Притужба А. против Центра за социјални рад због дискриминације по основу пола и етничке припадности у области пружања услуга • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-00581/2016-02 датум: 12.04.2017.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је A. у име Р.К. поднео против Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара, због дискриминације Р.К. и њене малолетне ћерке на основу пола и припадности ромској националној мањини. У притужби је наведено да су запослени у Градском центру за социјални рад – Одељење Звездара, одбили да 14. септембра 2016. године узму од Р.К. изјаву о насиљу у породици. Према наводима из притужбе Р.К. је у А. сачињена пријава о насиљу у породици која је потом достављена надлежним органима и установама. У притужби је такође наведено да су на Конференцији поводом наведеног случаја, представнице А. уочиле да се насиље којем је изложена Р, и директни и индиректно њена малолетна ћерка, игнорише и умањује, а непрофесионално поступање стручних радника и радница Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара према Р.К. подноситељке притужбе сматрају последицом стереотипног мишљења о улогама и понашању жена и предрасудама које постоје према ромској популацију, њиховим обичајима и стилу живота. Због тога се, како је у притужби наведено, насиље којем су изложене представнице ове групе минимализује, а стручњаци одвраћају од предузимања мера по службеној дужности. У изјашњењу руководитељке Градског центра за социјални рад у Београду – Одељења Звездара, наведено је да „изјава од мајке није узимана с обзиром на изразиту узнемиреност и љутњу, те неповезаност реченица, али је упућена код психолога Дома здравља, те у A. ради пружања психолошке и правне помоћи.“ У изјашњењу се такође наводи да су задужени на случају Р.К. процену начина пружања помоћи и подршке вршили управо водећи рачуна о маргинализованој позицији која произилази из њеног социоекономског и васпитнообразованог статуса, статуса порекла и пола, да је врло често, без најаве и заказивања Р К. била примљена, саслушана и саветодавно усмеравана, како од задужених стручњака тако и од стране дежурних радника за хитне случајеве. У току поступка је утврђено да Градски центар за социјални рад у Београду – Одељење Звездара, није понудио чињенице и доказе на основу којих би се могло утврдити да су постојали објективни разлози за одбијање пријема пријаве Р.К. о насиљу у породици, дана 14. септембра 2016. године што потврђује и мишљење Комисије Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је у конкретном предмету констатовало пропусте у раду Одељења. Такође, у току поступка је утврђено да су запослени којима се Р. обратила, знали да је њен бивши партнер осуђен због насиља у породици, али упркос томе нису узели њену пријаву о насиљу у породици, већ су је упутили да помоћ потражи у организацији цивилног друштва. По спроведеном поступку, на основу изведених доказа, расположивих статистичких података у овој области, правила о терету доказивања, Повереница за заштиту равноправности је донела мишљење да је одбијањем стручних радника Градског центра за социјални рад – Одељење Звездара да приме пријаву Р.К. о насиљу у породици, Градски центар за социјални рад – Одељење Звездара извршио вишеструку дискриминацију Р.К. на основу њених личних својстава – пола и националне припадности. Због тога је Градском центру за социјални рад – Одељење Звездара препоручено да предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Р.К; да упути писано извињење Р.К. због дискриминаторног поступања према њој, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком; организује обуку за све запослене у Градском центру за социјални рад – Одељење Звездара на тему дискриминације, са циљем сензибилисања и едуковања службеника и службеница за рад са ромском популацијом и рад са женама жртвама насиља у породици и партнерским односима, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

ТОК ПОСТУПКА
- Поверенику за заштиту равноправности поднета је притужба А. (у даљем тексту: А.) у име Р.К. против Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара (у даљем тексту: ГЦСР Одељење Звездара), због дискриминације Р.К. и њене малолетне ћерке на основу пола и припадности ромској националној мањини.
- У притужби и допуни притужбе је наведено:

да је Р К. изложена насиљу у породици, због чега је њен бивши ванбрачни партнер правноснажно осуђен пресудом Првог основног суда у Београду од 9.11.2015. године за кривично дела из члана 194. ст. 2 у вези ст. 1. Кривичног законика;
да су запослени у ГЦСР Одељењу Звездара одбили да 14. септембра 2016. године од Р.К. узму изјаву на записник о насиљу које се према њеним речима догодило 11. септембра 2016. године, иако је правница А. у телефонској консултацији са руководитељком службе добила потврду да ће то бити учињено, након чега се Р. вратила А. где јој је сачињена пријава о насиљу у писаној форми коју је потом достављена надлежним органима;
да су стручни радници органа старатељства онемогућили Р.К. да види своју ћерку више од 15 дана, након што ју је ванбрачни партнер одвео дана 11. септембра 2016. године;
да се А. обратио ГЦСР Одељењу Звездара са предлогом за хитно организовање Конференције случаја у циљу заштите заједничке кориснице Р.К;
да су на Конференцији случаја, одржаној дана 12. октобра 2016. године, представнице А. уочиле да се насиље коме су изложене Р. и директно и индиректно њена малолетна ћерка, игнорише и умањује и дошле до сазнања да је бивши ванбрачни партнер након правноснажне пресуде за насиље у породици упућен од органа старатељства на психосоцијални третман насилника;
да постоји сумња да су супервизорка и водитељ случаја злоупотребили службени положај, имајући у виду да су запослени у два одељења Градског центра за социјални рад и да су истовремено чланови удружења Кризни центар за мушкарце, чији је законски заступник супервизорка, због чега представнице А. сматрају да је супервизорка морала да тражи изузимање са случаја;
да је А. мишљења да Ромкиње често не добијају ефикасну и правовремену правну заштиту због предрасуда које постоје према ромској популацији, њиховом начину живота и обичајима, које је у конкретном случају резултирало дискриминацијом њихове кориснице Р.К. по основу пола и припадности ромској националној мањини.

