бр. 07-00-791/2015-02 датум: 28. 4. 2016.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереница за заштиту равноправности упућује центрима за социјални рад

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Повереница за заштиту равноправности препоручује центрима за социјални рад:
1. Да своје одлуке и мишљења у поступцима надзора над вршењем родитељског права, као и приликом процене родитељских компетенција, не заснива на стереотипним улогама родитеља, односно да своје одлуке не заснива на предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Образложење

У току поступка по притужбама грађана и грађанки, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да поједини центри за социјални рад у Србији, решавајући у поступцима надзора над вршењем родитељског права, доносе одлуке засноване на стереотипима и предрасудама који се односе на улоге оца и мајке у животу детета, посебно када су у питању деца из породица у којима мајка самостално врши родитељско право. Примера ради, Повереница за заштиту равноправности имала је увид у решење центра за социјални рад којим је детету, рођеном у ванбрачној заједници родитеља, промењено презиме које му је уписано у матичну књигу рођених (презиме мајке) и одлучено да ће дете преузети очево презиме са образложењем да је „уобичајено да дете носи презиме оца, када је већ познат и да је орган старатељства заузео мишљење да би преузимање презимена оца детету донело више користи, него што би нанело штете и да стога процењује да је у интересу малолетног детета да преузме очево презиме”. У описаном случају, Министарство за рад запошљавање, борачка и социјална питања, у другостепеном поступку, поништило је ово решење Центра за социјални рад и предмет вратило на поновни поступак и у свом решењу детаљно указало првостепеном органу на који начин да отклони учињене недостатке и након потпуно утврђеног чињеничног стања, а уз правилну примену материјалног права и одредаба поступка донесе одговарајућу на закону засновану одлуку.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у чл. 3. ст. 1. и 2. прописује да у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли их предузимају јавне или приватне институције социјалног старања, судови, административни органи или законодавна тела, најбољи интерес детета биће од првенственог значаја, те да су сви обавезни да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законских старатеља или других појединаца који су одговорни за дете и у том циљу ће предузети све законодаве и административне мере. Такође, чл. 8. ст. 1. прописано је да су државе потписнице конвенције дужне да поштују право детета на очување идентитета, укључујући држављанство, име и породичне односе у складу са законом, без незаконитог мешања.

Општим коментаром бр. 7 (Остваривање права детета у раном детињству) уз Конвенцију о правима детета , Комитет за права детета истакао је значај чињенице да су мала деца носиоци свих права прописаних Конвенцијом о правима детета и да је рано детињство период од кључног значаја за остваривање ових права. Наведено је да мала деца, такође, могу да трпе последице дискриминације према њиховим родитељима, на пример ако су деца рођена ван брачне заједнице или у другим околностима које одступају од традиционалних вредности, или ако су њихови родитељи избеглице или азиланти. Поред тога, овим Општим коментаром наглашено је да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, при чему су очеви и мајке признати као равноправни стараоци. Комитет констатује да су у пракси модели породице непостојани и променљиви у многим регионима, као што се мења и доступност неформалних мрежа подршке родитељима, са општим трендом ка већој разноврсности у погледу величине породице, улога родитеља и аранжмана за подизање деце. Ови трендови су посебно значајни за малу децу, чији се физички, лични и психолошки развој најбоље остварује у оквиру малог броја постојаних, брижних односа. Комитет потврђује да сваки од ових односа може јасно да допринесе остваривању дечјих права по Конвенцији и да низ породичних модела може да буде у сагласности са унапређивањем добробити деце. Уопштеније говорећи, током периода брзих друштвених промена, традиционалне праксе могу постати неодрживе или нерелавантне у постојећим околностима и начинима живота родитеља, док је недовољно времена протекло да би се нове праксе усвојиле и нове способности родитеља разумеле и цениле.

Република Србија ратификовала је и Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена , која у чл. 16. прокламује једнакост у уживању људских права жена и мушкараца у породици, те између осталог прописује једнака родитељска права и обавезе у односу на децу, без обзира на брачни статус. У свим овим случајевима интереси деце морају бити на првом месту .

У Општој препоруци бр. 21 (1994) CEDAW комитет је посебно анализирао чл. 16. Конвенције и изразио забринутост што је у многим државама угрожена равноправност жена у браку и породици и указао да су у многим државама обичаји, традиција и одсуство стварне примене закона и даље у супротности са Конвенцијом. Чак и тамо где постоји равноправност de jure, у свим друштвима се женама одређују другачије улоге него мушкарцима, и на њихове улоге се гледа као на мање вредне. Видови и концепција породице могу да се разликују од државе до државе, па чак и у различитим крајевима исте државе. Какав год да је вид породице, и какав год да је правни систем, религија, обичаји и традиција у земљи, третман жене у породици мора и пред законом и у приватном животу да буде у складу са принципима једнакости и правде за све.

У члану 65. Устава Републике Србије гарантована су родитељска права, која почивају на равноправности родитеља у родитељским правима и обавезама у вези са издржавањем, васпитавањем и образовањем деце. У члану 66. гарантоване су посебна заштита породице, мајки, самохраних родитеља и детета, као и посебна подршка и заштита мајки пре и после порођаја.

