дел. бр. 590 датум: 7. 5. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе М. В. из Б. против Привредног суда у Београду, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби М. В. из Б, против Привредног суда у Београду, поводом интерног конкурса Привредног суда у Београду, на основу којег је подноситељка притужбе није примљена у радни однос на неодређено време, није утврђено да је Привредни суд у Београду дискриминисао М. В. на основу пола, брачног и породичног статуса или било ког другог личног својства, па се поступање Привредног суда у Београду не може квалификовати као дискриминаторно.

О б р а з л о ж е њ е

М. В. из Београда поднела је притужбу против Привредног суда у Београду, у којој је навела да је дискриминисана на основу брачног и породичног статуса, приликом избора кандидата на интерном конкурсу за радна места записничара и референта за административно техничке послове у Привредном суду у Београду. У притужби је, поред осталог, наведено:

– да се подноситељка притужбе пре одласка на трудничко боловање радила на радном месту записничарке на одређено време у Привредном суду у Београду, те да се пре истека уговора о раду пријавила на интерни конкурс који расписан 5. октобра 2011. године, и то за радна места записничара и референта, оба на неодређено време;
– да су јој током разговора са конкурсном комисијом постављана непримерена питања везана за породичну ситуацију, као и да јој је том приликом председница конкурсне комисије поставила питање везано за њену трудноћу;
– да је након спроведеног интерног конкурса добила обавештење да није примљена у радни однос, па је извршила увид у комисијску документацију;
– да су се неправилности које је уочила увидом у комисијску документацију, односиле на време проведено у раду у Привредном суду и стечено радно искуство. Наиме, према сазнању подноситељке притужбе једна од примљених кандидаткиња је провела седам месеци у Привредном суду, иако се у конкурсној документацији налазио податак да је радила 3 године и 5 месеци. Стога, подноситељка притужбе сматра да је са 4 године радног стажа, имала много више радног искуства у односу на наведену кандидаткињу;
– да је увидом у конкурсну документацију сазнала да је мишљење о њеном раду дала само једна претпостављена, док је за примљене кандидаткиње дато више мишљења претпостављених;
– да сматра да није примљена у радни однос по овом конкурсу због тога што је била трудна, и да је на тај начин дискриминисана на основу личних својстава – брачног и породичног статуса.

Уз притужбу и допуну притужбе доставила је следеће доказе: 1) решење о престанку радног односа бр. V Су-33/11-184 од 31. октобра 2011. године; 2) решење бр. V Су-33/2011-166-7 од 11. новембра 2011. године којим је одређено који су кандидати на основу интерног конкурса примљени на радно место записничара; 3) решење бр. V Су-33/2011-165-7 од 11. новембра 2011. године којим је одређено који су кандидати на основу интерног конкурса примљени на радно место референта за административно техничке послове.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење в. ф. председника суда З. Д, у којем се наводи следеће:

