бр. 07-00-613/2014-02 датум: 30. 3. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je поднела организација Х. Х. из Б, против козметичког салона Д. Б. из Б. Притужба је поднета након ситуационог тестирања које је ова организација организовала са циљем да провери да ли козметички салони дискриминишу особе које живе са вирусним хепатитисом. Добровољни испитивач дискриминације телефоном је заказао услугу педикира и маникира, а након што је саопштио свој здравствени статус, услуга му је одбијена. У изјашњењу је наведено да услуга није одбијена, да није јасно на који начин је ситуационо тестирање спроведено, да је правилником Министарства здравља прописано да лицима са видним обољењима коже, косе и ноктију, као и лицима у алокохолисаном стању не могу бити пружене хигијенске услуге, да је од ситуационог тестирања до дана подношења притужбе прошло више од четири месеца, као и да тестер мора да пружи доказе да је до разговора који у притужби наводи дошло. У току поступка је утврђено да је добровољни испитивач дискриминације 21. августа 2014. године телефонским путем покушао да закаже услугу педикира и маникира у салону Д. Б. Након што је успешно заказао услуге за 24. август, обавестио је запослену у салону да има вирусни хепатитис, након чега је особа са којом је водио разговор одбила да му пружи већ заказану услугу. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је козметички салон Д. Б. извршиио акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања, јер је неоправдано одбијено пружање козметичке услуге особи која живи са вирусним хепатитисом. Због тога је М. Н, власници козметичког салона Д. Б. препоручено да предузме све неопходне мере како би обезбедила пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања услуга особама које живе са вирусним хепатитисом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратила се организација Х. Х. и навела да чланови и чланице ове организације имају намеру да спроведу ситуационо тестирање у пружању козметичких услуга, у складу са одредбом чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације , како би непосредно проверили да ли запослени у козметичким салонима, приликом пружања козметичких услуга особама које имају вирусне хепатитисе, поштују правила о забрани дискриминације.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања, организација Х. Х. из Б. поднела је 17. децембра 2014. године притужбу против козметичког салона Д. Б. из Београда. У притужби је наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању (тестер) телефонским позивом заказао услугу педикира и маникира и да му је, након што је обавестио особу са којом је водио разговор да има вирусни хепатитис (Hеpаtitis C), ускраћено пружање услуге.

1.3. У извештају о ситуационом тестирању наведено је да је добровољни испитивач дискриминације, 21. августа 2014. године, телефоном позвао салон Д. Б. у намери да закаже услугу педикира и маникира. Након што је тражене услуге успешно заказао за 24. август 2014. године у 15 часова, особу са којом је разговарао је обавестио да има вирусни хепатитис, након чега му је саопштила да „салон нема обучено особље за рад са особама као што је он“, поставила му питање у којој фази је његова болест и да ли има хронични хепатитис, након чега је одбила да пружи већ заказану услугу и обећала да ће се потрудити да пронађе салон који би тестеру пружио услугу педикира и маникира.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење М. Н, власнице козметичког салона Д. Б.

1.5. У изјашњењу на притужбу, које је на основу пуномоћја М. Н, доставио адвокат Б. Р. А, између осталог је наведено:

