бр. 011-00-34/2017-02     датум:  28. јул 2017. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности,  даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт Закона о основама система образовања и васпитања

Министарство  просвете, науке и технолошког развоја је дописом број 011-00-125/2017-04 од 4. јула 2017. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт Закона о основама система образовања и васпитања (у даљем тексту: Нацрт закона), са Образложењем,  ради прибављања мишљења. Поступајући по овом захтеву, дајемо мишљење о појединим одредбама Нацрта закона, које су релевантне са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама  члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама члана 19. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неправедно правити разлику и неједнако поступати према њима. Такође, релевантне су и одредбе члана 22. којима је прописано да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова/њена лична својства или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

Република Србија преузела је одређене обавезе ратификацијом међународних конвенција – Конвенције о правима детета[3], која у чл. 23. и 28. утврђује једнакост деце са сметњама у развоју са осталом децом и право на образовање за сву децу.

На почетку указујемо да је одредбама Закона о основама система образовања и васпитања[4] (у даљем тексту: ЗОСОВ) у чл. 98. регулисано да приликом уписа ученика у основну школу, деца из осетљивих друштвених група имају олакшану процедуру, као и да се приликом испитивања деце са сметњама у развоју начин испитивања прилагоди у односу на сметње детета. Како је одредбама Нацрта закона у чл. 18, предвиђено да ће се ближи услови за упис ученика уредити посебним законом, Повереник указује да се у посебном закону одрже стандарди постигнути тренутно важећим одредбама, те да неће доћи до неједнаког третмана деце у зависности из које друштвене групе долазе.

Указујемо на чл. 77. ст. 4. Нацрта закона којим је прописано да је стални члан интерресорне комисије, поред осталих, дефектолог одговарајућег профила. Одредбама члана 76. ст. 3. Нацрта закона дефинисано је да је индивидуални образовни план посебан акт, који има за циљ оптимални развој детета и ученика и остваривање исхода образовања и васпитања, односно задовољавања образовно-васпитних потреба детета и ученика. Самим тим, није јасно из ког разлога је прописано да дефектолог треба да буде стални члан тима, имајући у виду да постоје различите врсте подршке у образовању. Као што је у чл. 76. ст. 1. прописано, то је једна од мера која се доноси када је детету и ученику услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета, тешкоћа у учењу, ризика од раног напуштања школовања и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању. На пример, додатна подршка у образовању може да буде потребна детету и ученику из социјално, економски, културно, језички сиромашној средини или детету које дуготрајно борави у нестимулативној средини (здравственој или социјалној установи), тако да Повереник за заштиту равноправности сматра да би адекватније било да се предвиди да стални члан тима, поред осталих, може бити стручњак одговарајућег стручног профила, што свакако може бити и дефектолог, а све у зависности од тога шта је неопходно за најбољу процену подршке детету и ученику.

Одредбом чл. 83. дефинисана је одговорност ученика, а у чл. 84. одговорност родитеља. У чл. 84. ст. 3. прописано је да школа покреће прекршајни, односно кривични поступак ради утврђивања одговорности родитеља. Такође, у чл. 85. регулисан је васпитно – дисциплински поступак. Пре свега, желимо да напоменемо да није спорно постојање као и утврђивање одговорности ученика и родитеља, те да свако дете и ученик треба да буде свесно правила понашања која су прописана у школи. Mеђутим, сагледавањем ових одредаба Нацрта закона уочили смо да постоји опасност да приликом њихове примене у пракси дође до неједнаког третмана. Најпре, код утврђивања одговорности за повреде обавеза требало би обратити посебну пажњу на ситуације када се ради о ученику са сметњама у развоју, те се не могу на исти начин третирати ситуације када ученик из чистог немара повреди обавезу, и када начини такву повреду као последицу коју има услед развојног поремећаја. Сходно томе, предлажемо да се Нацртом закона предвиди да у случају да је до теже повреде обавезе ученика дошло када је такво понашање или акт, последица настала због развојне сметње коју дете или ученик има, да у тим ситуацијама школа има могућност да не покрене прекршајни, кривични или васпитно – дисциплински поступак. Указујемо и на одредбе чл. 86. којим се прописују мере и правна заштита ученика. Сматрамо да би приликом одређивања мере према ученику који је прекршио обавезу, требало водити рачуна о психофизичкој и здравственој способности, узрасту и достојанству ученика, те би ту околност требало посебно узети у обзир приликом одлучивања. Ово би подразумевало да се приликом одређивања санкције за повреду обавезе, цени и околност да ученик има сметње у развоју. Скретање пажње на чињеницу да је повреду обавезе извршило дете са сметњама у развоју и узимање те околности у обзир приликом одлучивања која мера ће се одредити за кршење обавезе ученика, у великој мери допринело би једнаком третману ове групе ученика. Наиме, када сагледамо неке од мера за повреду обавезе ученика, као што су нпр. премештај у другу основну школу или искључење из средње школе, може се закључити да оваква мера не доноси једнаке последице за дете са сметњама у развоју и за дете без сметњи.

