бр. 07-00-625/2013-02 датум: 30. 12. 2013.
МИШЉЕЊЕ
Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је поднео М. Л. против П. банке Б. због дискриминације на основу чланства у синдикалној организацији. Подносилац притужбе је навео да је експозитура у којој је радио затворена и да су сви остали запослени премештени на рад у друге пословне јединице у Б, а да је само он премештен у пословну јединицу у друго насељено место, у С. П, као и да је то последица његовог синдикалног ангажовања. Наиме, подносилац притужбе обавестио је послодавца да је регистровао синдикат запослених и да је он синдикални повереник, након чега је премештен у пословну јединицу ван Б, а затим је добио и упозорење о постојању разлога за раскид уговора о раду. Банка је у изјашњењу навела да се према подносиоцу притужбе није понела дискриминаторно, већ да га је преместила на друго радно место јер је дуго био одсутан са посла због болести, па његово премештање није могло бити решено када је решавано за друге запослене, док је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду уручено јер је прекршио важећа правила пословања банке. У току поступка утврђено је да је банка све запослене (32) из експозитуре која је престала да постоји, преместила у различите организационе јединице у Б, а да је само подносилац притужбе премештен у организациону јединицу ван Б, у С. П. Повереница за заштиту равноправности утврдила је да поступак П. банке Б. којим је М. Л. после затварања експозитуре у Б. к. а. бр – премештен у Услужни центар у С. П, док су сви остали запослени премештени у друге пословне јединице у Б, није у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације и представља дискриминацију на основу личног својства – чланства у синдикалној организацији. П. банци препоручено је да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама Централе банке и електронском путем достави свим запосленима П. банке у свим експозитурама у Републици Србији, као и да убудуће не крши законске прописе о забрани дискриминације.
1. ТОК ПОСТУПКА
1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се 25. септембра 2013. године обратио М. Л. против послодавца П. банке Б. због дискриминације на основу чланства у синдикалној организацији.
1.2. М. Л. је у притужби навео:
– да након оснивања синдиката, чији је главни повереник, трпи дискриминацију, да је у фази добијања отказа уговора о раду и да послодавац П. банке Б. намерно крши закон како би забранио синдикално деловање;
– да је у П. банке Б. запослен од 13. августа 2007. године, на радном месту службеник за управљање кредитима у кашњењу;
– да се почетком 2013. године међу запосленима појавила идеја о оснивању синдиката, која је спровођена у тајности због страха од отказа;
– да је „Први синдикат П. бaнке“ основан 24. маја 2013. године решењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 110-00-349/2013-02;
– да је он именован за главног повереника синдиката и да је у тренутку оснивања синдиката био на боловању;
– да је по повратку на посао, електронским писмом, обавестио надређене да је основан синдикат и замолио их да га приме на састанак ради договора о даљој сарадњи;
– да је поновио мејл, пошто није добио одговор од надређених и групним мејлом обавестио колеге и колегинице да је синдикат основан;
– да је, након овог, извршни одбор банке свим радницима упутио мејл, који је био некоректан;
– да је пословница у којој је радио затворена, а да је једино он пребачен на рад у други град, у С. П, док су сви остали остали у Б;
– да се поводом овог премештаја обратио инспекцији рада али се она огласила ненадлежном и упутила га да своја права заштити на суду;
– да му је 16. септембра 2013. године уручено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду и да му је усмено речено да ће добити отказ;
– да су шефови свим колегама усмено наговестили, односно, забранили да се учлањују у синдикат и да су колеге престале да комуницирају са њим због страха од отказа;
– да је бивши колега Х. С. такође покушао да оснује синдикат, али да је добио отказ када је покушао да путем мејла позове колеге да оснују синдикат, тј. када је са свог службеног мејла већем броју колега у банци послао мејл;
– да сматра да се све ово дешава јер је основао синдикат у банци и да послодавац намерно крши закон, угрожава га и шаље јасну поруку како се обрачунава са људима који помисле да се учлане у синдикат.
