бр: 011-00-16/2015-02 датум: 10.7.2015.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (чл. 33. т. 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, бр. 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје
МИШЉЕЊЕ
о појединим одредбама Нацрта закона о изменама и допунама
Закона о основама система образовања и васпитања
Повереник за заштиту равноправности, као самосталан и независни државни орган надлежан за сузбијање и заштиту од дискриминације, веома је заинтересован да се питање образовања, у конкретном случају, основа система васпитања и образовања, уреди на начин који ће омогућити да се деца и ученици образују у духу толеранције, уважавања различитости и поштовања начела равноправности, без било какве непосредне или посредне дискриминације, као и да се настави и побољша процес реформи започет јасним опредељењем за инклузивно образовање и школу по мери сваког детета.
Повереница за заштиту равноправности подсећа на релевантан законски оквир у вези са забраном дискриминације и принципима инклузивног образовања, који се мора имати у виду приликом измена Закона о основама система васпитања и образовања. Република Србија преузела је одређене обавезе ратификацијом међународних конвенција – Конвенције о правима детета („Сл. лист СФРЈ, Међународни уговори“, бр. 15/90, „Сл. лист СРЈ, Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97), која у члановима 23. и 28. утврђује једнакост деце са сметњама у развоју са осталом децом и право на образовање за сву децу, као и Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС, Међународни уговори“, бр. 42/2009), која се у члану 7. посебно бави децом са инвалидитетом и обавезује државе потписнице да предузму све потребне мере како би осигурале да деца са инвалидитетом уживају сва људска права и основне слободе на основу једнакости са другом децом, а у члану 24. утврђује право на образовање особа са инвалидитетом без дискриминације и на основу једнакости са другима.
Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставном забраном дискриминације, као појаве која је супротна принципима демократског друштва, обезбеђује се остваривање начела једнакости и стварају претпоставке да сви грађани и грађанке остварују права под једнаким условима. Чланом 71. ст. 1 и 2. је прописано да свако има право на образовање, као и да је основно образовање обавезно и бесплатно.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је у члану 4. прописано начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. Закона о забрани дискриминације дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбама члана 19. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неправедно правити разлику и неједнако поступати према њима. Такође, релевантне су и одредбе члана 22. Закона о забрани дискриминације, којима је прописано да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова/њена лична својства или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице, као и одредбе члана 26. којима је прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Одредбама чл. 3. ст. 1. тач. 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр. 33/2006) дискриминација је дефинисана као свако прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а које се заснива на инвалидности или на разлозима у вези са њом.
На крају, Повереница указује и на одредбе Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009, 52/2011, 55/2013 и 35/2015-аутентично тумачење), којим су прокламовани принципи инклузивног образовања и којим се тежи пуној друштвеној инклузији, за коју се Република Србија јасно определила. Овај закон садржи низ мера са циљем спречавања дискриминације и омогућавања укључивања деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом у образовни систем Србије, чиме се доприноси остваривању уставног начела једнакости и пуној социјалној инклузији. Чланом 3. став 1. тачка 1. овог закона прописано је да „систем образовања и васпитања мора да обезбеди за сву децу, ученике и одрасле једнако право и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама. Чланом 6. је прописано са свако има право на васпитање и образовање, као и да су грађани једнаки у остваривању права на образовање и васпитање, без обзира на пол, расу, националну, верску и језичку припадност, социјално и културно порекло, имовно стање, узраст, физичку и психичку конституцију, сметње у развоју и инвалидитет, политичко опредељење или другу личну особину. Одредбама члана 77. прописано је да за дете и ученика коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању, установа обезбеђује отклањање физичких и комуникацијских препрека и доноси индивидуални образовни план. Циљ индивидуалног образовног плана је постизање оптималног развоја детета и ученика, укључивање у вршњачки колектив и остваривање општих и посебних исхода образовања и васпитања, односно, задовољавања образовно-васпитних потреба детета и ученика.
Имајући све ово у виду, а користећи своја законска овлашћења, Повереник за заштиту равноправности даје мишљење о појединим решењима садржаним у Нацрту закона о изменама и допунама Закона о основама система васпитања и образовања (у даљем тексту: Нацрт закона), која су релевантна са аспекта прописа о забрани дискриминације.
1. Одредбама члана 10. Нацрта закона прописано је да се после члана 10ђ додају чланови 10е и 10ф. У члану 10ф став 2. тачке 1. и 2. прописане су радње које врши интерресорна комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету и ученику, као руковалац података у поступку прикупљања и обраде података, па је прописано да Комисија, између осталог, прикупља податке о деци за коју је покренут поступак процене потребе за пружањем помоћи и води збирку података о деци за коју је покренут поступак процене потребе за пружањем помоћи. Повереница за заштиту равноправности сматра да израз поступак процене потребе за пружањем помоћи треба заменити законским изразом поступак процене потребе за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке, како би се избегла стигматизација деце којој је подршка потребна.
