бр. 021-01-00429/2019-02 датум: 25.6.2019.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Центру за социјални рад у ___________
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Центру за социјални рад у ____________:
– Да приликом сачињавања плана пружања услуга социјалне заштите старијих корисника, а нарочито приликом процене о неопходности постављања привременог старатеља и покретања поступка којима се ова лица лишавају пословне способности, своје одлуке не заснивају на предрасудама и стереотипима о њиховим могућностима и способностима да штите и заступају своја права и интересе, с обзиром на њихово старосно доба и здравствено стање, већ на усмереној, балансираној и непристрасној процени околности конкретног случаја и пуну примену принципа најмање рестриктивне интервенције и окружења, као и поштовања личности и достојанства старијих корисника/ца ради достизања или одржавања њиховог оптималаног нивоа психофизичког и социјалног функционисања.
– Да у року за поступање по Препоруци Повереника упозна све запослене који раде на наведеним пословима са датом препоруком мера.
Центар за социјални рад у Мајданпеку обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
У току поступка по притужбама, Повереник за заштиту равноправности је дошао до сазнања да поједини центри за социјални рад покрећу поступке за лишење пословне способности старијих корисника/ца и постављају привременог старатеља овим лицима, водећи се предрасудама и стереотипима о могућностима и способностима ових лица да штите и заступају своја права и интересе, а не њиховим реалним могућностима. Наиме, према расположивим сазнањима до којих је Повереник дошао поступајући по притужбама, одлукама појединих центара за социјални рад није претходила адекватна процена снага и потреба старијих корисника. Застарела је пракса да се олако покрећу поступци лишења пословне способности и постављају привремени старатељи, без узимања у обзир последица које оваква пракса носи по конкретна лица. Поред тога, приметно је да се неретко старији корисници у потпуности искључују из поступка који се односе на остваривање и заштиту њихових права. У једном конкретном случају, центар за социјални рад је старијој корисници поставио привременог старатеља и покренуо поступак за њено лишење пословне способности без обавештавања и учешћа кориснице. Том приликом занемарене су њене потребе и интереси само из разлога што се радило о старијој особи нарушеног здравственог стања, при чему није узимано у обзир да је она способна за „нормално“ расуђивање и да је у стању да се сама стара о себи и о заштити својих права и интереса. У конкретној ситуацији центар се није руководио најбољим интересом кориснице, нити принципима најмање рестриктивне интервенције и окружења и поштовања достојанства личности ради достизања или одржавања оптималаног нивоа њеног психофизичког и социјалног функционисања.
Устав Републике Србије[2] у члану 18. између осталог прописује да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Чланом 20. Устава Републике Србије прописано је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом ограничити ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Ставом 2. прописано је да се достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати, док је ставом 3. исте одредбе прописано да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Чланом 21. Устава Републике Србије забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
Конвенција о правима особа са инвалидитетом[3], коју је Република Србија ратификовала, а која представља један од најзначајнијих докумената за положај старијих грађана с обзиром да значајан број људи у овој популацији има и неки облик инвалидитета и да се суочава са посебним изазовима у вези са инвалидитетом и старошћу, као једно од основних начела прописује пoштoвaњe урoђeнoг дoстojaнствa, индивидуaлнe aутoнoмиje и самосталности oсoбa сa инвaлидитeтoм, укључуjући прaвo дa дoнoсe oдлукe o сoпствeним живoтимa. Одредбом чланом 12. Конвенције прописано је да особе са инвалидитетом, између осталог, имају право да пословну способност уживају на једнаким основама као и други грађани и у свим областима, а да ће држава предузети oдгoвaрajућe мeрe дa oсoбaмa сa инвaлидитeтoм oмoгући приступ пoдршци кoja им мoжe бити пoтрeбнa зa oствaривaњe њихoвe пoслoвнe спoсoбнoсти. Такође, држава је у обавези да осигура дa свe мeрe кoje сe oднoсe нa уживaњe пoслoвнe спoсoбнoсти имају oдгoвaрajућe и eфeктивнe мeхaнизмe зaштитe кojи ћe спрeчити злoупoтрeбe, у склaду сa oдрeдбaмa међународног права о људским правима.
