бр. 011-00-34/2018-02 датум: 11.9.2018.
УСТАВНИ СУД
11000 БЕОГРАД
Булевар краља Александра 15
На основу члана 168. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06), члана 29. став 1. тачка 1. и члана 50. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – одлука УС, 103/15 и 40/15 – др. закон), Повереник за заштиту равноправности подноси
ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ
члана 13. став 4, члана 17. ст. 2, члана 18. став 2. и члана 54. Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС“, бр. 113/17 и 50/18 ), а у вези са чланом 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС“, бр. 50/18)
Законом о финансијској подршци породици са децом уређује се финансијска подршка породици са децом, која се додељује ради: 1) побољшања услова за задовољавање основних потреба деце; 2) усклађивања рада и родитељства; 3) посебног подстицаја и подршке родитељима да остваре жељени број деце и 4) побољшања материјалног положаја породица са децом, породица са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом и породица са децом без родитељског старања.
Одредбом члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом прописано је: „Месечна основица накнаде зараде, односно накнаде плате, добија се дељењем збира основица из ст. 1. до 3. овог члана са 18 и не може бити већа од три просечне месечне зараде у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан подношења захтева“.
Повереник истиче да ова одредба није у сагласности са Уставом Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06), и то са одредбом члана 21. којим је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу. Поред тога одредбом члана 66. став 2. Устава је прописано да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја.
Такође, Повереник сматра да је одредба члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом у супротности и са одредбама чл. 4, 7. и 20. став 1. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), као и одредбом члана 43. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Сл. гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 7/12 – усклађени дин. изн., 8/13 – усклађени дин. изн., 47/13, 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 57/14, 68/14 – др. закон, 5/15 – усклађени дин. изн., 112/15, 5/16 – усклађени дин. изн., 7/17 – усклађени дин. изн., 113/17 и 7/18 – усклађени дин. изн.). Наиме, одредбама члана 4. Закона о забрани дискриминације је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације, док је одредбом члана 7. прописано да посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица због његовог односно њиховог личног својства ставља у неповољнији положај, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Поред тога, одредбом члана 20. став 1. овог закона прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу равноправности полова, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Такође, чланом 43. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање прописано је да највишу годишњу основицу доприноса чини петоструки износ збира просечних месечних зарада у Републици исплаћених у периоду за претходних 12 месеци почев од месеца новембра у години која претходи години за коју се утврђују и плаћају доприноси.
Повереник за заштиту равноправности примио је више притужби грађанки Републике Србије које сматрају да су дискриминисане одредбом члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом, којом је прописано да месечна основица накнаде зараде, односно накнаде плате за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета не може бити већа од три просечне месечне зараде у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан подношења захтева. Наиме, подноситељке притужбе су навеле да су овом одредбом Закона о финансијској подршци породици са децом дискриминисане жене са вишим зарадама на основу свог личног својства – имовног стања, јер им је на овај начин одузето право на „минули акумулирани рад“, за који су уредно плаћале порезе и доприносе. Истакле су да је новим законским решењем одређено да им је током породиљског осуства и одсуства са рада ради неге детета „довољно да приме три просечне месечне зараде у Републици Србији“, упркос томе што су планирале и очекивале да, у складу са висином зараде на коју су плаћале доприносе и коју су остваривале пре породиљског одсуства, уложе више у своје дете.
С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности анализирао је одредбу члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом, те сматра да је наведена одредба супротна Уставом и законом прописаној забрани дискриминације јер несразмерно теже погађа жене које остварују зараду већу од три просечне месечне зараде у Републици Србији, што представља дискриминацију жена на основу личних својстава – пола и имовног стања.
