бр. 07-00-640/2014-02 датум: 1. 4. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je поднела организација H. H. из Б., против козметичког салона „V. S.“ из Б. У току поступка је утврђено да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године телефоном позвао козметички салон „V. S.“ из Б. у намери да закаже услугу педикира и маникира. Након што је успешно заказао тражене услуге за следећи дан у 11,30 часова, обавестио је запослену у козметичком салону да има вирусни хепатитис. Када је сазнала овај податак, запослена у козметичком салону одбила је да му пружи услугу педикира и маникира са образложењем да услугу „не могу и не смеју да пруже“. У току поступка је утврђено да је запослена у козметичком салону „V. S.“ из Б., у току телефонског разговора са добровољним испитивачем дискриминације, пристала да му закаже педикир и маникир, али да је променила став када је сазнала да је тестер особа која живи са вирусним хепатитисом и одбила да му закаже већ договорене козметичке услуге. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је запослена у козметичком салону „V. S.“ извршила акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања, јер је неоправдано одбила да пружи козметичке услуге особи која живи са вирусним хепатитисом. Због тога је А. Р., власници козметичког салона „V. S.“ препоручено да предузме све неопходне мере како би обезбедила пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратила се организација H. H. и навела да чланови и чланице ове организације имају намеру да спроведу ситуационо тестирање у пружању козметичких услуга, у складу са одредбом чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације , како би непосредно проверили да ли запослени у козметичким салонима, приликом пружања козметичких услуга особама које имају вирусне хепатитисе, поштују правила о забрани дискриминације.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања, организација H. H. из Б. поднела је 17. децембра 2014. године притужбу против козметичког салона „V. S.“ из Б. У притужби је наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању (тестер) у телефонском разговору заказао услугу педикира и маникира у козметичком салону „V. S.“ и да му је, након што је непосредно обавестио особу са којом је водио разговор да има вирусни хепатитис (Hеpаtitis C), ускраћено пружање услуге са образложењем „да не могу и не смеју да му пруже услугу“.

1.3. У извештају о ситуационом тестирању наведено је да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године телефоном позвао козметички салон „V. S.“ из Б. у намери да закаже услугу педикира и маникира. Након што је успешно заказао тражене услуге за следећи дан у 11,30 часова, обавестио је запослену у козметичком салону да има вирусни хепатитис. Запослена у козметичком салону, сазнавши овај податак, одбила је да му пружи већ договорену услугу, са образложењем да „не могу и не смеју да му пруже услугу“.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење А. Р., власнице козметичког салона „V. S“.

1.5. У изјашњењу на притужбу је наведено:

– да није била у салону у тренутку када је тестер заказивао услугу педикира и маникира и да мисли да се тестеру јавила или ученица из школе која је тада била на пракси или фризерка која је тог месеца почела да ради у салону;
– да запослене нису биле упућене да се услуге педикира и маникира у њеном салону пружају и оболелим особама;
– да је она козметичарка и испуњава све услове за рад са особама које имају хепатитис, те да салон поседује и суви стерилизатор, као и да користи хируршке рукавице при раду;
– да је већ радила са особама које имају вирусни хепатитис;
– да је у конкретном случају дошло до неспоразума, због чега се извињава у своје име и у име свих запослених у салону.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 14. августа 2014. године, добровољни испитивач дискриминације организације H. H., спровео најављено ситуационо тестирање дискриминације позивањем козметичких салона у Б., међу којима је и козметички салон „V. S.“ из Б.

2.2. Увидом у изјаву добровољног испитивача дискриминације и изјашњење власнице салона А. Р. утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације позвао козметички салон и заказао услугу педикира и маникира за следећи дан у 11,30 часова. Након тога је обавестио запослену у салону да има вирусни хепатитис, те је она, по сазнању да је тестер особа која живи са вирусним хепатитисом, одбила да му пружи већ договорену услугу педикира и маникира.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештај тестера и изјашњење власнице козметичког салона „V. S“.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, одредбама чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Kомисија за људска права УН одредила је 1996. године да се у дефиницији забране дискриминације израз „или по другом основу“, којим се правно одређује да је дискриминација забрањена, односи и на здравствено стање .

