бр. 07-00-191/2019-02 датум: 4. 4. 2019.
КЛИНИЧКИ ЦЕНТАР ВОЈВОДИНЕ
21137 НОВИ САД
Хајдук Вељкова 1
Поштовани/е,
Поверенику за заштиту равноправности дописима се обратила Унија организација Србије које се баве заштитом особа које живе са ХИВ/АИДС-ом, у којима скреће пажњу „на кршење људских и права пацијената на одељењу Ендокринологије Клиничког центра Војводине“. Наиме у првом допису указују да је на температурно-терапијској-дијететској листи која се налази на болничком кревету особе која живи са ХИВ-ом и која је пацијент на одељењу Ендокринологије јуче и данас великим црвеним словима написано ХИВ, чиме је наведена информација учињена доступном свим особама које се налазе у истој соби са пацијентом или у њу улазе. У другом допису истичу да је у међувремену исти пацијент премештен са одељења Ендокринологије на одељење Гастроентерологије Клиничког центра Војводине у Новом Саду на којем је „на још видљивији начин обележен ХИВ статус пацијента“. У прилогу дописа достављене су фотографије анонимизоване температурно-терапијске-дијететске листе, на којој је црвеним фломастером ван рубрика на средини бочне стране листе, великим словима исписано HIV.
Устав Републике Србије[1] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода[2] у члану 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу.
Одредбом члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима[3] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији[4] Комитет за економска, социјална и културна права укључио је здравствено стање, а нарочито ХИВ статус у „другу околност“ из члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Као посебан случај дискриминације, одредбом члана 27. прописана је дискриминација на основу здравственог стања.
Одредбом члана 20. Закона о здравственој заштити[5] прописано је начело правичности здравствене заштите које се остварује забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите на основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, док се одредбом члана 73. став 2. овог закона гарантује тајност података из медицинске документације.
Законом о правима пацијената[6] у члану 14. став 1. прописано је да пацијент има право на поверљивост свих личних информација, које је саопштио надлежном здравственом раднику, односно здравственом сараднику, укључујући и оне које се односе на стање његовог здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре, као и право на заштиту своје приватности током спровођења дијагностичких испитивања и лечења у целини. Забрањено је да надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник, саопшти другим лицима личне информације из става 1. овог члана.[7]
Према одредбама члана 38. став 3. Закона о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства, надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник и друго овлашћено лице дужно је да у поступку вођења здравствене документације и евиденција поштује највише стандарде људских права и безбедности пацијента, уз уважавање његових моралних, културних, религијских и филозофских убеђења.
Ради обезбеђивања јединственог система вођења здравствене документације и евиденција у систему здравствене заштите у Републици Србији, одредбом члана 42. став 1. Закона о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства прописано је да се примењују јединствени методолошки принципи и стандарди (дефиниције, номенклатуре, класификације, шифарници) и поступци за вођење здравствене документације и евиденција, креирање извештаја и достављање. Јединствене методолошке принципе, стандарде и поступке из става 1. овог члана прописује министар, на предлог завода за јавно здравље основаног на територији Републике Србије.[8] Правилником о обрасцима и садржају образаца за вођење здравствене документације, евиденција, извештаја, регистара и електронског медицинског досијеа[9] прописују се обрасци и садржај образаца за вођење основне здравствене документације и помоћних средстава за вођење евиденција у области здравствене заштите, садржај регистара и електронског здравственог досијеа, као и садржај извештаја, осим за области које су уређене прописима из те области: а) заразних болести (укључујући и болничке инфекције) и обавезне имунизације; б) трансфузиолошке делатности, трансплантације и биомедицински потпомогнуте оплодње, лекова и медицинских средстава; в) повреда на раду и професионалних обољења.
Законом о заштити становништва од заразних болести[10] уређују се заштита становништва од заразних болести и посебна здравствена питања, одређују заразне болести које угрожавају здравље становништва Републике Србије и чије спречавање и сузбијање је од општег интереса за Републику Србију, спровођење епидемиолошког надзора и мера, начин њиховог спровођења и обезбеђивање средстава за њихово спровођење, вршење надзора над извршавањем овог закона, као и друга питања од значаја за заштиту становништва од заразних болести. Одредбама члана 5. овог закона прописано је да инфекција узрокована вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ-ом) спада у заразне болести над којима се спроводи епидемиолошки надзор и против којих се примењују мере спречавања и сузбијања заразних болести. Правилником о пријављивању заразних болести и посебних здравствених питања прописано је да се дијагноза заразне болести уписује на латинском језику и шифрира према важећој Међународној класификацији болести.[11]
Кодексом медицинске етике Лекарске коморе Србије прописана је дужност лекара да лекарску помоћ пружа свима једнако, без обзира на године живота, пол, расу, националну припадност, вероисповест, друштвени положај, образовање, социјално порекло, политичко или друго убеђење, имовинско стање, језик, културу, врсту болести, психички или телесни инвалидитет или друго лично својство, поштујући људска права и достојанство сваког човека.[12]
Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту[13] прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера за безбедан и здрав рад на радном месту, а Законом о безбедности и здрављу на раду[14] прописане су мере чијом се применом, односно спровођењем осигурава безбедност и здравље на раду. Одредбом члана 35. овог закона прописана је дужност запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад, да наменски користи средства за рад и опасне материје, да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду и да са њима пажљиво рукује, да не би угрозио своју безбедност и здравље као и безбедност и здравље других лица.