Наиме, одредбом члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом одређен је максимални износ месечне основице накнаде зараде, односно плате за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета на износ који не може прећи три просечне месечне зараде у Републици Србији, према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан подношења захтева. Као што се може видети из наведене законске одредбе, она садржи правило које се једнако односи на све грађане и грађанке Републике Србије који користе право на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета. Међутим, треба имати у виду да за разлику од непосредне дискриминације, код које је већ на први поглед видљиво да је разликовање, односно, довођење у неповољнији положај засновано на личном својству, код посредне дискриминације ово разликовање није увек очигледно. Наиме, код посредне дискриминације, наизглед неутрално правило примењује се једнако према свима, али се управо због једнаке примене правила одређена лице или група лица, на основу неког њиховог личног својства, стављају у неповољнији положај у односу на све друге који то својство немају. У конкретном случају, када је реч о максималном износу месечне основице накнаде зараде, односно плате за време подродиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, Повереник за заштиту равноправности сматра да ово наизглед неутрално правило несразмерно теже погађа жене које су до момента коришћења права на породиљско боловање остваривале високе зараде, односно, зараде веће од три просечне зараде у Републици Србији на основу њиховог личног својства – пола и имовног стања у односу на сва остала лица која користе право на породиљско одсуство, односно одсуство са рада ради неге детета. Наиме, према дефиницији посредне дискриминације, дате у Закону о забрани дискриминацији, овај облик диксриминације постоји онда када се лице или група лица због његовог односно њиховог личног својства ставља у неповољнији положај, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. У конкретном случају, Повереник указује да се може претпоставити да је циљ законодавца, приликом прописивања наведене одредбе опредељен ограниченим средствима у буџету Републике Србије, те се овакав циљ може сматрати дозвољеним и законитим. Међутим, да би се утврдило евентуално постојање посредне дискриминације, поставља се питање да ли су средства за постизање тог циља била примерена и нужна.
У конкретном случају, као што је већ наведено, законска одредба којом се ограничава максимални износ накнаде зараде током породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета несразмерно теже погађа жене које остварују високе зараде, на основу њихових личних својстава – пола и имовног стања. Наиме, одредбама члана 94. став 1. Закона о раду[1] прописано је да запослена жена има право на породиљско одсуство, као и одсуство са рада ради неге детета, у укупном трајању од 365 дана. Надаље, ставом 5. истог члана прописано је да отац детета може да користи право на продиљско одсуство у случају кад мајка напусти дете, умре или је из других оправданих разлога спречена да користи то право (издржавање казне затвора, тежа болест и др.). То право отац детета има и када мајка није у радном односу. Такође истим чланом, ставом 6, прописано је да отац детета може користити и право на одсуство са рада ради неге детета. Из наведене законске одредбе јасно произлази да је породиљско одсуство пре свега право запослене жене, односно мајке, које може користити и отац детета само у изузетним случајевима који су у вези са спречености мајке детета. Са друге стране, право на одсуство са рада ради неге детета могу користити и запослени мушкарци и жене, међутим, према истраживању „Усклађивање рада и родитељства“, Кабинета министра без портфеља у пракси коришћење родитељског одсуства од стране очева још увек није општеприхваћено у Републици Србији, без обзира на чињеницу да постоји правни оквир којим се дефинише правни статус родитеља[2]. Иако је дефинисана могућност оца да преузме један део родитељског одсуства, у друштву у коме је доминантан патријархални (традиционалан) модел оца као храниоца породице постоји веома низак степен коришћења ове могућности. Према овом истраживању новим законским решењима родно сензитивни однос према родитељству у Србији се полако мења и поставља мушкарце у нове друштвене оквире, али су његови ефекти још увек веома слаби[3]. Од 330 анкетираних послодаваца, само 57 (или 17,3%) изјаснило се да у њиховој компанији постоје примери коришћења родитељског одсуства од стране очева. Традиционална улога оца још увек опредељује његову незаменљивост на професионалном плану, док је улога при подизању детета још увек препуштена мајци и њеној организацији породичне и професионалне сфере живота[4].
Стога, имајући у виду правну природу породиљског одсуства и чињеницу да због традиционалних друштвених образаца понашања, веома мало мушкараца користи право на одсуство са рада ради неге детета, јасно је да одредба која се односи на максималан износ месечне основице зараде током породиљског осуства и одсуства са рада ради неге детета несразмерно теже погађа жене у односу на мушкарце, јер се основано може очекивати да ће у највећем броју случајева ово право да користе управо жене. На тај начин, запослене жене ће, за разлику од запослених мушкараца, имати додатне баријере када је реч о усклађивању посла и приватног живота, јер ће неке од њих бити принуђене да бирају између веома успешне каријере и родитељства, што у конкретном случају, поред пола, указује и на други основ дискриминације жена – имовно стање.
