дел. бр. 1638 датум: 19. 12. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе О. С. из Б., Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби О. С. из Б. против T. k. a. d. o., поводом дискриминације у области рада, утврђено је да брачни статус О. С. није био основ за њен евентуални неједнак третман у остваривању права из рада и по основу рада у T. k. а. д. о.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу О. С. из Б. коју је у њено име поднео њен пуномоћник В. Б, адвокат, против T. k. а. д. о., поводом дискриминације у области рада. У притужби је наведено да је T. k. а. д. о., дискриминисало О. С. по основу брачног статуса. У притужби је наведено:

– да је О. С. супруга М. С, бившег директора и председника K. o. УО и бившег председника T. o. УО оснивача T. o. из Републике Словеније;
– да је ново руководство почело са злостављањем подноситељке притужбе након што је М. С. престала функција директора у K. o.;
– до злостављања О. С. дошло јер је М. С., као акционар, указивао на лоше пословање K. o. и на недостојност Ј. Х. (I. H.) прокуристе и одговорног за радне односе;
– једини разлог због којег Ј. Х. није директор јесте чињеница да нема могућности за добијање дозволе за обављање те функције од Народне банке Србије (даље НБС);
– да је према О. С. различито поступано у односу на остале запослене и то тако што:
– су већина запослених и непосредни шефови имали налог да обуставе све контакте са О. С. „јер је она на црној листи руководства због М. С.“. Лица која су надлежна за права из радног односа нису смела да о тим правима одлучују када је у питању О. С. без изричите консултације са Ј. Х.;
– је у време оправданог одсуствовања О. С. са рада извршено нарушавање њеног пословног простора, као и да јој је онемогућено да приступи приватној електронској пошти, документацији у рачунару и сл.;
– је О. С. знатно смањена зарада, и то преко 50%, као и да је премештена у другу радну средину без конкретног разлога, а у једном периоду није јој био обезбеђен ни радни простор.

Повереница за заштиту равноправности је након пријема притужбе и њене анализе утврдила да она не садржи довољно информација и доказа за поступање по њој, због чега је затражила допуну притужбе. У допуни притужбе је наведено да дискриминација траје континуирано од јула 2010. године све до дана подношења притужбе, а достављен је и анекс уговора о раду дел. бр. …, као и електронска преписка између О. С. и њеног непосредно претпостављеног у вези коришћења годишњег одмора. На захтев Поверенице, притужба је још једном допуњена навођењем следећих чињеница:

– да је радни однос О. С. засновала 2004. године и да наредних 6 година није имала проблема на свом радном месту односно на пословима – полисе осигурања од ауто одговорности;
– да је 1. октобра 2010. године М. С. престао радни однос, након чега он почиње да критикује ново руководство, као и да је у то време О. С. од непосредног претпостављеног сазнала да је на „црној листи код новог руководства због њеног супруга и његовог понашања“;
– да је 20. децембра 2010. године почела обука запослених за рад на новим програмима, али да је то право О. С. ускраћено;
– да се 18. фебруара 2011. године Ј. Х. шиканзоно понашао према О. С, када јој је саопштено и да правила о слободи кретања по згради и коришћењу паузе важе за остале запослене али не и за њу;
– да је О. С. упућена на рад у другу средину 06. марта 2011. године, међутим анекс уговора о раду јој никада није достављен а није га ни потписала;
– да је по повратку са боловања 08. априла 2011. године у својој канцеларији затекла другу запослену особу, која је користила њен рачунар и која је подноситељку притужбе обавестила да она више ту не ради. О. С. је том приликом, чекајући Ј. Х., информисана да је потребно да га увек чека стојећи испред његове канцеларије, док јој он не каже шта треба да ради а од тог тренутка није добијала ни радне задатке;
– да је захтев за коришћење годишњег одмора поднела 1. јуна 2011. године, међутим решење о том захтеву јој није достављено, већ је непосредно претпостављени обавестио да он не сме да о томе одлучује без Ј. Х. јер је „на црној листи“;
– Анекс уговора о раду О. С. је потписала 28. августа 2011. године, уз знатно смањење зараде.

