бр. 07-00-481/2016-02 датум: 30. 11. 2016.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереница за заштиту равноправности упућује Дому ______________
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереница за заштиту равноправности препоручује ______________________:
- Да своје одлуке и поступања приликом пружања услуга корисницима дома не заснива на стереотипима и предрасудама о могућностима и способностима старијих особа да доносе одлуке о свом животу, поготово с обзиром на њихово старосно доба и здравствено стање.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
Образложење
У току поступка по притужбама грађана и грађанки, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да су поједини корисници и кориснице домова за смештај старих лица који су основани средствима у приватној својини смештени у дом против своје воље и нису потписници уговора о коришћењу услуга са управом дома, иако имају пуну пословну способност, већ су њихови сродници (углавном деца) закључили уговор са управом дома. Примера ради, поступајући по притужби организације цивилног друштва Повереница за заштиту равноправности је затражила изјашњење једног дома за смештај старих лица и из изјашњења је утврђено да се корисница налази у дому против своје воље, на основу уговора који су закључили син кориснице и управа дома. Поред тога, у изјашњењу је наведено и да је „корисница изразила жељу да напусти дом […] Међутим, иста је неспособна за самосталан живот у прилог чега говоре и њени лекарски налази“.
Повереница за заштиту равноправности, приликом упућивања ове препоруке мера за остваривање равноправности, имала је у виду релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.
Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
Република Србија ратификовала је Ревидирану Европску социјалну повељу[3], која у члану 23. прокламује право старијих на социјалну заштиту. Овим чланом прописана је обавеза државе да усвоји или подстакне, директно или у сарадњи са јавним и приватним организацијама, одговарајуће мере које имају за циљ да омогуће старијим лицима да слободно одаберу свој начин живота и да воде независан живот у свом породичном окружењу све док то желе и могу, путем обезбеђивања смештаја у складу са њиховим потребама и здравственим стањем или одговарајуће подршке за адаптацију њиховог стамбеног смештаја, пружања здравствене заштите и услуга које су им потребне у њиховом стању, као и да гарантују старијим лицима која живе у установама одговарајућу подршку, уз пуно поштовање њихове приватности и учешћа у одлучивању о питањима која се тичу животних услова у тим установама.
Препоруком Комитета министара Савета Европе o промоцији људских права старијих особа (2014)[4] Комитет је потврдио права старијих особа и препоручио државама чланицама низ мера у циљу борбе против дискриминације на основу старосног доба. Посебан осврт дат је у области недискриминације, самосталности и партиципације, заштите од насиља и злостављања, социјалне заштите и запошљавања, неге и уређења правног система. Између осталог, препоручено је државама чланицама да старије особе уживају своја права и слободе без дискриминације по било ком основу, укључујући и старосно доба[5]. Старије особе имају право на поштовање њиховог урођеног достојанства. Они имају право да воде своје животе самостално, на самоодређујући и аутономан начин. Ово обухвата, између осталог, доношење независних одлука у вези са свим питањима која се тичу њих, укључујући и оне које се тичу њихових имања, прихода, финансија, места становања, здравства, лечења или неге, као и сахране. Сва ограничења треба да буду сразмерна конкретној ситуацији, и обезбеђена одговарајућим и ефикасним мерама заштите од злостављања и дискриминације[6]. Услуге неге треба да буду доступне у оквиру заједнице како би се омогућило старијим особама да остану што дуже у својим кућама[7].
Комитет такође истиче да старије особе које се налазе у институцијама за старе имају право на слободу кретања. Сва ограничења морају бити законита, неопходна и сразмерна и у складу са међународним правом. Неопходно је постојање мера заштите за разматрање таквих одлука. Државе чланице треба да осигурају да сва појединачна ограничења за старије особе буду реализована уз слободан и информисан пристанак тог лица, или као сразмеран одговор на ризик од повреда. Старије особе у принципу треба, смештати у институције смештаја, неге и психијатријског лечење само на основу њиховог слободног и информисаног пристанка. Сваки изузетак од овог принципа мора испунити захтеве Европске конвенције о људским правима, а нарочито право на слободу и сигурност (члан 5)[8].