Наведена законска одредба има негативне последице по жене са вишим зарадама, односно, зарадама већим од три просечне зараде у Републици Србији, јер ће према новом законском решењу ове жене примати мањи износ од оног који су остваривале пре коришћења породиљског одсуства. Због тога, не чуде притужбе жена са вишим зарадама и на хијерархијски високим позицијама код послодаваца, поднетих Поверенику за заштиту равноправности, које су основано изразиле забринутост због усклађивања посла и породичног живота, јер им умањење висине накнаде зараде током осетљивог животног периода као што је сам почетак мајчинства, утиче на подмиривање високих животних расхода који поједине жене имају и њихових очекивања да ће својој деци обезбедити начин живота које су и саме уживале до породиљског одсуства. Са друге стране, жене са вишим примањима сасвим оправдано истичу и чињеницу да је ово законско решење у нескладу и са прописима којима се уређује плаћање пореза и доприноса, имајући у виду да је одредбом члана 43. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање[5] прописано да највишу годишњу основицу доприноса чини петоструки износ збира просечних месечних зарада у Републици исплаћених у периоду за претходних 12 месеци почев од месеца новембра у години која претходи години за коју се утврђују и плаћају доприноси. Стога, нејасно је због чега законодавац, са једне стране, очекује да ће запослене са вишим зарадама пре мајчинства исплаћивати дориносе до максималног износа пет просечних зарада у Републици Србији, док ће у тренутку када постану мајке та чињеница бити фактички занемарена и жена ће примити максимално три просечне зараде у Републици Србији, што ће несумњиво утицати на њен дотадашњи квалитет живота. С тим у вези, Повереник указује да се може очекивати да ће законска одредба којом се ограничава максимални износ накнаде зараде током породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета посебно тешко погодити предузетнице и власнице компанија, које се већ сусрећу са бројним баријерима приликом покретања и очувања сопственог бизниса. Наиме, истраживања показују да 36% грађана Србије сматра да успешне пословне жене морају да занемаре своју породицу, 42% мисли да већа плата жене у поређењу са платом њеног мужа неминовно доводи до проблема у породици, док више од половине грађана који су учествовали у истраживању сматра да је вероватно да ће дете предшколског узраста патити ако је мајка запослена[6]. Треба имати у виду чињеницу да жене теже напредују на пословима и ређе долазе у прилику да своје знање усаврше, о чему сведочи и податак да је на руководећим и функционерским позицијама двоструко више мушкараца него жена[7]. Ово указује да је у Србији изражен тзв. ефекат “стакленог плафона” због кога жене виде могућност да буду унапређене, али их од тог циља дели наизглед невидљива баријера, односно стаклени плафон.
Имајући у виду наведено може се закључити да се жене на руководећим позицијама које остварују високу зараду сусрећу са бројним препрекама када је реч о усклађивању посла и приватног живота. Наиме, њима је већ отежано напредовање на послу због бројних стереотипа и предрасуда везаних за родне улоге жена у односу на њихове колеге мушкарце, а ново законско решење које се односи за максимални износ накнаде зараде током породиљског одуства и одсуства са рада ради неге детета ствара нову, додатну баријеру када је реч о мајчинству жена које су успеле да превазиђу све постављене препреке и достигну највише зараде и највише положаје у компанијама.
Иако циљеве Закона о финансијској подршци породици са децом, пред осталих, чине и усклађивање рада и родитељства и посебан подстицај и подршка родитељима да остваре жељени број деце, жене са вишим зарадама могу доћи у ситуацију да се двоуме око мајчинства због тога што знају да ће након порођаја остваривати мањи износ накнаде зараде од оног који су оставаривале пре породиљског одсуства, што ће несумњиво утицати на њихов и квалитет живота њихове деце. На овај начин жене са вишим примањима неоправдано су стављене у неједнак положај у односу на жене које су до отпочињања породиљског осуства остваривале примања мања од 3 просечне месечне зараде у Републици Србији на основу личног својства имовног стања. Према томе, иако је циљ прописивања наведене одредбе законит, средства за постизање тог циља нису примерена ни нужна, јер имају за последицу да се једна група жена доводи у фактички неједнак положај, иако је управо ова група, путем плаћања пореза и доприноса из зараде, била та која је у великој мери утицала на прилив, односно висину буџетских средстава.