1.3. У прилогу притужбе достављено је: решење Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Сектор за рад број 110-00-349/2013-02 од 24. маја 2013. године о упису синдиката у регистар; два мејла од 1. и 8. јула 2013. године којим М. Л. обавештава руководство банке о регистрацији синдиката; електронско писмо руководства банке од 10. јула 2013. године свим запосленима као одговор на позив да се запослени прикључе синдикату; обавештење о понуди за закључивање анекса уговора о раду од 12. јула 2013. године и анекс уговора о раду бр. 319/07; службена белешка Б. О, директора Услужног центра у С. П. од 6. августа 2013. године и упозорење запосленом о постојању разлога за отказ уговора о раду од 16. септембра 2013. године.
1.4. У електронском писму под називом „Писмо менаџмента“, које је руководство банке 10. јула 2013. године послало свим запосленима, наведено је:
– да је „оснивање синдиката законско право и могућност доступна свим запосленима у Републици Србији“, да је то начин да запослени заштите своја нарушена права и да осигурају боље услове рада, када су им права да раде свој посао ускраћена, али да „то није опис који пристаје П. банци, односно, да то није случај у П. банци
– да је банка, током протеклих година, „учинила пуно како би запосленима омогућила да буду задовољни оним шта и како раде“;
– да су многи запослени пронашли себе у приликама и могућностима да се развијају и напредују, али да постоји и „категорија која верује да ће кроз призму ‘заштите колективних интереса’ прикрити своју незаинтересованост за рад, сачувати посао који доказано не раде у складу са стандардима“;
– да се поставља питање зашто се идеја оснивања синдиката јавља запосленима са најмањим залагањем и најлошијим резултатом, зашто запослени који су дуго одсуствовали са посла сматрају да најбоље познају бриге и проблеме оних који свакодневно долазе на посао и раде, као и да ли је у питању заиста брига о интересима запослених или постоје скривени интереси који имају везе са повлашћеним статусом који закон прописује за руководство синдиката;
– да је препорука свим запосленима да „не допусте поделе на ‘ове’ и ‘оне’.“
1.5. У току поступка, М. Л. је доставио и копију изјаве бившег колеге Х. С. од 23. септембра 2013. године у којој Х. С. наводи да је био службеник П. банке у периоду од 2005. до 2013. године, да је са свог службеног мејла позвао колеге на оснивање синдиката и да је истог дана (18. марта 2013. године) добио упозорење о постојању разлога за отказ, а недељу дана касније и отказ уговора о раду. Даље наводи да је у званичном кодексу понашања П. банке до пре неколико година било забрањено оснивање синдиката и било какво друго слично удруживање запослених.
1.6. У допуни притужбе од 2. децембра 2013. године, М. Л. је навео да синдикат чији је представник није репрезентативан и да тренутно има 10 чланова, да запослени немају храбрости да се учлане у синдикат јер је послодавац показао свој негативан став према њему као поверенику синдиката и према свима који желе да се учлане у синдикат. Такође је доставио и адресу бившег колеге Х. С.
1.7. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење П. банке Б.
