дел. бр. 649/2011 датум: 10. 6. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности (чл. 33. т. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС„ бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје

ПРЕПОРУКУ

Министарство просвете и науке Републике Србије, заједно са Националним просветним саветом и Заводом за унапређење квалитета васпитања и образовања, у складу са законским овлашћењима, предузеће све неопходне мере из своје надлежности како би се обезбедило:

1. да наставни материјали својим садржајем, а наставници/це својом наставном праксом и начином рада са ученицима/цама негују свест о различитостима, промовишу ненасилну културу, равноправност и недискриминаторну праксу, као постулате демократског друштва заснованог на поштовању људских права,

2. развијање свести о различитости, интеркултуралности и заједничким вредностима кроз представљање знаменитих личности различитих етничких, верских група и култура и сл.,

3. да наставни садржаји и наставни материјали представе младима различите моделе породице у савременом друштву (самохрани родитељи, старатељске породице, породице без деце, право истополних партнера на породицу и сл),

4. уклањање стереотипних приказа родних улога/професија и подстицање варијетета; инсистирати на многострукости и вишеслојности људских идентитета, вредновати индивидуалност, солидарност и креативност без обзира на пол,

5. унапређење плана и програма Грађанског васпитања тако да укључује конкретне радионице о спречавању дискриминације и ублажавању предрасуда према деци из осетљивих и маргинализованих група (деца са сметњама у развоју, тешкоћама у учењу, деца која су социјално ускраћена) у свим разредима, али у складу са принципима инклузивног образовања уз коришћење савремене и адекватне терминологије,

6. укључивање садржаја и програма из Грађанског васпитања и у друге предмете,

7. већа видљивост деце из маргинализованих група у уџбеницима, плановима и програмима (текстови, радионице, фотографије), у складу са принципима инклузивног образовања,

8. увођење афирмативних и тачних приказа истополне сексуално-емотивне оријентације, трансродности, трансполности и интерсексуалности у све уџбенике (како природних, тако и друштвених наука), укључујући и примере ЛГБТТИАQ појединаца/појединки као део историјских, али и савремених демократских друштава,

9. избацивање из уџбеника, планова и програма терминологије која је застарела, превазиђена и увредљива, а посебно избацивање садржаја који обилују медицинским приступом, навођењем дијагноза и предрасудама у односу на капацитете деце, посебно деце са сметњама у развоју,

10. употребљавање и инсистирање на стандардизовању и законском регулисању родно осетљивог језика и језика недискриминације (деца и млади са инвалидитетом и сметњама у развоју, а не са посебним потребама; особа која трпи/врши насиље, а не жртва/насилник, особа која користи психоактивне супстанце, а не наркоман/ка и др.),

11. да кроз одговарајуће програме професионалног усавршавања наставници/це унапреде знања и способности у области дечијих и људских права, равноправности и недискриминације, родне равноправности, ненасиља, превазиђу сопствене предрасуде и стереотипе и повећају осетљивост за родни садржај наставног материјала и наставне праксе.

О б р а з л о ж е њ е

Поводом иницијативе за усаглашавање наставних материјала и наставне праксе са принципима образовања за људска права и инклузивно друштво, одржан је 21. децембра 2010. године састанак коме су присуствовали министар просвете са сарадницима и Повереница за заштиту равноправности са представницима невладиних организација. Том приликом разговарано је о операционализацији рада на интегрисању релевантних тема у образовне програме, као и о начину елиминисања дискриминаторних пракси.

Након овог састанка, Повереница за заштиту равноправности формирала је у децембру 2010. године радну групу за анализу наставних планова и програма и наставних материјала с аспекта њихове усаглашености са принципима образовања за људска права и инклузивно друштво. Радна група имала је задатак да прикупи, анализира и сумира резултате истраживања наставних планова и програма, уџбеника и другог наставног материјала за основну и средњу школу и на основу тога изради предлог препорука о начину на који се релевантне теме везане за људска права, недискриминацију, толеранцију, ненасиље, равноправност, прихватање различитости и сл. могу интегрисати у наставне планове и програме и обрадити у уџбеницима, у складу са принципима образовања за људска права и инклузивно друштво. Радна група је састављена од чланова и чланица релевантних организација цивилног друштва које се баве промоцијом и заштитом права деце и одраслих из осетљивих друштвених група и развојем образовања у Србији. Чланови/це радне групе су Косана Бекер, помоћница Поверенице за заштиту равноправности и координаторка Радне групе, Адриана Захаријевић, Биљана Јањић, Ивана Пражић, Зоран Златковић и Ђурђица Ергић.

