дел. бр. 335 датум: 16. 3. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности (члан 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“, бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

1. Универзитет у (пoслaтo свим Унивeрзитeтимa у Србиjи) предузеће, без одлагања, све потребне мере како би факултети у саставу Универзитета особама које су после стицања дипломе прoмениле име због промене пола (трансполне особе), на њихов захтев, издавали нове дипломе и друге јавне исправе чије је издавање у надлежности факултета, у којима ће бити наведено њихово ново име, и то на брз, транспарентан и приступачан начин, поштујући домаће и међународне стандарде у домену заштите трансполних особа од свих облика дискриминације.

2. Универзитет ћe обавести Повереницу за заштиту равноправности о мерама које ће предузети у циљу поступања по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема препоруке.

О б р а з л о ж е њ е

Поступајући по притужби грађанке којој је један од факултета у саставу Универзитета у Београду одбацио захтев трансполне особе за издавање нове дипломе због промене пола и имена, Повереница за заштиту равноправности уочила је да прописима није посебно регулисан начин поступања факултета у случајевима када особа, која је након стицања дипломе променила пол и име, жели да добије нову диплому која гласи на ново име. Иако законски прописи омогућавају издавање нове дипломе након проглашења оригиналне јавне исправе неважећом у „Службеном гласнику Републике Србије“, и то на основу података из евиденције коју високошколска установа води (чл. 102. Закона о високом образовању, „Сл. гласник РС“, бр. 76/2005, 100/2007 – аутентично тумачење, 97/2008 и 44/2010), у пракси се ова одредба уско тумачи и искључује могућност издавања нове дипломе на ново име. Због тога је потребно да надлежни органи Универзитета предузму мере како би особе које су након дипломирања на факултетима Универзитета промениле пол и име могле да добију нову диплому са новим именом и тиме свој нови полни идентитет потпуно интегришу у свој лични и професионални живот. На тај начин би се уједначила пракса факултета и предупредио сваки вид дискриминација трансполних особа у погледу издавања нових диплома.

Приликом сагледавања проблема у вези са издавањем нових диплома особама које су након дипломирања промениле пол и име, Повереница је имала у виду да се особе које су промениле пол и име налазе у битно различитој ситуацији у односу на остале особе са којима то није случај, те да је и позиција ових особа битно различита у односу на све друге који су променили презиме, односно име. Наиме, особе које су промениле пол имају оправдан интерес да јавне исправе које користе у правном саобраћају, укључујући и дипломе о стеченом образовању, гласе на њихово ново име, усклађено са њиховим новим полним идентитетом јер се тиме обезбеђује да промену пола потпуно интегришу у свој лични и професионални живот. При томе треба имати у виду да само име редовно носи обележје пола, тако да неподударност у имену које је означено у дипломи и у јавној исправи којом се у правном саобраћају доказује идентитет објективно може да доведе до кршење права на приватност и дискриминације у свим оним ситуацијама у којима лице подноси диплому као доказ свог образовања, као што је запошљавање, наставак школовања и сл.

С тим у вези, важно је и указати на потребу да се проблем издавања нових докумената сагледава у контексту укупног друштвеног положаја трансполних особа, јер је поштовање људских права ове групе људи дуго било игнорисано и занемаривано, иако су проблеми са којима се они суочавају озбиљни и специфични. Трансполне особе су изложене веома високом степену дискриминације, нетолеранције и отвореног насиља. Ускраћено им је или отежано остваривање неких основних људских права, укључујући и право на живот, право на неповредивост психичког и физичког интегритета и право на здравствену заштиту. Иако је у питању веома мала и разнолика заједница, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери морају да пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би трансполне особе у Србији уживале сва права која су грађанима и грађанкама гарантована, без дискриминације. Такође, важно је имати у виду да је за трансполне особе од изузетне важности да, након промене пола, имају могућност да промене и свој правни и социјални статус и ускладе га са својим родним идентитетом.

Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је једнак третман особа које су промениле име због промене пола и особа које су промениле име из других разлога није допуштен, односно, да одбијање факултета да изда нову диплому у којој ће бити наведено ново име особе која је променила пол и име, након стицања дипломе, представља акт посредне дискриминације на основу пола. Наиме, према одредби члана 7. Закона о забрани дискриминације посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства, ставља у неповољнији положај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. До посредне дискриминације долази не само када се лица која се налазе у истој или сличној ситуацији, без објективног и разумног оправдања, третирају различито, на основу њиховог личног својства, већ и онда када се лица која се налазе у битно различитим ситуацијама не третирају различито, изузев ако за то постоји објективно и разумно оправдање. Дакле, овај вид посредне дискриминације је недозвољен управо због тога што се лица, односно групе која имају различита лична својства неоправдано третирају на исти начин. Овај експлицитан став изражен је и у одлукама Европског суда за људска права (видети, нпр. одлуку Европског суда за људска права у предмету Thlimmenos v. Greece, Application No. 34369/97).