Повереник за заштиту равноправности указује да је Република Србија ратификовала Ревидирану Европску социјалну повељу[4], која у члану 23. прописује права старијих на социјалну заштиту. Ради ефикасног остваривања права старијих лица на социјалну заштиту, стране уговорнице се обавезују да усвоје или подстакну, директно или у сарадњи са јавним и приватним организацијама, одговарајуће мере које имају за циљ да омогуће старијим лицима да остану пуноправни чланови друштва колико год је то могуће. Овим чланом прописана је обавеза државе да омогући старијим лицима да слободно одаберу свој начин живота и да воде независан живот у свом породичном окружењу све док то желе и могу, путем обезбеђивања смештаја у складу са њиховим потребама и здравственим стањем или одговарајуће подршке за адаптацију њиховог стамбеног смештаја, пружања здравствене заштите и услуга које су им потребне у њиховом стању, као и да гарантују старијим лицима која живе у установама одговарајућу подршку, уз пуно поштовање њихове приватности и учешћа у одлучивању о питањима која се тичу животних услова у тим установама.
Препоруком Комитета министара Савета Европе o промоцији људских права старијих особа (2014), Комитет је потврдио права старијих особа и препоручио државама чланицама низ мера у циљу борбе против дискриминације на основу старосног доба. Посебан осврт дат је у области недискриминације, самосталности и партиципације, заштите од насиља и злостављања, социјалне заштите и запошљавања, неге и уређења правног система. Између осталог, препоручено је државама чланицама да старије особе уживају своја права и слободе без дискриминације по било ком основу, укључујући и старосно доба . Старије особе имају право на поштовање њиховог урођеног достојанства. Они имају право да воде своје животе самостално, на самоодређујући и аутономан начин. Ово обухвата, између осталог, доношење независних одлука у вези са свим питањима која се тичу њих, укључујући и оне које се тичу њихових имања, прихода, финансија, места становања, здравства, лечења или неге, као и сахране. Сва ограничења треба да буду сразмерна конкретној ситуацији, и обезбеђена одговарајућим и ефикасним мерама заштите од злостављања и дискриминације. Услуге неге треба да буду доступне у оквиру заједнице како би се омогућило старијим особама да остану што дуже у својим кућама.
Комитет такође истиче да старије особе које се налазе у институцијама за старе, имају право на слободу кретања и да сва ограничења морају бити законита, неопходна, сразмерна, и у складу са међународним правом. Препорука Комитета је да државе чланице осигурају да сва појединачна ограничења за старије особе буду реализована уз слободан и информисан пристанак тих лица или као сразмеран одговор на ризик од повреда. Старије особе у принципу треба, смештати у институције смештаја, неге и психијатријског лечење само на основу њиховог слободног и информисаног пристанка, а сваки изузетак од овог принципа мора испунити захтеве Европске конвенције о људским правима и основним слободама, нарочито право на слободу и безбедност (члан 5.) .
Даље, Повереник указује да су Резолуцијом Генералне скупштине УН 46/91, усвојени Принципи Уједињених нација за старије особе чији је циљ да се побољша живот особа старије животне доби. Неки од основних принципа су независност, друштвена партиципација, брига, самоиспуњење и достојанство старијих особа, а државе су позване да ове принципе укључе у своје националне прописе и програме. Принципом број 14, прокламовано је да старије особе треба да уживају људска права и основне слободе током боравка у установи за бригу, лечење или прихват старијих људи, укључујући пуно поштовање њиховог достојанства, веровања, потреба и приватности и права да доносе одлуке о својој нези и квалитету својих живота. Даље, принципима 17 и 18 прописано је да старијим особама треба да буде омогућено да живе достојанствено и сигурно, те да буду заштићене од експлоатације и физичког и менталног злостављања, односно, да би према старијим особама требало поступати правично, без обзира на године, пол, расно и етничко порекло, инвалидитет или други статус и вредновати их независно од њиховог економског доприноса.
