дел. бр. 1038/2011 датум: 27. 9. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (члан 33. тачка 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Одредба садржана у члану 85. став 1. Предлога закона о парничном поступку, којима је предвиђено: „Странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника, који мора да буде адвокат“, у постојећем реалном друштвеном и правном контексту, ставља у неравноправан положај она лица која нису у стању, из било којег разлога, да процесне радње у грађанским судским поступцима предузимају лично, а немају финансијских средстава да плате накнаду за адвокатско заступање, у односу на она који су у стању да процесне радње предузимају лично и имају финансијских средстава да плате накнаду за адвокатско заступање. Тиме се нарушава начело једнакости у остваривању права на приступ суду, као једног од елемената права на правично суђење, гарантованог чл. 32. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС, бр. 98/2006) и чл. 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Да би се спречила повреда начела једнакости у приступу суду и остваривању права на правично суђење, потребно је елиминисати ограничење у погледу избора пуномоћника и задржати важеће правило по коме пуномоћник може бити свако пословно способно физичко лице, изузев лица које се бави надриписарством (члан 85. Закона о парничном поступку, „Сл. гласник РС“, бр. 125/2004, 111/2009).

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом из члана 85. ст. 1. Предлога закона о парничном поступку предвиђено је да странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника, с тим што пуномоћник странке може бити искључиво адвокат. Анализа предложеног решења у светлу Закона о забрани дискриминације и реалног социјалног и правног контекста показује да ће оно, уколико буде усвојено, ставити у неравноправан положај лица која нису у могућности да лично предузимају парничне радње, а немају финансијских средстава да плате трошкове адвокатског заступања, у односу на она који радње могу да предузимају лично и која имају финансијских средстава да плате накнаду за адвокатско заступање.

Очигледно је да се приликом пројектовања наведених законских решења није у довољној мери водило рачуна о образовној структури и социо-економском положају становништва, као и о проблемима са којима се суочавају депривиране и маргинализоване друштвене групе у Србији. Навешћемо само неколико кључних показатеља:

Према званичној државној статистици, образовна структура становништва у Србији веома је неповољна: 21,9% становништва старијег од 15 година има непотпуно основно образовање, 23,9% само основно и 41,1% становништва средње образовање. Само 11% становништва је 2002. године завршило више и високо образовање. Иако је у периоду 2002- 2006. године дошло до извесног смањења стопе сиромаштва, када је, као сиромашно, класификовано 8,8% становника, а материјално недовољно обезбеђено 14,4% становништва, број сиромашних особа и даље је веома велики. У 2008. години тренд пада апсолутног сиромаштва је заустављен, а финансијска криза утицала на поновно повећање броја сиромашних у земљи. Сиромаштво радноспособног становништва је, у највећој мери, последица незапослености. Како је незапосленост последица пада производње и структуираних диспропорција у привреди, имајући у виду недовршени процес својинске трансформације, може се очекивати да ће се темпо отпуштања радника повећати.

У посебно тешкој ситуацији су припадници рањивих и маргинализованих друштвених група (избегла и интерно расељена лица, примаоци социјалне помоћи, деца, омладина, особе са инвалидитетом, Роми, самохрани родитељи, старе особе и др.). На територији Србије, према подацима којима располаже Комесаријат за избеглице, крајем 2008. године живело је 97.354 избеглица из Босне и Херцеговине и Републике Хрватске и 208.079 интерно расељених лица, чији је број у међувремену нарастао на 209.579. Према попису становништва из 2002. године, у Републици Србији 108.193 грађана изјаснило се да су припадници ромске националне мањине, али истраживања указују на то да је број припадника ромске националности знатно већи, између 250.000 и 500.000. Већина припадника ромске националности живи у изразито неповољним социјалним и друштвеним околностима, тако да је њихов социо-економски положај веома тежак: 25,6% Рома није завршило ни један разред основне школе, само 27,2% њих је економски активно, а сиромашнији су 10 пута више од опште популације. Током 2001. године, на територији Републике Србије живело је око 760.000 особа са инвалидитетом, при чему је 70% ових особа живело у домаћинствима која су испод границе сиромаштва, а чак 26% њих живело је у изузетно тешкој ситуацији.

Законско решење које ограничава право странака у грађанским судским поступцима за свог пуномоћника изаберу лице које није адвокат није непознато у упоредном праву. Чињеница да је у појединим страним правним системима прихваћено решење слично оном које се предлаже (нпр. у Аустрији и Немачкој), сама по себи не значи да је оно прихватљиво за домаћи правни систем јер се мора водити рачуна о реалном социјалном и правном контексту у коме се законске норме примењују. У ситуацији када у Србији још увек није успостављен целовит, функционалан и делотворан систем бесплатне правне помоћи, увођење ограничења у погледу избора пуномоћника искључиво из реда адвоката доводи до тога да ће многа сиромашна лица која немају средстава за плаћање адвокатских услуга, а која нису у стању да лично предузимају парничне радње (због слабог образовања, неписмености, немогућности да физички приступе суду услед инвалидитета и сл.), фактички бити онемогућена да остваре право на приступ суду. Треба, такође, имати у виду да су многе државе последњих година заступање либерализовале, омогућивши странкама да лично предузимају процесне радње и слободно бирају пуномоћника, без ограничења у погледу њихове квалификације, какав је, нпр. случај са Финском и Шведском. Упоредне анализе показују да актуелни трендови у овој области иду управо у правцу одступања од обавезног адвокатског заступања, чак и у земљама у којима је оно део вишевековне правне традиције.

Приликом пројектовања законских решења која задиру у право на приступ суду, неопходно је имати у виду да ово право представља један од кључних елемената права на правично суђење, будући да остала процесна права која у својој укупности чине право на правично суђење могу бити остварена тек кад правни субјекти приступе суду и затраже судску заштиту. У том смислу, право на приступ суду појављује се као претпоставка и предуслов у остваривању права на правично суђење, које је гарантовано чл. 32. Устава РС и чл. 6. Европске конвенције за заштиту људских права. Услови који су постављени у члану 85. став 1. Предлога закона о парничном поступку, сагледани с аспекта последица које изазивају, имајући у виду реални друштвени и правни контекст, несумњиво доводе до повреде начела једнакости у остваривању права на правично суђење у грађанскоправним стварима свих оних који нису у стању да сами предузимају процесне радње, а немају финансијских могућности да плате адвокатске услуге.

Закон о забрани дискриминације у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. У чл. 8. овог закона прописано је да повреда начела једнакости постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Имајући у виду напред наведене околности, које одсликавају реалан социјални и правни амбијент у Србији, очигледно је да последице предложеног законског решења којим се ограничава право странака да их у грађанским судским поступцима заступа пуномоћник не-адвокат немају разумно оправдање. Не упуштајући се у оцену тврђења да предложено решење представља „гаранцију дигнитета поступка и самог суда, правичне, законите и ефикасне заштите права странака, као и економичности самог поступка“, што је у Образложењу Предлога наводи као циљ предложених законских решења, треба констатовати да код сваког ограничавања права мора да постоји баланс између захтева за равноправношћу и циља чијем се остваривању тежи, што подразумева да остваривање циља не сме да води ка дискриминаторном резултату. Извршена анализа показује да приликом пројектовања предложеног решења није успостављен баланс између циља који се предложеним законским решењем жели остварити и последица које оно изазива.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Мишљење о одредбама чл. 85. Предлога закона о парничном поступку упућено председнику Републике Србије