дел. бр. 500-01-1/2018-02  датум:  12.4.2018.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

МИШЉЕЊЕ

на Предлог Националне стратегије за превенцију и контролу ХИВ инфекције и   AИДС-а у Републици Србији (2018-2025) са Акционим планом за спровођење Националне стратегије у периоду 2018. – 2021. године

Министарство здравља је дописом број 500-01-00391/2018-08 од 23.3.2018. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Предлог Националне стратегије за превенцију и контролу ХИВ инфекције и AИДС-а у Републици Србији (2018-2025) са Акционим планом за спровођење Националне стратегије у периоду 2018. – 2021. године (у даљем тексту: Предлог стратегије са АП), ради давања мишљења.

Пре уласка у оцену конкретних решења, Повереник за заштиту равноправности пружа подршку изради овог стратешког документа  и настојању да се кроз остваривање стратешких циљева постигне виши ниво превенције и контроле ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, при чему су у изради Предлога стратегије са АП, коришћени и подаци из  истраживања које је спровео и објавио Повереник за заштиту равноправности.

С тим у вези напомињемо да је у Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности о стању у области заштите равноправности за 2017. годину, Повереник дао одређене препоруке за сузбијање дискриминације и унапређење равноправности, међу којима су и препоруке које се односе на потребу израде стратешких докумената и акционих планова чије је важење истекло у претходном периоду или истиче у 2018. години. Повереник је у свом извештају навео да се то првенствено односи на доношење стратегије унапређења положаја особа са инвалидитетом, особа које живе са ХИВ/АИДС-ом, стратегије о старењу, стратегије развоја образовања одраслих и стратегије која ће унапредити заштиту менталног здравља. Нови стратешки документи би требало да буду базирани на евалуацији претходно важећих стратегија и уз уважавање тренутног стања и потреба друштвених група на које се односе.

Повереник указује да је приликом припреме свих стратешких докумената потребно реално дефинисати циљеве и активности, обезбедити изворе финансирања и спровести широк консултативни процес са свим релевантним актерима.

Поред ове препоруке Повереник је дао и препоруку да је потребно сагледати могућности за обезбеђивање ефикаснијих терапија и лекова новије генерације на терет Републичког фонда за здравствено осигурање за особе које живе са ХИВ-ом, уз обезбеђивање веће доступности психолошке подршке, промоцију саветовања и тестирања на ХИВ и друге полно преносиве болести током целе године на читавој територији Републике Србије.

С тим у вези указујемо да је у овом стратешком документу потребно имплементирати препоруке Повереника у погледу обезбеђивања ефикаснијих терапија и лекова нове генерације као и обезбеђивању стабилних извора финансирања за ове намене.

Такође у наведеном годишњем извештају Повереника дат је опис стања у области заштите равноправности између осталог и по основу здравственог стања као личног својства. С тим у вези, наведени су и извештаји који се односе на ову област, а који се између осталог односе и на положај особа које живе са ХИВ/АИДС-ом.

Извештаји међународних организација и организација које се баве заштитом људских права указују на потребу за унапређењем у овој области, нарочито када је реч о сузбијању стигматизације особа које живе са ХИВ/АИДС-ом.

Униja oргaнизaциja Србиje, кojа сe бaви зaштитoм oсoбa кoje живe сa ХИВ/АИДС-oм (УСОП) успоставила је прoцeдурe и инструмeнте зa прaћeњe пружaњa услугa људимa кojи живe сa ХИВ инфeкциjoм у оквиру пројекта „Прeмa стaндaрдизaциjи пружaњa сoциjaлних услугa у зajeдници зa oсoбe кoje живe сa ХИВ-oм у Србиjи“^[2]. У публикацији Услуга подршке особама које живе са ХИВ/АИДС-ом у заједници: процена исхода сублимирани су резултати спроведених истраживања и наведено да је један од основних проблема са којима се суочава ова рањива група стигма и дискриминација, не само код нас већ и у свету, уз навођење података да само 7,7% становника Републике Србије нема дискриминаторан став према особама које живе са ХИВ/АИДС-ом. Да су имали неки облик стигме и/или дискриминације готово у континуитету пријављује око 20% до 25% особа које живе са ХИВ/АИДС-ом. Најчешће је реч о оговарању, вређању, одбачености од пријатеља, али у значајној мери и остајање без неке од услуга у систему социјалне или здравствене заштите или образовања. Међутим, ова искуства углавном нису никоме пријављена или ако јесу, пријављена су неком од удружења која се баве заштитом права особа које живе са ХИВ/АИДС-ом. Отежавајућу околност представља то што жртве дискриминације често нису вољне да уђу у процесе притужби или доказивања почињене дискриминације, посебно услед ризика да ће њихов статус постати познат широј заједници, чиме ће се повећати ризик да поново буду изложени дискриминацији.