– да Повереница за заштиту равноправности козметичком студију није доставила доказ да је добровољни испитивач дискриминације о предузетој радњи известио Повереника писаним путем, што је у складу са чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације био дужан да учини;
– да је неуобичајено да неко изврши тестирање могуће дискриминације 21. августа да би дискриминацију пријавио четири месеца касније, 17. децембра 2014. године;
– да постоји низ контрадикција између дописа Повереника и притужбе која је уз допис приложена, наиме у допису Повереника наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању услугу заказало „личном посетом салону“, док се у извештају тестера наводи да је студио позвао телефоном;
– да је сигурно да нико није 21. августа 2014. године дошао лично у салон и заказао услугу педикира и маникира за 24. август 2014. године и да му је саопштено да услуга неће бити пружена због здравственог стања;
– да је власница салона М. Н. у августу 2014. године била на годишњем одмору и да је у то време у студију радила В. К, која негира да је било ко долазио у салон и лично заказао третман који је одбијен због здравственог стања;
– да је у притужби наведено да је тестирање спроведено телефонским путем, те да је неопходно поставити питање да ли је такво ситуационо тестирање дозвољено, сврсисходно и логично;
– да је могуће да је неко 21. августа 2014. године покушао да закаже услуге педикира и маникира, да је могуће да му је саопштено да радница није сигурна да ли може да пружи услугу и да јој је потребно време да се консултује, али да студио одбија тврдњу да је било ко одбијен за пружање услуге, као и да ће за своје тврдње тестер морати да пружи доказе;
– да Правилник о ближим условима у погледу просторија, уређаја и опреме и начину поступања којима се спречава појава и ширење заразних болести приликом пружања хигијенских услуга, који је донело Министарство здравља, одредбама чл. 6. ст. 3. одређује да се лицима са видним обољењима коже, косе и ноктију, као и лицима у алокохолисаном стању не могу пружити хигијенске услуге;
– да код личних података подносиоца притужбе стоји да исту подноси у име свих особа које живе са вирусом хепатитиса, али да нема сагласност тих лица или да сагласност није достављена козметичком салону.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 21. августа 2014. године, добровољни испитивач дискриминације организације Х. Х, спровео најављено ситуационо тестирање дискриминације посетом и телефонским позивањем козметичких салона у Б, међу којима је и козметички студио Д. Б.

2.2. Увидом у изјаву добровољног испитивача дискриминације и изјашњење, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 21. августа телефоном позвао козметички салон Д. Б. и заказао услугу педикира и маникира за 24. август 2014. године у 15 часова. Након тога је обавестио особу са којом је водио разговор да има вирусни хепатитис, те је она, по сазнању да је тестер особа која живи са вирусним хепатитисом, одбила да му пружи већ договорену услугу.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештај тестера и изјашњење козметичког салона Д. Б.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, одредбама чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Kомисија за људска права УН одредила је 1996. године да се у дефиницији забране дискриминације израз „или по другом основу“, којим се правно одређује да је дискриминација забрањена, односи и на здравствено стање .

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 27. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, а чл. 17. ст. 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

3.6. Закон о санитарном надзору у чл. 8. ст. 1. тач. 5. прописује да делатност пружања услуга одржавања хигијене, неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже подлеже санитарном надзору. На основу овог закона донет је Правилник о општим санитарним условима које морају да испуне објекти који подлежу санитарном надзору , те је прописано да објекти морају бити уредни и чисти, односно да се хигијенским мерама (уређивање, чишћење, прање, одржавање, проветравање, дезинфекција, дезинсекција, дератизација и сл) одржава хигијена унутрашњег простора и просторија, постројења, уређаја, намештаја, опреме, прибора, наменских превозних средстава и њихове опреме и постиже уредно хигијенско стање објекта и његовог непосредног окружења .

3.7. Одредбом чл. 34. ст. 1. Закона о заштити становништва од заразних болести прописана је дужност правних лица и предузетника који обављају делатност пружања услуга хигијенске неге и улепшавања лица и тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава интегритет коже, да своје услуге пружају под условима и на начин којим се спречава појава и ширење заразних болести.

3.8. Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту , прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера при коришћењу средстава и опреме за личну заштиту на раду.

3.9. Законом о безбедности и здрављу на раду прописане су мере које се предузимају ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом. Одредбом чл. 35. прописана је обавеза запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад и да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду да не би угрозио своју безбедност и здравље, као и безбедност и здравље других лица.

3.10. У Стратегији превенције и заштите од дискриминације наведено је да је физичко и ментално здравствено стање, одувек, један од основа по коме се праве неоправдане разлике између људи. Узрок дискриминације су најчешће страх од појединих болести и стигматизација лица која од њих болују. Такође, наведено је да је у Србији присутна дискриминација лица с обзиром на њихово здравствено стање. Генерисана је постојањем дубоко укорењених предрасуда насталих услед разних страхова, недостатка основног знања и погрешно усвојених информација о начинима преноса инфекција или природе болести. Појавни облици дискриминације су бројни и утичу на социјално искључивање ових лица, те они укључују: ускраћивање права на примарно и секундарно образовање, губитак посла и отежано запошљавање, одбијање пружања основне и хитне медицинске неге, медијске кампање и сензационалистичка медијска открића критичних догађаја са учешћем лица која живе са болестима, одбацивање од породице, изолација у оквиру образовних или затворских и других установа, вређање и омаловажавање, пребијање и физичко малтретирање лица која живе са болестима.