1.8. У изјашњењу С. Т. Д, председнице Извршног одбора и Д. Ј, члана Извршног одбора П. банке Б. је, између осталог, наведено:
– да су наводи из притужбе неосновани у целости;
– да је М. Л. запослен у банци од 13. августа 2007. године и да тренутно ради на позицији службеника за управљање кредитима у кашњењу и свој рад обавља у Услужном центру банке у С. П. од 25. јула 2013. године;
– да је М. Л. одсуствовао са рада, због боловања, од краја 2012. године до 1. јула 2013. године, када се вратио на посао;
– да је у том периоду организациони део банке у којем је радио М. Л, експозитура Б. к. а, затворен и престао са радом и да су запослени из ове експозитуре премештени у друге пословне јединице банке;
– да су се услови за решавање радноправних питања М. Л. стекли 1. јула 2013. године, када се са боловања вратио на рад, па је банка дала понуду за закључивање анекса уговора о раду, у складу са Законом о раду;
– да је о затварању експозитуре у којој је радио М. Л. обавештена и Агенција за привредне регистре Републике Србије, која је на основу поднете пријаве донела решење о брисању пословне јединице из регистра број БД – 73233/2013 од 5. јула 2013. године;
– да је М. Л. понуђено да са даљим радом настави у оквиру Услужног центра банке у С. П, да му том приликом није промењена позиција, зарада и било који други услови рада, као и да су му плаћени трошкови превоза у висини цене карте у јавном превозу;
– да је обављање послова које извршава М. Л, а односе се на наплату спорних потраживања банке, од великог значаја за рад банке и остваривање пословних задатака, без обзира на пословну јединицу у којој се ти послови обављају, као и да се запосленима на овим позицијама пружа велика подршка и указује велико поверење, јер од њиховог рада зависи остваривање постављених циљева и због тога ове послове могу обављати запослени са одговарајућим искуством;
– да се не може говорити о дискриминацији М. Л, већ о организацији посла у банци, која је спроведена у складу са одредбама Закона о раду;
– да је Кодексом понашања запослених у П. банке Б. детаљно дефинисана забрана дискриминаторног понашања и да кодекс представља саставни део уговора о раду сваког радника банке;
– да је М. Л. уручено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду јер је прекршио важећа правила пословања банке и процедуре које важе за све запослене, које је донето у складу са одредбама Закона о раду и да подносилац притужбе и даље ради у банци а његов статус није промењен;
– да се банка као послодавац не меша у рад синдикалне организације, не спречава рад организације и у односу на синдикалну организацију поступа и ради на начин како је то дефинисано важећим прописима, што указује на савесно и одговорно поступање банке;
– да банка, као послодавац свим својим запосленима омогућава велики број привилегија само зато што су запослени у банци, без прављења било какве разлике и такво понашање може бити само пример другим послодавцима, а не разлог за подношење притужбе и вођење поступка пред Поверником за заштиту равноправности (приватно здравствено осигурање за запослене и чланове њихових породица, индивидуално усавршавање, бесплатна рекреација и др).
1.9. У прилогу изјашњења П. банка је доставила и Кодекс понашања П. банке.
1.10. Повереница за заштиту равноправности затражила је 19. новембра 2013. године да П. банка допуни изјашњење подацима колико запослених је радило у експозитури у Б. к. а. бр – у Б, непосредно пре затварања, списак запослених који су радили у експозитури са податком о експозитури у коју су премештени, као и податак о датуму премештаја.
1.11. У допуни изјашњења С. Т. Д, председнице Извршног одбора и Д. Ј, члана Извршног одбора П. банке Б, између осталог, наведено је:
– да су наводи из притужбе неосновани и да у прилогу притужбе нису достављени докази на основу којих би се могло утврдити да је поступцима банке извршена дискриминација и да банка спречава синдикално организовање запослених, као и да подносилац притужбе не доставља Поверенику за заштиту равноправности податке потребне за утврђивање правилног чињеничног стања или Повереник те податке не тражи од подносиоца притужбе;
– да је подносилац притужбе већ водио поступак против банке пред Министарством рада, запошљавања и социјалне политике, Инспекторат рада, када је у току поступка утврђено да у радњама и поступцима банке нису утврђене било какве недозвољене радње, „па ни дискриминаторно понашање“.
1.12. У прилогу допуне изјашњења П. банке накнадно су достављен подаци о томе колико је било запослених у експозитури у Б. к. а. бр – са стањем на дан 30. јун 2013. године и у које пословне јединице су премештени.
1.13. У току поступка, Повереница за заштиту равноправности доставила је Х. С. копију његове изјаве и у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, затражила да се у року од 15 дана, изјасни да ли жели да допуни исказ, односно, да ли има још неких чињеница које сматра битним за поступање поводом притужбе М. Л. против П. банке. Х. С. је допис примио 16. децембра 2013. године и није доставио нови исказ.
2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
2.1. Увидом у решење Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Сектор за рад, број 110-00-349/2013-02 од 24. маја 2013. године, утврђено је да је „Први синдикат П. банке“ уписан у регистар синдиката под бројем 23229, а из допуне притужбе утврђено је да синдикат није репрезентативан и да има 10 чланова.