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 27. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, а чл. 17. ст. 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

3.6. Закон о санитарном надзору у чл. 8. ст. 1. тач. 5. прописује да делатност пружања услуга одржавања хигијене, неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже подлеже санитарном надзору. На основу овог закона донет је Правилник о општим санитарним условима које морају да испуне објекти који подлежу санитарном надзору , те је прописано да објекти морају бити уредни и чисти, односно да се хигијенским мерама (уређивање, чишћење, прање, одржавање, проветравање, дезинфекција, дезинсекција, дератизација и сл) одржава хигијена унутрашњег простора и просторија, постројења, уређаја, намештаја, опреме, прибора, наменских превозних средстава и њихове опреме и постиже уредно хигијенско стање објекта и његовог непосредног окружења .

3.7. Одредбом чл. 34. ст. 1. Закона о заштити становништва од заразних болести прописана је дужност правних лица и предузетника који обављају делатност пружања услуга хигијенске неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже, да своје услуге пружају под условима и на начин којим се спречава појава и ширење заразних болести.

3.8. Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту , прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера при коришћењу средстава и опреме за личну заштиту на раду.

3.9. Законом о безбедности и здрављу на раду прописане су мере које се предузимају ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом. Одредбом чл. 35. прописана је обавеза запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад и да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду да не би угрозио своју безбедност и здравље, као и безбедност и здравље других лица.

3.10. У Стратегији превенције и заштите од дискриминације наведено је да је физичко и ментално здравствено стање, одувек, један од основа по коме се праве неоправдане разлике између људи. Узрок дискриминације су најчешће страх од појединих болести и стигматизација лица која од њих болују. Такође, наведено је да је у Србији присутна дискриминација лица с обзиром на њихово здравствено стање. Генерисана је постојањем дубоко укорењених предрасуда насталих услед разних страхова, недостатка основног знања и погрешно усвојених информација о начинима преноса инфекција или природе болести. Појавни облици дискриминације су бројни и утичу на социјално искључивање ових лица, те они укључују: ускраћивање права на примарно и секундарно образовање, губитак посла и отежано запошљавање, одбијање пружања основне и хитне медицинске неге, медијске кампање и сензационалистичка медијска открића критичних догађаја са учешћем лица која живе са болестима, одбацивање од породице, изолација у оквиру образовних или затворских и других установа, вређање и омаловажавање, пребијање и физичко малтретирање лица која живе са болестима.

3.11. Имајући у виду чињеницу да је притужба поднета на основу ситуационог тестирања дискриминације, потребно је детаљније појаснити смисао ситуационог тестирања дискриминације и прописе којима је тестирање регулисано.
Закон о забрани дискриминације уводи у правни систем Републике Србије институт добровољног испитивача дискриминације (тестер). У питању је особа која се свесно изложила дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa“, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена“ и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика.

Анализа резултата ситуационог тестирања дискриминације у козметичком салону „V. S.“

3.12. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је запослена у салону „V. S.“ из Б, извршила акт дискриминације на основу здравственог стања, ускраћивањем пружања козметичких услуга добровољном испитивачу дискриминације који је навео да жели да закаже маникир и педикир, као и да живи са вирусним хепатитисом.

3.13. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању и на основу навода из изјашњења, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 14. августа 2014. године позвао козметички салон „V. S.“, са циљем да утврди да ли овај козметички салон дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом. Из извештаја о спроведеном ситуационом тестирању дискриминације утврђено је да је запослена у салону, не знајући за здравствено стање тестера, пристала да закаже козметичке услуге маникира и педикира. Међутим, када ју је тестер информисао да живи са вирусним хепатитисом, запослена у салону му је рекла да „не могу и не смеју да му пруже услугу“.

У изјашњењу власнице козметичког салона „V. S.“ нису оспорени наводи из притужбе да је тестеру одбијено пружање козметичких услуга након што је саопштио свој здравствени статус. А. Р., власница козметичког салона „V. S.“ у изјашњењу наводи да запослене у салону нису биле упознате да се козметичке услуге пружају и особама које живе са вирусним хепатитисом. Повереница за заштиту равноправности указује да ови наводи нису од утицаја за доношење мишљења у конкретном случају. Наиме, иако А. Р. није лично одбила пружање козметичких услуга тестеру, неспорно је да је као предузетница и власница козметичког салона „V. S.“ лично одговорна за целокупно пословање и обавезе салона, сагласно чл. 83. и 85. Закона о привредним друштвима , па тако и за поступање према добровољном испитивачу дискриминације.