При томе, Повереник истиче да треба имати у виду став Комитета за економска, социјална и културна права УН, изражен у Општем коментару бр. 20 (2009), да се недостатак расположивих средстава не може сматрати објективним и разумним оправдањем за разлику у поступању, ако држава уговорница не покаже „да је уложила максималан напор да употреби сва средства која су јој на располагању да би приоритетно задовољила минимум својих обавеза“[8]. Повереник за заштиту равноправности сматра да ограничење у висини накнаде зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета није у складу са Уставном забраном дискриминације и гарантованом посебном подршком и заштитом која се пружа мајкама пре и после порођаја, јер посредно дискриминише жене које остварују зараде веће од три просечне зараде у Републици Србији на основу њихових личних својстава – пола и имовног стања. С тим у вези, Повереник посебно указује и на пресуду Европског суда за људска права у правној ствари Kjartan Asmundsson v. Iceland[9], где се радило о инвалидској пензији коју је подносилац притужбе стекао на основу 100% инвалидитета, а потом му је пензија у целости укинута, јер је накнадно утврђено да је степен инвалидитета био нижи. У овом случају, Европски суд за људска права је оценио да је ускраћивање права на пензију подносиоцу притужбе био дискриминаторског карактера, јер је он претходно примао пензију готово двадесет година, а пре тога је уплаћивао доприносе пензијском фонду. На основу тога, Европски суд за људска права сматра да је ускраћивање пензије било непропорционално, јер је подносиоцу притужбе био наметнут претеран и непропорционални терет, „чак и кад се узме у обзир широко овлашћење државе на подручју социјалног законодавства“. Наметање прекомерног терета у конкретном случају, не може се оправдати легитимним општим интересом, на основу кога је требало олакшати терет који носи пензијски фонд у датим економским и социјалним околностима[10].
Поред тога, Повереник за заштиту равноправности указује и да је претходним Законом о финансијској подршци породици са децом био прописан већи максималан износ накнаде зараде, односно плате током породиљског одсутства, као и одсуства са рада ради неге детета у висини до пет просечних зарада у Републици Србији, те да је овај закон у том делу био усклађен са Законом о доприносима за обавезно социјално осигурање.
Након указивања на несагласност одредбе члана 13. став 4. Закона о финансијској подршци породици са децом са Уставом Републике Србије, Законом о забрани дискриминације и Законом о доприносима за обавезно социјално осигурање, Повереник истиче да је поред ове одредбе спорна и одредба члана 17. став 2. и члана 18. став 2. Закона о финансијској подршци породици са децом. Тим поводом Поверенику за заштиту равноправности се обратила и организација за заштиту људских права.
Одредбе члана 17. став 1. и 2. Закона о финансијској подршци породици са децом, гласе:
„Остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета може остварити мајка која је у периоду од 18 месеци пре рођења детета остваривала приходе:
1) а у моменту рођења детета је незапослена и није остварила право на новчану накнаду по основу незапослености; 2) по основу самосталног обављања делатности; 3) као носилац породичног пољопривредног газдинства које има статус лица које самостално обавља делатност према закону којим се уређује порез на доходак грађана; 4) по основу уговора о обављању привремених и повремених послова; 5) по основу уговора о делу; 6) по основу ауторског уговора.
Остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета може остварити и мајка која је у периоду од 24 месеца пре рођења детета била пољопривредни осигураник.
Са друге стране, одредбе члана 18. став 1. и 2. Закона, гласе:
„Основица за остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета за лице из члана 17. став 1. овог закона утврђује се сразмерно збиру месечних основица на који су плаћени доприноси, осим основице доприноса за приходе који имају карактер зараде, за последњих 18 месеци који претходе првом месецу отпочињања одсуства због компликација у вези са одржавањем трудноће, или породиљског одсуства, уколико није коришћено одсуство због компликација у вези са одржавањем трудноће, односно дану рођења детета.