2.2. Увидом у електронска писма које је М. Л. упутио руководству банке 1. и 8. јула 2013. године, утврђено је да је обавестио послодавца да је синдикат регистрован и затражио од руководства банке да закаже састанак са лицем које ће представљати банку у преговорима са синдикатом.
2.3. Увидом у доказе приложене уз притужбу, утврђено је да је руководство банке 10. јула 2013. године свим запосленима послало мејл у којем износи свој став о потреби постојања синдиката запослених у П. банци.
2.4. Утврђено је да је 12. јула 2013. године М. Л. уручено обавештење о понуди за закључење анекса уговора о раду и достављен анекс уговора о раду бр. 319/07 од 13. августа 2007. године, јер је експозитура са седиштем на адреси Б. к. а. бр -, у којој је М. Л. радио, престала да постоји.
2.5. Увидом у анекс уговора о раду бр. 319/07 од 13. августа 2007. године, утврђено је да је тачка 3. став 1. уговора о раду промењена тако да гласи: запослени ће обављати послове – службеник за управљање кредитима у кашњењу, Услужни центар С. П. почев од 25. јула 2013. године.
2.6. Увидом у решење Агенције за привредне регистре број БД 73233/2013 од 5. јула 2013. године, утврђено је П. банке Б. поднела регистрациону пријаву промене података 28. јуна 2013. године и да је Експозитура БГ – Б. к. а, са седиштем на адреси Б. к. а. 240, престала да постоји.
2.7. Увидом у табеларни приказ запослених у пословној јединици БГ- Б. к. а. бр – са стањем на дан 30. јун 2013. године, утврђено је да је у пословној јединици било 32 запослених и да су после затварања пословне јединице распоређени на друга радна места у Б, осим једног запосленог којем је престао радни однос и једног запосленог који је премештен у С. П. Наиме, запослени су од 1. јула 2013. године распоређени на следећи начин: у Експозитуру Б. (М. М.) распоређено је 11 запослених; у Услужни центар Б. (У) распоређено је 16 запослених; у пословну јединицу БГ (Б. к. а. II) рaспoрeђeна je једна запослена особа; у Услужни центар у С. П. распоређен је један запослени; у Пословницу Б. (Б. д. с.) распоређена је једна запослена особа; у Услужни центар Б. (П.) распоређена је једна запослена особа и једној запосленој особи је престао радни однос 31. јула 2013. године.
2.8. Увидом у службену белешку под називом „Записник“ коју је 6. августа 2013. године сачинио Б. О, директор Услужног центра П. банке, утврђено је да Б. О. изјавио да М. Л. 5. августа 2013. године није обављао послове који су везани за његову позицију у банци и да је од почетка радног времена па до 11,55 часова био посвећен писању дописа синдиката, а који су сви запослени добили око 13,30.
2.9. Даљим увидом у упозорење запосленом о постојању разлога за отказ уговора о раду од 16. септембра утврђено је да је упозорење упућено М. Л. због повреде радне обавезе и кршења Кодекса понашања П. банке.
3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, доказе, изјашњење и антидискриминационе и друге домаће и међународне прописе.
Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Такође, одредбом члана 55. став 1. прописано је да се јемчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања.
3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Чланом 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације дефинисани су посебни случајеви дискриминације. Поред тога, чланом 25. забрањена је дискриминација због политичког убеђења лица или групе лица, односно припадности или неприпадности политичкој странци, односно синдикалној организацији. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба члана 16. којом је прописана забрана дискриминације у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање, на ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.
3.5. Закон о раду такође забрањује дискриминацију, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовно стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 20. дискриминација је забрањена, између осталог, и у односу на услове рада и сва права из радног односа.
Даље, Законом о раду је прописана слобода синдикалног организовања и деловања без одобрења, уз упис у регистар , обавезу синдиката да, у прописаном року, достави послодавцу акт о упису у регистар синдиката и одлуку о избору председника и чланова органа синдиката и обавезу послодавца да синдикату обезбеди техничко-просторне услове и приступ подацима и информацијама неопходним за обављање синдикалних активности . Такође, законом је прописано да овлашћени представник синдиката има право на плаћено одсуство ради обављања синдикалне функције, у складу са колективним уговором или споразумом послодавца и синдиката, сразмерно броју чланова синдиката. Ако колективни уговор или споразум није закључен, овлашћени представник синдиката за обављање синдикалне функције има право на 40 плаћених часова рада месечно ако синдикат има најмање 200 чланова и по један час месечно за сваких следећих 100 чланова, односно на сразмерно мање плаћених часова ако синдикат има мање од 200 чланова .