У периоду од јануара до марта 2011. године, радна група је радила на припреми документа и препорука за Министарство просвете и науке и других релевантних образовних институција, а методологија је подразумевала сумирање података из постојећих националних истраживања о положају маргинализованих група грађана/ки; преглед студија, анализа и стручних текстова о препознавању дискриминације и реаговању на њу, дечијим правима, насиљу и учењу о људским правима у оквиру редовног образовно-васпитног система; анализу појединих уџбеника за основну и средњу школу и преглед каталога стручног усавршавања наставника и стандарде обавезног основног образовања.

Радна група је дала преглед положаја и видљивости појединих најугроженијих друштвених група, али се дати примери и препоруке могу повезати и са другим групама које овим истраживањем нису обухваћене, с обзиром да је овде представљена општа слика о потребама даљег развоја учења о људским правима и заштити од дискриминације како би образовање заиста и представљало извор и основу развоја и учења о толеранцији и демократском друштву. Анализа обухвата и представља положај и видљивост неколико осетљивих група у нашем друштву: деца/одрасли са инвалидитетом, жене и припадници/це сексуалних мањина, а обрађене су теме насиља, видљивости у образовно-васпитном систему, употреба терминологије, приступа у циљу истицања важности принципа и вредности образовно-васпитног система у промоцији и развијању система заштите људских права, толеранције, недискриминације и солидарности.

Квалитетно образовање за свако дете подразумева развој и примену инклузивног образовања чији је један од принципа и учење о људским правима и учење за људска права, односно оно не подразумева само укључивање све деце у образовно-васпитни систем, већ и стварање таквог образовног система који ће развијати принципе демократског друштва, подучавати о недискриминацији и једнакости и стварати толерантне, ненасилне и демократски освешћене генерације грађана и грађанки. Циљ препорука надлежним органима је унапређење образовних садржаја, програма и материјала како би код ученика/ца развијали уважавање различитости и поштовање људских права и оспособљавали их да у свом свакодневном животу доприносе развоју инклузивног друштва.

Циљеви образовања – Реч инклузија значи „укључивање“ и користи се, у ширем смислу, да означи процесе демократизације друштва и препознавање и подршку групама које су маргинализоване и осетљиве. Овим групама је потребна друштвена подршка да би се „укључиле“ у живот заједнице. Циљ образовних политика и инклузивне праксе је стварање услова у којима је школа место где сва деца учествују и третирана су равноправно. Није довољно само обезбедити укључивање деце из друштвено осетљивих група у редован образовни систем, већ је потребно развијати и унапређивати методологију, обезбедити флексибилност и проходност у оквиру образовног система, створити ресурсе и др. Један од основа је и учење о људским правима и учење за људска права како би се ученици/це освестили и оспособили за препознавање и спречавање дискриминације, насиља, усвојили ставове и понашања која су базирана на поштовању људских права, уважавању различитости и толеранцији и на тај начин доприносили стварању отвореног, демократског и инклузивног друштва. Врло је важно да деца из осетљивих група која су укључена у образовање кроз уџбенике и наставне програме такође виде да ту припадају, да се обрађују теме које су њима битне, да у уџбеницима има слика деце која су њима слична, да постоје деца која користе колица, деца чија је боја коже тамнија, породице које се разликују од типичних и слично.

Највећи број деце из друштвено осетљивих група у Србији је или искључен из образовног система или им је приступ образовању отежан, а неретко трпе изолацију, искључивање, дискриминацију и насиље . Истраживања и анализе различитих образовних актера показују свеприсутност насиља у школама у Србији, које додатно учвршћује и одржава дискриминаторно понашање и поступање .