3.14. Имајући у виду наводе из изјашњења, очигледно је да запослена у салону „V. S.“ тестеру није желела да пружи већ заказане услуге након што је сазнала да је особа која живи са вирусним хепатитисом. Наиме, у извештају тестера наведено је да је запослена у салону, након што је сазнала да је тестер особа која живи са вирусним хепатитисом рекла да „не могу и не смеју да му пруже услугу“. Повереница за заштиту равноправности констатује да се на основу бројних студија, брошура и истраживања може утврдити да је неспорно да особе запослене у козметичким салонима могу бити изложене различитим инфективним болестима, од вируса грипа, импетига, малих богиња до хепатитиса . Међутим, имајући у виду чињеницу да рад у козметичком салону несумњиво захтева блиски контакт са клијенткињама и клијентима, запослени су дужни да због своје заштите и заштите клијената предузимају све неопходне санитарне и хигијенске мере, као и мере заштите на раду, без обзира да ли су клијенти здраве особе или не. Увидом у структуру курса за добијање сертификата стручне оспособљености за маникира и педикира, Повереница за заштиту равноправности је утврдила да поред технологије занимања, основе струке и праксе, полазници полажу и испит из безбедности и заштите на раду , због специфичности посла и контаката са клијентима и клијенткињама. Ради заштите запослених у козметичким салонима и њихових клијената, запосленима се у брошурама и упутствима, које обрађују ову тему, налаже и саветује да користе заштитне мере и уређаје, међу којима су: ношење једнократних рукавица које ће бацати одмах након рада са једном особом, прање руку сапуном и водом пре и након рада са клијентом, превијање отворених посекотина или оштећене коже да би се спречио контакт са крвљу или потенцијално инфицираним материјама са клијента или запосленог, чишћење и дезинфекција козметичког прибора након сваког клијента на основу прописа о заштити на раду и санитарних захтева, те дезинфекција педикирских кадица после сваког клијента, као и на почетку радног дана . Стога је јасно да пружање услуга педикира и маникира особама које живе са вирусним хепатитисом не захтева другачији приступ нити рад у односу на пружање услуга другим особама.

3.15. Повереница за заштиту равноправности констатује да је заштитна опрема, уз предузимање свих прописаних хигијенских мера, неопходна у свакодневном раду козметичких салона, јер би у противном, клијенти и клијенткиње били изложени ризику од инфекција, посебно ако се има у виду да међу њима могу бити и они који желе да сакрију податке о свом здравственом стању или уопште не знају свој здравствени статус. Због тога козметички салон који не поседује сву потребну заштитну опрему, нити предузима све прописане хигијенске мере мора обуставити рад, односно, не сме пружати козметичке услуге никоме, док ту опрему не обезбеди.

3.16. На основу анализе доступне литературе, може се констатовати да се пружање козметичких услуга педикира и маникира особама са вирусним хепатитисом не разликује од пружања услуга особама које немају хепатитис, уз спровођење свих стандардних мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и клијената. Према томе, особе које су стекле сертификат стручне оспособљености за маникира или педикира, односно, диплому козметичког техничара, довољно су оспособљене да пруже услугу педикира или маникира особи која живи са вирусним хепатитисом, након консултације са клијентом и увида у стање руку и стопала. Међутим, запослена у салону „V. S.“ проценила је да не може да пружи услугу педикира и маникира особи која има вирусни хепатитис. Повереница констатује да тестеру, на овај начин, није пружена чак ни могућност прегледа, консултације и процене стања његових руку и стопала, већ му је, послата јасна порука да му, имајући у виду његово здравствено стање, неће бити пружене тражене козметичке услуге. Повереница за заштиту равноправности је става да је запослена у салону „V. S.“ отказала већ заказан термин тестеру искључиво због сазнања да је особа која живи са вирусним хепатитисом.