На Другој скупштини о старењу Уједињених нација, одржаној 2002. године у Мадриду, усвојена је Политичка декларација о старењу заједно са Мадридским међународним планом активности о старењу. У Политичкој декларацији о старењу, државе чланице су се обавезале да елиминишу све облике дискриминације, укључујући и дискриминацију на основу старосног доба. Такође, признато је да све особе, независно од година старости, имају право на поштовање, здрав и безбедан живот и активно учешће у економском, социјалном, културном и политичком животу њихових друштава и изражена је спремност да се побољша признавање достојанства старијих особа и да се елиминишу сви облици занемаривања, злостављања и насиља (члан 5.).
Уставна забрана дискриминације ближе разрађена Законом о забрани дискриминације[5], који у члану 2. став 1. тачка 1, прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 23. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да је забрањено дискриминисати лица на основу старосног доба, док је ставом 2. истог члана прописано да стари имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других услуга. Такође, чланом 27. истог закона прописано је да је забрањена дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица.
Закон о социјалној заштити[6] у члану 25. забрањује дискриминацију корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства. Одредбом члана 34. став 1. овог закона прописано је да корисник има право да у складу са својим потребама и способностима буде информисан о свим подацима који су значајни за утврђивање његових социјалних потреба, док је чланом 35. истог закона између осталог прописано да корисник има право да учествује у процени свог стања и потреба и да благовремено добија сва обавештења која су му за то потребна, укључујући и опис, циљ и корист од предложене услуге као и друга обавештења која су од значаја за пружање услуге, а да се без пристанка корисника, односно његовог законског заступника, не сме пружити било каква услуга, изузев у случајевима утврђеним законом.
Породичним законом[7] прописано је да орган старатељства може одлучити да постави привременог старатеља штићенику, као и детету под родитељским старањем односно пословно неспособном лицу ако процени да је то неопходно ради привремене заштите личности, права или интереса тих лица. Чланом 135. став 1. прописано је да је старатељ дужан да се савесно стара о штићенику. Такође, овим законом је у члану 146. прописано да пунолетно лице које због болести или сметњи у психо – физичком развоју није способно за нормално расуђивање те због тога није у стању да се само стара о себи и о заштити својих права и интереса може бити потпуно лишено пословне способности, као и да је у складу са одредбом члана 136. став 2. истог закона прописано да је старатељ дужан да се стара да се отклоне разлози због којих је пунолетни штићеник лишен пословне способности те да се он што пре оспособи за самосталан живот. Одредбом члана 333. закона прописано је да жалбу против решења о стављању под старатељство може изјавити старатељ, односно лице које има правни интерес, министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.
Чланом 32. став 1. Закона о ванпарничном поступку[8] прописано је да поступак за лишење пословне способности суд покреће по службеној дужности, као и на предлог органа старатељства, супружника, ванбрачног партнера, детета или родитеља лица које треба лишити пословне способности, док је чланом 33. став 1. истог закона прописано да предлог за покретање поступка лишења мора да садржи чињенице на којима се заснива, као и доказе којима се те чињенице утврђују или чине вероватним.