Криза друштва у периоду транзиције утиче на кризу школе, чији су симптоми не само пад квалитета наставе него све већа учесталост различитих облика школског насиља. У наведеном друштвеном контексту, сама школа са ауторитарним облицима наставе, застарелим уџбеницима и начином организације и руковођења, представља извор насиља над ученицима. Проблем насиља се не јавља само међу ученицима/цама, него такође трпе насиље од наставника/ца и осталог запосленог особља . Услед недостатка интеракције са вршњацима/кињама који/е су на било који начин „другачији“, али и услед свеопштег друштвеног неразумевања различитости а самим тим и одбацивања, продубљује се дискриминаторно понашање, насиље и искључивање .

Развој и примена инклузивног образовања смањује дискриминацију и доприноси уклањању баријера, од чега ће свака заједница имати вишеструку добробит и чиме ће се омогућити присуство, учешће и постигнућа сваког члана и чланице заједнице.

Међу основним принципима образовања су и једнако право и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основима, као и образовање и васпитање у демократски уређеној и социјално одговорној установи у којој се негује отвореност, сарадња, толеранција, свест о културној и цивилизацијској повезаности у свету, посвећеност основним моралним вредностима, вредностима правде, истине, солидарности, слободе, поштења и одговорности и у којој је осигурано пуно поштовање права детета, ученика и одраслог ;

Законом о основама система образовања су утврђени и следећи циљеви: пун интелектуални, емоционални, социјални, морални и физички развој сваког детета и ученика, у складу са његовим узрастом, развојним потребама и интересовањима;развој способности комуницирања, дијалога, осећања солидарности, квалитетне и ефикасне сарадње са другима и способности за тимски рад и неговање другарства и пријатељства; развијање способности за улогу одговорног грађанина, за живот у демократски уређеном и хуманом друштву заснованом на поштовању људских и грађанских права, права на различитост и бризи за друге, као и основних вредности правде, истине, слободе, поштења и личне одговорности;развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавање различитости.

Иако је започета реформа образовног система у Србији веома важна и већ показује прве резултате у погледу обезбеђивања приступа образовању деци из осетљивих и маргинализованих друштвених група, велики изазови стоје пред актерима образовног система, и то не само да обезбеде равноправност и приступ образовању свој деци, већ и да створе систем који ће учити о људским правима и недискриминацији у демократском друштву и развијати атмосферу прихваћености и уважавања сваког грађана/грађанке.

Да би ово било остварено, неопходно је да надлежни актери у образовном систему:

а) развијају и унапређују наставне садржаје како би теме које код ученика/ца развијају толеранцију, уважавање различитости и поштовања људских права биле адекватно заступљене и квалитетно презентоване ученицима/цама,

б) развијају и унапређују наставне материјале како би теме толеранције, уважавања различитости и поштовања људских права биле заступљене и доприносиле смањењу предрасуда и елиминацији стереотипа о различитим друштвеним појавама,

в) развијају адекватне програме професионалног усавршавања за наставнике/це који ће им омогућити да унапреде знања и способности у области дечијих и људских права, недискриминације, родне равноправности, ненасиља.

Анализом наставних садржаја и уџбеника и прегледом резултата постојећих истраживања у области антидискриминације и поштовања људских права, долази се до следећих закључака:

Многи наставни садржаји и уџбеници за основну и средњу школу у Србији обилују употребом некоректног језика и терминологије када се говори о појединим друштвено осетљивим групама (нпр. инвалиди, деца са посебним потребама, идиоти када говоримо о деци/особама са инвалидитетом) и коришћењем родно неосетљивог језика; а такође и генерализацијама или интерпретацијама појединих друштвених појава (родна равноправност, сексуална оријентација, укључивање и равноправан положај деце/одраслих са инвалидитетом, национална равноправност) који додатно продубљују постојеће предрасуде и стереотипе;

Припадници/це појединих друштвено осетљивих група су потпуно „невидљиви“ (нпр. особе са инвалидитетом, Роми, особе другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне), уопште се не помињу, нема текстова/садржаја о њиховом положају, нема фотографија, а и када се помињу – то су углавном негативне конотације, уопштени или дискриминаторни закључци и интерпретације који додатно учвршћују постојеће стереотипе и предрасуде.

Недовољно је садржаја и тема о људским правима, дечијим правима, недискриминацији, поштовању и уважавању различитости (осим у предмету Грађанско васпитање).