Уз притужбу достављени су и понуда о закључењу уговора о раду под измењеним условима дел. бр. …, уговор о раду дел. бр. …, понуда за закључење анекса уговора о раду бр. …, анекс уговора о раду …, преписка електронском поштом између О. С. и њеног претпостављеног.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације и у току поступка прибављено је изјашњење T. k. a. d. o.. (у даљем тексту Друштво), у којем је наведено следеће:

– да се у целости оспоравају наводи притужбе да је „Ј. Х. као прокуриста одговорно лице за радне односе и да има највећи утицај код послодавца, и да разлог због кога није директор је немогућност добијања дозволе за обављање те функције од НБС“. Ове тврдње су неутемељене, паушалне, недоказане и недоказиве а имају и увређујући карактер, као и карактер клевете;
– да је из позитивних прописа јасно да за форму заступања каква је прокура није потребна сагласност НБС;
– да се сви наводи притужбе у целости оспоравају, а нарочито се оспорава чињеница да је О. С. стављена у неравноправан положај и да је дискриминисана на био који начин;
– да су нетачни наводи да су остали запослени имали налог да обуставе све контакте са О. С., као и да надлежна лица за права из радног односа нису смела да одлучују о тим правима, без изричите консултације са Ј. Х. Неоснованост тврдње да је О. С. дискриминисана по основу брачног статуса је и чињеница да је у притужби наведено да дискриминација траје континуирано од 1. јула 2010. године, што значи да је била дискриминисана по основу брачног статуса и док је њен супруг био одговорно лице у Друштву, с обзиром на то да је М. С. престала функција директора 10. септембра 2010. године.
– да су неосноване и нетачне све тврдње које се односе на лица која су надлежна за права из радног односа јер о правима, обавезама и одговорностима које проистичу из радног односа одлучује генерални директор или председник управног одбора Друштва. Поред тога, право је послодаваца да у зависности од потреба посла одлучује о времену коришћења годишњег одмора а има и могућност да када је одређено време коришћења годишњег одмора то време измени у случају да то захтевају потребе посла;
– да су нетачни и неосновани наводи да је извршена неповредивост пословног простора О. С. и да за то нема доказа, нарочито ако се има у виду да се О. С. налазила на боловању и годишњем одмору са мањим прекидима почев од 01. јануара 2010. године. Ово потврђује и чињеница да је О. С. била на боловању од 01.01.–19.01.2010. године, затим на годишњем одмору од 28.02.-04.03.2010. године, потом на боловању 07.03.–11.03.2010. године, па поново на боловању 01.04.-20.04.2011. године, па такође на боловању од 26.04.-25.05.2011. године, а исто тако од 27.05.-10.06.2011. године, да би у периоду од 13.03.-30.07.2011. године користила годишњи одмор, па затим изнова на боловању од 01.07.-30.07.2011. године, а потом у периодима 01.08.-15.08.2011. године, 16.08.-30.08.2011. године, 01.09.-30.09.2011. године, те право на боловање подноситељка користи и у тренутку вођења овог поступка;
– да је индикативно да се О. С. позива на дискриминаторно понашање, а да при томе са прекидима није била на послу и није ни обављала поверене јој послове од почетка 2010. године, што се у струци назива обрнута дискриминација („reverse discrimination“) ако не и злоупотреба права;
– да су сви наводи из притужбе нетачни, неосновани и правно неутемељени јер је Друштво након ступања на снагу нових општих аката и то Правилника о раду и Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова и радних задатака свим запосленима, доставило нове уговоре о раду, укључујући и О. С. дана 01. септембра 2010. године. Надаље, О. С. је у свему у складу са позитивним прописима и важећим општим правним актима, послодавац понудио и закључење анекса уговора о раду. Понуда за закључење анекса уговора о раду и сам анекс уговора о раду који је запослена потписала, нису и не могу представљати акт дискриминације, како то погрешно тумачи О. С. и да је приликом достављања анекса уговора о раду дошло до дискриминације по било ком основу а нарочито не по основу брачног статуса запослене;
– да је О. С. са четвртим степеном стручне спреме по занимању медицинска сестра, премештена на одговарајуће послове у складу са потребама процеса и организације рада са циљем рационалнијег коришћења радних капацитета запослених. Ово се не може подвести под акт дискриминације, већ је управо право и обавеза одговорног послодавца да рационално користи и организује процес рада;
– да је зарада смањена са износа бруто од 63.072,00 динара на износ бруто од 49.266,00 динара, односно није смањена за преко 50% како је наведено у притужби;
– да су наводи да је О. С. премештена у другу радну средину нетачни, као и да је рационално коришћење и организација процеса рада право послодавца;
– да су нетачни сви наводи који се односе на то да је са О. С. прекинута било каква комуникација од стране других запослених као и да није имала радни простор, јер је она увек имала обезбеђен радни простор за обављање поверених послова, омогућено јој је да ради, а остваривала је и друга права и погодности па тако и даље, иако је на боловању, користи службени телефон на трошак Друштва;
– да је нетачно и у сваком смислу неосновано да је О. С. била изложена прекомерном стресу што је последица континуираних радњи менаџмента и осталих запослених, с обзиром на чињеницу да одсуствује са рада дужи временски период;
– као и да право на заштиту од дискриминације не сме и не може бити механизам злоупотребе права, а нарочито не механизам да се тиме постигне циљ који није оправдан и да би се другоме нанела штета и нарушио углед.