Правилником о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад[9], прописано је да је центар дужан да у остваривању права и пружању услуга поштује људска права и достојанство корисника, да заступа интересе и права корисника, и да обезбеди једнак приступ услугама за које је надлежан независно од родних, културних, верских, етничких или социо-економских разлика, инвалидитета и сексуалне оријентације. Одредбом члана 8. овог правилника прописано је да је Центар дужан да свој рад организује на начин да омогући доступност услуга свима онима којима су оне потребне, са посебном пажњом усмереном на рањиве групе (деца, стари, инвалиди, припадници мањинских група и др.). Надаље, чланом 74. став 3. овог правилника прописано је да ће Центар заједно са другим службама у заједници, корисником и другим значајним особама из његове средине предузети разумне напоре да уз примену принципа најмање рестриктивне интервенције и окружења корисник достигне или одржи оптималан ниво психофизичког и социјалног функционисања, да предупреди или отклони околности због којих корисник може бити измештен из своје средине, или ће предузети све напоре да се корисник одржи или успостави продуктивне везе и односе са новом средином. Одредбом члана 58. Правилника[10] прописано је да одлуке центра треба да буду донете и образложене у писменој форми, независно од тога да ли су донете у облику појединачног правног акта или је реч о одлукама које се тичу стручне процедуре или даљих корака у раду на случају.
Кодекс професионалне етике стручних радника социјалне заштите Србије[11], прописује да стручни радник има одговорност да се супротстави дискриминацији на основу било које личне, породичне или групне карактеристике као што је узраст, пол, ометеност, породична, етничка, расна или културна припадност, брачни или социоекономски статус, сексуална оријентација, политичка, религиозна или друга уверења, као и друга својства по којима се појединци и групе разликују, а која их могу довести у неравноправан положај. Одредбом члана 18. Кодекса прописано је да је стручни радник дужан да своје мишљење заснива на балансираном, пажљивом и обзирном разматрању, одржавајући при том свест о утицају сопствених вредности, предрасуда и сукоба интереса на сопствену праксу и на друге укључене стране. Кодекс такође прописује да је стручни радник дужан да примењује вредности и принципе Етичког кодекса и стандарде и процедуре рада, да доноси одлуке у сарадњи са корисником и колегама, као и да буде припремљен да корисницима, колегама, руководиоцима и широј јавности образложи и оправда своје професионално мишљење, одлуке и активности (члан 19.).
Према последњем доступном извештају Републичког завода за социјалну заштиту[12] укупан број пунолетних корисника код којих је примењена старатељска заштита био је 13.075 корисника. Према графикону који је дат у извештају број лица лишених пословне способности је у сталном порасту што је супротно стандардима поступања и социјалном моделу, уместо медицинског модела. У Извештају Републичког завода, а који је сачињен на основу извештаја центара за социјални рад, у овој категорији и даље доминирају корисници потпуно лишени пословне способности, док је број особа делимично лишених пословне способности незнатан. Када се сагледавају случајеви у категорији корисника потпуно лишених пословне способности 71% су одрасли. У Извештају Републичког завода даље је наведено да од укупног броја старатељстава над пунолетним особама, у 31% случајева реч је о непосредним старатељствима које обавља центар за социјални рад, што отвара питања о оптерећености стручних радника и квалитета подршке која се пружа штићеницима. Овакви подаци о пракси центара за социјални рад су забрињавајући, имајући у виду да су последице лишења пословне способности, а којем је претходио поступак стављања под привремено старатељство, несагледиве, с обзиром да се особа лишава права да самостално доноси одлуке у било ком сегменту свог живота.
Повереник за заштиту равноправности констатује да квантитативни подаци о броју одраслих особа под старатељством показују да је ова пракса и даље веома распрострањена у Србији, што, између осталог, говори и о неразвијеним моделама доношења одлука уз подршку, као алтернативе рестриктивном режиму старатељства.
Такође, у Извештају Европске комисије за Републику Србију за 2018. годину[13], наведено је да је потпуно лишење пословне способности и даље уобичајена пракса, иако је дошло до одређеног напретка у вези са делимичним лишењем.
Имајући у виду наведено, Повереник најпре подсећа да пословна способност означава способност лица да самостално одлучује о својим правима и обавезама, односно, да сопственим изјавама воље преузима одређена права и прихвата одређене обавезе. Имајући у виду значај који пословна способност производи у животу сваког лица, јасно је да се њеним потпуним или делимичним одузимањем, лице лишава, односно ограничава у обиму права који ужива. Примера ради, потпуним лишењем пословне способности лицу се одузима могућност да располаже својим имовином што је једнако као и да је не поседује, будући да је пословна способност ових лица једнака пословној способности млађих малолетника. Такође, лица лишена пословне способности лишавају се изборног права, будући да је чланом 52. Устава Републике Србије прописано да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран. Дакле, спектар права која лица остварују на основу своје пословне способности јасно указује да она представља кључ пуне партиципације свих лица у правном систему.