Такође, Повереница за заштиту равноправности указује да ниједан релевантан домаћи пропис не забрањује издавање нове дипломе.

Као што је већ речено, издавање нове дипломе регулисано је чланом 102. Закона о високом образовању, којим је прописано да високошколска установа издаје нову јавну исправу после проглашења оригиналне јавне исправе неважећом у „Службеном гласнику Републике Србије“, и то на основу података из евиденције коју води. Према ставу 2. овог члана, нова јавна исправа има значај оригиналне јавне исправе, на коју, се како је то предвиђено ставом 3. овог члана, ставља назнака да се ради о новој јавној исправи која је издата после проглашења оригинала јавне исправе неважећим. У ставу 1. члана 102. прописано је да се нова диплома издаје „на основу података из евиденције коју висoкошколска установа води“. Према чл. 9. Правилника о садржају и начину вођења евиденције коју води високошколска установа („Сл. гласник РС“, бр. 21/06), евиденција о издатим дипломама и додацима дипломама, поред осталог, садржи и презиме, средње слово и име студента. Повереница је мишљења да ове одредбе не искључују могућност да се особи која је након стицања дипломе због промене пола променила име изда нова диплома која гласи на ново име. Наиме, циљ ових прописа јесте да се искључи свака могућност издавање дипломе особи која није дипломирала, како би се спречиле могуће преваре. Ова могућност је, међутим, потпуно искључена ако у поступку за издавање нове дипломе особа поднесе ваљану јавну исправу која доказује промену њеног имена и потврђује да је реч о истој особи којој је, према подацима из евиденције о издатим диплома, диплома издата. Повереница за заштиту равноправности додатно указује да је чланом 154. Закона о општем управном поступку прописано да исправа коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје надлежности, односно предузеће или друга организација у оквиру законом повереног јавног овлашћења (јавна исправа) доказује оно што се у њој потврђује или одређује. Чланом 156. истог закона прописано је да ако је орган који је за то био надлежан неке чињенице или околности већ утврдио или су оне доказане у јавној исправи (лична карта, извод из матичне књиге и др.) орган који води поступак узеће те чињенице и околности као утврђене.

На потребу отклањања сваког вида дискриминације трансполних особа указано је и у бројним обавезујућим и необавезујућим документима међународних организација у којима је и Република Србија чланица.

Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW, 1979), коју је Република Србија ратификовала, између осталог, прописује да су државе чланице у обавези да се уздрже од сваког поступка или праксе дискриминације жена и да обезбеде да јавни органи и институције поступају у складу с овом обавезом.

Такође, од значаја су и универзални периодични извештај Савета за људска права УН (2011), као и Резолуција Савета за људска права УН о људским правима, сексуалној оријентацији и родном идентитету (2011), којом је Савет за људска права УН од Високог комесара УН за људска права затражио да припреми студију о дискриминаторним законима и праксама, као и о насиљу према појединцима а на основу њихове сексуалне оријентације и родног идентитета, и то у свим регионима света. Такође, потребно је и да предложи како међународни прописи о људским правима могу да се искористе са циљем окончавања насиља и других кршења права на основу сексуалне оријентације и родног идентитета.

Препорука Комитета министара о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета 2010(5), прописује да зeмљe члaницe трeбa дa прeдузму aдeквaтнe мeрe кoje ћe гaрaнтoвaти пунoпрaвнo признaњe прoмeнe пoлa oсoбe у свим oблaстимa живoтa, пoсeбнo дa oмoгућe прoмeну имeнa и пoлa у звaничним дoкумeнтимa нa брз, трaнспaрeнтaн и приступaчaн нaчин, као и да зeмљe члaницe трeбa тaкoђe дa oбeзбeдe, гдe гoд je тo прихвaтљивo, oдгoвaрajућa признaњa прoмeнe oд стрaнe нe-држaвних aктeрa кaдa сe oнa тичу кључних дoкумeнaтa, пoпут oбрaзoвних или рaдних диплoмa и пoтврдa.

Извештај Високог комесара Савета Европе о људским правима и родном идентитету (2009), прописује, између осталог, да државе чланице Савета Европе треба да развију брзе и транспарентне процедуре за промену имена и пола у матичним књигама, личним картама, пасошу, образовним сертификатима и другим сличним документима.