Законом о забрани дискриминације забрањено је поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова . Такође, чланом 22. став 1. прописано је да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

Даље, Породичним законом Републике Србије област родитељства регулисана је принципима који се односе на равноправност жена и мушкараца. У погледу презимена деце, овим законом је прописано да га родитељи могу одредити према презимену једног или оба родитеља, а ако родитељи нису живи, ако нису познати, односно ако не могу да постигну споразум о презимену детета презиме детета одређује орган старатељства (члан 345. ст. 1. и 3.).

На крају, Законом о социјалној заштити , чланом 25, забрањена је дискриминација корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства.
Повереница за заштиту равноправности констатује да иако Република Србија има ваљан правни оквир у домену забране дискриминације и родне равноправности, због одређених обичаја и друштвених образаца понашања, жене су и даље у неповољнијем положају у односу на мушкарце. Наиме, широко распростањени родни стереотипи утичу на креирање мушких и женских родних улога, чиме се обликује друштвена свест и ствара „алиби” за праксу неравноправности мушкараца и жена. Оваква ситуација преноси се и на родитељство, односно на „моделе” улога мајки и очева у животу детета. Разведене жене или жене које су се одлучиле да роде дете ван брачне заједнице у нашем друштву су и даље стигматизоване и суочене са предрасудама околине у свакодневном животу. Оне су често изложене осудама, исмевању, потцењивању и одбијању да им се пружи подршка. Оваквак став околине према мајци детета неизбежно доводи и до стигматизације деце која одрастају у „једнородитељским” породицама.

На ову тему није рађено много истраживања, међутим, она која су доступна показују да о разведеним мајкама влада мишљење да поседују мање позитивних, а више негативних особина од удатих мајки. Према њима владају предрасуде да су усамљене, несрећне, под стресом и са финансијским тешкоћама, док се њихове родитељске вештине процењују као слабије у односу на родитељске вештине мајки у браку. Мајке које су децу родиле у ванбрачним везама описују се као непријатне особе са много негативних и мало позитивних особина личности. Наиме, сматра се да су им родитељске вештине лоше, да су неуспешне и као брачне партнерке и као чланице породице, као и да су одрасле у дисфункционалним породицама. Веома често се сматрају несрећним и проблематичним особама. Истраживања показју да уколико су овакви ставови према самохраним мајкама веома раширени у једном друштву, онда припадност особе овој категорији може да утиче на то како је околина посматра и како се према њој понаша. Такође, неповољни ставови према самохраном родитељству утичу и на понашање према члановима једнородитељских породица које се другачије третирају због свог породичног статуса. Посебан проблем представља уколико чланове једнородитељских породица дискриминишу стручњаци надлежни за вођење поступака везаних за породично-правну заштиту .

Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да су овакви ставови захтевају потребу за даљом сензитивизацијом друштва за проблеме и потребе породица у којима један родитељ сам врши родитељско право. Из ових разлога и Европски парламент се бавио самохраним родитељством и истакао да на развој детета утичу бројни фактори, али да већина деце која одрастају са само једним родитељем су успешна, односно, да су фактори који утичу на развој детета много сложенији од облика породице у којој дете одраста . Стога, може се закључити да успех у обављању родитељске улоге зависи од бројних фактора, пре свега то су: индивидуалне карактеристике родитеља и деце, али и социјални контекст (породични и друштвени). На индивидуалне карактеристике родитеља који самостално врше родитељско право друштво не може да утиче, али је важно да их разуме како би боље разумели контекст у коме одрастају деца која крај себе имају само једног родитеља. У Србији су „самохрани родитељи” у већини случајева мајке које живе саме са децом. Ипак, није занемарљив и значајан удео проширених породица, углавном баба и деда који и када нису у домаћинству пружају значајну подршку. По осталим карактеристикама, родитељи који самостално врше родитељско право не издвајају се значајно од опште популације . Стога, Повереница за заштиту равноправности указује да не постоји ни један оправдан разлог због којег би се могло сматрати да је у интересу детета да се презива као отац, а не као мајка или да је жена која не живи у брачној заједници „лошија” мајка у односу на ону која је у браку. Такође, они обрасци и модели породичних односа који су „уобичајени” у друштву нису, по аутоматизму, квалитетнији и/или у интересу детета у сваком појединачном случају.

Сагледавајући све ове околности, Повереница за заштиту равноправности указује да у одлукама које се односе на вршење родитељског права и процену родитељских компетенција, сваки стручњак/стручњакиња у социјалној заштити мора бити у стању да наведе суштинске и јасне разлоге за доношење одлуке, поткрепљене довољним чињеницама и доказима, који би сваког стручњака/стручњакињу који би процењивао такву одлуку увериле да је она законита и целисходна, односно да би и он/она, у истој ситуацији и под истим околностима донео одлуку исте садржине. Стога, одлуке које доносе стручњаци/киње у центрима за социјални рад не смеју бити засновани на предрасудама и стереотипима у вези са очекиваним родним и родитељским улогама у одрастању детета.

Повереница указује на значај и улогу центара за социјални рад, као установе социјалне заштите и органа старатељства и подсећа на обавезу пуног поштовања међународних и домаћих прописа и остваривања пуне равноправности у свим областима друштвеног живота и значај поштовања принципа равноправности родитеља у родитељским правима и обавезама, без обзира на њихова лична својства.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Општа препорука мера центрима за социјални рад