Примери:

Грађанско васпитање – предмет Грађанско васпитање је један од основних начина стицања знања и вештина о ненасилној комуникацији, решавању конфликата, толеранцији, солидарности, дечијим и људским правима и демократији у оквиру образовно-васпитне установе. Иако је Грађанско васпитање један од два обавезна изборна предмета у основној и средњој школи, каталог уџбеника одобрених за употребу у основној школи показује забрињавајуће одсуство уџбеника из грађанског васпитања – постоје само приручници за Грађанско васпитање за наставнике/це. Прегледом приручника за наставнике/це, проналазимо да овај предмет обухвата све важне теме – дечија права и упознавање са Конвенцијом о правима детета, ненасилну комуникацију, солидарност и сарадњу, учење о људским правима, демократију и демократско грађанско друштво, партиципацију и активизам.

Приручници дају јасан и детаљан преглед метода, приступа у раду, прилагођавања, комуникације на релацији наставни/ца-ученици/це, ученици/це-ученици/це, циљева учење и подучавања, процену и самопроцену, као и радионице за сваку тему у оквиру плана и програма за одређени разред. Међутим, приметно је да се сви ови концепти подучавају и обрађују у односу на општу популацију са веома малим освртом на осетљиве и маргинализоване групе деце. Не постоје конкретни примери и радионице о учењу о и разумевању различитости у односу на конкретно дете и/или групу деце која су маргинализована (на пример, дете са инвалидитетом или дете ромске националности). Наиме, на који начин наставници/це објашњавају појединачне карактеристике деце из осетљивих група, коју терминологију и приступ користе остаје нејасно, односно остаје на слободном избору и извођењу наставника/це. Не постоје радионице о разумевању инклузивног образовања и инклузивног друштва, положаја деце и особа из осетљивих група, карактеристичних тешкоћа или изазова са којима се суочавају одређене друштвене групе. Ако узмемо у обзир да наставници/це истичу потребу за више обука у овој области, да каталог стручног усавршавања не даје програме са овим темама, као и опште непознавање концепта људских права и недискриминације у Србији долазимо до закључка да су одређене друштвене групе или потпуно невидљиве у образовном процесу или је представљање ових тема препуштено личној интерпретацији наставника/ца што представља реалан ризик. На пример, осим веома ретких примера помињања деце са сметњама у развоју (уз коришћење неадекватне терминологије – физички и/или ментално ометен/а, посебне потребе; помињање само у контексту волонтерског ангажовања у организацијама које раде са овом друштвеном групом), оно што највише забрињава је одсуство и невидљивост деце са сметњама у развоју у уџбеницима, плановима и програмима Грађанског васпитања. Овај закључак се једнако односи и на децу/особе из других осетљивих група.

Такође је важно имати у виду да предмет Грађанско васпитање не похађају сви/е ученици/це. Чак 70,72% испитаних наставника/ца сматра да би статус предмета Грађанско васпитање могао бити унапређен организовањем обука за извођење наставе и наводе да им је потребно додатно професионално усавршавање за одређене области, доступна литература, приручници. Забрињавајући податак је да наставници/це сматрају да би предмет могао бити унапређен и избацивањем неких тема из плана и програма, а теме које наводе се односе на организацију и структуру власти, дечија права, партиципацију . Потребно је у садржај Грађанског васпитања укључити радионице које се директно баве облицима дискриминације, насиљу као екстремном виду дискриминације и последицама насиља.

Такође, неопходно је уврстити радионице о сексуалним, верским и националним мањинама, деци са сметњама у развоју, деци из социјално нестимулативних средина, али и представити ученицима/цама антидискриминационе законе и друга законска акта која штите мањине.

Неадекватна и дискриминаторна терминологија и приступ деци и одраслима са инвалидитетом – Изводи из уџбеника Психологија за други разред Гимназије, Никола Рот, Славољуб Радоњић, Завод за уџбенике и наставна средства, 1992:

„Од особе која је душевно заостала, од идиота, није могуће ни у најбољим условима створити интелигентну особу“ „Када се неко сувише повуче у „свет маште“ за њега се каже да је постао аутистичан, окренут себи и без контакта са реалношћу“ – Неретко се чују сличне изјаве од стране доносилаца одлука, политичара/ политичарки, стручне јавности који уводе нову терминологију повезујући стања и/или инвалидитет (најчешће аутизам) са општим друштвеним појавама, желећи да их представе као нешто што је херметички затворено, без емоција, социјалног контакта, разумевања. На тај начин се деца и одрасли са аутизмом негативно представљају у јавности, а предрасуде постају још израженије.