У публикацији Београдског центра за људска права Људска права у Србији 2016^[3] која је објављена у 2017. години, оцењено је да доступност здравствене заштите представља један од главних проблема у Републици Србији. У овој публикацији је наведено да је: Национална стратегија за борбу против ХИВ/АИДС истекла, да акциони план за њено спровођење није био усвојен те да није обезбеђено финансирање за активности усмерене на превенцију и сузбијање епидемије, а након повлачења Глобаног фонда за ХИВ, маларију и туберкулозу драстично је смањен број програма који је нудио цивилни сектор^[4].

Пракса Повереника показује да је према броју притужби које грађани подносе Поверенику овај основ дискриминације у 2017. години налази на четвртом месту после инвалидитета, старосног доба и пола. Што се тиче дискриминације особа које живе са ХИВ/АИДС-ом и даље се Поверенику углавном обраћају само организације цивилног друштва а не и појединци.

Усвајање ове стратегије са акционим планом, представља предуслов за остваривање пуног приступа људским правима и унапређење положаја особа које живе са ХИВ/АИДС-ом, као и остваривање њихове заштите.

Устав Републике Србије^[5] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбама члана 27. овог закона прописана је забрана дискриминације на основу здравственог стања лица или групе лица, као и чланова њихових породица. Ставом 2. овог члана прописано је да дискриминација постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи.

У складу са међународним стандардима, сваки појединац има право на приступ здравственим услугама које његове здравствене потребе захтевају, а здравствене услуге морају гарантовати равноправан приступ свакоме, без дискриминације на основу финансијских могућности, пребивалишта, врсте болести или времена приступања услугама.^[6]

Повереник за заштиту равноправности поводом појединих решења садржаних у Предлогу стратегије са АП, даје следеће мишљење:

1. У Уводу Предлога стратегије са АП, на страни 5 код главних компонената Стратегије, поред осталих наведена је и „- заштита људских права, стигма и дискриминација“, која је тако наведена и у Циљевима на страни 17, као и у даљем тексту Стратегије. Повереник предлаже да се размотри назив ове компоненте с обзиром да уколико се наводи заштита људских права, онда би требало овим називом обухватити и спречавање и сузвијање стигме и дискриминације. С тим у вези предлажемо да се овај назив измени или усагласи са називом стратешке области у Предлогу акционог плана „Људска права, стигма и дискриминација“.
2. У оквиру мере 1.2. „Унапређени постојећи и креирани нови програми превенције за МСМ“ наведен је као један од индикатора проценат МСМ који су користили кондом приликом последњег сексуалног односа са мушким партнером. С тим у вези истичемо да је с обзиром на дефиницију која је дата у Предлогу стратегије на страни 6 потребно размотрити да се уместо речи: „са мушким партнером“ замене речима: „са партнером“. Код индикатора за друге ризичне групе такође није навођен пол партнера.
3. 3. У делу 3.2.2. Лечење и подршка особа које живе са ХИВ-ом, Специфичан циљ 2. Мера 2.1. „Повећање броја дијагностикованих особа инфицираних ХИВ-ом на лечењу антиретровирусним лековима“ Предлога стратегије са АП, у тексту (стр. 30) у опису актуелне ситуације наведено је да палијативна нега није организована, међутим у активностима које су предвиђене за реализацију овог специфичног циља нису наведене активности које се односе на палијативну негу особа које живе са ХИВ/АИДС-ом. Повереник за заштиту равноправности упутио је препоруку мера Министарству здравља и Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (бр. 021-01-471/2017-02 од 8. фебруара 2018. године, доступна на https://ravnopravnost.gov.rs/rs/misljenja-i-preporuke-lat/preporuke-mere-organima-javne-vlasti-lat/), у којој је навео да је неопходно предузимање мера и активности са циљем даљег развоја и унапређења система палијативног збрињавања пацијената и пружања подршке њиховим породицама. Истичемо да Стратегијом за палијативно збрињавање и Акционим планом за њено спровођење стратегије за период 2009-2015[7] наглашено је да потреба за палијативним збрињавањем постаје приоритетни проблем чије решавање захтева да држава, у сарадњи са здравственим радницима и здравственим сарадницима, удружењима, пацијентима, њиховим породицама и јавним гласилима, развија националну здравствену политику о палијативном збрињавању, дефинише стратешке циљеве и мере. Као општи стратешки циљеви прописани су 1) укључивање палијативног збрињавања у здравствени систем Републике Србије како би постао неотуђив елемент права грађана на здравствену заштиту и 2) унапређење и достизање најбољег могућег квалитета живота за пацијента и његову породицу. Општи циљеви разрађују се кроз специфичне циљеве и мере за остваривање. Један од специфичних циљева (6.2.1.) је дефинисање националних стандарда за палијативно збрињавање. Стратегијом је прописано да на примарном нивоу здравствене заштите тим за палијативно збрињавање чине доктор медицине или специјалиста опште медицине, медицинска сестра, патронажна сестра, физиотерапеут и социјални радник, а у ширем тиму за палијативно збрињавање су психолог, психијатар, свештеник и волонтер. На секундарном нивоу здравствене заштите у установама за палијативно збрињавање, у тиму су доктор медицине – специјалиста интерне медицине и медицинска сестра, док су на терцијалном нивоу здравствене заштите у установама у консултативном тиму доктор медицине специјалиста одређене гране медицине и медицинска сестра. Акционим планом (који је истекао), као мера за спровођење овог специфичног циља прописана је измена и допуна Правилника о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе[8] у смислу обавезе образовања службе за кућно лечење у свим јединицама локалне самоуправе које имају преко 25000 становника, повећање броја кадра и постеља у здравственим установама с обзиром на број становника. Затим, посебан специфични циљ (6.2.4.) је и успостављање организационо и финансијски одрживог модела палијативног збрињавања.