У Резолуцији Парламентарне скупштине Савета Европе 1728(2010)1 о дискриминацији на основу сексуалне оријентације и родног идентитета наводи се да је сексуална оријентација, која обухвата хетеросексуалност, бисексуалност и хомосексуалност, дубоки део идентитета сваког људског бића и да се родни идентитет односи на дубоко осећање и индивидуално искуство рода/пола сваке особе. Скупштина позива државе чланице да обрате посебну пажњу овим питањима, а посебно да, између осталог, у потпуности спроводе кроз своје законе и праксу препоруку Комитета министара о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета.

Повереница указује и на документа која су усвојена на нивоу ЕУ – Директива 2004/113/EC (2004) о примени принципа једнаког третмана мушкараца и жена у области приступа добрима и услугама, као и Директива 2006/54/ EC (2006) о примени принципа једнаких могућности за мушкарце и жене у области рада и запошљавања.

Надаље, Европски суд за људска права донео је бројне одлуке у којима је наглашена потреба да се боље разумеју проблеми са којима се трансполне особе суочавају, како би таквих проблема било мање и како би се временом потпуно елиминисали . За ове пресуде је карактеристично да је суд пресудио у корист трансполних особа обавезујући државе да омогуће континуитет процеса промене пола регулисањем адекватног решења за промену правног статуса тих особа.

Тако је у предмету Кристин Гудвин против Уједињеног краљевства Европски суд за људска права заузео став да може да дође до озбиљног угрожавања приватног живота, уколико домаће право долази у сукоб са једним важним аспектом личног идентитета. У овом предмету подноситељка представке је рођена као мушкарац и тако је и уписана у матичне књиге, подвргла се операцији прилагођавања пола и живи у друштву као жена. Међутим, није имала могућности да ову промену спроведе и у правном смислу, те је на њен живот битно утицала ова околност, посебно у ситуацијама у којима је пол у правном смислу битан, односно, онда када се прави разлика између мушкараца и жена – нпр. старосна граница за одлазак у пензију, одређене друге повластице. По мишљењу суда, стрес и отуђење који проистичу из несклада између положаја у друштву трансполне особе која је оперативно прилагодила пол и положаја који јој намеће закон непризнавањем прилагођеног пола, не може се сматрати малом непријатношћу проузрокованом једном формалношћу. Ту долази до сукоба између фактичког стања и права, што ове особе ставља у посебно неповољан положај који може да изазове осећање рањивости, понижења и стрепње. Суд је био изнeнађен чињеницом да прилагођавање пола није до краја законски признато, јер би правно признање прилагођеног пола морало да се сматра коначним кораком у дуготрајном и мукотрпном процесу трансформације кроз који пролазе трансполне особе.

Европски суд за људска права је сличан став суд заузео и у предмету Л. против Литваније , у којем је констатовао да литванско право омогућује физичко прилагођавање пола али не омогућава промену грађанског статуса, што представља правну празнину услед које се процес трансформације прекида. Прилагођавање пола треба да буде праћено адекватним законским одредбама о промени правног идентитета и статуса. Овом пресудом је потврђен раније заузет став Европског суда за људска права да трансполне особе имају право на одговарајућу промену докумената, а наглашена је и потреба да се боље разумеју проблеми трансполних особа и њихових искустава са правним и бирократским препрекама са којима се суочавају, како би се препрека било што мање и како би се временом у потпуности елиминисале.

Имајући у виду да се у сличним животним ситуацијама налазе грађанке и грађани наше земље, то би и трансполне особе у Србији морале да имају исти обим права који је признат овим пресудама. Повереница за заштиту равноправности напомиње и да од 1. јануара 2012. године, у складу са одредбама Закона о здравственом осигурању („Сл. гласник РС“, бр. 107/2005, 109/2009 – испр. и 57/2011), операција промене пола из медицинских разлога спада у здравствену услугу која се обезбеђује из средстава обавезног здравственог осигурања. Процењује се да између 150 и 200 особа чека на операцију промене пола, што додатно намеће потребу да се овим особама омогући брз и ефикасан начин за издавање нових личних докумената.

Сагледавајући све ове околности, Повереница за заштиту равноправности има овлашћење и обавезу да Универзитет обавести о уоченој појави и препоручи предузимање адекватних мера којима ће се обезбедити да се свакој особи која тражи издавање нове дипломе због промене пола и имена, на основу релевантних доказа о промени пола и имена, изда нова диплома са новим именом, што је у складу са принципима високог образовања, међу којима су и поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације, прописаних у члану 4. Закона о високом образовању.

Сагласно члану 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Повереница за заштиту равноправности дала је препоруку Универзитету ради предузимања мера којима ће се предупредити дискриминација трансполних особа.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић

Препорука Универзитетима за усвајање мера за стицање равноправног третмана лица која су након стицања диплома променила име због промене пола