бр. 07-00-217/2016-02  датум: 10.8.2016.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je поднела Добротворна фондација С, против Oпште болнице Е. из Б.. У току поступка је утврђено да је добровољна испитивачица дискриминације 14. марта 2016. године позвала здравствену установу Е. из Б, (…), са циљем да утврди да ли ова установа поштује правила о забрани дискриминације у погледу пружања здравствених услуга особама које живе са HIV-ом. Медицинска сестра из ове установе је, не знајући за здравствено стање добровољне испитивачице дискриминације, заказала услугу у току недеље (магнетна резонанца кичменог стуба са контрастом). Међутим, када је тестерка обавестила да је особа која живи са HIV-ом, сестра је одговорила да немају услове да обаве ову интервенцију. Након спроведеног поступка и утврђеног чињеничног стања,  Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је Општа болница Е. из Б. одбила да пружи здравствену услугу особи која живи са HIV-oм, чиме је извршила акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања из члана 6. Закона о забрани дискриминације а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискримианције. Због тога је Општој болници Е. препоручено да убудуће не одбија пружање здравствене услуге особама које живе са HIV-oм, као и да овим особама да обавештења, која су им потребна како би донели одлуку да пристану или не пристану на предложену медицинску меру, односно обавештења која обухватају кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања, односно, непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратила се дана 13. марта 2016. године, Добротворна фондација С. и навела да чланови и чланице ове организације имају намеру да, у складу са чланом 46. став 4. Закона о забрани дискриминације^[1], спроведу ситуационо тестирање дискриминације особа које живе са HIV/сидом у Србији, у области доступности здравствене заштите, како би непосредно проверили да ли запослени у здравственим установама приликом пружања здравствених услуга особама који живе са HIV/AIDS поштују правила о забрани дискриминације.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања, Добротворна фондација С. поднела је 7. априла 2016. године, притужбу против Опште болнице Е. из Б, (…) У притужби је наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању (тестерка) заказала услугу у овој установи (магнетна резонанца кичменог стуба са контрастом). Међутим, након што је тестерка обавестила медицинску сестру да је особа која живи са HIV-ом, сестра је одговорила да немају услове да обаве ову интервенцију.

• У извештају је наведено да је добровољна испитивачица дискриминације, 14. марта 2016. године, телефоном позвала Општу болницу Е. из Б, (…), у намери да закаже магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом. На телефон се јавила медицинска сестра која је тестерки рекла да ову услугу може да обави у току недеље. Након што је тестерка обавестила медицинску сестру да је особа која живи са HIV-ом, сестра јој је ускратила пружање ове услуге, са образложењем да немају услове да обаве интервенцију.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације. У току поступка прибављено је изјашњење Поликлинике Е, чији је власник и оснивач  З.Н, а која послује на адреси (…). У изјашњењу на притужбу Н.З, власника Поликлинике Е, (…), које је достављено преко пуномоћника, адвокаткиње С.М, наведено је:

• да је седиште поликлиника Е, чији је власник др Н. З. није, на адреси (…). па је нејасно како је тестер могао да закаже преглед на адреси (…), где послује друга здравствена установа;
• да је Н.З. извршио детаљно испитивање свих сестара запослених у поликлиници чији је он власник и добио информацију да никакав сличан позив нису имали;
• да медицинска сестра које се јавља ради заказивања прегледа није стручна да оцени да ли особи која живи са HIV вирусом може да се пружи одређена услуга или не, већ о томе одлучује лекар специјалиста одређене гране медицине, након пријема пацијента;
• да Поликлиника Е, чији је власник др З.Н, Београд, ул. (…). није одбила захтев да пружи здравствену услугу особи која живи са HIV-ом;
• да давање контраста код пацијента на магнетној резонанци не изискује никакве ризике за техничара који апликује контраст јер се он даје интравенски, процедуром која штити и техничко лице од пацијента и пацијента од техничког лица, па не постоји разлог да се одбије пружање ове здравствене услуге особи која живи са HIV-ом.