Правилник о садржају и обиму права на здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања и о партиципацији за 2017. годину[9] у члану 11. тачка 9) прописује да палијативно збрињавање представља свеобухватну и континуирану бригу о осигураном лицу оболелом од малигних тумора, болести срца и крвних судова, дијабетеса, опструктивних болести плућа, болести ХИВ/АИДС, последица саобраћајних несрећа и трауматизма у терминалном стадијуму болести. Такође, између осталог, Законом о социјалној заштити[10] у члану 60. прописано да се за кориснике који због свог специфичног социјалног и здравственог статуса имају потребу и за социјалним збрињавањем и за сталном здравственом заштитом или надзором, могу оснивати социјално-здравствене установе. Ставом 2. овог члана је прописано да се за кориснике из става 1. могу оснивати и посебне социјално-здравствене организационе јединице у оквиру установа социјалне заштите односно у оквиру здравствене установе. Даље, у ставу 3. овог члана прописано је да министри надлежни за социјалну заштиту и здравље прописују стандарде за пружање услуга у установама из ст. 1. и 2. овог члана. Наведени стандарди који су неопходни за организовање и примену оваквих специфичних услуга још увек нису прописани иако је рок за утврђивање ових стандарда који је прописан чланом 229. Закона о социјалној заштити, давно истекао. Постојање стандарда омогућило би развој ових услуга и оснивање нових установа чиме би се допринело унапређењу положаја лица којима је ова услуга потребна. Имајући у виду наведено мишљења смо да је потребно предвидети активност која ће се односити на мере које је потребно предузети у циљу унапређења палијативног збрињавања.

4. 4. Даље у делу 3.2.2. Лечење и подршка особа које живе са ХИВ-ом, Специфичан циљ 2. Мера 2.4. „Свакој особи која живи са ХИВ-ом у Србији је доступна квалитетна и правовремена парњачка подршка прилагођена индивидуалним потребама“, Предлога стратегије са АП, у опису актуелне ситуације поред или уместо парњачке подршке у тексту се наводи „вршњачка подршка“, (стр. 32), као и код Мере 2.4. (на стр. 46) која гласи „Свакој особи која живи са ХИВ-ом у Србији је доступна квалитетна и правовремена вршњачка подршка прилагођена њеним потребама“. Такође, на овом месту указујемо и да се у Предлогу акционог плана у делу III  „Објашњење основних и појединачних решења“ наводи вршњачка подршка (стр. 3), док активност  2.2. гласи „Стандардизовати  услуге парњачке подршке PLHIV“. Повереник предлаже да се још једном размотре, прецизиније дефинишу и уједначе појмови и терминологија која се користи у Предлогу стратегије са АП, како би се и овде избегле нејасноће и недоумице приликом њене реализације.
5. 5. У делу 3.2.3. Заштита људских права, стигма и дискриминација, Специфични циљ 3. „Смањена стигма и елиминисана дискриминација у окружењу према PLHIV и кључним популацијама у ризику уз пуно поштовање њихових људских права (Ниједан случај дискриминације до 2025. године)“ Предлога стратегије са АП, као и у стратешкој области Људска права, стигма и дискриминација у Акционом плану, за очекивани резултат наведен је „Ниједан случај дискриминације“. Из праксе Повереника за заштиту равноправности, истичемо да особе које живе са ХИВ/АИДС–ом, као жртве дискриминације нису вољне да уђу у процесе притужби или доказивања почињене дискриминације и мали број јавно говори о свом здравственом стању. Повереник сматра да им је управо потребно дати подршку, како је то и Предлогом ове стратегије и Акционим планом предвиђено, како да пријаве дискриминацију, тако и да се заштите њихова права, са циљем смањења дискриминације ове рањиве групе. С обзиром да су активности усмерене на подршку особама које живе са ХИВ/АИДС-ом да пријаве дискриминацију, као и с обзиром на број случајева дискриминације у развијеним земљама, мишљења смо да је нереално очекивати „ниједан случај дискриминације до 2025. године“. Повереник указује да је потребно још једном размотрити овај специфични циљ и очекиване резултатате.

