатитис има способност да дуго опстане на неживој материји, па се зато лако преноси, Повереница за заштиту равноправности констатује да се на основу бројних студија, брошура и истраживања може утврдити да је неспорно да особе запослене у козметичким салонима могу бити изложене различитим инфективним болестима, од вируса грипа, импетига, малих богиња до хепатитиса . Међутим, имајући у виду чињеницу да рад у козметичком салону несумњиво захтева блиски контакт са клијенткињама и клијентима, запослени су дужни да због своје заштите и заштите клијената предузимају све неопходне санитарне и хигијенске мере, као и мере заштите на раду, без обзира да ли су клијенти здраве особе или не. Увидом у структуру курса за добијање сертификата стручне оспособљености за маникира и педикира, Повереница за заштиту равноправности је утврдила да поред технологије занимања, основе струке и праксе, полазници полажу и испит из безбедности и заштите на раду , због специфичности посла и контаката са клијентима и клијенткињама. Ради заштите запослених у козметичким салонима и њихових клијената, запосленима се у брошурама и упутствима, које обрађују ову тему, налаже и саветује да користе заштитне мере и уређаје, међу којима су: ношење једнократних рукавица које ће бацати одмах након рада са једном особом, прање руку сапуном и водом пре и након рада са клијентом, превијање отворених посекотина или оштећене коже да би се спречио контакт са крвљу или потенцијално инфицираним материјама са клијента или запосленог, чишћење и дезинфекција козметичког прибора након сваког клијента на основу прописа о заштити на раду и санитарних захтева, те дезинфекција педикирских кадица после сваког клијента, као и на почетку радног дана . Стога је јасно да пружање услуга педикира и маникира особама које живе са вирусним хепатитисом не захтева другачији приступ нити рад у односу на пружање услуга другим особама.

3.15. Повереница за заштиту равноправности констатује да је заштитна опрема, уз предузимање свих прописаних хигијенских мера, неопходна у свакодневном раду козметичких салона, јер би у противном, клијенти и клијенткиње били изложени ризику од инфекција, посебно ако се има у виду да међу њима могу бити и они који желе да сакрију податке о свом здравственом стању или уопште не знају свој здравствени статус. Због тога козметички салон који не поседује сву потребну заштитну опрему, нити предузима све прописане хигијенске мере мора обуставити рад, односно, не сме пружати козметичке услуге никоме, док ту опрему не обезбеди.

3.16. По питању тврдње из изјашњења да се за утврђивање дискриминације мора утврдити намера учиниоца, Повереница за заштиту равноправности указује да су ове тврдње нетачне и да су засноване на непознавању антидискриминационих прописа. С тим у вези, Повереница указује да за је за утврђивање дискриминације ирелевантно да ли је код учиниоца дискриминаторног акта постојала намера да дискриминише. У поступку пред Повереником за заштиту равноправности испитује се да ли је радња на коју се подносилац притужбе притужује супротна императивним прописима којима је дискриминација забрањена, док је намера извршиоца дискриминаторног акта правно ирелевантна.

3.17. На основу анализе доступне литературе, може се констатовати да се пружање козметичких услуга педикира и маникира особама са вирусним хепатитисом не разликује од пружања услуга особама које немају хепатитис, уз спровођење свих стандардних мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и клијената. Према томе, особе које су стекле сертификат стручне оспособљености за маникира или педикира, односно, диплому козметичког техничара, довољно су оспособљене да пруже услугу педикира или маникира особи која живи са вирусним хепатитисом, након консултације са клијентом и увида у стање руку и стопала. Међутим, власник студија лепоте В. проценио је да не може да пружи услугу педикира и маникира особи која има вирусни хепатитис. Повереница констатује да добровољном испитивачу дискриминације, на овај начин, није пружена чак ни могућност прегледа, консултације и процене стања његових руку и стопала, већ му је послата јасна порука да му, имајући у виду његово здравствено стање, неће бити пружене тражене услуге. Повереница за заштиту равноправности је става да је власник студија лепоте В. отказаo већ заказан термин искључиво због сазнања да је особа која живи са вирусним хепатитисом.

