дел. бр. 1089/2011 датум: 6. 10. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти мере за остваривање равноправности (чл. 33. т. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације („Сл. гласник РС„ бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје

ПРЕПОРУКЕ

1. Ради остваривања пуне и ефективне равноправности у друштвеним односима, потребно је у што краћем року припремити и усвојити Националну стратегију за борбу против дискриминације, којом би се утврдиле свеобухватне и координисане мере и активности за спречавање и сузбијање дискриминације и остваривање равноправности.

2. У циљу операционализације Националне стратегије за борбу против дискриминације, потребно је усвојити акциони план за спровођење планираних мера и активности, са прецизно дефинисаним задацима, носиоцима активности, индикаторима и роковима за реализацију.

О б р а з л о ж е њ е

Република Србија придаје велику важност сузбијању дискриминације и остваривању равноправности и настоји да поштује и примењује највише међународне и европске стандарде у овој области. Сагласно томе, заокружила је национални антидискриминациони нормативни оквир, усвојила и учинила делом свог законодавства најважније универзалне и регионалне споразуме у овој области и радила на усвајању и националној примени факултативних протокола уз те споразуме. Избором поверенице за заштиту равноправности у мају 2009. године, успостављена је самостална и независна национална институција, којој је намењена кључна улога у спречавању дискриминације и унапређивању заштите равноправности.

Упркос извесним позитивним помацима на плану спречавања дискриминације, ова негативна појава још увек је веома раширена. О томе сведоче подаци о броју притужби које су упућене Поверенику за заштиту равноправности, извештаји појединих државних органа и организација цивилног друштва које прате ову појави и упознате су са негативним искуствима грађанки/грађана, као и резултати истраживања јавног мњења. Наводимо неколико кључних података који ове наводе потврђују.

У досадашњем периоду Поверенику за заштиту равноправности, самосталном и независном државном органу специјализованом за борбу против дискриминације, упућено је 330 притужби због дискриминације. Међу њима су најбројније притужбе због дискриминације по основу националне припадности (17%), сексуалне оријентације (16%), инвалидитета (7,29%), политичког и синдикалног чланства (4,8%), притужбе због вишеструке дискриминација (4,2%), као и притужбе због дискриминације по основу пола, старосног доба и других личних својстава. У притужбама се указује на дискриминацију у различитим областима друштвеног живота, с тим што су доминантне притужбе због дискриминације у сфери рада и запошљавања (33,4%), у јавној сфери (15,8%), у правосуђу (9,7%), раду државних органа (8,2%), пружању услуга (6,1%), пензијском осигурању (3,6%) и образовању. Посебно забрињава да је највећи број притужби због дискриминације поднет против органа јавне власти (41%) и установа (17,6%), док је против послодаваца поднето око 19% притужби, а против појединаца/појединки око 14% притужби.

У протеклом периоду Повереник за заштиту равноправности издао је седам oпомена, више од 15 препорука органима јавне власти и преко 25 упозорења и саопштења јавности. Забрињавајуће је да поједини државни органи и органи локалне самоуправе игноришу препоруке Повереника или их јавно оспоравају, што смањује ефективност деловања овог органа у сузбијању дискриминације и отежава отклањање последица дискриминације.

Према Извештају Повереника за заштиту равноправности за 2010. годину, најраширенији видови дискриминације су структурална и индиректна дискриминација жена, чији су кључни узроци чврсто укорењени, традиционални, патријархални стереотипи у вези са улогама и обавезама жена и мушкараца у породици и друштву.

Такође је веома раширена и дискриминација на основу националне припадности/ етничког порекла. Постоје проблеми у остваривању појединих мањинских права, при чему остваривање ових права отежава или онемогућава недостатак подзаконских аката, упутстава, правилника и других аката које би органи управе требало да донесу. Најчешће жртве дискриминације по националној припадности/етничком пореклу јесу Роми. Многи етнички мотивисани напади на особе из ромске популације нису истражени и санкционисани на одговарајући начин. Говор мржње усмерен ка Ромима чест је и широко распрострањен, али се ретко и неадекватно кажњава. Још увек је актуелан проблем недостатка личних докумената са којим се суочавају припадници/це ромске популације, што им отежава или онемогућава остваривање права. Многи случајеви изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости не наилазе на адекватну реакцију надлежних органа, а рад на њиховом процесуирању често је спор и неефикасан. Према неонацистичким и фашистичким организацијама и удружењима која заговарају мржњу и нетрпељивост према припадницима националних мањина не предузимају се делотворне мере како би се спречило њихово деловање.