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Принципе Уједињених нација за старије особе (Резолуција Генералне скупштине УН 46/91), чији је циљ да се побољша живот особа старијег животног доба. Основни принципи су независност, друштвена партиципација, брига, самоиспуњење и достојанство старијих особа, а државе су позване да ове принципе укључе у своје националне прописе и програме. Принципом број 14 је прокламовано да старије особе треба да уживају људска права и основне слободе током боравка у установи за бригу, лечење или прихват старијих људи, укључујући пуно поштовање њиховог достојанства, веровања, потреба и приватности и права да доносе одлуке о својој нези и квалитету својих живота. Даље, принципима 17 и 18, прописано је да старијим особама треба да буде омогућено да живе достојанствено и сигурно, те да буду заштићени од експлоатације и физичког и менталног злостављања, односно, да би према старијим особама требало поступати правично, без обзира на године, пол, расно и етничко порекло, инвалидитет или други статус и вредновати их независно од њиховог економског доприноса.
На Другој скупштини о старењу Уједињених нација, одржаној 2002. године у Мадриду, усвојена је Политичка декларација о старењу заједно са Мадридским међународним планом активности о старењу[9]. У Политичкој декларацији о старењу државе чланице су се обавезале да елиминишу све облике дискриминације, укључујући и дискриминацију на основу старосног доба. Такође, признато је да све особе, независно од година старости, имају право на поштовање, здрав и безбедан живот и активно учешће у економском, социјалном, културном и политичком животу њихових друштава и изражена је спремност да се побољша признавање достојанства старијих особа и да се елиминишу сви облици занемаривања, злостављања и насиља (члан 5).
Устaв Рeпубликe Србиje[10] у члану 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[11]. Одредбама члана 23. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација на основу старосног доба и изричито је утврђено да старије особе имају право на једнак приступ у коришћењу свих јавних услуга. Такође, одредбама члана 27. прописана је забрана дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихове породице.
Законом о социјалној заштити[12], чланом 25, забрањена је дискриминација корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства. Такође чланом 35. овог закона прописано је право корисника на учешће у доношењу одлука, као и да се без пристанка корисника, односно његовог законског заступника, не сме пружити било каква услуга, изузев у случајевима утврђеним законом.
Стратегија превенције и заштите од дискриминације[13] издвојила је старије особе као посебно осетљиву друштвену групу и као један од општих циљева одредила спречавање кршења забране дискриминације према старијим лицима кроз законодавне и друге реформе, спречавање и укидање дискриминаторских пракси према старијима, праћење и спровођење постојећих стратегија које могу да доведу до поштовања уставних гаранција забране дискриминације и промена јавних политика нарочито у одређеним областима које могу да буду „извори дискриминације“ старијих, нарочито у областима социјалног и материјалног положаја старијих, при пружању услуга и учешћу старијих у друштвеном животу, као и унапређивање статуса и положаја старијих особа.
Повереница за заштиту равноправности констатује да иако Република Србија има ваљан правни оквир у домену забране дискриминације, због одређених обичаја и друштвених образаца понашања, старије особе су и даље изложене дискриминацији. Широко су распрострањени стереотипи да су старије особе пасивни примаоци помоћи, да су непродуктивне и да су терет заједнице. Овакви ставови о старијима често доводе до дискриминације и кршења њихових права и слобода, што претходи злостављању и насиљу над старијим особама. Један од широко распрострањених стереотипа о старијим особама је да, услед старосног доба и здравственог стања нису способне да самостално доносе рационалне одлуке о свом животу. У пракси овакви ставови доводе до тога да се одређен број старијих особа налази у домовима за смештај против своје воље, чак и када имају могућност да живе у свом стану или кући уз одговарајућу подршку породице или заједнице.
Истраживања која су рађена на ову тему[14] показују да је значајан број корисника дома за смештај старијих дошао у дом по одлуци њихове деце и најближих сродника. Разлог за доношење овакве одлуке је што сродници не могу да се организују и пруже старијим потребну помоћ или што им је потребно проширење стамбеног простора или желе да продају стан у којем старија особа живи. У истраживању је исказана забрињавајућа чињеница да је, према информацијама добијених од запослених у домовима, тек код 13% корисника долазак у приватни дом био лични избор.
