Бр. 021-02-243/2016-02   датум:  12.12.2016.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереница за заштиту равноправности упућује здравственој установи 

      ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Повереница за заштиту равноправности препоручује               :

• Да у свом правилнику о стручном усавршавању не прописује критеријум за упућивање на специјализацију који се односи на године живота кандидата и кандидаткиње, као и да тај критеријум уклони уколико је већ прописан;
•                обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поступајући у оквиру овлашћења прописаних чланом 33. Закона о забрани дискриминације, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да поједине здравствене установе у Републици Србији, приликом прописивања критеријума за упућивање на специјализације стављају у неједнак положај кандидате и кандидаткиње на основу старосног доба. Наиме, на основу притужби грађана и грађанки пред Повереником за заштиту равноправности вођени су поступци на основу којих је утврђено да поједине здравствене установе у Републици Србији у својим правилницима о стручном усавршавању као критеријуме за одабир кандидата прописују, између осталог, године живота кандидата и кандидаткиња и то тако да се број бодова смањује пропорцијално годинама живота кандидата. На пример, у току поступка који је вођен против Опште болнице С.В. из С.П. утврђено је да је њиховим Правилником о изменама и допунама Правилника о стручном усавршавању запослених прописано да кандидати до 30 година живота добијају 15 бодова, кандидати од 30 до 33 године живота 10 бодова, кандидати од 33 до 36 година живота 5 бодова и кандидати који имају преко 36 година живота добијају 1 бод.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1961. године ратификовала Конвенцију Међународне организације рада бр. 111 која се односи на дискриминацију у погледу запошљавања и занимања[2] која у члану 1 став 1. тачка а дефинише дискриминацију, и а у ставу 3. забрањује дискриминацију приликом стручног оспособљавања.

Устав Републике Србије[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 16. став 1. забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада. Поред осталог, одредбом члана 23. став 1. прописано је да је забрањена дискриминација лица на основу старосног доба. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је одредба члана 6. којом је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице, или група лица због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај.

Закон о раду[4] забрањује дискриминацију, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 20. овог закона дискриминација је забрањена, између осталог, и у односу на оспособљавање, усавршавање и напредовање на послу.

Специјализација и ужа специјализација дефинисана је као стицање знања и вештина здравствених радника и здравствених сарадника[5], те се може констатовати да је сврха специјализације управо стицање нових знања и савладавање конкретних вештина из одређене гране медицине или стоматологије. Повереница за заштиту равноправности указује да за стицање специјалистичког стажа из медицине или стоматологије, као и за друге видове стручног усавршавања, није од одлучујућег значаја старосно доба кандидата или запослене особе. Наиме, специјалистички стаж једнако стручно и адекватно могу да започну и заврше особе било ког старосног доба, уколико испуњавају остале услове који се односе на образовање и радно искуство. У вези са тим, Повереница констатује да Устав Републике Србије и релевантни законски прописи забрањују прављење разлике или неједнако поступање приликом прописивања услова за запошљавање и избор кандидата и кандидаткиња за обављање одређеног посла на основу њихових личних својстава, између осталих и старосног доба, тако да се изузеци од овог правила морају веома рестриктивно тумачити и прихватати као оправдани само у ситуацијама када је старосно доба стварни и одлучујући фактор за могућност, односно, немогућност обављања одређеног посла, имајући у виду његову природу и особености.

Имајући у виду специфичност овог вида усавршавања, односно, немогућност да се специјалистички стаж оствари самостално и независно од здравствене установе, као што је то случај са мастер или докторским студијама, здравствене установе при прописивању критеријума морају обратити посебну пажњу како би се свим кандидатима и кандидаткињама омогућило да на једнакој основи буду вредновани. Потребно је напоменути и да је одредбом члана 184. ст. 9. и 10. Закона о здравственој заштити, здравствени радник дужан да закључи уговор са здравственом установом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације и уже специјализације, а дужан је да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације. Имајући у виду да је самим законом прописано да се уговором регулишу  међусобна права и обавезе здравственог радника и здравствене установе, уз обавезу здравственог радника да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, указујем да ове одредбе пружају довољно гаранције здравственој установи да ће имати користи од улагања у здравственог радника којем одобри специјализацију, без обзира на његове/њене године живота.

Одређивањем начина бодовања којим се, без оправданог разлога, већи број бодова даје млађим кандидатима, кандидати који имају више година живота стављени су у неравноправан положај у односу на млађе кандидате, јер ће без обзира на професионалне квалификације добити мањи број бодова на основу старосног доба.

Сагледавајући све ове околности, Повереница за заштиту равноправности указује да здравствене установе имају пуну слободу да самостално, у складу са важећим прописима и на основу објективних критеријума, одлучују о избору лица које ће упутити на специјализацију, процењујући њихова стручна знања, компетенције и способности. Оно што здравствене установе не смеју да чине јесте да постављају услове за упућивање на специјализацију који се тичу личних својстава кандидата и кандидаткиња, а који нису стварни и одлучујући услов за обављање посла, с обзиром на природу и особеност посла и услове у којима се он обавља. Такво понашање је противзаконито и представља повреду императивних прописа о забрани дискриминације, који су обавезујући за све правне субјекте.

[1] Чл. 33. ст. 1. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/2009)

[2] „Службени лист ФНРЈ“- Међународни уговори, број  3/61

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[4](„Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), члан 18.

[5] Закон о здравственој заштити, члан 181.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

  Општа препорука за здравствене установе