– да је М. В. непуне четири године радила на радном месту записничарке у ванпарничном одељењу, где је остварила просечне резултате у раду;
– да је почетком 2010. године, због потребе посла, премештена на радно место записничарке у парничном одељењу где јој је у опис посла спадало вођење записника, уношење текстова по диктату и скидање одлука са диктафонских трака;
– да се на радном месту записничарке у парничном одељењу није најбоље снашла, и да је на лични захтев премештена на радно место референткиње на пријему;
– да је до истека радног односа, односно до 31. октобра 2011. године, радила на радном месту референткиње на пријему, с тим што се све то време, у складу са решењем о пријему у радни однос на одређено време, водила као да је на радном месту записничарке;
– да М. В. није примљена на радно место записничарке зато што су остали кандидати за то радно место показали боље резултате, као и то што је током рада у овом суду већ одбила да ради на радном месту записничарке у парничном одељењу;
– да је разлог зашто М. В. није примљена на радно место референткиње за административно техничке послове у судској писарници, чињеница да су остали кандидати дуже време радили на том радном месту и остварили добре резултате, док подноситељка притужбе није имала ни дана радног стажа на том радном месту;
– да су неправилности на које је указала по питању времена проведеног на раду у суду нетачне, зато што је кандидаткиња која је поменута у притужби, пре Привредног суда радила у Окружном суду у Београду, а да је услов прописан конкурсом био најмање две године радног искуства у струци, што се није односило на стечено радно искуство само у Привредном суду;
– да мишљење шефа парничне писарнице о раду М. В. није било потребно, јер је у том одељењу радила само два месеца, а да мишљење управитеља судске писарнице није могло да се прибави зато што је управитељ судске писарнице, у тренутку давања мишљења о кандидатима/кињама, био одсутан из суда;
– да је избор кандидата/киња на интерном конкурсу вршен искључиво на основу резултата које су остварили на радном месту;
– да је разговор са М. В. био професионалан, као и да није спорно да су чланице изборне комисије знале за њену трудноћу, која је у том периоду била већ прилично видљива, али да је нетачан навод да јој је постављено питање везано за трудноћу;
– да радно место на којем се М. В. налазила пре истека уговора о раду није било расписано овим конкурсом и да нико није примљен на то радно место након одласка подноситељке притужбе;
– да су неосновани наводи подноситељке притужбе, а такође и да нису од утицаја на правилност ожалбених решења.

Поред изјашњења в. ф. председника суда, накнадно су достављена и изјашњења чланица конкурсне комисије. У изјашњењу председнице конкурсне комисије, суткиње Н. П. К, наведено је следеће:

– да је 5. октобра 2011. године расписан интерни конкурс ради попуњавања 4 извршилачка радна места за радно место записничара на неодређено време и 5 извршилачких радних места за радно место референта за административно техничке послове у писарници суда на неодређено време;
– да је комисија за пријем након обављених разговора са кандидатима и препорука судија за одређене кандидате, сачинила листу примљених кандидата/киња;
– да М. В. није примљена на радно место записничарке зато што су друге кандидаткиње показале боље резултате;
– да није примљена на радно место референткиње зато што никада није радила на тим пословима, док примљени кандидати јесу;
– да је трудноћа М. В. била приметна и неспорна, али да је нетачно да јој је постављала питања везана за њену трудноћу;
– да је једини критеријум за пријем био успех у обављању посла;
– да трудноћа подноситељке притужбе није била повод за непримање у радни однос, и да то тврди под материјалном и кривичном одговорношћу.

У изјашњењу чланице конкурсне комисије, суткиње Л. Б, наведено је следеће:

– да је једини разлог зашто М. В. није примљена на оба радна места био бољи успех других кандидата;
– да за радно место референта на пријему није расписиван конкурс, нити је на то радно место после одласка М. В. примљен неко други;
– да је нетачан навод да је председница комисије на разговору за посао поставила питање везано за њену трудноћу;
– да су наводи изнети у притужби неосновани.
У изјашњењу чланице конкурсне комисије, секретарке суда С. Х. Ђ, наведено је следеће:
– да је пресудна чињеница зашто подноситељка притужбе није примљена на радно место записничарке, управо то што је раније тражила премештај из парничног одељења, док је за пријем на радно место референта пресудан фактор био искуство на тим пословима;
– да је трудноћа М. В. била поодмакла, самим тим и прилично видљива, те да је неспорно да су сви то знали, али да је нетачно да је председница конкурсне комисије питала било шта везано за њену трудноћу;
– што се тиче примедбе да је једна од кандидаткиња имала само седам месеци радног стажа у Привредном суду, истиче да је услов за пријављивање на конкурс био најмање две године радног искуства у струци, а не две године радног стажа у Привредном суду;
– да трудноћа кандидаткиња ни сада, као ни при ранијим конкурсима није утицала на одлуку конкурсне комисије, јер су већ примане труднице у радни однос;
– да су наводи из притужбе неосновани, односно, да подноситељка притужбе није била дискриминисана на основу брачног и породичног статуса.