Уз притужбу и допуну притужбе достављени су следећи докази: притужба Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 27. октобра 2016. године; пресуда Првог основног суда у Београду 1.СПК бр. 464/15 од 9. новембра 2015. године; записник са састанка одржаног 12. октобра 2016. године у просторијама ГСЦР Одељења Звездара; сагласност Р.К. за подношење притужбе; изјава Д.М. правнице А; допис Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 10. јануара 2017. године; допис ГСЦР Одељење Звездара бр. 57103-726/2017 од 28. јануара 2017. године и скенирану потврду о уплати таксе за увид у списе предмета од 10. фебруара 2017. године.

Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је од ГЦСР Одељења Звездара затражено да се изјасни о наводима притужбе.
У изјашњењу Д.Г. руководитељке ГЦСР Одељења Звездара наведено је:

да се одмах по првој пријави насиља (1. октобра 2015. године) приступило поступцима усмерене процене безбедности и ризика од рецидива евентуалног насиља, у оквиру кога су посебно обављени разговори са Р. К. и Ж. К.ем.
да су стручњаци упозорили ванбрачног партнера Р.К. Ж.К. на последице насилног понашања, да је због раздвојености партнера и изречене заштитне мере ризик за рецидив насиља процењен као низак, те да је са Р. и Ж. договорен модел виђења детета до његовог судског регулисања;
да су се након неколико дана родитељи јавили Одељењу и обавестили задужене на случају да је мајка повукла тужбу за насиље и да су обновили заједницу. Примењена је скала Инвентар злостављајућег понашања партнера и констатовано да је ризик од рецидива насиља низак;
да је Ж.К. предочена могућност да може бити укључен у бесплатан психотерапијски – саветодавни третман кроз који би се радило на јачању препознавања евентуалног насилног реаговања и успостављања боље самоконтроле који је Ж. прихватио и редовно похађао;
да су се у јуну месецу 2016. године Ж. и Р. самоиницијативно поново обратили Одељењу због одлуке да не живе заједно. Нису препознати елементи насиља али је комуникација изразито нарушена. Обављено је саветодавно усмеравање и сачињен је договор око контакта са дететом;
да се Р. након десет дана поново обратила Одељењу где је дошла са ћерком тврдећи да је девојчица изложена насиљу у породици оца, због чега је отац одмах позван на разговор негирајући изнете оптужбе. Опсервацијом нису примећене назнаке страха и истраумираности девојчице, а мајчини наводи нису процењени као аутентични, с обзиром да је у више наврата показивала љутњу према ћерки и одгуривала је дете у присуству стручног радника;
да је мајка најпре упућена у Дом здравља, како би се упутила на специјални лекарски тим Института за мајку и дете ради процене присуства насиља над дететом и да увидом у лекарске налазе нису констатовани знаци физичког насиља или занемаривања детета;
да су након овог догађаја родитељи поново обновили заједницу;
да се у септембру месецу 2016. године Р. самоиницијативно поново обратила ГЦСР Одељењу Звездара. Том приликом је, како се даље у изјашњењу наводи, причала о насиљу „вичући неповезано и препричавајући догађаје које је причала у ранијим разговорима у одељењу, а онда врло брзо мења тему, отежана комуникација, доминира осећање љутње и беса код мајке.“;
да од Р. није узимана изјава имајући у виду њену изразиту узнемиреност, љутњу и неповезаност реченица због чега је упућена код психолога Дома здравља, па потом у А. ради пружања психолошке и правне помоћи;
да су стручњаци ГЦСР Одељење Звездара упутили Р. у А. због процењене потребе за таквом врстом подршке и да је даљи рад на случају вођен у сарадњи са стручњакињама ове организације, укључујући планирање даљих корака сарадње на случају и размену стручних мишљења на конференцијама случаја, чији су закључци прослеђивани тужилаштву;
да је 3. новембра 2016. године Р. поново поднела пријаву ЦСР Одељење Звездара за насиље у породици;
да је нетачна тврдња да је Р.К. одбијан пријем, што се може утврдити једноставним увидом у Лист праћења, и да је осим редовног рада задужених стручњака била примљена и од стране дежурних радника за хитне случајеве;
да није постојао сукоб интереса запослених који спроводе психосоцијални третман починиоца насиља у Градском центру за социјални рад у Београду;
да је Р.К. пружена одговарајућа помоћ и подршка кроз услугу саветодавног усмеравања и заступања пред другим институцијама у складу са процењеним потребама;
да су сви даљи поступци у раду са породицом К. – К. планирани у сарадњи са значајним референтним институцијама и стручњацима, а у складу са препорукама извршеног надзора од стране надлежног министарства;
да је у току праћење реализације поступака предвиђених планом услуга;
да је пред тужилаштвом у току поступак психијатријског вештачења за оба родитеља ради утврђивања основа за кривично дело насиља у породици.

1.5. У изјашњењу водитељке случаја ГЦСР Одељење Звездара, Ј.Р.К. наведено је:

да је Одељењу Звездара 1. октобра 2015. године достављен записник о пријему кривичне пријаве коју је Р К. поднела против Ж.К. због одузимања детета и физичког насиља због чега је Ж. изречена мера забране приласка Р;
да је у договору са руководиоцем тима за заштиту деце и младих договорено да се обави хитна теренска посета места где се дете налази (у том тренутку код оца) и да је том приликом констатовано да јој нису угрожене основне животне потребе о чему је информисан стручни тим;
да је обављен разговор са Р. која је известила стручни тим о вербалном континуираном насиљу којем је свакодневно изложена и да се једном догодило и физичко насиље због чега је обављен разговор са Ж;
да је случај активиран неколико пута пред Одељењем што је већ наведено у изјашњењу руководитељке Одељења Д.Г;
да је спорног дана водитељка случаја била на одмору због чега су разговор са Р. обавиле дежурне стручне раднице, педагошкиња Д.Р. психолошкиња Ј.М. и правница З.Д. која је на пријаву новог насиља узела изјаву од Ж.К;
да је по захтеву А. организован заједнички састанак стручњака/киња који су ангажовани у раду са породицом К.-К;
да је због пријаве мајке да долази до насиља приликом преузимања детета договорено да малолетну Николину родитељи преузимају у ГЦСР Одељењу Звездара;
да је на састанку који је одржан у вези са планирањем даље подршке малолетној Николини и породици К.–К. констатовано да између родитеља није било конфликата, те је договорено да приоритет породичног сарадника у наредном периоду буде прикупљање документације за упис малолетне Н. у вртић;
да је предвиђено даље праћење функционисања породице К.-К.