Уз изјашњење на наводе притужбе достављени су и решење којим се одобрава коришћење годишњег одмора од 16. 06. 2011. године, решење којим се одобрава коришћење годишњег одмора од 01. 03. 2011. године, захтев о коришћење годишњег одмора од 28. 02. 2011. године и извештаји о привременој спречености за рад за целу 2011. годину. Извештаји о привременој спречености за рад су за период: од 01.01.-19.01.2011, 07.03.-11.03.2011, 23.03.-31.03.2011, 01.04.-20.04.2011, 26.04.-30.04.2011, 26.04.-25.05.2011, 27.05.-31.05.2011, 01.06.-10.06.2011, 01.07.-30.07.2011, 01.08.-15.08.2011, 16.08.2011.-30.08.2011. и 01.09.-30.09.2011, уз информацију да је и након овог периода О. С. била на боловању.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је чињеничне наводе са аспекта Закона о забрани дискриминације, како би испитала да ли је у конкретном случају О. С. дискриминисана због свог брачног статуса, који је у притужби наведен као основ дискриминације.

Према одредби члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, дискриминација означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Повреда начела једнаких права и обавеза, према члану 8. Закона о забрани дискриминације, постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварују. Одредбама чл. 15 – 27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 16. прописано између осталог да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.

У притужби којом је покренут поступак пред Повереником за заштиту равноправности као основ дискриминације наведен је брачни статус подноситељке притужбе. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да се, по Закону о забрани дискриминације, неједнак третман квалификује као дискриминација ако су лице или група стављени у гори положај у односу на друга лица у истој или сличној ситуацији управо због неког свог личног својства, као што су национална припадност, пол, инвалидитет, брачни статус, старосно доба или било које друго лично својство. Сагласно томе, дискриминација по основу брачног статуса постоји када је особа неједнако третирана управо због свог брачног статуса, тј. због тога што јесте или што је била, односно што није или што није била у брачној или ванбрачној заједници. Тако би, нпр. дискриминација појединца/појединке по основу брачног статуса у области рада постојала ако би послодавац запосленом лицу једно право из радног односа ускратио само зато што је то лице у браку.

Дискриминација у области рада групе запослених лица по основу брачног статуса била би, нпр. извршена ако би једно право из радног односа послодавац признао само оним запосленима који су у браку јер таквим њиховим привилеговањем запослене који нису у браку ставља у неравноправан положај.

Из садржине притужбе евидентно је да подноситељка притужбе указује на неједнак третман, коме је, како наводи, изложена због чињенице да је супруга М. С, бившег директора и председника УО К. o. и бившег председника УО оснивача T. o. из Републике Словеније. Из ове околности може се закључити да је евентуални неједнак третман подноситељке притужбе, који је она у притужби конкретизовала навођењем низа повреда права из рада и по основу рада, узрокован њеним личним идентитетом – чињеницом да је супруга М. С, а не њеним личним својством – брачним статусом, односно околношћу да има статус супруге, тј. да је у браку. Будући да лични идентитет једне особе, као ни њене карактерне и друге личне особине, навике и сл., не представљају основ дискриминације у смислу Закона о забрани дискриминације, неједнак третман коме је из ових разлога та особа изложена не може се правно квалификовати као дискриминација.

У светлу ових околности, Повереница није испитивала да ли је у конкретном случају подноситељка притужбе О. С. била изложена неједнаком третману у односу на остале запослене у погледу остваривања права из рада и по основу рада јер у овом случају недостаје један од суштинских и конститутивних елемената дискриминације – лично својство као основ дискриминације.

Повереница констатује да није надлежна да оцењује да ли је у конкретном случају дошло до повреде права из рада и по основу рада О. С, укључујући и злостављање на раду, на које подноситељка притужбе указује. Сагласно томе, повереница упућује подноситељку притужбе да се за заштиту ових својих права обрати надлежним државним органима и суду.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужбa O. С. прoтив T. к. a. д. збoг дискриминaциje нa oснoву брaчнoг стaтусa у oблaсти рaдa