бр. 07-00-365/2015-02   датум: 27. 7. 2015.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности (чл. 33. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације, „Сл. гласник РС“, бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје Градској оштини Земун

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

1. Градска општина Земун уздржаће се од принудног исељавања становника и становница ромског насеља Грмеч у Земуну, све док претходно не обезбеди алтернативни смештај, по квалитету једнак или виши од услова становања у том насељу, који мора да одговара критеријумима адекватног становања у складу са међународним стандардима.

2. Градска општина Земун спровешће целокупан процес збрињавања и интеграције становника и становница ромског насеља Грмеч у Земуну, у сарадњи и уз активно учешће тих лица, поштујући њихове потребе и право на учешће у доношењу одлука у вези са свим питањима која их се тичу, укључујући пресељење и начин друштвене интеграције, сагласно међународним стандардима и смерницама за расељавање грађана из неформалних насеља.

3. Градска општина Земун обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о предузетим мерама, најкасније у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

О б р а з л о ж е њ е

Поступајући у оквиру надлежности прописаних чл. 33. Закона о забрани дискриминације, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да је градска општина Земун отпочела припреме за спровођење принудног исељења неформалног ромског насеља Грмеч у Земуну. Становницима овог насеља уручено је решење грађевинског инспектора Одељења за инспекцијске послове општине Земун, на основу кога су у обавези да у року од једног дана уклоне стамбене објекте у којима станују. Када су се стекли законски услови за извршност овог решења, становницима је уручен и закључак о дозволи извршења, у коме је наведено да ће се извршење спровести принудним путем, преко другог лица, а о њиховом трошку.

Стручна служба Поверенице за заштиту равноправности обишла је 15. јула 2015. године насеље Грмеч и обавила разговор са становницима. На основу разговора и документације у коју је том приликом извршен увид, утврђено је да становници овог насеља нису добили никаква обавештења о разлозима исељења, роковима, алтернативном смештају нити било које ближе информације у вези са принудним рушењем објеката у којима станују и њиховим исељавањем.

Упркос чињеници да су у насељу Грмеч стамбени објекти нелегално изграђени и да су решења грађевинског инспектора Одељења за инспекцијске послове општине Земун формално заснована на одредбама Закона о планирању и изградњи, Повереница изражава забринутост због све учесталије појаве рушења нелегалних објеката у којима станују Роми, у неупоредиво већем броју случајева у односу на нелегално изграђене објекте у којима станује већинско становништво. Овакав селективни приступ решавању проблема нелегално изграђених објеката изазива озбиљну сумњу да је у питању структурална дискриминација ромске националне мањине у Србији.

Повереница за заштиту равноправности указује да нам предстоји усвајање Закона о легализацији одрживих неформалних ромских насеља, који ће пружити инструменте за решавање овог комплексног проблема. Анализирајући преднацрт закона, Повереница је констатовала да се ради о целовитом и квалитетном тексту, који нуди реална и оптимална решења са прецизно дефинисаним обавезама надлежних органа. Поред тога, Повереница такође указује да је равноправно остваривање права на адекватан животни стандард и адекватно становање гарантовано бројним међународним документима који промовишу и гарантују људска и мањинска права.

Ово право је гарантовано одредбама члана 25. став 1. Универзалне декларације о људским правима из 1948. године. Ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима из 1966. године, Република Србија се обавезала да ће признати сваком лицу право на животни стандард довољан за њега самог и његову породицу, убрајајући ту и довољну количину хране, одећу и смештај, као и стално побољшање његових услова живота.

Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина, у чл. 4. одељка II, припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација. Такође, Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације прописана је обавеза држава потписница да предузму, ако околности то захтевају, у социјалној, економској, културној и осталим областима, посебне и конкретне мере за обезбеђивање развоја или заштите извесних расних група или појединаца који припадају овим групама ради гарантовања под условима једнакости, пуног остварења права човека и основних слобода.

Такође, Конвенција Уједињених нација о уклањању свих облика дискриминације жена, одредбом члана 14. обавезује државе да обезбеде адекватне животне услове, посебно у погледу становања.