Указујемо на одредбе чл. 84. ст. 2 и 3, којима је предвиђено да је родитељ односно други законски заступник дужан да надокнади материјалну штету коју ученик нанесе школи, намерно или из крајње непажње, као и да школа покреће прекршајни, односно кривични поступак ради утврђивања одговорности родитеља. Сматрамо да је и приликом примене ових одредаба, потребно да се посебно узме у обзир чињеница да је повреду обавезе извршио ученик са сметњама у развоју. У супротном, уколико школа не би ценила могућност покретања прекршајног, односно кривичног поступка према родитељима, и то урадила у ситуацији када је ученик са сметњама начинио тежу повреду обавеза искључиво и несумњиво као последицу те сметње, нпр. неконтролисане мишићне моторике, то би довело до тога да родитељи ученика прекршајно или кривично одговарају за повреду која је настала услед развојне сметње детета.

Као што је напоменуто чл. 86. регулише васпитне и васпитно-дисциплинске мере и правну заштиту ученика, па је тако у ст. 6. предвиђено да школа, упоредо са изрицањем васпитне, односно васпитно-дициплинске мере, одређује ученику и обавезу обављања друштвено-корисног, односно хуманитарног рада, који се одвија у просторијама школе или ван просторија школе под надзором наставника, односно стручног сарадника. Повереник за заштиту равноправности указује на неколико важних докумената који регулишу питање дечијег рада. Конвенција МОР-а о принудном раду бр. 29[5] прописује да се свака чланица која ратификује ову Конвенцију обавезује да ће укинути коришћење присилног или обавезног рада у свим његовим облицима, док израз „присилни или обавезни рад“ подразумева сваки рад или услугу који се од неке особе захтева под претњом било какве казне, и на који та особа није добровољно пристала. Ратификацијом  Конвенције бр. 182. о најгорим облицима дечјег рада и Препоруком бр. 190 о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада[6] Република Србија се обавезала да ће обезбедити заштиту деце од опасног рада. Ревидирана Европска социјална повеља у чл. 7. регулише дечији рад, којим предвиђено право деце и омладине на заштиту.  Такође, Директива 94/33 предвиђа заштиту младих људи на раду и односи се на све особе млађе од 18 година живота које су запослене у државама чланицама Европске уније. Овим документом државе чланице гарантују да су млади људи заштићени од економског искоришћавања и од сваког рада који би могао угрозити њихову сигурност, здравље или физички, психички, морални или социјални развој, или ометати њихово образовање. Важно је напоменути и Устав Републике Србије, који у чл. 66, став 4. прописује да деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, ако су млађа од 18 година, могу бити запослена на пословима који су штетни по њихово здравље или морал. Устав уређује и радну експлоатацију деце, тако што чл. 64. ст. 3 прописује да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања. Иако одредба Нацрта закона предвиђа обављање хуманитарног рада, што подразумева да се не стиче економска корист, скрећемо пажњу да приликом примене овакве мере постоји опасност да може доћи до кршења наведених прописа, пре свега због чињенице да је ово мера која не подразумева сагласност детета, а може доћи и до различитих тумачења приликом одређивања мере. Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности препоручује да се начин испуњења мере обављања друштвено-корисног, односно хуманитарног рада детаљно уреди актом министарства, уз пуно уважавање права детета и међународних стандарда из ове области. Такође, сматрамо да овакве активности, као што су хуманитарни рад, пре свега треба да буду део редовног образовно васпитног процеса. Самим тим, требало би их примењивати као позитивне друштвене вредности, а не доводити у везу са казнама учињеним за теже повреде обавеза.