Особе са инвалидитетом још увек су изложене разним видовима непосредне и посредне дискриминације у свим областима друштвеног живота. Према оцени самих особа са инвалидитетом, дискриминација је најизраженија у области образовања, приступачности јавних објеката и површина и запошљавања. Иако су започеле активности на остваривању инклузивног образовања, још увек су чести случајеви дискриминације деце са сметњама у развоју, са физичким и менталним инвалидитетом. Највећи број факултета, основних и средњих школа, студентских домова и интерната није приступачан и физички прилагођен особама са инвалидитетом. Евидентно је да су многи други јавни објекти и површине неприступачни особама са инвалидитетом. Дискриминација ових особа евидентна је и у коришћењу здравствених услуга, као и у области запошљавања приликом. Иако је примена Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом дала извесне резултате, још увек није остварен задовољавајући ниво њихове инклузије у радни процес.

Дискриминација по основу сексуалне оријентације такође је веома раширена појава и у јавним и у приватном простору, првенствено због екстремно негативне друштвене перцепције ЛГБТ особа (лезбејке, гејеви, бисексуалне и трансродне особе) и високог нивоа хомофобије. ЛГБТ популација спада у најрањивије групе јер се свакодневно суочава са маргинализацијом, дискриминацијом, шиканирањима, претњама, насиљем и говором мржње. Специфичност положаја ЛГБТ популације се огледа и у чињеници да су они једина група чије се право на јавно окупљање оспорава и око којег се последњих година води дебата у јавности, упркос томе што постоји уставна гаранција слободе окупљања. Годинама уназад случајеви насиља и дискриминације над ЛГБТ особама нису наилазили на адекватну реакцију надлежних институција система, нити су предузимане мере да се јавност сензибилише и промовише толеранција према сексуалним мањинама.

Постоје проблеми у остваривању равноправности цркава и верских заједница, као и верника који им припадају, који су везани за поједина законска правила о „традиционалним“ верским заједницама, садржаним у Закону о црквама и верским заједницама. Забележени су и случајеви дискриминације представника верских мањина, случајеви вандализма, говора мржње, физичких напада, као и негативни медијски извештаји у којима се ове заједнице називају „сектама“, а припадници „сатанистима“ и „девијантним“ особама. Истраге о овим догађајима углавном су споре и неделотворне.

Раширена је и дискриминација по другим основима, као што су брачни и породични статус, старосно доба, чланство у политичким, синдикалним и другим организацијама, избеглички статус и сл. мада не постоји потпуни увид колико су одређене групе људи дискриминисане, тако да је потребно детаљније истражити феномен дискриминације у Србији, његове узроке и појавне облике, како би се правовремено планирале и предузимале ефикасне мере за отклањање узрока и последица дискриминације.

Забрињавајуће је, такође, да активисти и активисткиње удружења која се баве праћењем појаве дискриминације и пружају помоћ и подршку жртвама дискриминације често наилазе на отпоре, нападе, омаловажавања и шиканирања, која се недовољно ефикасно процесуирају.

Према подацима прикупљеним истраживањем јавног мњења, већина грађана оцењује да је дискриминација присутна у великој или прилично великој мери (59%), а према ставовима више од половине грађана, гупе које су највише изложене дискриминацији јесу Роми (50%), особе са инвалидитетом (27%), сиромашни (26%) и жене (20%). Међутим, током 2010. године смањио се број оних који сматрају да су Роми најдискриминисанија група (са 50% на 45%), при чему се сиромашни грађани перципирају као друга по реду угрожена група (32%). Нешто више од петине грађана имало је лична искуства са дискриминацијом. Дискриминацији су били изложени због личних особина које су се најчешће тицале женског пола, старости, сиромаштва и инвалидитета, при чему је дискриминација најчешће испољавана на радном месту, приликом запошљавања и отказа.

Истраживања показују да грађани Србије имају многе предрасуде и висок степен нетолеранције када су у питању припадници националних мањина, о чему илустративно говори податак да се у процени могуће успешности у обављању послова шефа, радника градске чистоће, председника општине, председника Владе итд. предност даје Србима, изузев послова радника градске чистоће.