3.6. Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада број 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права прописано је да радници и послодавци, без икаквих изузетака, имају право да без претходног одобрења образују организације по свом избору, као и да приступају овим организацијама, под искључивим условима да се придржавају статута организација.
3.7. Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада број 98 о праву на организовање и колективно преговарање прописано је да радници треба да користе одговарајућу заштиту против свих дела дискриминације у материји запослења која би могла да буде штетна по синдикалне слободе. Даље је прописано да се таква заштита може нарочито применити уколико се ради о делима која би имала за циљ да се запослење радника подреди услову да се он не учлањује у синдикат или да престане да припада синдикату, да се отпусти радник или да му се свим осталим средствима нанесе штета због тога што је члан синдиката или што учествује у синдикалним делатностима изван радних часова или, са пристанком послодавца, за време радних часова.
Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа
3.8. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је П. банке Б. различито третирала М. Л. на основу његовог синдикалног деловања, у односу на друге запослене у П. банци у погледу премештаја на друго радно место након затварања пословне јединице банке у којој је радио.
3.9. Међу странама није спорно да је М. Л. запослен у П. банци и да је радио у пословној јединици банке у Б. к. а. бр -, а да је од 25. јула 2013. године премештен у Услужни центар С. П. Потребно је утврдити да ли је овакво поступање послодавца, односно премештај М. Л. у пословну јединицу у С. П, засновано на личном својству – чланству у синдикалној организацији.
3.10. Повереница за заштиту равноправности ценила је наводе из изјашњења банке да је премештај М. Л. био условљен његовим дугим одсуством са рада због болести и да је банка завршила са премештајем осталих запослених у моменту када се он вратио са одсуства, односно, да је овакво поступање банке представља организацију посла и да банка има пуно право да организује рад на начин који највише одговара потребама банке, поштујући законске прописе. Међутим, у току поступка је утврђено да су сви запослени из пословне јединице која је престала да постоји премештени у друге пословне јединице у Б, а да је једино М. Л. премештен у пословну јединицу ван Б.
Анализа хронологије догађаја показује да од дана када се М. Л. вратио на рад и обавестио послодавца да је синдикат банке регистрован и да је он главни синдикални повереник (1. и 8. јул 2013. године), следи низ активности послодавца које се негативно одражавају на положај М. Л. на радном месту. Пре свега, писмо руководства од 10. јула 2013. године, које је упућено свим запосленима, показује негативан став руководства према оснивању синдиката, а посебно према запосленима који се издвајају као синдикални активисти. Наиме, у овом писму, менаџмент банке на индиректан али недвосмислен начин, упућује запосленима поруку да синдикална организација није пожељна у банци и да оне запослене који се синдикално ангажују сматра нерадницима: „Ипак, постоји и категорија која верује да ће кроз призму ‘заштите колективних интереса’ прикрити своју незаинтересованост за рад, сачувати посао који доказано не раде у складу са стандардима. Зашто се идеја оснивања синдиката јавља (углавном) само запосленима са најмањим залагањем и најлошијим резултатима? […] Да ли је то брига о интересима запослених или су у питању неки други мотиви? Можда то има везе са повлашћеним статусом који закон прописује за руководство синдиката?“. Надаље, уручење анекса уговора од раду само четири дана по обавештавању да је главни повереник синдиката (12. јул 2013. године), може се оправдати чињеницом да је подносилац притужбе дуго био одсутан због болести и да се на рад вратио тек 1. јула 2013. године. Међутим, премештај на радно место које се налази у другом насељеном месту, док је осталих 30 запослених премештено у пословне јединице у Б, указују на неједнак третман синдикалног повереника у односу на друге запослене. Наиме, у експозитури банке у Б. к. а. бр -, пре њеног затварања, биле су запослене 32 особе. Сви запослени су од 1. јула 2013. године премештени на нова радна места, и то у пословне јединице у Б. (у У. улици, улици М. М, у П. улици и у Б. к. а.). Једино је подносилац притужбе премештен у С. П, док је једном запосленом/ј радни однос престао 31. јула 2013. године.