За разумевање значаја пословне способности од важности је Општи коментар број 1 на члан 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом Комитета за права особа са инвалидитетом, у којем је изричито наведено да статус особе са инвалидитетом или постојање неке тешкоће (укључујући и физичке и сензорне проблеме) не сме никада бити основ за лишавање пословне способности или другог права. Комитет захтева од држава уговорница Конвенције да искорене све праксе којима се крше одредбе члана 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, ради обезбеђивања пуне пословне способности особа са инвалидитетом на једнаким основама са другима. Пружајући детаљна објашњења права и обавеза прописаних наведеним чланом Конвенције, Комитет истиче да су пословна способност и ментална способност различити концепти, будући да пословна способност означава способност да се имају права и дужности и да се ова права и дужности остварују, док се, са друге стране, ментална способност односи на вештине особе да доноси одлуке, које природно варирају од особе до особе, и које могу бити различите у зависности од бројних фактора укључујући фактор околине и друштва.
Међутим, упркос чињеници да је лишење пословне способности у супротности са ратификованим међународним конвенцијама, законска решења која регулишу ово питање и даље представљају део позитивно-правног система Републике Србије, због чега је Повереник већ годинама уназад, као и у свом последњем Редовном годишњем извештају за 2018. годину[14], дао општу препоруку за унапређење равноправности, у оквиру које је указао да је неопходно унапредити правни оквир у погледу измене прописа који уређују питање лишења пословне способности и старатељства над пунолетним особама, уз омогућавање њиховог самосталног одлучивања.
Наиме, разлози за лишење пословне способности лица прописани су Породичним законом[15], док је поступак за њено одузимање уређен Законом о ванпарничном поступку[16]. Имајући у виду да Закон о ванпарничном поступку прописује да се поступак за лишење пословне способности између осталог покреће и предлогом органа старатељства, Повереник сматра да без обзира на овлашћења које је центрима дато у складу са овим законом, а која се тичу могућности покретања поступка за лишење пословне способности, оно представља ограничавање гарантованог обима људских права који је прописан Европском конвенцијом о заштити људских права и Конвецијoм о правима особа са инвалидитетом. Наиме, наведено законско овлашћење центри за социјални рад требало би пре свега да тумаче као могућност, а не правило. Даље, Повереник указује и на одредбу члана 33. став 1. Закона о ванпарничном поступку којом је прописано да предлог којим се покреће поступак за лишење пословне способности мора да садржи чињенице на којима се заснива, као и доказе којима се те чињенице утврђују или чине вероватним. С тим у вези, важно је истаћи да „неразумност ума“ и друге дискриминишуће етикете нису оправдани разлог за лишавање пословне способности јер претпостављени или стварни недостатак у менталној способности не сме бити коришћен као оправдање за ускраћивање пословне способности.[17]
Конвенцијa о правима особа са инвалидитетом, као један од најзначајнијих докумената за положај старијих грађана, с обзиром да значајан број људи у овој популацији има и неки облик инвалидитета и да се суочава са посебним изазовима у вези са инвалидитетом и старошћу[18], у члану 12. потврђује право особа са инвалидитетом да буду признате као личности пред законом и да уживају пословну способност на једнаким основама са другима, у свим областима живота. Одредбама става 3. овог члана Конвенције прописано је да све државе уговорнице имају обавезу да обезбеде приступ подршци у остваривању пословне способности и да се уздржавају од лишавања пословне способности особа са инвалидитетом, већ да им уместо тога омогуће приступ подршци која може бити неопходна за доношење одлука које имају правно дејство. Подршка у остваривању пословне способности мора поштовати права, вољу и жеље особа са инвалидитетом и никада не сме довести до заменског одлучивања, односно до тога да старатељ доноси одлуку уместо особе са инвалидитетом.