„Особе са умним количником испод 70 сматрају се умно заосталим“; „Дакле, 5% људи је или умно заостало или умно надарено“, Поднаслов лекције Умна заосталост: „По устаљеним нормама рачуна се да су умно заостала деца она чији је умни количник испод 70. Умна заосталост може бити различитог степена. Обично се разликују три групе умно заосталих особа: дебили или морони, имбецили и идиоти. Умни количник дебила креће се између 50 и 70. Одрасли дебили имају умни узраст од 8 до 12 година. Овај вид умне заосталости је најчешћи. Иако имају интелигенцију испод просека, дебили се, уз посебан напор и посебном обуком, могу научити да пишу, па и да заврше основну школу. Они се могу оспособити и за једноставнија занимања, која веома често успешно обављају. Умни количник имбецила је између 20 и 50. Одрасли имбецили имају умни узраст између 3 и 7 година. Могу да науче да говоре, али не и да пишу и читају. Идиоти су најтеже умно заостале особе. Њихов умни количник је испод 20, а умни узраст одраслих идиота је испод 3 године. Они не успевају да добро науче да говоре, не могу се оспособити да самостално обављају неке послове, а често нису ни у стању да одржавају личну хигијену или да се сами хране. „.

Ова терминологија, као и „категоризација“ деце и одраслих са интелектуалним тешкоћама је давно превазиђена и застарела и у стручној јавности, обилује предрасудама и унапред постављеним (и претпостављеним) капацитетима и могућностима ових особа. Осим што је терминологија потпуно некоректна (временом су изрази „дебил“, „имбецил“, „идиот“ постали део сленга, односно терминологије која особе омаловажава и вређа ), највећи проблем са овом лекцијом је приступ деци/особама са интелектуалним тешкоћама, који је медицински, заснован на сегрегацији и одређивању онога што једна особа не може, а самим тим су и одбачени као равноправни учесници/це у животу. Како је инклузивно образовање почело да се развија и примењује у нашем образовном систему, оваква класификација мора бити потпуно избачена (замислимо да овај разред похађа ученик/ца са интелектуалним тешкоћама и какав је однос наставника/це и вршњака према њему/њој).

Родни стереотипи (инклузивно образовање у области рода) – Национална стратегија за побољшање положаја жена и унапређење родне равноправности као један од својих битних циљева препознаје остваривање родне равноправности у образовању. Иако се с правом истиче да наше законодавство нема дискриминаторних родних одредби у законима који уређују област образовања, такође се наглашава одсуство посебне родне осетљивости, како у погледу садржаја школских програма, тако и у погледу језика. Национална стратегија инсистира на неопходности промене традиционалистичко-патријархалног модела и на ојачању капацитета самог образовног система, које је могуће спровести променом наставних програма и садржаја, те обуком наставног кадра на свим нивоима.

Постојеће студије и анализе о заступљености родне равноправности у настави потврђују потребу континуираног и систематичног рада на промени постојећег модела у образовању.

Иако је број женске и мушке деце која похађају основну школу приближно једнак, у уџбеницима који би требало да на родно осетљив и недискриминативан начин представљају сву децу, дакле, и женску и мушку, квантитативна анализа показује бројчану несразмеру.