3.11. Повереница за заштиту равноправности констатује да се негативан став банке о оснивању синдиката и синдикалним активностима у банци може уочити и кроз поступање банке у случају Х. С, бившег запосленог у П. банци а. д. Б. Наиме, Х. С. је позвао запослене да оснују синдикат и истог дана је добио упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, а недељу дана касније и отказ уговора о раду. Неколико месеци касније, М. Л. је непосредно након регистрације синдиката и позива запосленима да се учлане у синдикат, премештен у пословну јединицу у друго насељено место, а одмах затим и обавештен о постојању разлога за отказ уговора о раду.
3.12. Што се тиче навода банке да је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду уручено М. Л. јер је прекршио важећа правила пословања банке, односно, јер није обављао послове који су у вези са његовом позицијом у банци, као и да је обављао послове који се односе на синдикалну активност, више сати него што је законом прописано, неопходно је констатовати да је Повереник за заштиту равнoправности државни орган у чијој надлежности је да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, анализа овог предмета ограничена је само на наводе и доказе који се односе на повреду антидискриминационих прописа, док евентуалне повреде других прописа нису анализиране јер не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности. У том смислу, нису анализирани прилози који се односе на правну основаност упућивања упозорења о постојању разлога за отказ уговора о раду. Међутим, Повереница за заштиту равноправности жели да укаже да је банка навела као разлоге за потенцијални отказ уговора управо активности подносица притужбе које се непосредно односе на његове синдикалне активности (утрошено време на синдикалне активности, коришћење службених електронских адреса запослених за обавештавање о синдикалним делатностима) и то у периоду непосредно по оснивању синдиката. Индикативно је и што банка није хтела да се одазове на позив М. Л. и одржи састанак са њим као синдикалним представником, ради договора о даљој сарадњи и о начину остваривања права и обавеза запосленог који је синдикални представник. Из овквог поступања банке може се закључити да банка нема позитиван став према синдикалном организовању и деловању запослених и уједно се шаље порука запосленима о могућим последицама синдикалног активизма у банци.
3.13. Поводом навода из изјашњења банке да је подносилац притужбе водио поступке против банке пред Инспекторатом рада и да је у току поступка утврђено да у радњама и поступцима банке нису утврђене недозвољене радње „па ни дискриминаторно понашање“, неопходно је напоменути да је Повереник за заштиту равноправности самосталан, независан државни орган установљен Законом о забрани дискриминације и једини специјализовани државни орган који ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Законом о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности, која између осталог, обухвата овлашћење Повереника да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере, из чега сасвим недвосмислено произлази да је Повереник за заштиту равноправности независни државни орган који даје мишљења о повредама права из овог закона.
3.14. По питању навода из изјашњења банке да подносилац притужбе није доставио доказе којима потврђује да је банка поступила дискриминаторно, односно, да Повереник за заштиту равноправности те доказе није тражио од подносиоца притужбе, потребно је указати да је одредбама члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано да је потребно да подносилац притужбе учини вероватним да је извршен акт дискриминације, а да терет доказивања да у конкретном случају није дошло до повреде начела једнакости, сноси лице против којих је поднета притужба. У конкретном случају, имајући у виду све чињенице и околности, подносилац притужбе учинио је вероватним акт дискриминације, тј. да је стављен у неповољнији положај у односу на друга лица у упоредивим околностима јер је неспорно да је једино он премештен у пословну јединицу ван Б, тј. ван његовог места становања, и то само неколико дана по обавештавању да је главни повереник синдиката. Сагласно чл. 45. Закона о забрани дискриминације, терет доказивања пребачен је на банку, која треба да изнесе чињенице и понуди доказе на основу којих се може поуздано закључити да у конкретном случају није дошло до повреде начела једнакости. Банка, међутим, у својим изјашњењима није понудила чињенице и доказе који би потврдили да су за неповољнији третман М. Л. у односу на друге запослене у експозитури банке у Б. к. а. бр -, тј. за његово премештање у пословну јединицу ван Б. постојали објективни фактори који нису ни каквој вези с његовим личним својством синдикалног повереника и ни са каквим његовим довођењем у везу с овим својством. У том смислу неприхватљив је разлог којим је банка покушала да оправдава премештање М. Л: да је у време распоређивања запослених он био на боловању и да је распоређивање завршено у моменту када се он вратио са одсуства, односно, да је овакво поступање банке представља организацију посла и да банка има пуно право да организује рад на начин који највише одговара потребама банке, поштујући законске прописе. Банка несумњиво има право да организује рад који највише одговара њеним потребама, али је банка, као и сви други правни субјекти, дужна да поштује прописе о забрани дискриминације.