3.18. Повереница за заштиту равноправности жели да укаже и на положај особа које живе са вирусним хепатитисом и односом друштва према људима који болују од ове болести. Наиме, Одбор за равноправности Новог Јужног Велса у Аустралији (Anti-Discrimination Board of NSW) спровео је истраживање о дискриминацији особа које живе са вирусом хепатитиса Ц и објавио резултате истраживања у извештају новембра 2001. године. Резултати истраживања јасно показују да су особе које живе са хепатитисом Ц веома стигматизоване и изложене дискриминацији. Овакав однос узрокован је ирационалним страховима, као и неразумевањем и незнањем начина преноса вируса хепатитиса Ц. Међутим, можда је моћнија покретачка снага од незнања о преносу вируса, предрасуда да је инфекција нераскидиво повезана са коришћењем наркотика који се убризгавају у вене. Дискриминација особа које живе са хепатитисом Ц јавља се у многим областима јавног живота, а најчешћа је у здравственим установама и у области запошљавања. У истраживање су укључене и исповести особа које живе са вирусом хепатитиса – одбацивања од стране породице и пријатеља, осећај да су изопштени на радним местима и у заједницама, одбијање агенција да их животно осигурају, па чак искуства људи којима је престао радни однос због тога. Дискриминација има велики утицај на животе људи са хепатитисом Ц, а доживљена дискриминација их одвраћа од тражења здравствене заштите, што има последице и по здравље људи са хепатитисом и по саму заједницу.

3.19. У Глобалном извештају о превенцији и контроли вирусног хепатитиса Светске здравствене организације из јула 2013. године наводи се да у Србији нe пoстojи нaциoнaлнa стрaтeгиja или плaн који је фoкусирaн нa прeвeнциjу и кoнтрoлу вируснoг хeпaтитисa. Такође, наводи се да нe пoстojи држaвни oргaн/или oдeљeњe кoje сe бaви искључивo кooрдинaциjoм aктивнoсти држaвe вeзaнe зa превeнциjу вируснoг хeпaтитиса, а није пoзнaт ни брoj људи кojи сe бaвe oвoм тeмoм у држaвним oргaнимa у Србиjи. Извeштaj указује дa Рeпубликa Србиja, ни нa пoљу пoдизaњa свeсти, ниje спрoвoдилa aктивнoсти вeзaнe зa Свeтски дaн хeпaтитисa, дa нe пoстojи нaциoнaлнa пoлитикa o вaкцинaциjи прoтив хeпaтитиса A, кao и дa држава ниje поставила као циљ eлиминисaње хeпaтитиса Б. Иако скоро 200 милиона људи у свету болује од хепатитиса Ц, у јавности и даље постоји врло мала свест о овој болести. Незнање, прекомерни страх и предрасуде спадају у разлоге због којих постоји стигма повезана са хепатитисом Ц, а предрасуде и погрешне информације веома су честе, не само међу најширом популацијом, већ и код различитих стручњака. Многе особе које живе са хепатитисом наводе да им однос других према њима и стигматизација у вези са здравственим стањем, пада теже и од саме болести .

3.20. Имајући у виду све наведено, може се констатовати да је запослена особа у студију лепоте В, у телефонском разговору са тестером, најпре заказала услуге педикира и маникира добровољном испитивачу дискриминације, али је када је сазнала да је он особа која живи са вирусним хепатитисом и то пренела власнику салона М. М, од њега добила налог да откаже тестеру договорену услугу, уз образложење да је исувише ризично. Такво поступање дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом у односу на особе које немају хепатитис. Особе које не живе са хепатитисом имају могућност да у овом козметичком салону, без икаквих тешкоћа, закажу маникир и педикир, као и да им буду пружене козметичке услуге, док је особама које живе са хепатитисом онемогућено чак и да закажу долазак. На тај начин особе које живе са вирусним хепатитисом су непосредно дискриминисане на основу њиховог личног својства – здравственог стања.

4. МИШЉЕЊЕ

М. М, власник студија лепоте В. ускратио је пружање козметичких услуга – педикира и маникира особи која живи са вирусним хепатитисом, чиме је прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 33. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује М. М. да:

5.1. Предузме све неопходне мере како би обезбедио пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.2. Да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.3. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

М. М, власник студија лепоте В, обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико М. М, власник студија лепоте В. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба организације H. H. против козметичког салона В. због дискриминације на основу здравственог стања у области пружања услуга