Истамбулском декларацијом из 1996. године, која је усвојена на другој УН Конференцији о људским насељима, државе су обавезане на постизање циљева обезбеђења стамбеног простора за све становнике и успостављање одрживог развоја људских насеља у контексту прогресивне урбанизације у целом свету. На овој конференцији усвојена је Хабитат агенда, у којој је у члану 11. наглашено да свако има право на адекватне животне стандарде за себе и своју породицу, укључујући право на адекватно становање и стално побољшање животних услова. Према овом документу, права на становање сматрају се прогресивним законским обавезама, што подразумева да су државе дужне да непрестано настоје да ојачају економска, социјална и културна права, укључујући и право на адекватно становање. Идеја прогресивне реализације обавезује државу да настоји да што брже, што ефикасније и у потпуности, оствари право на становање.

Ревидирана Европска социјална повеља у члану 31. прописује да би се осигурало делотворно уживање права на стан, државе треба да предузму мере са циљем унапређивања приступа стамбеном смештају одговарајућег стандарда, спречавање или умањивање појаве бескућништва, као и да учине да цене стамбеног смештаја буду доступне онима који немају довољно средстава. Повеља о основним правима Европске уније у члану 34. гарантује право на социјалну помоћ и помоћ за становање, како би се обезбедила достојна егзистенција свима који немају довољно средстава.

Поред међународних докумената и стандарда, дискриминација припадника ромске националне мањине забрањена је и домаћим прописима.

Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 76. ст. 3. Устава Република Србије  прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом чл. 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

Закон о заштити права и слобода националних мањина, поред опште забране дискриминације лица која припадају националним мањинама, препоручује мере за обезбеђење равноправности у виду прописа, појединачних правних аката и мера у циљу поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини.

Република Србија, у циљу смањења разлике између припадника ромске националне мањине и осталог становништва, донела је Стратегију за унапређивање положаја Рома у Републици Србији. Један од главних циљева ове стратегије јесте и побољшање услова становања припадника ромске националне мањине путем обезбеђивања легалног коришћења стана и поседа, омогућавања здравог живота породице и појединца, олакшања живота жене и детета, као и обезбеђивања адекватних услова за начин живота који је прихватљив Ромима. Стратегијом је прописано да се, између осталог, ови циљеви могу постићи унапређењем постојећег броја стамбених јединица и изградњом нових, пружањем подршке кроз образовање, повећањем запослености и радног ангажовања и пружањем здравствене и социјалне помоћи. Такође, у циљу побољшања услова становања припадника ромске националне мањине важну улогу имају јединице локалне самоуправе које треба да одвоје позиције у буџету за решавање стамбених проблема Рома, те у том смислу треба изабрати локације које имају могућност прикључења на инфраструктуру (вода, струја, канализација), на подручјима која су погодна за становање и у еколошки здравом окружењу. Изричито је прописано да ове локације треба да омогуће интеграцију, а не да подстичу сегрегацију или дискриминацију припадника ромске националне мањине.

Документом „Основни принципи и смернице у вези евикција и расељавања заснованих на развоју“, које је сачинио специјални известилац Високог комесара Уједињених нација, државама које спроведе расељавање грађана из неформалних насеља пружају се савети у вези мера и процедура које треба применити како се расељења не би одвијала у супротности са постојећим међународним стандардима људских права. Овај документ посебну пажњу придаје како самом процесу расељавања, тако и процесу који следи након пресељења, односно, прописани су критеријуми адекватног становања у алтернативном смештају који се, између осталог, односе на: просторије и инфраструктуру која обухвата пијаћу воду, енергију за кување, грејање и осветљење, санитарне уређаје и просторије за прање, услове за складиштење хране, канализацију; стамбени простор који испуњава услове за становање, пружајући становницима адекватан простор, заштиту од хладноће, влаге, топлине, кише, као и од грађевинских опасности или извора заразе, гарантујући физичку безбедност укућана, приступ могућности запошљавања, здравственим услугама, школама и социјалним установама. Приликом одлучивања да ли је одређени алтернативни смештај адекватан за становање, прописана је обавеза поштовања одређених правила која се односе на сарадњу надлежних органа са расељеним лицима, уз њихово пуно учешће у процесу пресељења. Такође, прописано је да нико од расељених лица не сме да трпи штету у погледу људских права, односно, права на континуирано побољшање животних услова.