3.15. Повереница за заштиту равноправности указује да је веома значајно постојање Кодекса понашања банке којим су прописане, између осталог, забрана дискриминације и узнемиравања и поштовање културолошке разноврсности. Кодексом понашања банке прописано је да сви клијенти и чланови колектива имају право на правичан и фер третман без обзира на расу, боју, језик, политичка или верска убеђења, национално порекло или културу. Даље је прописано да се дискриминација и узнемиравање сматрају неприхватљивим понашањем у банци и прописује одговорност свих чланова колектива да у банци нема дискриминације и узнемиравања. Постојање овог акта представља одличну основу на којој треба изградити праксу поштовања различитости, поштовања начела равноправности и забране дискриминације.
Такође, похвално је што банка, као послодавац, и преко својих законских обавеза, пружа свим својим запосленима додатне могућности индивидуалног усавршавања и додатне погодности којима им побољшава квалитет живота и радних способности.
3.16. Слобода синдикалног организовања и деловања запосленима загарантована је Уставом РС и Законом о раду. Истицање негативног става према синдикалном организовању и према запосленом који се синдикално ангажовао, у контексту са премештањем на радно место у друго насељено место и упозорењем на постојање разлога за отказ уговора о раду непосредно после регистровања синдиката, представља индиректан показатељ свим запосленима у П. банци како се руководство банке односи према запосленима који желе да остваре законско право синдикалног окупљања и деловања. Наводи руководства банке да се не мешају у рад и организацију синдиката, одударају од поступања руководства у пракси према М. Л, повернику „Првог синдиката П. банке“. Овакву негативну праксу послодавца према синдикалном активизму запослених потврђује и случај Х. С, бившег запосленог.
3.17. Сагледавајући све чињенице и околности, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да у конкретном случају П. банке Б. неједнако поступила према запосленом М. Л. тиме што га је преместила у другу пословну јединицу изван његовог места становања, које је условљено личним својством подносиоца притужбе – чланством у синдикалној организацији.
3.18. Препоруке су дате имајући у виду потребу да се отклоне последице дискриминаторног поступања и спречи дискриминаторно поступање према запосленима.
4. МИШЉЕЊЕ
Поступак П. банке Б. којим је М. Л. после затварања експозитуре у Б. к .а. бр – премештен у Услужни центар у С. П, док су сви остали запослени премештени у пословне јединице у Б, није у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације и представља дискриминацију на основу личног својства – чланства у синдикалној организацији.
5. ПРЕПОРУКА
Повереница за заштиту равноправности, на основу члана 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује П. банке Б. да:
5.1. Мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама централе П. банке (М. М. бр. -, Б.) у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком. Потребно је да мишљење и препорука буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама централе П. банке.
5.2. Мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности електронском поштом достави свим запосленима П. банке а. д. Б. у Републици Србији.
5.3. Убудуће не крши законске прописе о забрани дискриминације у поступању према запосленима.
Потребно је да П. банке Б. обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико П. банке Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић
Притужба M. Л. прoтив П. бaнкe збoг дискриминaциje пo oснoву чланства у синдикaлнoj oргaнизaциjи у oблaсти рaдa и запошљавања 