Анализа резултата ситуационог тестирања дискриминације у козметичком салону Д. Б.

3.12. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је запослена у козметичком салону Д. Б. извршила акт дискриминације на основу здравственог стања, ускраћивањем пружања козметичких услуга добровољном испитивачу дискриминације, који је навео да жели да закаже маникир и педикир, као и да живи са вирусним хепатитисом.

3.13. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 24. августа 2014. године телефоном позвао козметички салон Д. Б. са циљем да утврди да ли овај салон дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом. У изјашњењу на притужбу наведено је да није могуће утврдити на који начин је спроведено ситуационо тестирање због чињенице да је у захтеву за изјашњење написано да је тестер лично посетио козметички салон, док је у извештају о ситуационом тестирању назначено да је добровољни испитивач дискриминације салон позвао телефоном. Повереница за заштиту равноправности указује да је на основу извештаја о ситуационом тестирању и притужбе, који су достављени уз захтев за изјашњење, евидентно да је ситуационо тестирање у салону Д. Б. извршено телефоном, а да је омашком у допису Стручне службе Повереника назначено да је тестер лично посетио салон. С обзиром да су уз захтев достављена оба документа – притужба и извештај о ситуационом тестирању, Повереница констатује да је власница салона могла са сигурношћу да утврди да је ситуационо тестирање дискриминације извршено телефоном.

3.14. Даље, у изјашњењу на наводе из притужбе, наведено је да је власница салона у поменутом периоду била на годишњем одмору ван земље. Повереница за заштиту равноправности указује да ови наводи нису релевантни, с обзиром да у притужби није ни назначено да је добровољни испитивач дискриминације разговарао са власницом салона. Повереница за заштиту равноправности указује да власница салона сноси одговорност за поштовање антидискриминационих закона приликом пружања услуга из своје делатности, односно, одговорна је и за поступање запослених у салону. Такође, наводи запослене у салону да са сигурношћу тврди да нико није лично посетио салон са захтевом да му се закаже услуга педикира и маникира, након чега је саопштио да је особа која живи са хепатитисом, такође нису значајни у конкретном случају, имајући у виду наводе из претходног става овог мишљења.

3.15. По питању навода из изјашњења да козметичком салону није достављен доказ да је добровољни испитивач дискриминације о предузетој радњи известио Повереника писаним путем, као и да се поставља питање да ли је ситуационо тестирање телефонским путем дозвољено, сврсисходно и логично, Повереница за заштиту равноправности указује да је Законом о забрани дискриминације у правни систем Републике Србије уведен институт добровољног испитивача дискриминације (тестера). У питању је особа која се свесно изложила дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa“, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена“ и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика.

Закон о забрани дискриминације не регулише посебно процедуру ситуационог тестирања. Ситуационо тестирање дискриминације се спроводи на начин идентичан или најсличнији уобичајеним и свакодневним ситуацијама у којима може да дође до дискриминације, односно, онако како би се те услуге заказивале. То значи да не постоји препрека да се тестирање поступања козметичких салона изврши телефонским путем, пошто је управо заказивање телефоном најуобичајенији начин поступања особа која желе да им оваква услуга буде пружена. Такође, одредбама чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације у прописана је дужност лица које намерава да врши тестирање да о томе обавести Повереника, али није прописана обавеза Повереника за заштиту равноправности да ово писано обавештење достави лицу против којег је притужба поднета.

3.16. У односу на наводе из изјашњења да јесте могуће да је неко покушао да закаже услуге педикира и маникира и да је могуће да је тој особи саопштено да радница није сигурна да ли може да пружи услугу, као и у односу на наводе да је потребно да тестер пружи доказе за своје тврдње, Повереница за заштиту равноправности указује да је циљ заказивања услуге био провера да ли козметички салони дискриминишу особе које живе са вирусним хепатитисом, а не стварно заказивање козметичких услуга. Додатно, Повереница је имала у виду сам циљ ситуационог тестирања дискриминације, избор особа које спроводе тестирање, као и непостојање личног интереса тестера за резултат ситуационог тестирања дискриминације. При томе, треба имати у виду да према процедури спровођења ситуационог тестирања дискриминације, тестери сачињавају извештај одмах након спроведеног тестирања, док су информације и догађаји у вези са тестирањем најсвежији у сећању тестера. Стога, Повереница за заштиту равноправности указује да је мало вероватно да тестер у извештају навео чињенице које нису истините.