Уз изјашњење ГЦСР Одељење Звездара, достављени су следећи докази: Периодични извештај о раду Породичног сарадника за породицу К./К. број 05/5-1039 од 3. марта 2017. године; извештај лекара специјалисте од 27. јуна 2016. године, 13. септембра 2016. године и 24. октобра 2016. године и Лист праћења контаката и рада на случају К. Н. број 38598 у периоду од 12. августа 2013. до 17. марта 2017. године.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странкама није спорно да се Р. К. 14. септембра 2016. године, обратила ГЦСР Одељењу Звездара ради пријаве насиља у породици које се према њеним наводима догодило 11. септембра 2016. године и да јој том приликом није узета изјава, већ је упућена у А. ради пружања психолошке и правне помоћи.

Увидом у изјаву правнице Д.М. запослене у А. утврђено је да је 14. септембра 2016. године Р К. дошла у просторије А. због насиља које трпи од ванбрачног партнера Ж.К. У изјави Д.М. наведено је да се Р истог дана обратила ГЦСР Одељењу Звездара како би пријавила насиље које се догодило 11. септембра 2016. године, али да су у ГЦСР Одељењу Звездара одбили да је саслушају и да нису забележили њену пријаву насиља. Након што је упућена у ГЦСР Одељење Звездара, Р. се истог дана вратила у канцеларије А. наводећи да њена пријава поново није забележена, јер нису веровали њеном исказу и да су јој рекли да им се више не обраћа. Након тога је, како стоји у изјави, Д.М. сачинила писану пријаву о насиљу у породици коју је Р. К. потписала и која је истог дана поштом упућена ГЦСР Одељењу Звездара, Полицијској станици Звездара и Првом основном јавном тужилаштву у Београду.

Увидом у изјаву о давању сагласности за подношење притужбе Поверенику за заштиту равноправности утврђено је да је Р. К. изјавила да се 14. септембра 2016. године обратила Ј. водитељки случаја у ГЦСР Одељењу Звездара, како би пријавила насиље у породици. Међутим, како је истакла, Ј. није желела да је саслуша, рекла јој је да лаже и упозорила је да због тога може и кривично да одговара. Након претњи одузимањем детета и смештањем у хранитељску породицу, Р. К. навела је да јој је речено да се обрати неком другом. Даљим увидом у изјаву утврђено је да је Р. изјавила да су „и Д. и С. из Центра за социјални рад Звездара“ разговарале са њом на исти начин када је у септембру 2016. године одвела дете како би показала модрице , односно, навела је: „говориле су ми да лажем и да изађем напоље из канцеларије“.

Увидом у записник са састанка одржаног 12. октобра 2016. године утврђено је да су овом састанку присуствовали: Ј. Р.К. водитељка случаја ГЦСР Одељења Звездара, Ј.М. и С.И. – психолошкиње ГЦСР Одељења Звездара, Д.В. и Ј.Р. водитељи психосоцијалног третмана за починиоце насиља у партнерским односима, Д.М. правница из организације А. и Д.П. социјална радница из организације А. Даљим увидом у записник утврђено је да је на састанку, након представљања породице К.-К. и рада органа старатељства на овом случају, истакнуто да је партнерска заједница више пута прекидана и поново обнављана, да је у три наврата обављена процена присуства насиља, да су водитељка случаја, оба психолога и педагог више пута обављали разговоре и опсервирали однос родитеља и детета, да је обављено више теренских посета, да је прибављен налаз педијатра и да је укључена и услуга породичног сарадника у сврху подршке родитељима за функционисање у датим околностима.

Даљим увидом у записник са састанка којем су присуствовали запослени у ГЦСР Одељења Звездара и представнице А. утврђено је да је на састанку наведено да је 13. септембра 2016. године психолошкиња која је била дежурна за неодложне интервенције обавила процену по последњој пријави насиља, опсервирала однос родитеља и детета, да су педагог и правник обавили своје процене и да тада нису констатовани елементи насиља. Увидом у записник утврђено је да је на састанку Д.М. истакла да је Р.Н. партнер Ж.К. осуђен за насиље у породици условно, да је дело извршено 2015. године и да је у току његова условна осуда. Д.М. је, потом, истакла да је у мају 2016. година Р. А. пријавила физичко, а 11. септембра 2016. године сексуално и физичко насиље, да им се првенствено обратила због детета, али да је у току разговора изнела бројне информације у вези са насиљем које трпи, те да јој Ж. није дозволио да види дете неколико дана. Стога, према процени и примењој листи индикатора насиља, А. констатовао је висок ризик од насиља. Даљим увидом у записник са састанка одржаног 12. октобра 2016. године, утврђено је да су стручњаци саветовалишта констатовали да је Ж. редовно долазио на третман и да је показао активан приступ, те да су препознали „снижено расположење и забринутост да је под притиском жене која га лажно пријављује центру“. Према њиховим наводима, Ж. доживаљај супруге је да се они потуку у смислу „спортског спаринга“ и да он добије батине од ње. Увидом у записник утврђено је да је Д.В. водитељка психосоцијалног третмана за починиоце насиља у партнерским односима, констатовала да су на третману анализиране све врсте насиља, да је Ж. отворен за комуникацију, да се није стекао утисак да он против воље мајке задржава дете и да у делу обраде теме сексуалности нису уочени индикатори поремећаја. Увидом у записник утврђено је да на основу обављеног разговора договорено да А. достави Одељењу потврду о обраћању и листу са процењеним ризиком, да водитељ случаја тражи од ПС Звездара извештај о свим евидентираним пријавама и интервенцијама у породици, да се с обзиром на сумњу за сексуално узнемиравање детета покрене стручни поступак за утврђивање/проверу, да се прибави мишљење породичног сарадника о констатацијама у породици и да се поновни састанак заказује за 11. новембар 2016. године на који ће се позвати представници полиције, тима за процену ризика од насиља детета са Института за мајку и дете, А. и породични сарадник.