1.5. С обзиром да је, на основу навода притужбе и извештаја о ситуационом тестирању тестерки услуга одбијена у здравственој установи Е, која послује на адреси (…), Београд, Повереница за заштиту равноправности је, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, доставила притужбу на изјашњење овој здравственој установи.

1.6. У изјашњењу на притужбу Опште болнице Е, које је достављено преко пуномоћника, адвокаткиње С.М. наведено је:

• да је неспорно да Општа болница Е. послује на адреси (…) у Београду, али се из извештаја ситуационог тестирања може утврдити да тестер прво наводи да је тражио услугу у приватној ординацији Е, а затим да је 14. марта 2016. године позвао Е. клинику, па је нејасно из којих разлога је достављен захтев за изјашњење Општој болници Е, када тестер није навео да се обраћао Општој болници;
• да тестер не даје име медицинске сестре са којом је разговарао, због чега није могуће утврдити основаност навода у притужби, јер су све сестре које обављају разговор са пацијентима дужне да се представе на захтев пацијента, па је нелогично да тестер није питао за име сестре која је одбила да му закаже преглед;
• да је у Општој болници Е. извршено детаљно испитивање свих сестара које су се изјасниле да никакав сличан позив нису имале;
• да медицинска сестра којa се јавља ради заказивања прегледа није стручна да оцени да ли особи која живи са HIV вирусом може да се пружи одређена услуга или не, већ о томе одлучује лекар специјалиста одређене гране медицине, након пријема пацијента;
• да давање контраста код пацијента на магнетној резонанци не изискује никакве ризике за техничара који апликује контраст јер се он даје интравенски, процедуром која штити и техничко лице од пацијента и пацијента од техничког лица, па не постоји разлог да се одбије пружање ове здравствене услуге особи која живи са HIV-ом;
• да Општа болница Е. није извршила акт дискриминације.

1.7. У току поступка достављене су изјаве Н.Ћ, тестерке, затим изјаве контролора сутуационог тестирања Ђ.С. и Н.Л, као и изјаве Ж.М, Б.П. и А.Б.К..

1.8. У изјави Н.Ћ, тестерке, наведено је да је 14. марта 2016. године разговарала са медицинском сестром из здравствене установе Е.. Истиче да јој сестра није омогућила да закаже термин за магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом, након што је открила свој HIV статус.

1.9. У изјави Ђ.С, контролора ситуационог тестирања наведено је да је тестерка, Н.Ћ, разговорала са сестром из здравствене установе Е. и да је тестерки, након изношења HIV статусу, онемогућено да закаже термин за магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом.

1.10. У изјави Н.Л, контролора ситуационог тестирања наведено је да је тестерка, Н.Ћ, разговорала са сестром из здравствене установе Е. и да је тестерки, након изношења HIV статусу, онемогућено да закаже термин за магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом.

1.11. У изјави Ж.М. наведено је да је присуствовао разговору када је Н.Ћ. покушала да закаже термин за магнетну резонанцу у здравственој установи Е. и да су тестерки, након изношења HIV статусу, одбили да закажу снимање.

1.12. У изјави Б.П. наведено је да је присуствовао разговору када је Н.Ћ. покушала да закаже термин за магнетну резонанцу кичменог стуба у здравственој установи Е. и да су тестерки, након изношења HIV статусу, одбили да закажу снимање.

1.13. У изјави А.Б.К. наведено је да је 14. марта 2016. године, присуствовао разговору који је Н.Ћ, тестерка, водила са медицинском сестром из здравствене установе Е.. Истиче да је тестерка изнела проблем и покушала да закаже термин за магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом и да је медицинска сестра тестерки рекла да ову услугу може да обави у току недеље. Након што је тестерка рекла да је особа која живи са HIV-ом, сестра је одговорила да немају услове да обаве ову интервенцију. У изјави је напоменула да је тестерка исту услугу (магнетна резонанца кичменог стуба са контрастом) без проблема заказала у другој установи.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 14. марта 2016. године, добровољнa испитивачица дискриминације Добротворне фондације С. спровела најављено ситуационо тестирање дискриминације позивањем здравствене установе Е. из Б, (…), у Београду.