3.17. У изјашњењу је наведено да је неуобичајено да је притужба поднета четири месеца након спроведеног ситуационог тестирања. С тим у вези, Повереница указује да одредбама Закона о забрани дискриминације није прописан рок за подношење притужбе, а Повереник је овлашћен да у сваком појединачном случају оцењује да ли због протека времена могуће постићи сврху поступања.

3.18. У одговору на притужбу наведено је да је Правилником о ближим условима у погледу просторија, уређаја и опреме и начину поступања којима се спречава појава и ширење заразних болести приликом пружања хигијенских услуга Министарства здравља, прописано да се лицима која имају видљива обољења коже, косе и ноктију, као и лицима у алокохолисаном стању не могу пружити хигијенске услуге. Повереница указује да се ове одредбе свакако не могу примети на особе које живе са вирусним хепатитисом. Такође, неопходно је истаћи да је заштитна опрема, уз предузимање свих прописаних хигијенских мера, неопходна у свакодневном раду козметичких салона, јер би у противном, клијенти и клијенткиње били изложени ризику од инфекција, посебно ако се има у виду да међу њима могу бити и они који желе да сакрију податке о свом здравственом стању или уопште не знају свој здравствени статус. Због тога козметички салон који не поседује сву потребну заштитну опрему, нити предузима све прописане хигијенске мере мора обуставити рад, односно, не сме пружати козметичке услуге никоме, док ту опрему не обезбеди.

3.19. Поводом навода из изјашњења да је притужба поднела у име свих особа које живе са вирусом хепатитиса, али да нема сагласности тих лица или да сагласност није достављена козметичком салону, неопходно је указати је одредбама чл. 15. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности изричито прописано да у случају дискриминације групе лица, организација која се бави заштитом људских права може поднети притужбу у своје име, без сагласности лица, односно, групе лица које је претрпело дискриминацију.

3.20. Повереница за заштиту равноправности констатује да се на основу бројних студија, брошура и истраживања може утврдити да је неспорно да особе запослене у козметичким салонима могу бити изложене различитим инфективним болестима, од вируса грипа, импетига, малих богиња до хепатитиса . Међутим, имајући у виду чињеницу да рад у козметичком салону несумњиво захтева блиски контакт са клијенткињама и клијентима, запослени су дужни да због своје заштите и заштите клијената предузимају све неопходне санитарне и хигијенске мере, као и мере заштите на раду, без обзира да ли су клијенти здраве особе или не. Увидом у структуру курса за добијање сертификата стручне оспособљености за маникира и педикира, Повереница за заштиту равноправности је утврдила да поред технологије занимања, основе струке и праксе, полазници полажу и испит из безбедности и заштите на раду , због специфичности посла и контаката са клијентима и клијенткињама. Ради заштите запослених у козметичким салонима и њихових клијената, запосленима се у брошурама и упутствима, које обрађују ову тему, налаже и саветује да користе заштитне мере и уређаје, међу којима су: ношење једнократних рукавица које ће бацати одмах након рада са једном особом, прање руку сапуном и водом пре и након рада са клијентом, превијање отворених посекотина или оштећене коже да би се спречио контакт са крвљу или потенцијално инфицираним материјама са клијента или запосленог, чишћење и дезинфекција козметичког прибора након сваког клијента на основу прописа о заштити на раду и санитарних захтева, те дезинфекција педикирских кадица после сваког клијента, као и на почетку радног дана . Стога је јасно да пружање услуга педикира и маникира особама које живе са вирусним хепатитисом не захтева другачији приступ нити рад у односу на пружање услуга другим особама.

3.21. На основу анализе доступне литературе, може се констатовати да се пружање козметичких услуга педикира и маникира особама са вирусним хепатитисом не разликује од пружања услуга особама које немају хепатитис, уз спровођење свих стандардних мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и клијената. Према томе, особе које су стекле сертификат стручне оспособљености за маникира или педикира, односно, диплому козметичког техничара, довољно су оспособљене да пруже услугу педикира или маникира особи која живи са вирусним хепатитисом.