Увидом у допис који је А. упутио Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, утврђено је да је уложена притужба на рад водитељке случаја Ј.Р.К. из ГЦСР – Одељење Звездара, супервизора и психолога Саветовалишта ГЦСР који спроводе програм рада са учиниоцима насиља, С. И. и Ј.Р. из ГЦСР – Одељење Нови Београд, због непредузимања мера из прописане надлежности у циљу заштите Р.К. и њене малолетне ћерке Н. К. као и због прикривања информација и чињеница о случају и одбијања пријема пријаве насиља од Р.К.

Увидом у допис Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број: 551-00-00665/2016-14 од 10. јануара 2017. године утврђено је да је комисија Министарства извршила надзор над стручним радом ГЦСР Одељења Звездара, по притужби А. и да је том приликом констатовала да стручњаци центра за социјални рад, ангажовани у предмету Р.К. нису у довољној мери поступали у складу са стандардима стручног рада прописаног Правилником о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад и да су констатовани пропусти Центра за социјални рад у доследној примени Општег протокола о поступању и сарадњи установа, органа и организација у ситуацијама насиља над женама и у партнерским односима и примени Посебног протокола о поступању центара за социјални рад у случајевима насиља у породици и насиља над женама у партнерским односима. Министарство је констатовало да је Центар за социјални рад био у обавези да примени и Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања. Даљим увидом у допис Министарства утврђено је да је након констатованих пропуста у раду на конкретном предмету, комисија Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања сачинила извештај у коме је детаљно указала на све недостатке у раду на предмету и обавезала Центар за социјални рад да по исправљању наведених недостатака о томе обавести Министарство.

Увидом у пресуду Првог основног суда у Београду 1.СПК бр. 464/15 од 9. новембра 2015. године утврђено је да окривљени Ж.К. на основу споразума о признању кривичног дела, правноснажно осуђен за кривично дело насиље у породици из члана 194. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и да му је утврђена казна затвора у трајању од 6 месеци са роком проверавања 2 године (условна осуда).

Увидом у периодични извештај о раду Породичног сарадника за породицу К.-К. утврђено је да су задаци које је водитељ случаја поверио породичном сараднику усмерени на успостављање квалитетне комуникације између родитеља и јачање родитељских капацитета, као и пружање психолошке подршке Ж. и Р. У извештају је наведено да су предузете активности које нису нису биле део породичног плана, а које су се односиле на пружање материјалне подршке породици у износу од 6.000,00 динара и куповину прибора за личну хигијену. У закључку породичне сараднице С.Г. наведено је да су у односу на почетак пружања услуге примећене позитивне „понашајне“ промене у оквиру партнерских и родитељских релација, али да је неопходно наставити са пружањем подршке у циљу успостављања квалитетније међусобне комуникације.

Увидом у Извештај лекара специјалисте од 27. јуна 2016. године који је достављен уз изјашњење, утврђено је да је приликом прегледа малолетне Н. др М.В. констатовао хематом 1х1 cm, плавичасто пребојен. У извештају је наведено да је дете упућено из Дома здравља Звездара, да су по наводима мајке, дете физички злостављали отац и старији брат код којих је боравила у периоду од 22. јуна 2016. – 26. јуна 2016. године и да је о дешавању обавештен МУП.

Увидом у Извештај доктора специјалисте од 13. септембра 2016. године, који је достављен уз изјашњење, утврђено је да лекар у свом извештају констатовао да је дете довео отац на преглед, да је весела и комуникативна, нема трагова насиља у виду модрица. Констатовани су трагови уједа инсекта у пределу око врата и на потколеницама.

Увидом у Извештај лекара специјалисте од 24. октобра .2016. године, који је достављен уз изјашњење, утврђено је да је др З. С. обавио консултативни преглед на предлог ГЦСР Одељења Звездара, због сумње на сексуално злостављање и након локалног гинеколошког прегледа констатовао да нема знакова синехија, повреда и хиперемије.

Увидом у Лист праћења контаката и рада на случају Н. К. број 38598 који је достављен уз изјашњење, утврђено је да подаци о контакту и раду на конкретном случају датирају од 12. августа 2013. године закључно са 13. мартом 2017. године. Прегледом података о контакту и раду на случају утврђено је да је 14. септембра 2016. године С.И. констатовала „идентификациони број пријаве насиља Н. К.: звездара0052, ИД број К. Р. је: звездара0071“. Истог дана, Ј.М. је констатовала да је старији брат доставио налаз педијатра из кога се види да нема трагова насиља по телу и да је хигијена задовољавајућа.

МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује усвоју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
Повереница за заштиту равноправности најпре подсећа да је Република Србија, препознајући да је насиље над женама манифестација историјски неједнаких односа моћи између жена и мушкараца који су довели до доминације и дискриминације над женама,потписала а затим и ратификовала Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.[3] Чланом 20. Конвенције прописана је обавеза свих страна потписница да предузму све неопходне законодавне и друге мере и обезбеде жртвама приступ услугама здравствене и социјалне заштите, адекватну опремљеност тих служби и обученост запослених за помоћ жртвама. Конвенција се односи на све видове насиља над женама, укључујући насиље у породици, које жене погађа несразмерно.[4]
Устав Републике Србије[5] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Закон о забрани дискриминације[6] дискриминацију дефинише као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Поред тога, чланом 15. прописано је да свако има право на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти, као и да се дискриминаторско поступање службених лица, односно одговорног лица у органу јавне власти, сматра тежом повредом радне дужности, у складу са законом. Чланом 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Породичним законом[7] насиље у породици се дефинише као понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Насиљем у породици се између осталог сматра и наношење или покушај наношења телесне повреде, вређање као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.
Закон о равноправности полова[8] дефинише дискриминацију по основу пола као свако неоправдано прављење разлика или неједнако поступање, односно пропуштање које има за циљ или последицу, да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. Под неоправданим разликовањем, искључивањем, ограничавањем и поступањем или другим предузетим мерама у смислу овог закона нарочито се сматра ако предузета мера није оправдана законитим или легитимним циљем, односно ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се предузетим мерама остварује. Сви чланови породице имају једнако право на заштиту од насиља у породици. Органи јавне власти дужни су да планирају, организују, спроводе и финансирају мере намењене подизању свести јавности о потреби спречавања насиља у породици.
Законом о социјалној заштити[9] забрањена је дискриминација корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства. Чланом 29. овог закона прописана је да се социјална заштита остварује на начин којим се обезбеђује правовремено уочавање потреба корисника и пружање услуга ради спречавања настанка и развоја стања која угрожавају безбедност и задовољавање животних потреба и ометају укључивање у друштво.
Стратегијом за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период 2016-2025. године[10] Влада Републике Србије је као општи циљ поставила побољшање социјално-економског положаја ромске националне мањине у Републици Србији, уз пуно уживање мањинских права, елиминисање дискриминације и постизања веће социјалне укључености Рома и Ромкиња у све сегменте друштва. Као посебни циљеви у области социјалне заштите истакнуто је јачање саветодавне улоге центара за социјални рад у раду са ромским породицама и корисницима ромске националности, сензибилизација и едукација уз додатне обуке стручних радника за рад са осетљивим групама, овладавање вештинама преговарања и заступања. Такође, једна од мера које треба предузети су увођење обуке о антидискриминацији ради подизања свести запослених о проблемима ромске националне мањине и донети правилник о поступању у случају дискриминације.
Стрaтeгиjом прeвeнциje и зaштитe oд дискриминaциje[11], као један од посебних циљева прописано је спречавање дискриминације над припадницима ромске националне мањине[12], у оквиру којег је истакнута потреба искорењивања различитих случајева дискриминације и дискриминаторних пракси у поступцима пред органима јавне власти.
Правилником о организацији, нормативама и стандардима рада Центра за социјални рад[13] прописано је да је у остваривању права и пружању услуга центар дужан да поштује људска права и достојанство корисника. Чланом 7. овог правилника прописано је да је центар дужан да заступа интересе и права корисника и да обезбеди једнак приступ услугама за које је надлежан свим грађанима, независно од етничких, верских, културних, родних или социоекономских разлика, инвалидитета и сексуалне оријентације, те да у раду са корисницима непосредно или преко уговора са другим службама, између осталог, неће на основу наведене припадности корисника да их ограничава на било који начин у коришћењу услуга, информација, помоћи и правне заштите коју пружа.
Општи протокол о поступању и сарадњи установа, органа и организација у ситуацијама насиља над женама у породици и у партнерским односима прописује да је ради успостављања ефикасног система заштите жртава насиља у партнерском односу и у породици неопходно успоставити континуирану мултисекторску сарадњу између институција које су носиоци система заштите. То подразумева сарадњу између установа социјалне заштите, посебно центара за социјални рад, полиције, тужилаштва, истражних судова и здравствених установа, као и удружења грађана која по свом програму имају активности везане за пружање услуге жртавама насиља. У циљу избегавања секундарне виктимизације жртава, одговорни су дужни да поступају на начин којим се поштује њихово достојанство. Током поступања према жртвама насиља у породици, сви одговорни су дужни да поступају на родно осетљив начин.
Посебан протокол о поступању центара за социјални рад – органа старатељства у случајевима насиља у породици и женама у партнерским односима, прописује да центар за социјални рад, као кључна институција система социјалне и породично правне заштите, поред директног пружања помоћи и подршке има и координатску дужност, како би акције других инситуција друштвено организованих система помоћи и подршке биле правовремене и целовите, и пре свега усмерене на задовољавање потреба жртве породичног насиља и жртве у партнерским односима.