Само трећина грађана оцењује да би посао председника Владе могао успешно да обавља Мађар, Ром или Хрват. Такође, знатан проценат грађана је изразио неспремност да прихвати као брачне партнере или као брачне партнере чланова своје породице Роме (46%), муслимане (40%) или Хрвате (31%), при чему је током 2010. године овај проценат повећан. Степен предрасуде је у односу на 2009. годину највише повећан према Албанцима, муслиманима и Хрватима, али је смањен према Ромима; чак 64% грађана није спремно да прихвати Албанце као брачне партнере чланова своје породице, док је 52% оних који за то нису спремни у односу на Роме.

Такође, велики део становништва Србије показује изузетно висок степен нетолеранције и нетрпељивости према ЛГБТ особама. Предрасуде су још увек јако изражене. Већина становништва хомосексуалност сматра болешћу и појавом опасном по друштво, а овакви ставови срећу се и у наставним материјалима. Висока је социјална дистанца према ЛГБТ особама: чак половина људи у Србији одбацила би своје ближње да знају да су хомосексуалци. Ипак, већина људи који имају негативан однос према ЛГБТ особама не подржава насиље према њима и залаже се за кажњавање оних који га врше на исти начин на који се кажњава насиље извршено према било којој особи.

Становништво Србије испољава висок степен нетолеранције и према особама које живе са ХИВ вирусом, што је, између осталог и последица недовољног познавања саме болести и путева њеног преношења. Према резултатима истраживања Института за јавно здравље “Др Милан Јовановић-Батут“, чак 89% грађана никада не би пристало на заједнички живот са особом која је оболела од сиде, а сваки трећи анкетирани сматра да особа оболела од сиде треба да добије отказ иако свој посао обавља професионално. Сличан однос испољава се и према особама оболелим од хепатитиса.

Кад је у питању оцена рада државних органа на сузбијању дискриминације, 69% грађана оцењује да се држава недовољно бави питањем дискриминације, не информише у довољној мери грађане о проблему дискриминације(64%), као и о активностима које се предузимају на плану спречавања дискриминације, док 37% грађана сматра да држава овај проблем треба да сврста међу приоритете.

Сагледавајући степен распрострањености дискриминације, раширеност предрасуда и стереотипа, ставове грађана и грађанки Србије и друге чиниоце од којих зависи остваривање равноправности у друштвеним односима, Повереница за заштиту равноправности стоји на становишту да је неопходно приступити изради целовитог стратешког документа за борбу против дискриминације, који би се дефинисале свеобухватне краткорочне, средњорочне и дугорочне мере и активности државних органа и других друштвених актера у циљу спречавања и сузбијања дискриминације Имајући у виду кључне узроке дискриминације и области у којима се она испољава, евидентно је да спречавање и сузбијање дискриминације није могуће без координисаног деловања органа јавне власти на националном, покрајинском и локалном нивоу, као и институција које делују у области образовања, рада, здравствене и социјалне заштите, информисања, заштите потрошача и у другим друштвеним делатностима.

Национална стратегија за борбу против дискриминације, као правно-политички документ, била би подршка спровођењу законских антдискриминационих мера, а њено спровођење допринело би отклањању узрока дискриминације, јачању свести јавности о друштвеној опасности дискриминације и индивидуалној користи коју свако остварује поштовањем права других и другачијих, као и унапређењу толеранције и прихватању и уважавању различитости. Поред тога, спровођење Националне стратегије за борбу против дискриминације унапредило би рад правосудних и других органа јавне власти и учинило делотворнијим све механизме за пружање правне заштите од дискриминације.

Повереница је мишљења сам да процес израде Националне стратегије за борбу против дискриминације треба да буде максимално партиципативан, што подразумева укључивање релевантних органа и институција система, као и представника/ца мањинских група и невладиних организација које се баве промоцијом и заштитом људских права, имајући у виду њихове капацитете, ниво стручне експертизе и досадашњи допринос изградњи антидискриминационог права.

Националну стратегију за борбу против дискриминације треба операционализовати усвајањем одговарајућег акционог плана за њено спровођење.

Повереница за заштиту равноправности и запослени у стручној служби изражавају спремност да пруже подршку изради националног стратешког документа за борбу против дискриминације и да, у складу са законским овлашћењима, заједно са другим актерима, пруже максимални допринос борби против дискриминације у Србији и изградњи друштва у коме сви уживају једнака права без било какве дискриминације.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука Влади републике Србије за усвајање Националне стратегије за борбу против дискриминације