Основица за остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета, за лице из члана 17. став 2. овог закона, утврђује се сразмерно збиру месечних основица на који су плаћени доприноси за обавезно пензијско и инвалидско осигурање за последња 24 месеца који претходе дану рођења детета.“
Повереник истиче да ова одредба није у сагласности са Уставом Републике Србије, и то са одредбом члана 21. којим је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу. Поред тога одредбом члана 66. став 2. Устава је прописано да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја. Такође, Повереник сматра да су одредбе члана 17. став 2. и члана 18. став 2. Закона о финансијској подршци породици са децом у супротности и са одредбама чл. 4 и 6. Закона о забрани дискриминације. Поред тога, указујемо и да је Конвенцијом о елиминисању свих облика дискриминације жена[11], чијом се ратификацијом Република Србија обавезала да ће у свим областима, посебно политичкој, друштвеној, економској и културној предузимати све прикладне мере, да би се обезбедио потпун развој и напредак жена, како би им се гарантовало остваривање и уживање људских права и основних слобода, равноправно с мушкарцима. Одредбама члана 14. Конвенције прописано је да државе чланице узму у обзир посебне проблеме с којима се суочава жена на селу, као и значајну улогу коју она има у економском опстанку своје породице, укључујући њен рад у секторима привреде у којима се не остварује доходак и предузеће све одговарајуће мере како би обезбедило да се одредбе ове конвенције примењују на жене на селу, а поред осталог предвиђа се и обезбеђивање права жена са села на приступ одговарајућој здравственој заштити, укључујући информације, савете и услуге у вези с планирањем породице и директно коришћење програма социјалне заштите.
Приликом сагледавања проблема у вези са остваривањем права на накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета, Повереник за заштиту равноправности констатује да је у члану 17. став 2. а у вези члана 17. став 1. Закона направљено разликовање приликом утврђивања лица која имају право на ову врсту накнаде, па је тако предвиђено да накнаду може остварити жена која је у периоду од 18 месеци пре рођења детета остваривала приходе на основу делатности предвиђених у ставу 1. (као што су запослење, самостална делатност, уговор о делу и друго) док је за жене које су пољопривредне осигуранице као услов за стицање накнаде предвиђено да су осигуране по том основу 24 месеца. Очигледно је да за овако направљено разликовање не може постојати објективно и разумно оправдање. Стога, указујемо да су на овај начин пољопривредне осигуранице стављене у неповољнији положај у односу на лица која стичу накнаду на основу других делатности, прописаних у ставу 1 овог члана. Подсећамо да су жене у руралним подручјима у већој мери оптерећене неплаћеним радом на газдинству и у домаћинству, а неретко не могу ни самостално да располажу својом имовином, што чини њихов положај тежим и економски несамосталнијим. Зато, с родног аспекта, спорни пропис може имати штетне последице по жене у руралним срединама које су пољопривреднице. Њима су, као двоструко маргинализованој групи, потребне мере подршке државе. Такође, иако је похвално што је Законом сада уређена ова врста накнаде која ранијим прописима није постојала за ову категорију осигураница, околност да им се омогућавају права као и осталим осигураницима не значи да та права не треба да им се пруже под једнаким условима као и другима. Указујемо и да је овим Законом оваква врста накнаде по први пут уређена и за осигуранице које се баве самосталном делатношћу, које обављају повремене и привремене послове, по основу уговора о делу и ауторских уговора али да су за њих, за разлику од пољопривредних осигураница, утврђени једнаки начини обрачуна и услови стицања права на ове накнаде. Стога Законом прописани услов да се женама пољопривредницама обрачунава накнада по основу рођења и неге детета и посебне неге детета, на другачији начин и под другим условима у односу на осигуранице предвиђене у члану 17. став 1. нема оправдање и доводи до неједнаког третмана само због ове околности.
Овако постављен услов за стицање права на накнаду у директној је вези и са израчунавањем основице за остале накнаде, која је прописана у члану 18. став 2. па се тако основица за остале накнаде по основу рођења и неге детета и посебне неге детета, утврђује сразмерно збиру месечних основица на који су плаћени доприноси за обавезно пензијско и инвалидско осигурање за последња 24 месеца који претходе дану рођења детета, док се код основица за лица прописана чланом 17. став 1. рачуна узимањем у обзир последњих 18 месеци који претходе првом месецу отпочињања одсуства због компликација у вези са одржавањем трудноће, или породиљског одсуства.
Због тога, Повереник сматра да су одредбе члана 17. став 2. и 18. став 2. Закона о финансијској подршци породици са децом у несагласности са Уставом Републике Србије и Законом о забрани дискриминације, јер се њоме стављају у неједнак положај жене које су пољопривреднице у односу на жене које су осигуране по другим основама из члана 17. став 1, што представља дискриминацију.