Међутим, у нашем друштву су и даље широко распрострањене предрасуде да старије особе нису способне да самостално доносе одлуке о свом животу, иако сви релевантни међународни документи прописују да стари имају право да самостално воде своје животе уз адекватну подршку породице и друштва када је она потребна, као и да самостално и независно доносе одлуке поводом свих питања која их се тичу, укључујући и она које се односе на место становања, лечење или негу. Поштовање достојанства старијих особа треба да буде гарантовано у свим околностима, укључујући и случајеве када су у питању старије особе са менталним инвалидитетом, особе нарушеног здравственог стања или особе које су на крају свог животног доба, без обзира да ли живе у дому за старије, уз подршку породице или самостално. Понашање које је условљено стереотипом да старија особа, само на основу година живота, није у могућности да самостално живи, брине о себи и штити своје интересе, најчешће за последицу има кршења права на слободу кретања, партиципацију и аутономно одлучивање ових лица.
Резултати истраживања о злостављању и занемаривању старијих у Србији[19] које су спровели Црвени крст Србије и Повереник за заштиту равноправности указују, да је чак 13,5% старијих изјавило да не одлучује у потпуности о томе на који начин троше средства којима располажу. Ова пракса почива на ставу да старије особе имају мање потреба, као и да су њихове потребе мање важне од потреба осталих чланова заједнице. Посебно забрињава што старији подржавају овакав став и самим тим, чињеницу да не одлучују о својим приходима не препознају као финансијско насиље. Поред тога, у истраживању Црвеног крста Србије „Социјална укљученост старијих особа (65+) у Србији“ испитана су и искуства старијих особа када је реч о дискриминацији и предрасудама, а резултати указују да се старији осећају дискриминисано нарочито од стране институција и младих. Старији напомињу и осећај потпуне изолованости од друштва, јер сматрају да их други виде као особе на крају живота, које више нису вредне пажње и неге, те да више не могу да допринесу друштву.[20]
Још већем ризику од дискриминације изложене су старије особе које имају нарушено физичко и/или ментално здравље, што најчешће доводи до институционализације ових лица без њихове сагласности и воље, које је праћено и потпуним лишењем пословне способности. С тим у вези, центар за социјални рад као орган старатељства је дужан да буде гарант поштовања достојанства старијих корисника/ца у свим околностима, укључујући и случајеве када су у питању старије особе са менталним инвалидитетом, особе нарушеног здравственог стања или особе које су на крају свог животног доба, без обзира да ли живе у дому за старије, уз подршку породице или самостално и да приликом примењивања једне од најрестриктивнијих мера – покретања поступка за лишење пословне способности, али и свих других рестриктивних мера које имају утицај на живот и добробит корисника, процени да ли је таква мера заиста неопходна или би блажа мера била довољна[21].
На то указује и Устав Републике Србије[22] који захтева од свих државних органа да приликом ограничавања људских и мањинских права воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Такође, одредбама члана 7. Правилника о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад[23] прописано је да је центар дужан да заступа интересе и права корисника и да обезбеди једнак приступ услугама за које је надлежан свим грађанима, независно од етничких, културних, верских, родних или социо-економских разлика, инвалидитета и сексуалне оријентације.
Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери морају да пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би грађани и грађанке старије животне доби у пуној мери били укључени у све друштвене токове, уз поштовање приниципа друштвене и међугенерацијске солидарности, а нарочито када се ради о питањима која се тичу њиховог живота, управљања сопственом имовином, слободом кретања. На том путу и у остваривању тог циља, центри за социјални рад имају посебну одговорност и изузетно важну улогу, а нарочито ако се има у виду да је демографско старење један од главних трендова савременог друштва и да је у Републици Србији, према подацима Завода за статистику[24] у 2018. године, удео старијих од 65 година у становништву 19%.