Одредбом чл. 110. Нацрта закона дефинисана је забрана дискриминације. Међутим, уочено је да је дискриминација различито дефинисана у односу на Закон о забрани дискриминације, пре свега тако што се у ст. 2. радње које доводе до неједнакости не стављају у везу са личним својством, као и код ст. 1. где је приликом набрајања личних својстава дошло до неусаглашености са Законом о забрани дискриминације. Стога, сматрамо да би дефиницију дискриминације требало усагласити са дефиницијом из општег антидискриминационог закона, како би се избегле непрецизности и недоумице у тумачењу.

У члану 136. ст. 3. Нацрта закона дата је дефиниција педагошког асистента као особе која пружа помоћ и додатну подршку групи деце и ученика у установи, у складу са њиховим потребама и помоћ запосленима у циљу унапређивања њиховог рада. У ставу 5. спомиње се лични пратилац детета, односно ученика, тако што је предвиђено да он изузетно може да присуствује образовно-васпитном раду. Поред тога што је у чл. 76. ст. 7. и 8. предвиђено да лични пратилац може бити члан тима за пружање додатне подршке ученику и детету, лични пратилац се не спомиње у даљем тексту Нацрта закона. Овај вид подршке спада у услуге социјалне заштите, али несумњиво је да лични пратилац према потреби детета присуствује настави, и посредно учествује у другим видовима образовања детета. Самим тим, јавља се потреба да у основном закону као што је ЗОСОВ, овај вид подршке буде јасно дефинисан, како би се избегле недоумице у пракси и честа поистовећивања са педагошким асистентом. Посебно би требало имати у виду да Нацрт закона помиње овај термин, али га не дефинише. Неспорно је да изостанак личног пратиоца може у великој мери да онемогући васпитно образовни развој детета односно ученика, те је овај вид подршке од велике важности за образовање детета са сметњама у развоју и као такав би требало да нађе своје место у Нацрту закона. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности користи прилику да укаже на препоруку бр. 07-00-379/2016-02 од 25. октобра 2016. године, која је упућена Министарству просвете, науке и технолошког развоја, Министарству здравља и Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у којој смо пружили детаљан приказ проблема у пракси, до којих долази приликом примене ових облика подршке. Том приликом, министарству је препоручено да детаљно уреди и појасни додатну подршку пратилац детета. Ви сте нас као активност поступања по препоруци, обавестили да министарство улаже напоре и чини конкретне активности да би системски решили статус педагошког асистента.

Улога и надлежности просветног саветника регулисане чл. 170, у ст. 2. т. 5. прописују да он саветује и пружа стручну помоћ установи, односно дому ученика у обезбеђивању заштите деце, ученика и запослених од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања у установи. Наредном одредбом, у чл. 171, прописани су услови које мора да поседује особа како би била просветни саветник. Имајући у виду да прописаним условима није предвиђено поседовање знања о области дискриминације, а како је обезбеђивање заштите од дискриминације предвиђена као делатност бављења просветних саветника, указујемо да је потребно да просветни саветник поседује знања из области антидискриминационих прописа. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности у оквиру законом прописане обавезе сарадње са органима јавне власти, вам стоји на располагању и исказује спремност да пружи потребну помоћ, едукацију и подршку.

Нацрт закона предвиђа могућност оснивања тела на националном нивоу, Националног просветног савета и Савета за стручно образовање и образовање одраслих. С тим у вези, указујемо да се приликом избора састава ових тела поштује принцип родне равноправности, пропорционалне заступљености националних мањина, као и заступљености особа са инвалидитетом.

Повереник за заштиту равноправности, као самосталан и независни државни орган надлежан за сузбијање и заштиту од дискриминације, сматра изузетно важним да се питање основа система образовања и васпитања, уреди на начин који ће омогућити да се деца и ученици образују у духу толеранције, уважавања различитости и поштовања начела равноправности, како би се свој деци обезбедило право на квалитетно образовање и спречила свака евентуална неједнакост и неравноправност.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06, члан 21)

[3] „Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97

[4] „ Сл. гласник РС“, бр. 72/09, 52/11, 55/13, 35/15, 68/15 и 62/16

[5] Закон о пројекту Конвенције о принудном или обавезном раду, „Сл. Новине Краљевине Југославије“, бр. 297 – CXI/32“

[6] „Службени гласник – Међународни уговори“, бр.  2/03

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт Закона о основама система образовања и васпитања