2.2. Увидом у извештај о спроведеном ситуационом тестирању утврђено је да је добровољна испитивачица дискриминације позвала здравствену установу Е. из Б, ул. (…), тражећи да закаже услугу у овој установи (магнетна резонанца кичменог стуба са контрастом). Утврђено је да је медицинска сестра, у телефонском разговору обавестила тестерку да јој услуга може бити пружена у току недеље. Након тога, тестерка је обавестила медицинску сестру да је особа са HIV-ом. Сазнавши ову информацију, медицинска сестра јој је ускратила пружање ове услуге, са образложењем да немају услове да обаве интервенцију. Тестерка је звала здравствену установу преко мобилног телефона, а разговору је присуствовало шест особа уз добровољну испитивачицу дискриминације, чије изјаве су у току поступка достављене Поверенику за заштиту равноправности.

2.3. На основу изјава контролора ситуационог тестирања, затим  изјава учесника у овом тестирању, као и сим картице мобилног телефона са којег је упућен позив болници  Е, а која је достављена Поверенику за заштиту равноправности, утврђено је да је тестерка 14. марта 2016. године позвала Општу болницу Е. из Б, (…), у намери да закаже магнетну резонанцу кичменог стуба са контрастом. Утврђено је, такође, да је медицинска сестра из ове установе, са којом је тестерка разговарала, ускратила пружање ове здравствене услуге, након што ју је тестерка обавестила о свом здравственом статусу (HIV).

2.4.  Увидом у интернет презентацију  Е. http://Е..rs/lokacije/  утврђено је да је назив ове установе која послује на адреси (…) у Београду, Општа болница Е..

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештај тестера, изјашњење, друге доказе који су изведени у току поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равоправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
• Одредбом члана став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима[3] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији[4] Комитет за економска, социјална и културна права изричито је укључио здравствено стање, а нарочито HIV статус у „другу околност” из члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да HIV статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].
• Устав Републике Србије[5] у члану забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, чланом 27. прописана је забрана дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање. Овај вид дискриминације постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга.
• Закон о здравственој заштити^[6] у члану прописује начело правичности здравствене заштите, које се остварује, између осталог, и забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета.
• Закон о правима пацијената^[7] у члану став 2. прописује да у поступку остваривања здравствене заштите пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације. Одредбом члана 11. ст.1, 2 и 3. прописано је да пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обавештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру. Обавештење поред осталог обухвата кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере. Обавештење даје здравствени радник усмено и на начин разумљив пацијенту, водећи рачуна о његовој старости, образовању и емоционалном стању.
• Кодексом професионалне етике лекарске коморе Србије[8] одредбом члана 4. прописано је да је часна животна дужност лекара да своју професионалну активност што савесније, пожртвованије, хуманије и према свом најбољем знању посвети заштити здравља и лечењу људи. У складу с тим, лекар поштује људски живот од његовог почетка до смрти, пружа здравствену заштиту и поштује људско тело и приватност и после смрти.  Лекарску помоћ пружа свима једнако, без обзира на њихове године живота, пол, расу, националну припадност, вероисповест, друштвени положај, образовање, социјално порекло или друго лично својство. При томе, поштује људско право и достојанство сваког.

3.10.    Имајући у виду чињеницу да је притужба поднета на основу ситуационог тестирања дискриминације, потребно је детаљније појаснити смисао ситуационог тестирања  дискриминације и прописе којима је тестирање регулисано.

Закон о забрани дискриминације уводи у правни систем Републике Србије институт добровољног испитивача дискриминације (тестер). У питању је особа која се свесно изложила дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa”, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена” и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика.

Анализа резултата ситуационог тестирања дискриминације у Општој болници Е. у Београду.

3.11. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је Општа болница Е. из Б, ул. (…) извршила акт дискриминације на основу здравственог стања одбијањем да пружи здравствену услугу добровољној испитивачици дискриминације, која је тражила услугу у овој установи (магнетна резонанца кичменог стуба са контрастом).