Када је реч о одредби члана 54. Закона о финансијској подршци породици са децом, а у вези члана 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом, чија се уставност овде такође оспорава, Повереник за заштиту равноправности посебно указује да се поводом одредаба Закона о финансијској подршци породици са децом обратило неколико стотина жена. Оне истичу да су мајке које су до 25. децембра 2017. године родиле децу дискриминисане у односу на мајке које су родиле децу до овог датума, јер ће остварити право на родитељски додатак по раније важећем закону који прописује знатно мање износе родитељског додатка од новог Закона о финансијској подршци породици са децом.
Наиме, одредбом члана 54. став 2. Закона о финансијској подршци породици са децом прописано је: „Право на родитељски додатак за децу рођену пре почетка примене овог закона, оствариће се у складу са прописима који су били на снази на дан рођења детета.“, док је чланом 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом прописано да: „Право на родитељски додатак за децу рођену на дан ступања на снагу Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС“, број 113/17), 25. децембра 2017. године, и касније, закључно са 30. јуном 2018. године, које се остварује у складу са прописима који су били на снази на дан рођења детета а исплаћује у једнаким месечним ратама, ускладиће се по службеној дужности, почев од 1. јула 2018. године, са бројем рата и месечним износима родитељског додатка утврђеним овим законом“. С тим у вези Повереник, поред члана 21. Устава Републике Србије, указује на одредбу члана 64. став 1. којим је прописано да деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости. Поред тога Законом о забрани дискриминације, и то одредбом члана 4. прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације, док је одредбама члана 22. овог закона прописано да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.
Када је реч о овим одредбама, Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да је формални титулар овог права мајка детета, док отац ово право може остварити само у изузетним случајевима, прописаним законом. Међутим, дубљом анализом прописа може се утврдити да је законодавац, као формалног титулара, ставио родитеља који непосредно стара о детету, из чега се може закључити да родитељски додатак није помоћ намењена мајци за ублажавање социо-економских промена насталих услед порођаја, нити је у питању помоћ која је намењена родитељу/родитељима, већ се ради о подршци која је директно усмерена на дете које треба да има крајњу корист од ове мере подршке. Томе у прилог говори и одредба члана 1. Закона о финансијској подршци породици са децом, којом је као први циљ финансијске подршке породици са децом утврђено побољшање услова за задовољавање основних потреба деце, те се стога несумњиво може закључити да је крајњи корисник ове финансијске подршке дете.
Међутим, упркос чињеници да је родитељски додатак намењен свој деци, поједине категорије деце оствариће право на мањи износ родитељског додатка. Деца која су рођена пре 25. децембра 2017. године (примера ради 24. децембра 2017. године), а која и даље примају родитељски додатак неоправдано се налазе у неповољнијем положају у односу на децу која су рођена након овог датума. Наиме, деца рођена након 25. децембра 2017. године оствариће право на родитељски додатак у висини прописаној новим Законом о финансијској подршци породици са децом, док се на децу рођену пре овог датума примењују неповољније одредбе старог закона. Одредбама члана 15. ст. 1. и 2. претходно важећег Закона о финансијској подршци породици са децом[12], прописано је да се родитељски додатак исплаћује једнократно почевши од јуна 2002. године и износи за друго дете 50.000 динара, за треће дете 90.000 динара и за четврто дете 120.000 динара. С друге стране, одредбама члана 23. новог Закона о финансијској подршци породици са децом[13] прописано је:
- родитељски додатак за прво дете рођено 1. јула 2018. године и касније утврђује се у висини од 100.000,00 динара и исплаћује се једнократно;
- родитељски додатак за друго дете рођено 1. јула 2018. године и касније утврђује се у висини од 240.000,00 динара и исплаћује се у 24 једнаке месечне рате по 10.000,00 динара;
- родитељски додатак за треће дете рођено 1. јула 2018. године и касније утврђује се у висини од 1.440.000,00 динара и исплаћује се у 120 једнаких месечних рата по 12.000,00 динара;
- родитељски додатак за четврто дете рођено 1. јула 2018. године и касније утврђује се у висини од 2.160.000,00 динара и исплаћује се у 120 једнаких месечних рата по 18.000,00 динара.