Примера ради, у уџбенику за Природу и друштво за трећи разред , женски ликови се јављају у 48, мушки у 80 случајева . Када је реч о заступљености породичних и професионалних улога ликова у уџбенику Завода, засебних жена је укупно 48, мушкараца пак 91. Поред бројчане несразмере, њихов приказ захтева далеко већу пажњу: уколико се приказује занимање, жене су квантитативно најзаступљеније у стереотипним улогама – васпитачице, учитељице и медицинске сестре (што, колико год да одговара стварности, нису једине професије којима се жене данас баве, нити оне ексклузивно [треба да] припадају женама); пољопривредници и представници других професија су по правилу мушкарци (0/18 и 2/7, Завод; 2/25, Креативни центар). Несразмера у броју видљиво расте како се иде ка вишим разредима основне школе. Квалитативна анализа подразумева „шире“ читање уџбеничких материјала и ту спада разматрање особина/карактера/способности приказаних ликова, да би се разумело како уџбеници позиционирају полове у односу на друштвена очекивања, и пренесено, како сами ученици/е треба да се позиционирају у друштву да би та очекивања испунили/е. Уџбеник за Социологију за четврти разред средње школе то показује: личне особине приказане су у 62 случаја, од чега су мушкарцима приписане агресивност, одговорност, снага и предузимљивост, а женама слабост/пасивност, емотивност, кокетност итд. Анализа језика треба да прикаже на који се начин – неутрално, родно одређено и стереотипно родно одређено – користе именице/заменице у наставним материјалима. Иако се не може очекивати да се књижевна дела која се обрађују у читанкама за српски језик „преводе“ на родно осетљив језик, неопходно је, у складу с могућностима српског језика, водити рачуна о несексистичкој употреби говора. Примера ради, сваки уџбеник који се обраћа ученику/ци мора то учинити на адекватан начин, односно узимајући у обзир његов/њен пол.

Анализа Читанке за српски језик за осми разред основне школе превасходно отвара питања родне неравноправности у области образовања и потврђује доминантни патријархални дискурс на више нивоа:

– од укупно 77 текстова, које су написали или приредили 61 аутор и ауторка, однос између аутора и ауторки текстова је 97,56% : 2,44%,
– ни један од романа који су предложени у Читанци није написала жена,
– светска књижевност представљена је са укупно 8 књижевника, а ни једна књижевница међу њима,
– поларизација тема књижевних текстова: са једне стране су јунаци који се боре за слободу и правду а појављују се у 12 књижевних текстова, а насупрот њима, 28 текстова говоре о жени: оне су предмет жудње, слави се њихова лепота, тајанственост, недоступност
– препознаје се више него јасна подела на јавну и приватну сферу,
– друштвене улоге ликова текстова и књижевних дела шаљу јасну стереотипну слику жене, њена најважнија улога је да буде украс друштва, предмет љубави и жудње,
– жене су на илустрацијама заузеле 4,48% простора, а само једна илустрација приказује жену-историјску личност, без упућивања ђака на њену професију и успехе које је постигла.

Ова анализа недвосмислено показује низ стереотипа о породичним обрасцима, родним и полним улогама који се преносе путем образовног процеса. Резултати потврђују раније тезе да образовни материјал за наставне јединице није родно осетљив, ни у језику којим се обраћа ђацима, нити у порукама које су саставни део корпуса знања који ђаци завршне године основне школе треба да усвоје. Самим тим, циљеви и задаци програма образовања и васпитања нису испуњени у области укидања родних стереотипа и традиционалног приказивања улоге жена у друштву.

Видљивост и поштовање људских права сексуалних мањина – Хомофобија је препозната као инструмент искључења, дискриминације и/или насиља над ЛГБТТИАQ грађанима и грађанкама пре свега, а потом и над свим грађанкама/грађанима које/и се према овој мањинској групи афирмативно односе. Хомофобија није урођена нити нужна људска одлика, већ представља вредносну, односно идеолошку позицију која се усваја како примарном (породица), тако и секундарном (школа) социјализацијом, а (ре)продукује се кроз дискурзивне праксе утемељене на незнању, замагљивању и/или утаји чињеница, емпиријских истраживања и научних закључака.

Да би образовни систем био у функцији стварања отвореног и толерантног друштва, део његовог садржаја мора се у потпуности изменити (и/или уклонити). Тиме би се зауставило даље укорењивање хомофобије, предрасуда и стереотипа, али и репродуковање нетачности и незнања уперених против нехетеросексуалних (ЛГБТТИАQ) појединаца/појединки, чиме се ЛГБТТИАQ популација дискриминише, а све малолетне особе које се школују лишавају права на тачност информација и знања која се образовањем стичу.