Анализа навода из притужбе, прилога и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да су у току поступка анализирани само они наводи из притужбе и изјашњења који су од значаја за утврђивање дискриминације, а не и они наводи који се односе на евентуалне друге пропусте у раду или поступању, за које су надлежни други државни органи.
Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, задатак Повереника био је да утврди да ли је Р К. одбијањем запослених у ГЦСР Одељење Звездара, да 14. септембра 2016. године од ње приме пријаву о насиљу у породици, дискриминисана на основу пола и припадности ромској националној мањини. Да би се одговорило на питање да ли је у конкретном случају поступање центра за социјални рад било дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је центар за социјални рад извршио акт дискриминације због пола и националне припадности Р.К. а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно, начела једнаких права и обавеза, лежи на центру за социјални рад.
Стога, први задатак Повереника за заштиту равноправности био је да утврди да ли су подносиоци притужбе учинили вероватним да је центар за социјални рад дискриминисао Р. К. на основу њених личних својстава – пола и националне припадности. Наиме, према подацима из притужбе и изјашњења са сигурношћу се може утврдити да су запослени у центру за социјални рад одбили да приме Р. у пријаву насиља у породици, чиме су неспорно повредили њена права, али да би ова повреда права била и дискриминација, потребно је утврдити да ли је била заснована на њеним личним својствима. С тим у вези, важно је напоменути да се у случајевима непосредне и посредне дискриминације неретко као доказ користе статистички подаци, те да чак и мали проценат припадника неке осетљиве друштвене групе, у одређеним околностима, може бити довољан да се одређена пракса неког органа квалификује као дискриминаторна, посебно ако дугорочна примена тог правила (праксе) може временом да продуби неједнакост. Коришћење статистичких података прописано је и у Преамбули Директиве о расној неједнакости која предвиђа могућност да дискриминација буде доказана било којим доказним средствима, укључујући и статистичке податке.
Због специфичности овог случаја, а приликом разматрања да ли су подносиоци притужбе учинили вероватним акт дискриминације, Повереница за заштиту равноправности анализирала је изложеност жена насиљу у породици, посебне проблеме који се јављају приликом пријављавања насиља, као и ситуацију у којој се налазе Ромкиње онда када трпе насиље у породици и када одлуче да насиље пријаве.
Наиме, упркос релативно добром стратешком и правном оквиру и бројним активностима које су током последњих година предузете, у Србији још увек постоје проблеми у пружању делотворне заштите од насиља у породици и других облика родно заснованог насиља над женама, о чему сведочи број убијених жена – жртава партнерског насиља. Према расположивим подацима, у Србији је током 2016. године најмање 33 жене страдало у породично – партнерском насиљу. Имајући у виду да можда нису сви случајеви убистава жена доспели у медије, као и да нема информација колико жена умре од последица дугогодишњег трпљења насиља, могуће је да је број страдалих жена и већи од наведеног. Према Извештају „Фемицид у Србији” за 2016. годину Мреже Жене против насиља све убијене жена познавале су учиниоца, а од 33 њих 24 су убијене од стране партнера (бившег/садашњег, брачног/ванбрачног). Иако су у појединим случајевима институције одговарале да нису имале сазнања о насиљу, утврђено је да је у 11 од 33 случаја насилник био пријављен надлежним институцијама пре него што је починио убиство.[14]
Повереница за заштиту равноправности указује да је ситуација у погледу насиља у породици и партнерским односима још тежа и компликованија када је реч о насиљу којем су изложене Ромкиње. Положај Ромкиња је двоструко тежи јер се, осим предрасуда и стереотипа са којима се суочавају све жене, сучавају и са онима којe су карактеристичнe за припаднике/це ромске националне мањине, чиме постају жртве вишеструке дискриминације. Према подацима Ромског женског центра „Бибија“, свеобухватног истраживања распрострањености насиља над Ромкињама које би јасно дефинисале овај проблем за сада нема, али грубе бројке кажу да 75% жена изјављују да су биле жртва насиља у породици у неком периоду свог живота. Најчешће помињани облици насиља у породици су физичка и вербална малтретирања од стране чланова породице. Чињеница да Ромкиње не пријављују насиље резултат је недостатка поверења у институције, пре свега у центре за социјални рад. Чести су случајеви Ромкиња које се након пријаве насиља суочавају са слабом подршком институција, често им се не верује, а насиље се приписује „ромској традицији и начину живота“ као и „приватној ствари породице“[15].
Стога, имајући у виду претходно приказане статистичке податке и анализе, може се уочити да одређени број запослених у органима јавне власти и даље чини пропусте у раду онда када треба да реагују поводом пријава насиља у породици, услед чега, у неким случајевима, долази и до најдрастичнијих последица по жене жртве родно заснованог насиља – фемицида. О томе посебно сведочи чињеница да је трећина жена које су током претходне године убијене у породичном насиљу пријављивало насиље надлежним органима, али им адекватна и ефикасна заштита није пружена. Такође, посебно је значајна чињеница да груби статистички подаци показују да је око 75% припадница ромске националне мањине било изложену насиљу у породици и да при покушају пријаве насиља нису наишле на адекватну реакцију и подршку надлежних државних институција, због раширених стереотипа и предрасуда да је насиље нормалан и уобичајен начин живота у ромским породицама. [16] Стога, Повереница за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана став 2. Закона о забрани дискриминације.
Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да су подносиоци притужбе учинили вероватним акт дискриминације у смислу члана став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси ГЦСР Одељење Звездара. Сагласно томе, Повереница за заштиту равноправности ценила је да ли чињенице и докази које је центар за социјални рад понудио пружају довољно основа за закључак да поступање запослених према Р.К. није засновано на њеним личним својствима.
Разматрајући наводе из притужбе, изјашњења и достављених доказа Повереница за заштиту равноправности поново констатује да је међу странкама неспорно да су запослени у ГЦСР Одељење Звездара, одбили да 14. септембра 2016. године узму на записник од Р.К. пријаву о насиљу у породици. Наиме, у изјашњењу ГЦСР Одељења Звездара наведено је да „од мајке није узимана изјава с обзиром на изразиту узнемиреност и љутњу, те неповезаност реченица, али је упућена код психолога Дома здравља, те у А. ради пружања психолошке и правне помоћи“. Ценећи ове наводе, Повереница за заштиту равноправности указује да је Општим протоколом о поступању и сарадњи установа, органа и организација у ситуацијама насиља над женама у породици и у партнерским односима прописано да су учесници који су носиоци система заштите од насиља у породици дужни да кроз делотворну сарадњу поставе права жртве у средиште свих мера које се примењују, да би испунили своје законске обавезе и сврху интервенције које пружају. У том смислу сарадња институција мора бити врло јасно дефинисана, као и њихово појединачно и координисано интервенисање, како би се избегла ситуација пребацивања одговорности са једне на другу службу. Такође, Посебним протоколом о поступању центара за социјални рад-органа старатељства у случајевима насиља у породици и женама у партнерским односима прописано је да је у случају непосредног начина сазнања о извршеном насиљу у породици, односно постојању ризика од насиља у породици, центар за социјални рад дужан да одмах покрене поступак по службеној дужности, приступи отварању случаја, извршењу почетне процене и одређивању степена приоритета реаговања, и о свему томе сачини службену белешку. Повереница за заштиту равноправности констатује да ништа од предвиђеног није учињено, што се осим навода Д.Г. потврђује и увидом у Лист праћења контаката и рада на случају, на дан 14. септембра 2016. године.
