бр. 011-00-65/2017-01   датум: 1. децембар 2017. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

Мишљење

на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о одбрани

Министарство одбране је дописом број: 1909-45 од 23. новембра 2017. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о изменама и допунама Закона о одбрани, ради давања мишљења.

С тим у вези, обавештавамо вас да смо размотрили наведени нацрт закона и са аспекта делокруга рада овог органа указујемо на следеће.

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1) прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Одредбом члана 29. Нацрта закона додаје се члан 108а којим се одређује да се одредбе овог закона о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству одбране једнако односе на жене и мушкарце. Имајући у виду да наведена одредба суштински означава забрану дискриминације, сматрамо да је неопходно ускладити је са Законом о забрани дискриминације и то у погледу личних својстава, односно прописати да се одредбе тог закона о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству одбране једнако односе на све запослене без обзира на њихова лична својства.

Поред тога, Закон о одбрани[3] не садржи одредбу о родно диференцираном језику, односно у наведеном закону употребљене су речи у мушком роду (нпр. припадник, министар, инспектор, изасланик), као генерички неутрални термини и за мушки и женски род, чиме се нарушава принцип равноправности полова. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности полова. Овај став је изражен у многим међународним документима који се односе на недискриминаторну употребу језика. Имајући у виду наведено, предлажемо  да се Нацртом закона обухвати и ова допуна Закона о одбрани и пропише да сви појмови који се користе у том закону у мушком роду обухватају исте појмове у женском роду.

Одредбом члана 7. Нацрта закона врше се иземене и допуне члана 23а став 1. Закона о одбрани. Имајући у виду наведено, предлажемо да се Нацртом закона измени и став 2. члана 23а Закона о одбрани тако што ће се после речи: „националност“ додати речи: „у складу са законом”. Наиме, чланом 47. Устава Републике Србије утврђује се право на слободно изражавање националне припадности и да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности. Овде указујемо и на одредбу члана 5. став 2. Закона о заштити права и слобода националних мањина[4] којом је забрањена свака регистрација припадника националних мањина која их противно њиховој вољи обавезује да се изјасне о својој националној припадности.

На крају, а у циљу унапређења предложеног законског текста, желимо да укажемо да је одредбом члана 17. Нацрта закона, којом се мења одредба члана 60а Закона о одбрани, прописано „да начин обучавања и категорију грађана коју ће за потребе одбране земље обучавати Министарство одбране уређује Влада, на предлог министра одбране.” Полазећи од тога да се наведена одредба налази у Глави V која уређује права и дужности грађана у области одбране, мишљења смо да је одређивање категорије грађана који ће бити обухваћени наведеном обуком, законска материја а не материја подзаконског акта, с обзиром да се на овај начин установљавају обавезе за категорију грађана која није дефинисана.

У том смислу указујемо и на одредбу члан 20. Нацрта закона којим се мења члан 76. Закона о одбрани, тако да се прописује да „удружење које делује на територији Републике Србије, а своје деловање тежишно заснива у областима од значаја за одбрану и својим програмом и практичним деловањем, масовношћу и организованошћу доприноси јачању система одбране може стећи статус удружења од посебног значаја за одбрану”. Такође, одређује се да министар одбране прописује „критеријуме и поступак за стицање статуса удружења од посебног значаја за одбрану и доделу средстава у финансирању пројеката и активности удружења у областима од значаја за одбрану”. Сматрамо да је предложену измену потребно још једном преиспитати, како са аспекта одредаба Закона о забрани дискриминације, тако и у погледу овлашћења за доношење подзаконских аката које је са Владе (уредба), пренето на министра (правилник).

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06, члан 21)

[3] „Службени гласник РС“, бр. 116/07, 88/09, 88/09 – др. закон, 104/09 – др. закон и 10/15

[4] „Службени лист СРЈ”, број 11/02, „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. Закон и 97/13 – УС

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о одбрани