3.17. Повереница за заштиту равноправности жели да укаже и на положај особа које живе са вирусним хепатитисом и односом друштва према људима који болују од ове болести. Наиме, Одбор за равноправности Новог Јужног Велса у Аустралији (Anti-Discrimination Board of NSW) спровео је истраживање о дискриминацији особа које живе са вирусом хепатитиса Ц и објавио резултате истраживања у извештају новембра 2001. године. Резултати истраживања јасно показују да су особе које живе са хепатитисом Ц веома стигматизоване и изложене дискриминацији. Овакав однос узрокован је ирационалним страховима, као и неразумевањем и незнањем начина преноса вируса хепатитиса Ц. Међутим, можда је моћнија покретачка снага од незнања о преносу вируса, предрасуда да је инфекција нераскидиво повезана са коришћењем наркотика који се убризгавају у вене. Дискриминација особа које живе са хепатитисом Ц јавља се у многим областима јавног живота, а најчешћа је у здравственим установама и у области запошљавања. У истраживање су укључене и исповести особа које живе са вирусом хепатитиса – одбацивања од стране породице и пријатеља, осећај да су изопштени на радним местима и у заједницама, одбијање агенција да их животно осигурају, па чак искуства људи којима је престао радни однос због тога. Дискриминација има велики утицај на животе људи са хепатитисом Ц, а доживљена дискриминација их одвраћа од тражења здравствене заштите, што има последице и по здравље људи са хепатитисом и по саму заједницу.

3.18. У Глобалном извештају о превенцији и контроли вирусног хепатитиса Светске здравствене организације из јула 2013. године наводи се да у Србији нe пoстojи нaциoнaлнa стрaтeгиja или плaн који је фoкусирaн нa прeвeнциjу и кoнтрoлу вируснoг хeпaтитисa. Такође, наводи се да нe пoстojи држaвни oргaн/или oдeљeњe кoje сe бaви искључивo кooрдинaциjoм aктивнoсти држaвe вeзaнe зa превeнциjу вируснoг хeпaтитиса, а није пoзнaт ни брoj људи кojи сe бaвe oвoм тeмoм у држaвним oргaнимa у Србиjи. Извeштaj указује дa Рeпубликa Србиja, ни нa пoљу пoдизaњa свeсти, ниje спрoвoдилa aктивнoсти вeзaнe зa Свeтски дaн хeпaтитисa, дa нe пoстojи нaциoнaлнa пoлитикa o вaкцинaциjи прoтив хeпaтитиса A, кao и дa држава ниje поставила као циљ eлиминисaње хeпaтитиса Б. Иако скоро 200 милиона људи у свету болује од хепатитиса Ц, у јавности и даље постоји врло мала свест о овој болести. Незнање, прекомерни страх и предрасуде спадају у разлоге због којих постоји стигма повезана са хепатитисом Ц, а предрасуде и погрешне информације веома су честе, не само међу најширом популацијом, већ и код различитих стручњака. Многе особе које живе са хепатитисом наводе да им однос других према њима и стигматизација у вези са здравственим стањем, пада теже и од саме болести .

3.19. На основу свега наведеног, може се констатовати да је запослена у салону „V. S.“, у телефонском разговору са тестером, најпре заказала услуге педикира и маникира добровољном испитивачу дискриминације, али је када је сазнала да је он особа која живи са вирусним хепатитисом, променила став и одбила да тестеру закаже већ договорене услуге. Такво поступање дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом у односу на особе које немају хепатитис. Особе које не живе са хепатитисом имају могућност да у овом козметичком салону, без икаквих тешкоћа, закажу маникир и педикир, као и да им буду пружене козметичке услуге, док је особама које живе са хепатитисом онемогућено чак и да закажу долазак. На тај начин особе које живе са вирусним хепатитисом су непосредно дискриминисане на основу њиховог личног својства – здравственог стања.

4. МИШЉЕЊЕ

Запослена у козметичком салону „V. S.“, ускратила је пружање козметичких услуга – педикира и маникира особи која живи са вирусним хепатитисом, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 33. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује А. P. да:

5.1. Предузме све неопходне мере како би обезбедила пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.2. Да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.3. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

А. Р., власница козметичког салона „V. S.“, обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико А. Р., власница козметичког салона „V. S.“, не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба организације H. H. против козметичког салона V. S. због дискриминације на основу здравственог стања у области пружања услуга