Поред тога, у новопредложеном члану 10ф став 7. прописано је: Нарочито осетљиви подаци о деци и ученицима из обе збирке података прикупљају се и обрађују на основу сагласности њихових родитеља, односно старатеља. У случају да родитељ, односно старатељ не жели да дâ сагласност за прикупљање и обраду података о личности свог детета или повуче сагласност, чланови и координатор комисије могу наставити обраду података о личности детета и ученика у сарадњи са органом старатељства ако је то у најбољем интересу детета и ученика, у складу са законом. Повереница за заштиту равноправности указује да са аспекта Закона о забрани дискриминације ово решење доводи родитеље деце којима је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју или инвалидитета и других животних околности потребна додатна подршка у образовању, као и саму децу, у неравноправан положај у односу на друге родитеље и њихову децу. Повереница сматра да не постоји ниједан оправдан разлог за постојање оваквог изузетка, имајући у виду да ни у важећем Закону о основама система васпитања и образовања, као ни Нацрту закона нема сличне одредбе којом би се дозволила или наставила обрада података о детету и ученику, у случају да родитељ/старатељ не жели да дâ сагласност за прикупљање и обраду података о личности свог детета или повуче претходно дату сагласност. Повереница указује да је одредбама члана 10г ЗОСОВ-а прописано да се сви видови прикупљања, обраде и коришћења података спроводе у складу са посебним законом, уз поштовање начела прописаних законом којим се уређује заштита података о личности. Одредбама члана 11. став 4. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, бр. 98/08, 104/09-др. закон и 68/2012-одлука УС и 107/2012) прописано је да није дозвољена обрада података после опозива пристанка, док је одредбама члана 12. регулисано у којим случајевима је дозвољена обрада података без пристанка. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да у конкретном случају није могуће применити ове одредбе, односно, да се обрада података о деци и ученицима којима је потребна додатна подршка у случајевима када родитељи не желе да дају сагласност или повуку претходно дату сагласност, не може правдати остваривањем или заштитом животно важних интереса лица или другог лица, а посебно живота, здравља и физичког интегритета (члан 12. став 1. тачка 1). Због тога Повереница за заштиту равноправности препоручује да се затражи мишљење Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, имајући у виду чињеницу да је заштита података о личности у надлежности тог независног државног органа.
2. Чланом 15. Нацрта закона прописано је да се мења члан 19. ЗОСОВ-а, па је између осталог, прописано да се после подтачке 2. додаје нова подтачка 3, односно, да Завод за унапређивање образовања и васпитања, у оквиру Центра за развој програма и уџбеника обавља стручне послове који се, нарочито, односе на припрему стандарда услова за остваривање посебних програма за децу и ученике са сметњама у развоју и са инвалидитетом у области предшколског, основног и средњег образовања и васпитања. Повереница за заштиту равноправности указује да увођење посебних програма за децу и ученике са сметњама у развоју није у складу са антидискриминационим законодавством, као ни у складу са принципима инклузивног образовања. Наиме, Република Србија се јасно определила за савремени концепт инклузивног образовања, па нема никаквог основа да се уводе посебни програми за било коју групу деце, већ се измене и прилагођавање наставних планова и програма врше на индивидуалном нивоу, за појединачно дете у складу са дететовим потребама.
3. Одредбама члана 40. Нацрта закона прописано је да се у члану 69. ЗОСОВ-а, после става 3. додаје нови став 4. који гласи: Основна и средња школа за ученике са сметњама у развоју, у складу са врстом сметње, може да остварује прилагођене и измењене/посебне школске програме. Повереница за заштиту равноправности указује да је решење по којем би школе за образовање ученика са сметњама у развоју могле да остварују прилагођене и измењене/посебне школске програме у односу на врсту сметње, веома застарело и превазиђено, те да представља озбиљан корак уназад који не доприноси повећању квалитета и доступности образовања. Усвајање оваквог решења представљало би враћање на тзв. медицински модел, који је у супротности са принципом пуне социјалне инклузије. Иако у Србији још увек постоје посебне школе за образовање ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом, Повереница указује да не постоји ни један оправдан разлог због којег би требало усвојити овакве измене. Наиме, одредбама Закона о основама система васпитања и образовања већ је прописана индивидуализација наставе и/или израда индивидуалних образовних планова уколико је то потребно, те све образовне установе имају обавезу да мењају и прилагођавају садржаје наставних планова и програма на индивидуалном нивоу, у складу са потребама сваког појединачног детета, а не у односу на врсту сметње коју дете има.