На захтев Поверенице за заштиту равноправности, С. Х. Ђ. допунила је изјашњење дописом бр. V Су 33/2012-7-6 од 10. маја 2012. године, у којем је наведено име запослене која је примљена у радни однос док је била трудна.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби, изјашњењу, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

У току поступка увидом у доказе достављене уз притужбу утврђено је да је решењима бр. V Су-33/2011-166-7 и V Су-33/2011-165-7 од 11. новембра 2011. године, на основу расписаног интерног конкурса за попуњавање извршилачких радних места бр. V Су-33/2011-166 од 5. октобра 2011. године, Привредни суд у Београду примио у радни однос четири записничара и пет референата за административно техничке послове у судској писарници на неодређено време.

Утврђено је да се подноситељка притужбе М. В, не налази међу примљеним кандидатима. Такође, утврђено је да је решењем Привредног суда о Београду о престанку радног односа бр. V Су-33/11-184 од 31. октобра 2011. године, М. В. престао радни однос, протеком времена на који је заснован.

Из дописа бр. V Су 33/2012-7-6 од 10. маја 2012. године, утврђено је да постоји запослена која је у Привредни суд у Београду примљена док је била трудна.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06) у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/09), којим је регулисана општа забрана дискриминације и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби чл. 2. ст. 1. т. 1, дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15- 27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 16. ст. 1. прописано да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности,на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.

Повереница за заштиту равноправности испитала је чињеничне наводе из притужбе изјашњења са аспекта Закона о забрани дискриминације, како би утврдила да ли је у конкретном случају Привредни суд у Београду различито третирао М. В. због трудноће, у односу на остале особе које су се пријавиле на конкурс за радна места записничара и референта за административно техничке послове у писарници суда на неодређено време, а које нису биле трудне у моменту конкурисања.

У погледу тврдњи подноситељке притужбе да јој је на разговору за посао председница комисије поставила питање у вези са њеном трудноћом, Повереница за заштиту равноправности констатује да је из изјашњења председнице конкурсне комисије, али и осталих чланица комисије које су присуствовале разговору, евидентна чињеница да су сви чланови комисије знали да је подноситељка притужбе у другом стању, јер је њена трудноћа била видљива. Међутим, сви су негирали да је председница комисије поставила било какво питање везано за трудноћу М. В, а такође је у изјашњењима наглашено да је Привредни суд у више наврата примао раднице у радни однос и у току њихове трудноће, те да трудноћа не представља препреку за пријем у радни однос у Привредном суду. Ову чињеницу је секретарка суда С. Х. Ђ, потврдила и достављањем дописа од 10. маја 2012. године, у којем је наведено име раднице која је примљена у радни однос на неодређено време на радно место судијске помоћнице, а која је у тренутку конкурисања за посао била у поодмаклој трудноћи.

Имајући у виду ову чињеницу, као и наводе из изјашњења в. ф. председника суда и чланица конкурсне комисије, може се закључити да трудноћа није била разлог због којег М. В. није примљена ни на једно од два радна места за која је конкурисала, већ да се комисија руководила стеченим радним искуством и претходно оствареним резултатима на радном месту.

Поводом навода из притужбе који се односе на евентуалне друге неправилности у спровођењу конкурса, Повереница за заштиту равноправности констатује да оне не спадају у надлежност овог државног органа.

Повереница за заштиту равноправности указује на чињеницу да је дискриминација жена на основу пола у сфери радних односа и запошљавања прилично раширена, посебно када је у питању трудноћа, и уједно изражава задовољство због чињенице да је Привредни суд у Београду, запошљавањем жена које су биле трудне у моменту конкурисања, допринео борби против дискриминације на основу пола. Уједно изражава и наду да ће Привредни суд у Београду са таквом праксом запошљавања наставити и у будућности.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да није утврђено да је Привредни суд у Београду дискриминаторно поступао према М. В.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба М. Б. против Привредног суда у Београду због дискриминације на основу брачног и породичног статуса у области рада и запошљавања