Иако одлука и само подношење предлога суду за лишење пословне способности лица не значи да ће то лице потпуно или делимично бити лишено пословне способности, будући да одлуку о томе доноси суд, центри морају имати у виду да је то први корак који може произвести озбиљно кршење читавог корпуса људских права једног лица, укључујући опасност да лице лишено пословне способности, противно својој вољи, буде затворено, подвргнуто присилним третманима и искључено из могућности доношења одлука које се тичу његовог живота.
На крају, Повереник још једном указује да социјална заштита треба да јача друштвену кохезију и да негује независност и способност корисника. Услуга мора бити заснована на одговарајућој процени и јасном плану изграђеном на потенцијалима корисника, породице и заједнице, као и њиховој активној укључености у припреми и остваривању. Улога државе у систему социјалне сигурности и посебно социјалне заштите, која се одвија у правцу веће заштите основних људских права и ефикаснијег обезбеђивања егзистенцијално угрожених група деце, инвалидних и старих и немоћних људи, треба да обезбеди повољнији положај потенцијалног корисника социјалне заштите и сигурност у погледу исхода пружених услуга.
Сагледавајући све околности, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности центрима за социјални рад уз обавезу обавештавања о предузетим мерама у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. став 1. тaч. 7. и 9.
[2] „Службени гласник РС“, број 98/06
[3] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09
[4] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)
[5] „Службени гласник РС“, број 22/09
[6] „Службени гласник РС“, број 24/11
[7] „Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11-др.закон и 6/15 члан 132. став 1.
[8] „Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88, „Службени гласник РС“, бр. 46/95-др.закон, 18/05-др.закон, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 и 106/15-др.закон
[9] „Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11-др.правилник и 1/12-др.правилник) чл. 6. и 7.
[10] Правилник о организацији, нормативама и стандардима центра за социјални рад („Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10,39/11 и 1/12), чл. 6, 7. и 58.
[11] „Службени гласник РС“, број 1/15, члан 10.
[12] „Извештај о раду центара за социјални рад за 2017. годину“, Републички завод за социјалну заштиту, стр.10 и 11
[13] Извештај еврипске комисије за Републику Србију за 2018. годину, садржај доступан на: http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_o_srbiji(1).pdf
[14] садржај доступан на : http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/03/Redovan-godi%C5%A1nji-izve%C5%A1taj-Poverenika-za-za%C5%A1titu-ravnopravnosti-za-2018.-pdf.pdf
[15] „Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11-др.закон и 6/15 члан 146.
[16] „Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88, „Службени гласник РС“, бр. 46/95-др.закон, 18/05-др.закон, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 и 106/15-др.закон
[17] Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09) члан 12.
[18] „Положај старијих на селу“, Б.Јанковић, Г. Зајић, М. Врачевић, Н. Тодоровић, Црвени крст Србије, Београд 2017.
[19] „Добро чувана породична тајна –злостављање старијих особа“, Бранкица Јанковић, Наташа Тодоровић, Милутин Врачевић, Београд : Црвени крст Србије, 2015
[20] „Социјална укљученост старијих особа (65+) у Србији”, Црвени крст Србије, Београд 2018 – доступно на интернет страници: https://www.redcross.org.rs/media/4437/socijalna-ukljucenost-starijih-u-srbiji-e-knjiga.pdf
[21] Пресуда Европског суда за људска права X и Y против Републике Хрватске, бр. 5193/09 од 3. новембра 2011. године, став 85.
[22] Устав Републике Србије „Службени гласник РС“, број 98/06, чл. 18 и чл.20.
[23] „Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11 – др. правилник и 1/2012 – др. правилник
[24] „Старење у градовима-изазови савременог друштва“, Б. Јанковић, Н.Тодоровић, М. Врачевић, Г. Зајић, Црвени крст Србије, Београд, 2018.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Препорука мера центрима за социјални рад 