3.22. Повереница за заштиту равноправности жели да укаже и на положај особа које живе са вирусним хепатитисом и односом друштва према људима који болују од ове болести. Наиме, Одбор за равноправности Новог Јужног Велса у Аустралији (Anti-Discrimination Board of NSW) спровео је истраживање о дискриминацији особа које живе са вирусом хепатитиса Ц и објавио резултате истраживања у извештају новембра 2001. године. Резултати истраживања јасно показују да су особе које живе са хепатитисом Ц веома стигматизоване и изложене дискриминацији. Овакав однос узрокован је ирационалним страховима, као и неразумевањем и незнањем начина преноса вируса хепатитиса Ц. Међутим, можда је моћнија покретачка снага од незнања о преносу вируса, предрасуда да је инфекција нераскидиво повезана са коришћењем наркотика који се убризгавају у вене. Дискриминација особа које живе са хепатитисом Ц јавља се у многим областима јавног живота, а најчешћа је у здравственим установама и у области запошљавања. У истраживање су укључене и исповести особа које живе са вирусом хепатитиса – одбацивања од стране породице и пријатеља, осећај да су изопштени на радним местима и у заједницама, одбијање агенција да их животно осигурају, па чак искуства људи којима је престао радни однос због тога. Дискриминација има велики утицај на животе људи са хепатитисом Ц, а доживљена дискриминација их одвраћа од тражења здравствене заштите, што има последице и по здравље људи са хепатитисом и по саму заједницу.

3.23. У Глобалном извештају о превенцији и контроли вирусног хепатитиса Светске здравствене организације из јула 2013. године наводи се да у Србији нe пoстojи нaциoнaлнa стрaтeгиja или плaн који је фoкусирaн нa прeвeнциjу и кoнтрoлу вируснoг хeпaтитисa. Такође, наводи се да нe пoстojи држaвни oргaн/или oдeљeњe кoje сe бaви искључивo кooрдинaциjoм aктивнoсти држaвe вeзaнe зa превeнциjу вируснoг хeпaтитиса, а није пoзнaт ни брoj људи кojи сe бaвe oвoм тeмoм у држaвним oргaнимa у Србиjи. Извeштaj указује дa Рeпубликa Србиja, ни нa пoљу пoдизaњa свeсти, ниje спрoвoдилa aктивнoсти вeзaнe зa Свeтски дaн хeпaтитисa, дa нe пoстojи нaциoнaлнa пoлитикa o вaкцинaциjи прoтив хeпaтитиса A, кao и дa држава ниje поставила као циљ eлиминисaње хeпaтитиса Б. Иако скоро 200 милиона људи у свету болује од хепатитиса Ц, у јавности и даље постоји врло мала свест о овој болести. Незнање, прекомерни страх и предрасуде спадају у разлоге због којих постоји стигма повезана са хепатитисом Ц, а предрасуде и погрешне информације веома су честе, не само међу најширом популацијом, већ и код различитих стручњака. Многе особе које живе са хепатитисом наводе да им однос других према њима и стигматизација у вези са здравственим стањем, пада теже и од саме болести .

3.24. На основу свега наведеног, може се констатовати да је радница у козметичком салону Д. Б, у току телефонског разговара са тестером, најпре заказала услуге педикира и маникира добровољном испитивачу дискриминације, али је када је сазнала да је он особа која живи са вирусним хепатитисом, променила став и одбила да тестеру закаже већ договорене услуге. Такво поступање дискриминише особе које живе са вирусним хепатитисом у односу на особе које немају хепатитис. Особе које не живе са хепатитисом имају могућност да у овом козметичком салону, без икаквих тешкоћа, закажу маникир и педикир, као и да им буду пружене козметичке услуге, док је особама које живе са хепатитисом онемогућено чак и да закажу долазак. На тај начин особе које живе са вирусним хепатитисом су непосредно дискриминисане на основу њиховог личног својства – здравственог стања.

4. МИШЉЕЊЕ

Козметички салон Д. Б. ускратио је пружање козметичких услуга – педикира и маникира особи која живи са вирусним хепатитисом, чиме је прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 33. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује М. Н, власници козметичког салона Д. Б. да:

5.1. Предузме све неопходне мере како би обезбедила пружање козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.2. Да се убудуће суздржава од неоправданог ускраћивања пружања козметичких услуга особама које живе са вирусним хепатитисом.

5.3. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје делатности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

М. Н, власница козметичког салона Д. Б. обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико М. Н. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба организације H. H. против козметичког салона Д. Б. због дискриминације на основу здравственог стања у области пружања услуга