дел. бр. 704/2011 датум: 26. 7. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе К. И. из З, Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Закључком Владе Републике Србије 05 број: 116-5040/2010 од 8. јула 2010. године, којим је одобрена исплата једнократне помоћи у износу од 5.000,00 динара запосленима на неодређено време у директним и индиректним корисницима буџета Републике Србије, корисницима средстава организација за обавезно социјално осигурање, научно-истраживачким и иновационим организацијама чији је оснивач Република Србија, односно Аутономна покрајина, а које су уписане у регистре које води министарство надлежно за научноистраживачку и иновациону делатност, директним и индиректним корисницима буџета јединица локалне самоуправе и територијалне аутономије, као и запосленима АП Косово и Метохија који из буџета примају накнаду плате, односно зараде у износу мањем од 50.000,00 динара, није извршен акт дискриминације према И. К, наставнику по уговору о раду на одређено време у П. ш. у З, на основу било ког личног својства.

О б р а з л о ж е њ е

Повереници за заштиту равноправности се притужбом од 11. новембра 2010. године обратио И. К. из З. који је запослен на одређено време у П. ш. у З. Наводи да је дискриминисан Закључком Владе Републике Србије 05 бр. 116-5040/2010 од 8. јула 2010. године, којим је предвиђена исплата једнократне помоћи од 5000,00 динара свим лицима запосленим у јавном сектору чија примања не прелазе 50.000,00 динара, јер се ово право признаје само особама које су у сталном радном односу, а не и особама које раде на одређено време. Такође наводи да је претходних година ову врсту једнократне помоћи добијао, иако је и тада био запослен на одређено време.

На захтев овог државног органа, подносилац притужбе допуњује притужбу 01. децембра 2010. године, и то тако што доставља примерак Закључка Владе Републике Србије 05 бр. 116-5040/2010 од 8. јула 2010. године уз обавештење да раније одлуке на основу којих је вршена исплата једнократне помоћи у претходном периоду не поседује ни он, ни установа у којој је запослен.

Повереница за заштиту равноправности је спровела поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка Влaди Рeпубликe Србиje упућен захтев 09. децембра 2011. године, поновљен 31. јануара и 10. марта 2011. године, којим је затражено да се у року од 15 дана изјасни о основаности притужбе. Како се Влада Републике Србије у остављеном року није изјаснила Повереница за заштиту равноправности је донела мишљење на основу чињеница и доказа који су јој били доступни.

Закључком Владе Републике Србије 05 бр. 116-5040/2010 од 8. јула 2010. године предвиђена је исплата једнократне помоћи од 5000,00 динара запосленима на неодређено време у: директним и индиректним корисницима буџета Републике Србије, корисницима средстава организација за обавезно социјално осигурање, научноистраживачким и иновационим организацијама чији је оснивач Република Србија, односно Аутономна покрајина, а које су уписане у регистре које води министарство надлежно за научноистраживачку и иновациону делатност, директним и индиректним корисницима буџета јединица локалне самоуправе и територијалне аутономије, као и запосленима АП Косово и Метохија који из буџета примају накнаду плате, односно зараде. Једнократна помоћ се исплаћује запосленима чија је основна нето плата испод 50.000,00 динара.

Чланом 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да пoвреда начела једнакости постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Оцењујући да ли је Закључком владе извршена дискриминација И. К. из З, Повереница је размотрила да ли су особе које раде на одређено време у истом положају као и особе које раде на неодређено време јер је то од кључне важности за утврђивање евентуалне повреде начела једнакости.

Одредбама члана 132. Закона о основама система образовања и васпитања прописано је да се радни однос на одређено време, када се ради о наставницима, може засновати само у случају замене одсутног запосленог и у случају када за одређено место запосленог нема, али само до окончања изборног поступка по конкурсу. Рад на одређено време наставника може трајати најдуже до повратка одсутног запосленог или најдуже до завршетка школске године уколико по расписаном конкурсу није изабран ниједан кандидат (на конкурс се не пријави ниједан кандидат или ниједан од кандидата не испуњава услове).

Имајући у виду да се на права и обавезе запослених у школским установама примењује и Закон о раду , у делу који није регулисан Законом о основама система образовања и васпитања, Повереница за заштиту равноправности је узела у обзир и одредбе Закона о раду, који изједначава права и обавезе свих запослених без обзира да ли су радни однос засновали на одређено или неодређено време, са ретким изузецима (нпр. оглашавање вишка запослених и право на отпремнину, које се признаје само запосленима на неодређено време и сл.), и којим су изричито прописани случајеви заснивања радног односа на одређено време.

У конкретном случају, одобравањем једнократне новчане помоћи само запосленима на неодређено време, Влада Републике Србије није неоправдано направила разлику између запослених, имајући у виду разлике које постоје између запослених на одређено и неодређено време и циљ ове мере.

Радни однос на одређено време је привременог карактера и предвиђен је као изузетак, у законом одређеним случајевима, док је радни однос на неодређено време правило. Наиме, сагласно прописима, запослени који раде на одређено време привремено су ангажовани код одређеног послодавца и имају могућност да нађу други посао након истека уговора, док су запослени на неодређено време много чвршће везани за послодавца јер им је уговорни однос трајнијег карактера. Самим тим, послодавци имају основа да уводе одређене погодности и повластице (у овом случају исплату једнократне помоћи) својим запосленима. У том смислу, оправдан је циљ мере уведене Закључком Владе РС.

Повереница сматра да евентуалне неправилности које послодавци чине када заснивају са запосленима радни однос на одређено време мимо законом утврђених услова (нпр. продужавање уговора на одређено време сваке школске године), у конкретном случају нису релевантне за оцену оправданости разликовања запослених на одређено и неодређено време јер нису од утицаја на радноправни статус запослених. Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да закључком Владе Републике Србије 05 број: 116-5040/2010 од 8. јула 2010. године, којим је запосленима на неодређено време са примањима испод 50.000,00 динара одобрена новчана помоћ од 5.000,00 динара, није неоправдано направљена разлика у односу на запослене на одређено време, јер се ове две категорије запослених не налазе у истом правном положају.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, даје мишљење да Закључком Владе РС 05 број: 116-5040/2010од 8. јула 2010. године, није извршен акт дискриминације према подносиоцу притужбе на основу било ког личног својства.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба И. К. против Владе Републике Србије због дискриминације у остваривању права на једнократну помоћ особа запослених на одређено време