Повереница за заштиту равноправности указује на наводе из изјашњења на основу којих се може јасно утврдити да су Р К. и њен бивши партнер Ж.К. од раније били познати запосленима у ГЦСР Одељење Звездара, односно, запослени којима се Р. обратила знали су да је она у ситуацији породичног насиља и да је њен бивши партнер осуђен због насиља у породици, али упркос свему томе нису желели да узму њену пријаву за насиље, већ су је упутили да помоћ потражи у организацији цивилног друштва. Штавише, из навода изјашњења може се уочити да су запослени у ГЦСР Одељење Звездара одлучили да подршку пруже њеном бившем партнеру, кроз пружање психосоцијалног третмана, док је њихов однос према Р. праћен великом резервом и сумњом у њене изјаве да трпи породично насиље. Може се приметити да је током састанка са представницама А. већа пажња запослених у ГЦСР Одељење Звездара поклоњена Р. бившем партнеру, Ж. и тврдњама стручњака из ГЦСР Одељење Звездара „да је Ж. отворен за комуникацију, да се није стекао утисак да он против воље мајке задржава дете и да у делу обраде теме сексуалности нису уочени индикатори поремећаја“, него Р. пријавама да је жртва физичког и сексуалног насиља, те да јој је потребна заштита. Из наведеног може се закључити да су запослени у ГЦСР Одељење Звездара ставили Р. у неједнак положај у односу на њеног бившег партнера, чијим је његовим тврдњама поклоњена већа вера, упркос чињеници да је осуђен за кривично дело насиље у породици које је починио над Р. Овако очигледно различито третирање у конкретном случају побуђује сумњу на дубоко укорењене стереотипе према којима се од мушкарца очекује да „казни“ жену/партнерку уколико је то својим понашањем „заслужила“.
У вези навода из изјашњења којима се одбијање пријема пријаве о насиљу оправдава тиме што је Р. била љута и узнемирена, односно говорила је неповезано, Повереница за заштиту равноправности указује да је прикупљање података о насиљу тежак и осетљив задатак, који изискује додатно ангажовање стручњака које у њему учествују. С тим у вези, треба имати у виду да недоследност у исказима жртве често представља последицу емотивне узбуђености због оживљавања трауматског искуства. Повереница за заштиту равноправности због тога сматра да је обавеза центра за социјални рад, као кључне институције система социјалне и породичноправне заштите, да у свим фазама реализације свог делокруга, од превенције, откривања и реаговања, остварује активну улогу и пружа помоћ и подршку особама које трпе насиље, а нарочито уколико долазе из маргинализованих друштвених група.
У прилог томе да је поступањем ГЦСР Одељења Звездара Р. дискриминисана на основу пола, говори и пракса Европског суда за људска права, који је доношењем одлуке у случају Еремиа против Молдавије[17], начинио велики корак у правцу разумевања суштинске једнакости и потребе да се препознају и елиминишу родне предрасуде у институцијама система. У предмету Еремиа против Молдавије одлука Суда базирана је на чињеници да законски механизми заштите, који су солидно пројектовани, нису ефикасно постављени што је у суштини последица институционалног сексизма. Приликом разматрања представке, Европски суд је примењујући „тест ефикасности“ утврдио да мере које је предузела држава нису узеле у обзир да је госпођа Еремиа „посебно рањива“. Посебно је важан став Европског суда да неуспех власти да примењује домаће законе представља резултат унапред створене идеје о улози жене у породици, што представља кршење њиховог права на недискриминацију. Европски суд за људска права је става да насиље у породици утиче на жене другачије и непропорционално и зато се мора третирати као питање родне дискриминације и да је суштински узрок пропуста државних органа да адекватно процесуирају насиље, минимизирање самог проблема насиља у породици и игнорисање његових родних аспеката. Утврђујући да молдавска влада није успела да спречи, истражи, кривично гони и казни дискриминаторно насиље, Европски суд за људска права је искорачио из уских оквира формалне једнакости и по први пут признао да је „институционални сексизам“ суштински узрок због којег је изостала делотворна заштита жртве насиља. Иако у конкретном случају државни органи нису били инертни, нити је њихова реакција била неблаговремена, према оцени Европског суда за људска права, поступање је резултат дискриминаторног односа према госпођи Еремии као жени, као и пропуштање да се сагледају озбиљност и обим проблема насиља у породици у Молдавији и њен дискриминаторни утицај на жене.
Повереница за заштиту равноправности указује да борба против насиља над женама не може бити успешна уколико се не сагледава у контексту родних стереотипа, предрасуда и дискриминаторних ставова дубоко укорењених и широко распрострањених међу професионалцима који раде на спречавању и процесуирању насиља над женама. Такође, неопходно је имати на уму да је насиље над женама најдрастичнији облик дискриминације жена, те да они који не реагују на насиље и одбијају да пруже делотворну заштиту, а нарочито онда када прете жртвама насиља и оптужују их да измишљају, као што је то било у Р. случају, заправо дискриминаторно поступају према женама и минимизирају проблем који представља најгрубље кршење женских људских права.
Затим, одбијање да приме пријаву за насиље у породици од Р.К. у конкретном случају, указује и на стереотипне ставове запослених у ГЦСР Одељење Звездара о улогама и понашању Ромкиња, кроз стереотипно посматрање тзв. обичаја и стила живота ромске популације у којем се насиље посматра као нешто што се подразумева. Овакав стереотипан начин размишљања запослених у ГЦСР Одељење Звездара посебно се огледа у наглашавању изјава Р. бившег партнера да се „њих двоје туку (спарингују)“, без исказивања јасног закључка да се заправо ради о насиљу којем је Р. изложена. Управо овакав став запослених у органу старатељства довео је до тога да велики број Ромкиња не верује надлежним органима и одлучује да не пријави насиље које трпи управо како би избегле одбијање и увреде да измишљају. Због тога, Повереница указује да је недопустиво да се насиље којем су изложене Ромкиње посебно минимализује, као и да стручњаци не предузимају мера по службеној дужности.
Повереница за заштиту равноправности имала је у виду и чињеницу да је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања на основу извршеног надзора констатовало да стручњаци ГЦСР Одељења Звездара, који су ангажовани у раду на овом предмету, нису у довољној мери поступали у складу са стандардима стручног рада прописаног Правилником о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад и да су утврђени пропусти у потпуној и доследној примени Општег протокола о поступању и сарадњи установа, органа и организација у ситуацијама насиља над женама и у партнерским односима и Посебног протокола о поступању центара за социјални рад у случајевима насиља над женама и у партнерским односима. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности подсећа да Закон о забрани дискриминације под изразом дискриминација и дискриминаторно поступање осим активних радњи које се огледају у неоправданом прављењу разлика или неједнаком поступању, подразумева и пасивне радње, које се огледају у актима пропуштања, у односу на лица или групе као и на чланове њиховох породица или њима блиска лица лица на основу њиховог личног својства. Имајући у виду да је насиље над женама по својој структурној природи родно засновано насиље које представља кршење људских права и облик дискриминације жена које доводи или може да доведе до разних врста повреда и патње жене, укључујући и фаталан исход, одбијање пријема пријаве насиља од центра за социјални рад, може се сматрати неоправданим пропуштањем заснованим на стереотипним родним улогама, по којим мушкарци имају право да „кажњавају“ своје жене, као и на стереотипним ставовима о обичајима и начину живота припадника ромске националне мањине.
Имајући у виду да је терет доказивања да дискриминација није извршена пребачен на ГЦСР Одељење Звездара, Повереница за заштиту равноправности констатује да чињенице и докази које је ГЦСР Одељење Звездара понудило, не пружају довољно основа за закључак да је одбијање пријема пријаве насиља засновано на објективним и оправданим разлозима који нису у вези са полом и националном припадношћу Р.К. Због свега наведеног, Повереница за заштиту равноправности сматра да је одбијањем да од Р.К. прими пријаву о насиљу у породици, ГЦСР Одељење Звездара извршио акт дискриминације на основу личних својстава Р.К. – пола и припадности ромској националној мањини.
Што се тиче ћерке Р.К. Повереница за заштиту равноправности констатује да подносиоци притужбе нису доставили доказе којима би учинили вероватним постојање узрочно-последичне везе између поступака ГЦСР Одељења Звездара и било ког личног својства Р. ћерке. Стога се Повереница фокусирала само на утврђивање постојања дискриминације према Р.К.
На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да насиље над женама у породици и у партнерским односима представља облик дискриминације и озбиљно кршење женских људских права које не угрожава само жене, већ представља претњу друштву као целини. Због тога је обавеза државе и друштва као целине да овом проблему приступи одговорно и стане на пут поражавајућој статистици када је реч о броју убијених жена у партнерским односима и породичном насиљу. Сваки успешно решен случај родно заснованог насиља без обзира на то у којој се сфери догађа, представља допринос изградњи друштва у којем се насиље над женама схвата као најтежи облик кршења људских права жена, као појава која се не толерише већ успешно кажњава, а жртвама насиља пружа потребна социоекономска помоћ како би изашле из зачараног круга насиља.