3.12.    На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању, утврђено је да је добровољна испитивачица дискриминације 14. марта 2016. године позвала здравствену установу Е. из Б, ул. (…), са циљем да утврди да ли ова установа дискриминише особе које живе са HIV-ом. Неспорно је да је медицинска сестра, не знајући за здравствено стање тестерке, пристала да закаже услугу у току недеље у овој установи (мaгнетна резонанца кичменог стуба са контрастом). Међутим када је тестерка информисала да је особа која живи са HIV-ом, медицинска сестра јој је ускратила пружање ове услуге, са образложењем да немају услове да обаве ову интервенцију, јер не могу да јој дају контраст.

3.13. У току поступка утврђено је да је ситуационо тестирање спроведено у Општој болници Е, чије је седиште на адреси (…) У току поступка затражено је изјашњење од Опште болнице Е. у Београду, (…) Међутим, како је у Агенцији за привредне регистре регистрована Поликлиника Е, са седиштем у ул. (…), чији је основач и власник Н.З, опреза ради послат је захтев за изјашњење и на ову адресу. У изјашњењу на притужбу Опште болнице Е. наведено је да је неспорно да ова болница послује на адреси (…) у Београду, али да је тестер у извештају није навео да је тражио услугу у Општој болници Е, већ да најпре наводи да је услугу тражио у приватној ординацији Е, а затим да је позвао Е. клинику. Повереница за заштиту равноправности истиче да је на основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању (где је наведена и адреса и телефон Е.) утврђено да је тестерка услугу тражила у здравственој установи Е, која послује на адреси (…) у Београду, а чији је пун назив Општа болница Е.. Чињеница да је у извештају о ситуационом тестирању наведено: „назив ординације”, а не Опште болнице Е, није од утицаја на другачије мишљење у овој правној ствари, с обзиром да је неспорно да је тестерка покушала да закаже услугу у здравственој установи, Општој болници Е, (…), што потврђују и изјаве лица који су присуствовала разговору, као и број телефона на који је упућен позив.

3.14.    Повереник за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају од важности и правилна примена правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је Општа болница Е. извршила акт дискриминације, а уколико у томе успе, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, лежи на Општој болници Е, (…) С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности истиче да су неосновани и наводи из изјашњења Опште болнице Е. да „није било никаквог позива тестера или сличног позива”, јер ови наводи нису поткрепљени ниједним доказом. Са друге стране, на основу сагласних изјава лица која су присуствовала разговору између тестерке и медицинске сестре из Опште болнице Е, као и извештаја о спроведеном ситуационом тестирању, неспорно је да је тестека позвала ову здравствену установу како би заказала услугу (магнетну резонанца кичменог стуба са контрастом). Неспорно је, такође, и да је тестерки била заказана ова услуга у болици Е, (…), али јој је након откривања свог HIV статуса одбијено пружање услуге, са образложењем да немају услова да обаве интервенцију. На основу наведеног, подносилац притужбе је учинио вероватним акт дискриминације у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Са друге стране, Општа болница Е. није доставила доказе којима би оповргла наводе из притужбе да је према тестерки другачије поступано у односу на остале због тога што је особа која живи са HIV-ом, што је била дужна у складу са чланом 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Током поступка, ова здравствена установа није понудила доказе на основу којих би било утврђено да одбијање да се пружи услуга тестерки није у било каквој вези са њеним личним својством – здравственим стањем. Имајући све то у виду, Повереник за заштиту равноправности је става да је Општа болница Е. у Београду, након што је у телефонском разговору сазнала да је добровољна испитивачица дискриминације особа која живи са HIV-ом, одбила да пружи здравствену услугу добровољној испитивачици дискриминације искључиво због сазнања да је особа која живи са HIV-ом.