Такође, истичемо да је у Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2017. годину, у цитираном истраживању које је спровела Униja oргaнизaциja Србиje, кojа сe бaви зaштитoм oсoбa кoje живe сa ХИВ/АИДС-oм (УСОП), у публикацији Услуга подршке особама које живе са ХИВ/АИДС-ом у заједници: процена исхода наведено да је једна од иновација у овој области услуга „парњачког саветовања“ која би требало да побољша положај ових особа, а коју спроводе обучене особе које и саме живе са ХИВ/АИДС-ом.

Даље, Повереник указује да је код ове мере у тексту Стратегије (стр.32), потребно да се у приказу актуелне ситуације уместо Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, наведе Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у складу са чланом 2. тачка 14) Закона о министарствима („Службени  гласник РС“, бр. 44/14, 14/15, 54/15, 96/15 и 62/17).

Поводом појединих решења садржаних у Предлогу акционог плана, Повереник за заштиту равноправности је мишљења да је неопходно извршити допуну недостајућих података (нпр. навести учеснике у активностима 3.1.4., 4.1.2. и  5.2.2.).

Поводом активности 5.2.6. „Спроводити периодичну (outcome/inpact) евалуацију успешности одговора на ХИВ инфекцију“, где је Повереник означен као учесник ове активности, обавештавамо вас да у складу са својим надлежностима Повереник сваке године израђује Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности о стању у области заштите равноправности и да у том смислу даје преглед стања у овој области и по основу здравственог стања као основа дискриминације који обухвата и положај особа које живе са ХИВ/АИДС-ом.

На крају, указујемо да Повереник у оквиру своје надлежности, а у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације спроводи обуке различитих друштвених актера у погледу препознавања дискриминације као и заштите од дискриминације. С тим у вези предлажемо да се у том погледу у активности 3.3.2. „Спроводити програме едукације представника медија“, 3.3.4. „Спроводити програма едукације младих у циљу смањења стигме и предрасуда повезаних са ХИВ-ом“ као учесник дода Повереник за заштиту равноправности. С тим што напомињемо да приликом спровођења наведених обука, обуке које организује Повереник обухватају како дискриминацију на основу здравственог стања тако и дискриминацију по свим другим основима.

Повереник за заштиту равноправности сматра да знања и искуства стечена како у поступању Повереника по притужбама, тако и кроз реализацију активности, програма и пројеката, спровођење анализа и израде извештаја, могу бити од значаја за достизање циљева постављених у Предлогу акционог плана.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)

[2] Услуга подршке особама које живе са ХИВ/АИДС-ом у заједници: процена исхода, Униja oргaнизaциja Србиje, кojа сe бaви зaштитoм oсoбa кoje живe сa ХИВ/АИДС-oм (УСОП) – Доступно на интернет адреси: http://unijaplhiv.rs/parnjacko-savetovanje-standard/

[3] Људска права у Србији 2016 – право, пракса и међународни стандарди људских права, Београдски центар за људска права, Београд 2017 – Доступно на интернет адреси: http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/04/Ljudska-prava-u-Srbiji-2016.pdf

[4] Исто, стр. 337

[5] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06), члан 21.

[6] Европска повеља о правима пацијената, члан 2.

[7] „Службени гласник РС“, броја 17/09

[8] „Службени гласник РС“, бр. 43/06, 112/09, 50/10, 79/11, 10/12 – др. правилник, 119/12 – др. правилник и 22/13

[9] „Службени гласник РС“, бр. 8/17 и 61/17, члан 11.

[10] „Службени гласник РС“, бр. 24/11

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Предлог Националне стратегије за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији (2018-2025) са Акционим планом за спровођење Националне стратегије у периоду 2018. – 2021. Године