Низ отворено дискриминативних примера садржаја појединих средњошколских учила који су наведени потичу из брошуре Ка нехомофобичној средњој школи , која садржи квалитативну и квантитативну анализу уџбеника из социологије, историје уметности, филозофије, биологије, психологије и Устава и права грађана у употреби током 2007. године. У разматрању тематике рода, сексуалности и хомосексуалности у уџбенику из социологије, налазимо да се „хомосексуалност (и друге мањинске праксе и идентитети), као тема, питање и појава не помиње нигде, ни у ком облику, ни у најимплицитнијем садржају. Читаоци ове књиге не могу из ње стећи никакву идеју да нешто такво постоји, нити у друштвеној стварности, нити у социологији, као предмет истраживања и промишљања. Целокупна област рода и сексуалности једва да је представљена.“ У уџбенику за предмет Устав и права грађана аутор анализе између осталог налази да иако је „проблематици људских права посвећено читаво треће поглавље овог уџбеника“, и упркос томе што су права сексуалних мањина „саставни део људских права у многим државама света“, „у самом уџбенику се она нигде не помињу“. Уџбеник из филозофије је потпуно родно несензибилан и неосетљив на сексуалне разлике, „политички нерефлектован (а опет конзервативно позициониран)“, да „нигде не деконструише стереотипе као изворе нетолеранције, нити позива на њихово преиспитивање, тако да не служи доминантном тренду васпитања за демократију, нити доприноси вредностима тзв. отвореног друштва. Невидљивост хомосексуалности као друштвеног феномена доприноси њеном останку „у сфери прохибитоване склоности, са свим саприпадајућим предрасудама“.

Ауторка анализе уџбеника за предмет историја уметности уз закључак да је (хомо)сексуалност „потпуно незаступљена у уџбенику“, у ком је представљена „историја ликовних уметности коју су стварали не нужно асексуални колико пре свега хетеросексуални (имплицитно: не-хомо и не-бисексуални, камоли трансродни) људи и тек понека жена“. Дакле, уџбеник је написан „у складу с патријархалним вредносним системом који на јасан начин нормира сексуално понашање“ и да је због тога „сексуалност која прелази оквире таквог понашања схваћена као социјална претња“.

Анализа различитих средњошколских уџбеника из психологије показује да се хомосексуалност спомиње на свега два места од којих се на једном отворено патологизује свођењем на „поремећен однос хормона“. У уџбенику психологије за туристичке, угоститељске и школе за личне услуге налазимо да се „хомосексуалност помиње на само два места и то у одељку посвећеном проституцији!“, и то у проблематичном контексту где се истополна сексуално-емотивна оријентација помиње после „зоофилије и некрофилије (облике понашања који су у свим класификацијама сврстани у психичке поремећаје) и то у оквиру дела о проституцији који се третира као патолошки друштвени феномен“.

Унапређење програма професионалног усавршавања наставни-ка/ца – У извештају „Како су најуспешнији образовни системи на свету постали успешни“ наводи се да је чинилац који највише утиче на разлике у учењу квалитет наставног особља, односно квалитет подучавања. Континуирано учење и професионално напредовање запослених у образовању је један од основних фактора развоја и унапређења образовно-васпитног система у једној земљи као и образовних постигнућа ученика/ца и целокупног развоја друштва.
Каталог програма сталног стручног усавршавања наставника/ца, васпитача/ица, стручних сарадника/ца и директора/ки за школску 2010/2011. годину садржи 826 програма. Комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања одобриле су 808, а Педагошки завод Војводине 18 програма. Министар просвете РС прописао је листу приоритетних области за период од три године, и то:

а) Превенција насиља, злостављање и занемаривање,

б) Превенција дискриминације,

в) Инклузија деце и ученика са сметњама у развоју и деце и ученика из друштвено маргинализованих група, као и индивидуални образовни план.