3.15. На основу сагледаног чињеничног стања у овом поступку, може се констатовати да је медицинска сестра, која је запослена у Општој болници Е. у Београду, у телефонском разговору са тестерком, најпре заказала услугу коју је тестерка тражила (магнетну резонанца кичменог стуба са контрастом), али је када је сазнала да је она особа која живи са HIV-ом, ускратила пружање ове услуге са образложењем да немају услове да обаве интервенцију. Такво поступање дискриминише особе које живе са HIV-ом у односу на особе које немају HIV. Особе које не живе са HIV-ом имају могућност да у овој установи, без икаквих тешкоћа, закажу преглед или интервенцију, док особама које живе са HIV-ом  није остављена ни могућност прегледа, консултације у току којег би пацијенту од стране лекара била дата процена нивоа ризика и користи од терапије за његово целокупно здравље или предложене друге могућности решавања његовог здравственог проблема. На тај начин особе које живе са HIV-ом су непосредно дискриминисане на основу њиховог личног својства – здравственог стања.

3.16. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да су особе које живе са HIV-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације, стигматизације и дискриминације. Особе које живе са HIV-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима. Истраживање које је 2012. године спровео Повереник за заштиту равноправности показало је да грађани и грађанке Србије имају велику социјалну динстанцу према особама које живе са  HIV-ом. Примера ради, четири петине испитаних особа изјавило да никада не би пристало на заједнички живот са особом која живи са HIV-ом^[9]. Такође, квалитативна студија коју су спровели Imperial College и UNDP показује да је дискриминација особа које живе са HIV-ом најизраженија у систему здравствене заштите, те да стигма у оквиру сектора здравствене заштите за многе особе које живе са HIV-ом представља већи извор бриге од несигурности медицинске прогнозе HIV/AIDS-a. Многе особе које живе са HIV-ом у Србији наводе да не могу да добију здравствене услуге (изван Центра за HIV/AIDS) због њиховог HIV статуса. Анализе показују да здравствени радници/це осећају страх од  особа које живе са HIV-oм, што уз недостатак знања о HIV-у, доводи до дискриминације особа које живе са HIV-oм^[10]. Са друге стране, особе које живе  са HIV-oм се, због страха од дискриминације здравствених радника/ца, осећају несигурно и одбачено, што доводи до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са HIV-oм.

Повереница за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији HIV-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са HIV/AIDS-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у домену HIV/AIDS-а. Суд у образложењу пресуде, наводи да је у Декларацији о посвећености борби против HIV/AIDS-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да сматра да су особе које живе са HIV-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације^[11]. Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који због природе свог посла први сазнају за HIV позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са HIV-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са HIV-oм.

4. МИШЉЕЊЕ

Општа болница Е. из Б, (…), одбила је да пружи здравствену услугу особи која живи са HIV-oм, чиме је извршила акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања из члана 6. Закона о забрани дискриминације, а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чланом 33. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује Општој болници Е. из Б. да:

5.1.  Убудуће не одбија пружање здравствене услуге особама које живе са HIV-oм, као и да овим особама да обавештења, која су им потребна како би донели одлуку да пристану или не пристану на предложену медицинску меру, односно обавештења која обухватају кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере.

5.2.  Убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

Општа болница Е. обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Општа болница Е. из Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације

[3] Члан 33. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени  гласник СФРЈ”, број  7/71)

[4] Број 20/09

[5] „Службени  гласник РС”, број 98/06

[6] „Службени гласник РС”, бр. 107/05, 72/09 – др.закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 –др.закон, 93/14, 96/15 и 106/15)

[7] „Службени гласник РС”, број 45/13

[8] „Службени гласник РС”, број 121/07

[9] „Извештај о истраживању јавног мњења – Однос грађана према дискриминацији у Србији”, Београд 2012. године,  истраживање је реализовао CeSID на захтев Повереника за заштиту равноправности, уз помоћ и подршку Програма Уједињених нација за развој (UNDP)

[10] „Стигма и дискриминација људи који живе са HIV-ом”, Јована Стојановски, Марина Стојановић и Милена Првуловић ГИП експертски центар за ментално здравље HIV/ AIDS, Београд 2007. године

[11] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. март 2011. године

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Притужбa Фoндaциje С  прoтив oпштe бoлницe E збoг дискриминaциje пo oснoву здрaвствeнoг стaњa у oблaсти пружaњa услугa