4. У члану 43. ст. 5. и 6. Нацрта закона прописано је да је члан тима за инклузивно образовање у предшколској установи и школи, поред осталих, дефектолог одговарајуће специјалности, који може бити из друге установе. Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбама члана 77. ЗОСОВ-а дефинисано да се индивидуални образовни план доноси за дете и ученика коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању. Самим тим, није јасно из ког разлога је прописано да дефектолог треба да буде члана тима, имајући у виду да је велика разноврсност деце и ученика којима потенцијално може да буде потребна додатна подршка у образовању. На пример, додатна подршка у образовању може да буде потребна детету и ученику из социјално, економски, културно, језички сиромашној средини или детету које дуготрајно борави у нестимулативној средини (здравственој или социјалној установи), тако да Повереница сматра да су важеће одредбе према којима се на предлог родитеља могу укључити стручњаци ван установе који добро познају дете за које се израђује индивидуални образовни план, сасвим одговарајуће и да их не би требало мењати.
5. Чланом 49. Нацрта закона прописано је да се после става 8. у члану 98. ЗОСОВ-а додаје члан 9. који гласи: На основу мишљења интерресорне комисије, ученик са сметњама у развоју може прећи из основне школе у школу за ученике са сметњама у развоју, односно, из школе за ученике са сметњама у развоју у основну школу, када се процени да је то у најбољем интересу ученика, уз сагласност родитеља. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да ову измену не треба усвојити, јер је упис ученика у школу за образовање ученика са сметњама у развоју већ законски регулисан, а прописана је и поступност у том процесу. Поред тога, на овај начин се прави разлика између ученика са сметњама у развоју и осталих ученика, што је супротно антидискриминационим прописима. Наиме, прописано је да родитељ бира школу у коју ће уписати дете, а улога интерресорне комисије је процена потреба детета за додатном подршком у образовању у циљу обезбеђивања индивидуализованог и квалитетнијег образовања за дете. Имајући у виду начин на који је ова одредба дефинисана, родитељима деце са сметњама у развоју овај начин било би ускратило право на избор школе коју ће дете похађати, с обзиром да је прописано да је потребна само сагласност родитеља за промену школе.
6. Одредбама члана 52. Нацрта закона прописано је да се допуњује члан 102. став 7. ЗОСОВ-а, тако да сада гласи: За ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом, прилагођавају се уџбеници, у складу са њиховим потребама и могућностима, у складу са посебним законом. Повереница за заштиту равноправности указује да треба одустати од овог решења (речи „и могућностима, у складу са посебним законом“, које су додате), јер не постоји начин за одређивање „могућности“ за образовање по одређеном уџбенику. Поред тога, Повереница подсећа да је Министарству просвете, науке и технолошког развоја упутила два мишљења о појединим одредбама Нацрта закона о уџбеницима (бр. 011-00-1/2015-02 од 20. фебруара 2015. године и бр. 01-00-10/2015-02 од 22. јуна 2015. године) у којима је указано да не постоји основ, нити оправдање за законску одредбу којом би се омогућило прилагођавање садржаја уџбеника, односно мењање садржаја уџбеника намењених ученицима са сметњама у развоју, те да би постојање посебних уџбеника за ученике са сметњама у развоју било супротно антидискриминационим прописима којима је забрањена дискриминација на основу сметњи у развоју и инвалидитета. Уџбеници и наставни материјали могу бити у прилагођеним форматима (Брајево писмо, увећани фонт, аудио запис), али не и измењених садржаја у односу на претпостављене „могућности“ ученика.
7. У члану 72. став 2. Нацрта закона прописано је да се после тачке 4. у члану 157. ЗОСОВ-а додаје, између осталог, тачка 4б која гласи: финансирање, односно, суфинансирање уџбеника, приручника и наставних материјала за ученике и полазнике са сметњама у развоју и инвалидитетом, припаднике националних мањина, као и за стручне предмете у стручним и уметничким школама, у складу са посебним законом. Повереница за заштиту равноправности указује да се аргументација из претходног става овог мишљења односи и на ово решење, а уједно сматра да би требало прописати обавезу финансирања, односно, суфинансирања уџбеника и наставних материјала у прилагођеним форматима (Брајево писмо, увећани фонт, аудио запис), како би се свој деци обезбедило право на квалитетно образовање и спречила свака евентуална неједнакост и неравноправност.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Мишљење о појединим одредбама Нацрта закона о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања 
