бр. 011-00-16/2021-02 датум: 25. 05. 2021. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона студентском организовању

Министарство просвете, науке и технолошког развоја је дописом број 011-00-133/7/2021-06 од 19. маја 2021. године доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о студентском организовању (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Устав Републике Србије^[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Члан 71. прописује да   свако има право на образовање, да је основно образовање обавезно и бесплатно, а средње образовање је бесплатно.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5. – 14. дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбама члана 19. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неправедно правити разлику и неједнако поступати према њима.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[3] у члану 3. даје дефиницију особе са инвалидитетом, прописујући да израз „особе са инвалидитетом“ означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке.

Законом о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[4] у члану 1. утврђено је да је циљ Конвенције да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства.

С обзиром на наведено, а након извршене анализе Нацрта закона, Повереник за заштиту равноправности предлаже да се поједине одредбе Нацрта закона још једном размотре, како би се обезбедила равноправност и једнако поступање, а имајући у виду следеће:

1. У члану 3. став 4. Нацрта закона утврђује се да се студентске конференције финансирају на основу домаћих и међународних пројеката и реализованих активности, прихода сопствене имовине, поклона, спонзорства, донација чланарина, прилога и других извора, у складу са законом. Даље, утврђује се да чланарину уплаћују сви уписани студенти на подрачун своје самосталне високошколске установе приликом подношења документације за упис у текућу академску годину. Међутим, у члану 30. став 6. Закона о високом образовању, који уређује студентске конференције (Студентска конференција универзитета и студентска конференција академија струковних студија и високих школа), прописано је да се средства за рад студентских конференција обезбеђују у буџету Републике. Поред нејасноћа на који начин се финансирају предметне конференције, поставља се и питање наметнуте обавезности плаћања чланарине „приликом подношења документације за упис у текућу академску годину“ коју плаћају сви студенти, с обзиром да је свако удружење, па и удруживање као активност, базирано на добровољности и слободи удруживања, ради остваривања одређеног заједничког или општег циља. Уз то, поставља се и питање одређивања висине чланарине која је предвиђена да се плаћа приликом уписа у текућу академску годину тако што се број студената множи са одређеним износом (прописаним овим Нацртом закона), с обзиром да број студената готово сигурно варира током читаве школске године. Имајући у виду неопходност једнаког третмана свих у свим предвиђеним сегментима, као и нејасноћа које произилазе из наведених законских решења и предложених решења, мишљења смо да је потребно још једном размотрити наведене одредбе Нацрта закона.

2. У члану 5. став 2. Нацрта закона којим се уређује студентски парламент, утврђује се да студентски парламент самостално доноси опште акте којима уређује свој рад, начин функционисања и организацију и број, начин и поступак избора својих чланова и сл. С тим у вези Повереник указује на одредбе члана 66. став 2. Закона о високом образовању којима је прописано да се начин избора и број чланова студентског парламента утврђује општим актом високошколске установе, а не парламента.

3. У члану 7. став 2, Нацрта закона којим је прописан избор чланова Студентског парламента, Повереник предлаже измену терминологије „студенти са хендикепом“ терминологијом студенти са инвалидитетом. Неопходно је коришћење јединствене терминологије приликом прописивања одредаба које се односе на особе са инвалидитетом, односно на особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима. Све то, имајући у виду да су усвајањем међународних и домаћих прописа који уређују положај и заштиту особа са инвалидитетом, пре свих Устава Републике Србије и Закона о ратификацији Конвенције о правима особа са инвалидитетом, као и са преласком са медицинског на социјални приступ инвалидности, термини као што су „особе са посебним потребама“ или „особе са хендикепом“ престали да се користе.

4. У истом ставу члана 7. Нацрта закона утврђује се и да студенти са „хендикепом“ и студенти уписани по афирмативној мери треба да буду заступљени у чланству студентског парламента сразмерно процентуалном учешћу у укупном броју студената уписаних у школској години у којој се бира студентски парламент. Најпре, студенти и студенткиње који се уписују „по афирмативној мери“ су припадници осетљивих друштвених група, у складу са законом. Такође, нису сви припадници осетљивих друштвених група уписани у високошколске образовне установе на основу неке афирмативне, односно посебне мере. Из тих разлога, Повереник предлаже да се поново размотри ова одредба на начин који ће обезбедити учешће студената из осетљивих група у студентском парламенту, без обзира на основ њиховог уписа.