Повереница подсећа да међународни стандарди у поступку пресељења обухватају спровођење мера и поштовање критеријума пре пресељења, за време пресељења и након пресељења. С тим у вези, треба напоменути да Комитет УН за економска, социјална и културна права у Општем коментару бр. 7. наводи да евикције, односно, рушења не треба да за последицу имају да појединац постане бескућник или подложан повредама других људских права и да држава чланица мора да предузме све одговарајуће мере како би омогућила доступан адекватан алтернативни смештај или пресељење. Европски суд за људска права стао је на становиште да евикција из објекта, у случају када орган јавне власти није обезбедио адекватан алтернативни смештај, представља повреду права на поштовање приватног и породичног живота из чл. 8 Европске конвенције о људским правима. Повереница подсећа да је Амнести Интернешнел (Amnesty International) указивао у својим извештајима да Србија треба да донесе закон о забрани принудних исељавања, те да обезбеди админстративне смернице којима би се гарантовало да ће евентуална будућа исељавања бити спроведена у складу са међународним стандардима.

С друге стране, Повереница указује да постоје и таква ромска насеља која, иако нелегално изграђена, испуњавају услове одрживости. Увођењем оваквих насеља у правно дефинисани статус омогућио би се развој и спречавање даљег пропадања ових насеља, бољи приступ становница и становника тих насеља јавним сервисима и бољу социјалну интеграцију, те решавање проблема у вези са очувањем здраве животне средине и избегавање конфликата у коришћењу земљишта, етничких тензија и неравноправног статуса ромске популације. Давање могућности становницама ромских насеља да легализују своје стамбене објекте, осим увођења правне сигурности у ову осетљиву област, убрзао би се процес исправљања историјских и социо-економских неправди према Ромкињама и Ромима у Србији и осигурао би се пут ка њиховој бржој социјалној и економској интеграцији.

Проблем становања Рома у Србији веома је комплексан, с обзиром да неадекватни услови становања и живот у неформалним насељима знатно отежавају приступ другим економским и социјалним правима. Око две трећине ромске популације у Србији живи у нелегалним насељима у условима који су далеко испод стандарда њихових суграђана. То не представља свестан избор или културолошки условљен стил живота, већ је то стратегија преживљавања у лошим социоекономским условима. Повереница за заштиту равноправности подсећа да је у складу са Општим коментаром број 4. Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права, питање правне сигурности стамбеног статуса од централног значаја за остваривање права на адекватно становање јер од њега зависи заштита од принудних исељења, узнемиравања и ометања у уживању права на становање.

Повереница за заштиту равноправности констатује да интеграција припадника ромске националне мањине, уз обезбеђивање адекватних и хуманих услова живота, представља један од најзначајнијих циљева и афирмативних акција у периоду који се означава као Декада инклузије Рома. Искључивањем припадника ромске популације и занемаривањем њихових потреба продубљује се разлика између ове групе људи и припадника већинског становништва што доводи до кршења начела равноправности, односно, дискриминације  и маргинализације ромског становништва. За остварење једнакости ромске популације и осталог становништва потребно је омогућити припадницима ромске националне мањине једнако учешће у свим друштвеним процесима, смањење сиромаштва, образовање, запошљавање, право на адекватно становање, храну, воду, здравље и безбедност дома.

Стога, ради остварења пуне равноправности припадника ромске националне мањине, Градска општина Земун, у својству носиоца овлашћења локалне самоуправе, треба да предузме све неопходне мере у циљу интеграције и унапређења положаја Рома. Овај задатак првенствено подразумева обезбеђивање адекватног простора за становање, у складу са смерницама специјалног известиоца Високог комесара Уједињених нација. Међутим, поред тога је важно имати на уму и да је потребно обезбедити трајније решавање егзистенцијалних проблема ромске популације, и то унапређивањем образовања, повећавањем могућности запошљавања и ефикасним системом социјалне заштите. У циљу постизања ових резултата, а у складу са начелом једнаких права и обавеза, градска општина Земун треба да консултује Роме који станују у неформалним насељима и уважи њихове потребе, планове и мишљење по питању интеграције у друштво.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку градској општини Земун, ради предузимања радњи којима ће утицати на смањење разлике између припадника ромске националне мањине који станују у неформалним насељима и осталог становништва, те омогућити интеграцију Рома у све друштвене процесе у складу са антидискриминационим прописима и смерницама за унапређење положаја Рома и ублажавањем последица расељавања.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Препорука мера Градској општини Земун због принудног исељавања становника ромског насеља