И поред приоритета анализом садржаја програма за стручно усавршавање може се закључити да постоји мањак програма који унапређују сензибилизацију запослених у образовању за антидискриминативно и ненасилничко понашање у школи. У одељку за српски језик нема ни једног програма везаног за родно осетљив језик, ненасилну комуникацију и сл. Програми који се односе на област библиотекарства требало би да садрже програме који су усмерени на доступност уџбеника за ученике/це са сметњама у развоју и са инвалидитетом. Од 24 програма који се односе на друштвене науке само један се бави сензибилизацијом питања идентитета и дискриминације. Програми биологије за основну, а пре свих програми у одељку Медицина за средњу школу треба да се односе и на питања сексуалног идентитета, сексуалне оријентације, пола, рода и родних улога, као и програме везане за репродуктивно здравље младих. Посебно је мали број програма за усавршавање у области методике наставе (свега пет програма), од којих ниједан није сензибилисан на питања дискриминације. Приметна је употреба термина „посебне потребе“ у самом Каталогу, а притом је инклузија такође један од приоритета. У одељку здравствено васпитање само један програм је посвећен вршњачком насиљу и само један инклузији. Неопходно је да у овом одељку буду програми који се односе на последице насиља и улогу здравствених радника и антидискриминације. Највећи број програма налази се у делу Васпитни рад и општа питања наставе (199) од којих су само 12 директно усмерени на насиље, два на инклузију и два на родну равноправност. Приметан је изостанак програма који се односе на упознавање националних и верских мањина, а програми за усавршавање наставника/ца за извођење верске наставе не постоје. Општа препорука је да се повећа број програма за стручно усавршавање који се односе на конкретне облике дискриминације – ксенофобију, шовинизам, сексизам, хомофобију, антисемитизам и др. Такође, потребан је већи број програма који се односе на заштиту људских и мањинских права, превенцију насиља, али и повећања свести о последицама насиља. Потребно је да се у обавезне програме за усавршавање наставника/ца уврсте они који се односе на прихватање различитости и то пре свега младих са инвалидитетом и сметњама у развоју и особа другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, као и оних који се односе на националне мањине, али обезбедити и програме професионалног усавршавања који воде промени методологије рада и наставних средстава – групни, мултимедијални, тимски рад наставника/ца и стручних сарадника/ца уз употребу интерактивних метода и техника и савремених наставних средстава, као и подизању свести наставника/ца да својом интерпретацијом и приступом наставном садржају могу да дискриминишу и подстакну насилничка понашања. Надаље, неопходно је обезбедити механизме праћења примене знања и вештина стечених на обукама, као и механизме за спречавање дискриминаторног говора или понашања према ученицима/цама, као и реаговање на такве ситуације. Посебна препорука је да надлежне образовне институције обезбеде да сви факултети који школују наставнике/це укључе у своје академске програме одговарајуће предмете/курсеве и уче их о типовима дискриминације, узроцима и последицама насиља али и начинима превенције.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. т. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку Министарству просвете и науке Републике Србије ради предузимања мера из своје надлежности којима ће обезбедити да наставни планови и програми и наставних материјала буду усаглашени са принципима образовања за људска права и инклузивно друштво.

Повереница је слободна да Министарству просвете и науке укаже да се у првом Годишњем извештају за 2010. годину, упућеном Народној скупштини Републике Србије, једна од укупно седам препорука за унапређивање равноправности и сузбијање дискриминације односи на област образовања. У Извештају је препоручено да се у наставне и студијске програме, као и у уџбенике и друге наставне материјале, интегришу теме које код ученика/ца студената/ студенткиња развијају културу мира, толеранције, разумевања различитости и недискриминације.

Прилози чланова и чланица радне групе:

1. Инклузивно образовање у области рода, Адриана Захаријевић,

2. Невидљивост деце са сметњама у развоју у процесу развоја и примене инклузивног образовања, Биљана Јањић (Иницијатива за инклузију ВеликиМали),

3. Препоруке за побољшање садржаја наставних средстава и уџбеника у основним и средњим школама у правцу поштовања људских права сексуалних мањина, друштвене инклузије и равноправности, Ивана Пражић (GSA, Gayten – LGBT),

4. Насиље и дискриминација – перспективе превенције кроз образовни систем, Зоран Златковић (Организација креативног окупљања – ОКО),

5. Анализа родних стереотипа и традиционалних приказа жене у Читанци за Српски језик за осми разред основне школе, Ђурђица Ергић (Бибија – Ромски женски центар).

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука Министарству просвете и науке Републике Србије Скупштини, Националном просветном савету и Заводу за унапређење квалитета васпитања и образовања за уклањање дискриминаторних садржаја из наставних материјала и наставне праксе и промовисање толеран