Међутим, одредбом члана 12. Закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом прописано је да право на родитељски додатак за децу рођену на дан ступања на снагу Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС“, број 113/17), 25. децембра 2017. године, и касније, закључно са 30. јуном 2018. године, које се остварује у складу са прописима који су били на снази на дан рођења детета а исплаћује у једнаким месечним ратама, ускладиће се по службеној дужности, почев од 1. јула 2018. године, са бројем рата и месечним износима родитељског додатка утврђеним овим законом, као и да ће се исплата права из става 1. овог члана вршити у року од шест месеци од дана примене овог закона.
С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да ће деци рођеној пре 25. децембра 2017. године, којима није завршена исплата родитељског додатка, бити исплаћиван нижи износ родитељског додатка у односу на децу рођену након овог датума.
Нејасно је оправдање за овакво прављење разлике, посебно имајући у виду чињеницу да су деца као крајњи корисници ове мере подршке налазе у истој ситуацији без обзира на датум рођења јер ни једнима ни другима није завршена исплата родитељског додатка, те је стога ирелевантно да ли су рођени пре или после 25. децембра 2017. године.
На крају, Повереник указује да се ратификацијом УН Конвенције о правима детета[14], Република Србија обавезала на поштовање права детета и обезбеђивање права садржаних у Конвенцији сваком детету под њеном јурисдикцијом, без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго убеђење, национално, етничко или социјално порекло, имовно стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета, његовог родитеља или старатеља. С тим у вези, потребно је указати и на Општи коментар бр. 7 Комитета за права детета[15], који у четвртом делу обрађује принципе и права детета у раном детињству. Комитет је указао да групе мале деце не смеју бити дискриминисане, да је принцип најбољег интереса детета примаран у свим поступцима који се тичу деце, а посебно је истакнуто да се најбољи интерес детета мора узети у обзир приликом израде сваког закона, јавне политике и пружања услуга које се тичу деце, што обухвата поступке који директно погађају децу, као и поступке који имају посредног утицаја на малу децу.
На основу свега наведеног, користећи своја законска овлашћења да поднесе предлог за оцену уставности и законитости, према члану 50. став. 1. Закона о Уставом суду, Повереник за заштиту равноправности предлаже да Уставни суд, након спроведеног поступка, донесе следећу
О Д Л У К У
Утврђује се да одредба члана 13. став 4, члана 17. ст. 2, члана 18. став 2. и члана 54. став 2. Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС бр. 113/17 и 50/18 ) и одредба члана 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о финансијској подршци породици са децом („Службени гласник РС бр. 50/18) нису у сагласности са Уставом Републике Србије и Законом о забрани дискриминације.
[1] „Сл. гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС и 113/17
[2] „Усклађивање рада и родитељства“, Кабинет министра без портфеља, доступно на: http://www.mdpp.gov.rs/doc/publikacija%20-%20Uskladjivanje%20rada%20i%20roditeljstva.pdf
[3] Ibid.
[4] Ibid.
[5] „Сл. гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 7/12 – усклађени дин. изн., 8/13 – усклађени дин. изн., 47/13, 108/13, 6/14 – усклађени дин. изн., 57/14, 68/14 – др. закон, 5/15 – усклађени дин. изн., 112/15, 5/16 – усклађени дин. изн., 7/17 – усклађени дин. изн., 113/17 и 7/18 – усклађени дин. изн.
[6] „Истраживање родне равноправности у Србији“, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Београд, 2014.
[7] Национална стратегија за родну равноправност за период од 2016. до 2020. године („Сл. гласник РС“, бр. 4/16)
[8] Општи коментар бр. 20 (2009): Забрана дискриминације у остваривању економских, социјалних и културних права (члан 2, став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима) (Е/C.12/GC/20), став 13, доступно на http://www.refworld.org/docid/4a60961f2.html
[9] Представка бр. 60669/00, пресуда од 30.03.2005. године
[10] „Европски суд и пензије“, Весна Ракић-Водинелић, 2015, доступно на: https://pescanik.net/evropski-sud-i-penzije/
[11] Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, „Службени лист СФРЈ“ – Међународни уговори, број 11/81
[12] „Сл. гласник РС“, бр. 16/02, 115/05 и 107/09
[13] „Сл. гласник РС“, бр. 113/17 и 50/18
[14] Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Сл. лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97)
[15] УН, Општи коментар број 7 Комитета за права детета: Спровођење права детета у раном детињству
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Предлог за оцену уставности и законитости ЗФППД 