Посебно забрињава појава кршења људских права старијих особа када управе домова закључују уговоре о смештају и пружању услуга са децом или сродницима корисника супротно вољи корисника, чак и у случајевима када старија особа има пословну способност, односно није потпуно или делимично лишена пословне способности одлуком суда у законом прописаном поступку. У оквиру својих надлежности, Повереник за заштиту равноправности анализирао је овакво поступање са аспекта антидискриминационих прописа, а не са аспекта њихове усаглашености са прописима уговорног права и закона којим се регулишу начин и услови пружања услуга социјалне заштите. Овакво поступање управе дома представља кршење људских права и слобода старијих особа.
Сви релевантни међународни документи прописују да старије особе имају право да самостално воде своје животе, уз адекватну подршку породице и друштва када је она потребна, као и да самостално и независно доносе одлуке поводом свих питања која се њих тичу, укључујући и оне које се односе на место становања, лечење или негу. Поштовање достојанства старијих особа треба да буде гарантовано у свим околностима, укључујући и случајеве када су у питању старије особе са менталним инвалидитетом, када је старија особа болесна и кад је на крају свог животног века, без обзира да ли живи у дому за старије, уз подршку породице или самостално.
Резултати истраживања о злостављању и занемаривању старијих у Србији[15], које су спровели Црвени крст Србије, Повереник за заштиту равноправности уз подршку Популационог фонд Уједињених нација, показују да је чак 13,5% старијих изјавило да не одлучује у потпуности о томе на који начин троше средства којима располажу. Ова пракса почива на ставу да старије особе имају мање потреба, као и да су њихове потребе мање важне од потреба осталих чланова заједнице. Посебно забрињава што старији подржавају овакав став и самим тим, чињеницу да не одлучују о својим приходима не препознају као финансијско насиље.
Понашање које је условљено стереотипом да је старија особа немоћна и није у могућности да се самостално стара о себи и самостално живи доводи до кршења основних људских права старијих особа на слободу кретања, партиципацију и аутономно одлучивање о свом животу. Старије особе су изложене дискриминаторним ставовима да су немоћне, неспособне да доприносе друштву и да доносе рационалне одлуке. Још већем ризику од дискриминације изложене су старије особе које имају нарушено физичко и ментално здравље. У екстремним ситуацијама, то доводи до задржавања старије особе у установама без њихове сагласности и воље, без пружања могућности старијој особи да доноси одлуке о свом животу.
Домови за смештај старијих особа су веома важни пружаоци услуга у систему социјалне заштите у погледу пружања подршке и помоћи појединцу и породици, а посебно узимајући актуелну демографску структуру у нашем друштву.
Сагледавајући све околности, Повереница за заштиту равноправности указује на обавезу пуног поштовања антидискриминационих међународних и домаћих прописа свих пружалаца услуга у систему социјалне заштите, како у поступку смештаја, тако и током боравка корисника на смештају у установама социјалне заштите. Пружаоци услуга су у обавези да корисницима обезбеде услугу смештаја без дискриминације у складу са начелима прописаним Законом о социјалној заштити.
[1] Члан 33. став 1. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)
[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације
[3]Закон о потврђивању Ревидиране европске социјалне повеље („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)
[4] Препорука СM/Rec(2014)2 усвојена на 1192. састанку Комитета министара Савета Европе 19. фебруара 2014. године
[5] Тачка 6. додатка Препоруке
[6] Тачка 9. додатка Препоруке
[7] Тачка 30. додатка Препоруке
[8] Тач. 41. и 43. додатка Препоруке
[9] Резолуција 57/167 Генералне скупштине Уједињених нација; Political Declaration and Madrid International Plan of Action on Ageing, 2002, A/CONF 197/9 http://www.un-ngls.org/orf/pdf/ MIPAA.pdf
[10] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)
[11] Члан 2.
[12] „Службени гласник РС“, број 24/11
[13] „Службени гласник РС“, број 60/13
[14] „Обесправљени из незнања – Извештај о мониторингу људских права старијих на резиденцијалном смештају у Србији, мр Надежда Сатарић, др Александра Милићевић-Калашић и мр Тања Игњатовић (2013)
[15] „Добро чувана породична тајна –злостављање старијих особа“, Бранкица Јанковић, Наташа Тодоровић, Милутин Врачевић, Београд : Црвени крст Србије, 2015
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Прeпoрукa мeрa зa oствaривaњe рaвнoпрaвнoсти дoмoвимa зa стaрe Ф