МИШЉЕЊЕ

Одбијањем стручних радника ГЦСР Одељења Звездара да приме пријаву Р.К. о насиљу у породици, ГЦСР Одељење Звездара извршио је вишеструку дискриминацију Р.К. на основу њених личних својстава – пола и националне припадности.

ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности на основу члана 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације препоручује ГЦСР Одељењу Звездара да:

5.1. Предузму све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Р.К.

5.2. Упуте писано извињење Р.К. због дискриминаторног поступања према њој, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

5.3. Организују обуку за све запослене у ГЦСР Одељење Звездара на тему дискриминације, са циљем сензибилисања и едуковања службеника и службеница за рад са ромском популацијом и рад са женама жртвама насиља у породици и партнерским односима.

5.4. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крше антидискриминационе прописе.

Потребно је да ГЦСР Одељење Звездара, обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ГЦСР Одељење Звездара не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)

[3] Закон о потврђивању конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици („Службени гласник РС-међународни уговори“, број 12/13)

[4] Закон о потврђивању конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици („Службени гласник РС-међународни уговори“, број 12/13) члан 2.

[5] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[6] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)

[7] Породични закон („Службени гласник РС“, бр. 218/11, 72/11 и 6/15) члан 197.

[8] Закон о равноправности полова („Службени гласник РС“, број 104/09) члан 4.

[9] Закон о социјалној заштити („Службени гласник РС“, бр. 24/11) члан 25.

[10] Стратегија за социјално укључивање Рома и Ромкиња у РС за период 2016-2025. година („Службени гласник РС“, број 27/09)

[11] „Службени гласник РС“, број 60/13

[12] Посебни циљеви 4. 2. 5. 4.

[13] Правилник о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад („Службени гласник РС“, бр. 58/08, 37/10, 39/11 – др. правилник и 1/12 – др. правилник) члан 6.

[14] http://www.zeneprotivnasilja.net/images/pdf/FEMICID-Kvantitativno-narativni_izvestaj_za_2016_godinu.pdf

[15] http://www.bibija.org.rs/publikacije/71-monitoring-javnih-politika-efekti-dekade-roma-na-polozaj-romkinja-u-republici-srbiji

[16] http://www.bibija.org.rs/publikacije/71-monitoring-javnih-politika-efekti-dekade-roma-na-polozaj-romkinja-u-republici-srbiji

[17] Eremia v. Republic of Moldova (Application no.3564/11)

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Притужба А. против Центра за социјални рад због дискриминације по основу пола и етничке припадности у области пружања услугавaњa