5. У ставу 3. члана 7. Нацрта закона утврђује се да је потребно обезбедити заступљеност мање заступљеног пола на високошколској установи од најмање 30%, водећи рачуна о заступљености свих студијских програма. Повереник предлаже да се ова одредба преформулише на начин који ће обезбедити равноправну заступљеност студената и студенткиња (оба пола), и подсећа на последње промене одређених закона (Закон о избору народних посланика, Закон о локалним изборима, Закон о родној равноправности). С тим у вези потребно је још једном размотрити и одредбу члана 8. став 2. Нацрта закона.

6. У члану 10. Нацрта закона који говори о студентским организацијама, ст. 6, 7, 8, 9, 10. и 11. односе се на организације које „нису општег типа“ (формулација у ставу 6), већ су организације студената са инвалидитетом. У вези са тим да ове организације нису организације општег типа, као и да се тражи да се чланство у њима састоји само од студената са инвалидитетом, Повереник најпре указује на одредбу прописану чланом 2. Закона о удружењима[5] којом је утврђено да је удружење добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом. Имајући у виду да наведени закон не прави разлику између удружења чији су чланови особе са инвалидитетом и удружења чији чланови нису особе инвалидитетом, већ напротив у члану 19. прописује да свако лице може под једнаким условима утврђеним статутом да постане члан удружења, Повереник је мишљења да је прописивање наведеног услова за стицање статуса студентских организација студената са инвалидитетом у супротности са одредбама овог закона, као и антидискриминационих прописа. Предложени услов није прихватљив ни са становишта инклузивног приступа инвалидности и потребе да се ризик од социјалне искључености особа са инвалидитетом смањи кроз њихово пуно укључивање у живот друштвене заједнице на једнаким основама са особама које инвалидитет немају. Такође, потпуно је нејасна сврха става 8. овог члана у којем је прописано да статистику о раду организација студената са инвалидитетом воде конференције. Скрећемо пажњу да су услови под 1, 3. и 4. у ставу 10. овог члана, услови који нису ексклузивни само за студенте и студенткиње са инвалидитетом, већ могу бити и циљеви било које друге организације или удружења. Тумачењем одредби јасно се намеће закључак да су сви ови услови (циљеви) садржани и у циљевима наведеним под тач. од 1. – 5. у. члану 10. став 2. Нацрта закона. С тим у вези потребно је изменити и ст. 6, 7, 8. и 10. овог члана Нацрта закона.

7. Нацртом закона у чл. 11. став 1. тачка 5. и члан 14. став 2. тачка 7. (начињена грешка у набрајању – уместо броја 7 написан је број 9) прописано је начело равноправности у оквиру чланства студентске организације, односно савеза студентских организација на нивоу универзитета или академија струковних студија, којим се гарантује равноправност свих студената без обзира на расу, боју коже, претке……изглед, чланство у синдикалној и другој организацији, и другим стварима (уместо стварним) односно претпостављеним личним својствима. С тим у вези Повереник указује да је Народна Скупштина усвојила Закон о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације 21. маја 2021. године којим је измењен члан 2. овог закона у којем су наведена лична својства. Имајући у виду наведено предлажемо да је потребно навести уместо набрајања личних својстава „у складу са законом којим се уређује забрана дискриминације“.

8. На крају указујемо на део образложења Нацрта закона у којем се констатује следеће: У оквиру Нацрта Закона о студентском организовању се за разлику од Закона о високом образовању[6] препознаје и дефинише функционисање студентских организација и организација за студенте док је Законом о високом образовању дефинисано само постојање Студентског парламента. Међутим, супротно тој констатацији, Закон о високом образовању у члану 30. управо препознаје студентске конференције, с тим што не разрађује њихово функционисање.

[1] „Службени гласник РС”, број  22/09), члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06), члан 21.

[3] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, број  33/06 и 13/16)

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, број  42/09)

[5] Закон о удружењима („Службени гласник РС”, број  51/09, 99/11 – др. закони и 44/18 – др. закон)

[6] „Службени гласник РС“, бр. 88/17, 73/18, 27/18 – други закон, 67/19 и 6/20 – др.закон

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт закона студентском организовању