Наведени прописи истовремено штите безбедност и здравље на раду, као и достојанство и интегритет особа које живе са ХИВ-ом.
У пресуди Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије[15], суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији ХИВ-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са ХИВ/АИДС-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у овом домену. У образложењу пресуде наведено је да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да суд сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације.
У Стратегији за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године[16] наведено је да је од изузетног значаја поштовање и промоција људских права особа које живе с ХИВ-ом, кључних популација у ризику од ХИВ-а, као и других осетљивих групација становништва.
Имајући у виду наведено, Повереник, најпре, истиче да се, у складу са прописима о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства, подаци о болестима, стањима и повредама пацијената уносе у медицинску документацију и да је неспорно да се овлашћена лица, приликом уписивања оваквих података, руководе медицинским разлозима.
Правилником о пријављивању заразних болести и посебних здравствених питања прописано је да се дијагноза заразне болести уписује на латинском језику и шифрира према важећој Међународној класификацији болести.
Повереник указује на обавезу медицинског особља да у раду са сваким пацијентом користе заштитну опрему, која је утврђена прописима из области заштите на раду и Посебним колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локална самоуправе. Додатно, треба имати у виду и чињеницу да многи пацијенти не знају за свој ХИВ статус, те због тога и постоје протоколи којима су прописани услови и начин коришћења заштитне опреме.
Имајући у виду претходно наведено, Повереник указује да превенција болести и заштита здравља становништва и запослених увек представља оправдан циљ, али за његово испуњење није потребно да се ХИВ статус евидентира ван места прописаног за то и на начин који није допуштен.
Особе које живе с ХИВ-ом имају право на приватност, здравствену заштиту, нормално школовање, рад, становање и недискриминишући однос у свим подручјима живота. Јавност треба упознати с важношћу превладавања предрасуда, незнања и спречавања дискриминације у циљу успешне контроле ХИВ инфекције и АИДС-а. Посебна одговорност свих запослених у јавним службама, а посебно у здравственим, васпитно-образовним и установама социјалне заштите је у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе с ХИВ-ом. Јавно-здравствене мере у погледу здравствене заштите, запослења, образовања, социјалне заштите, становања и других друштвених активности морају се темељити на научним сазнањима о преношењу ХИВ-а, а не на претпоставкама, спекулацијама и страху. Здравствени радници имају посебну одговорност у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе с ХИВ-ом.[17]
Имајући у виду наведено, поступајући у оквиру законом прописане надлежности[18] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности препоручује Клиничком центру Војводине у Новом Саду да предузме мере из своје надлежности у циљу обезбеђивања да податке о ХИВ статусу пацијената и пацијенткиња здравствени радници уписују у рубрику у медицинској документацији која је предвиђена за уписивање дијагноза (или осталих дијагноза), истом величином и бојом слова којом се уобичајено уписују дијагнозе и стања од значаја за медицински поступак, коришћењем латинског назива и шифре болести према Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти.
Клинички центар Војводине обавестиће Повереника за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
[1] „Службени гласник РС“, број 98/06
[2] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број 9/03
[3] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени гласник СФРЈ“, број 7/71), члан 33.
[4] Бр. 20/09
[5] „Службени гласник РС“, број 107/05, 72/09 – др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др. закон, 93/14, 96/15, 106/15, 113/17 – др. закон и 105/17 – др. закон
[6] Закон о правима пацијената („Службени гласник РС“, број 45/13), члан 21. став 1.
[7] Закон о правима пацијената, члан 14. став 2.
[8] Закон о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства („Службени гласник РС“, број 123/14, 106/15 и 105/17) , члан 42. став 2.
[9] „Службени гласник РСˮ, бр. 109/16 и 20/19
[10] „Службени гласник РСˮ, број 15/16
[11] Правилник о пријављивању заразних болести и посебних здравствених питања („Службени гласник РСˮ, број 58/18), члан 13.
[12] Кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије („Службени гласник РС“, број 104/16), члан 5.
[13] „Службени гласник РСˮ, бр. 21/09 и 1/19
[14] „Службени гласник РСˮ, бр. 101/05, 91/15 и 113/17 – др. закон
[15] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10, 10. март 2011. године
[16] „Службени гласник РСˮ, број 61/2018
[17] Горан Опачић. Истраживање знања, ставова и понашања здравствених радника у области ХИВ-а. (Београд: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, Београд, 2015, ISBN 978-86-7358-065-4) http://www.batut.org.rs/index.php?content=1330
[18] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч. 9.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Препорука мера Клиничком центру Војводине 
