бр. 110-00-18/2016-02    датум: 19. септембар 2016. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности  даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика

Министарство правде је дописом број 011-00-150/2015-05 од 6. септембра 2016. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика, ради давања мишљења. Поступајући у складу са овим дописом, дајемо мишљење на поједине одредбе Нацрта закона које су релевантне са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

2. У погледу усклађености Нацрта закона са Истанбулском конвенцијом указујемо и на члан 9. Нацрта закона којим је прописано кривично дело прогањање, које чини онај који „другог неовлашћено упорно прогања на начин који може осетно да угрози његов лични живот”. У ставу 2. дефинисано је шта се сматра упорним прогањањем, али је изостало дефинисање када постоји стање које се може означити као „осетно угрожавање личног живота”. Према члану 34. Истанбулске конвенције прогањање постоји када узрокује да се „лице плаши за своју безбедност”, па сматрамо да би и у том смислу било потребно прецизније дефинисање, ради отклањања сваке сумње у примени законских одредаба које инкриминишу прогањање. Повереник за заштиту равноправности је и у ранијим мишљењима на нацрте појединих прописа (нпр. Нацрт закона о родној равноправности) указивао да је од великог значаја да се прогањање инкриминише као кривично дело, те је у том смислу увођење овог дела у Кривични законик од великог значаја. У циљу усклађивања са Истанбулском конвенцијом у мишљењу на Нацрт закона о родној равноправности, предложена је и формулацију наведеног кривичног дела:

(1) Ко упорно и кроз дуже време прати или уходи другу особу или с њом директно или преко треће особе или на други начин настоји да успостави нежељени контакт и тиме код ње изазове промену животних навика, узнемиреност или страх за њену сигурност или сигурност њој блиских особа, казниће се казном затвора до три године.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено у односу на члана породице или особу с којом је учинилац био у емотивној или сексуалној вези, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до пет година.

(3) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено према малолетном или немоћном лицу, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до осам година.

4. Предложеним изменама Кривичног законика није обухваћена измена кривичног дела недозвољен прекид трудноће, мада се и у односу на то кривично дело може поставити питање усклађености са Истанбулском конвенцијом и то са чланом 39. којим се државе потписнице обавезују на инкриминацију принудног абортуса. Наиме, у односу на члан 120. ст. 1. и 3. Кривичног законика, којим је прописано кривично дело недозвољеног прекида трудноће са, односно, без пристанка бремените жене, било би потребно, у духу наведене конвенције, прецизирати питање пристанка бремените жене тако да он подразумева потпуну обавештеност о значају, опасности и последицама прекида трудноће, чиме би се појачала и обавеза која у том смислу произлази из Закона о поступку прекида трудноће у здравственим установама[4].

Посебно указујемо на учестале појаве насиља у породици и то са веома тешким, па и кобним последицама. При томе, пракса Повереника за заштиту равноправности, као и други релевантни расположиви подаци (како цивилног сектора, тако и државних органа), показују да су насиљу најчешће изложене жене, деца, старији, особе са инвалидитетом. У циљу превенције насиља у породици и пуне кривичноправне заштите жртава насиља, предлажемо да се размотри могућност да биће кривичног дела из члана 194. став 3. одреди тако да оно обухвати и случајеве када су дела из ст. 1. и 2. учињена према немоћном лицу, односно немоћ лица које је жртва насиља определити као квалификаторну околност. Имајући у виду наведено, сматрамо да би било целисходно да се у односу на кривично дело из члана 194. Кривичног законика размотри и могућност пооштравања запрећених казни затвора.

На крају указујемо на значај увођења ових кривичних дела у Кривични законик и усаглашавања са Истанбулском конвенцијом, јер сваки акт родно заснованог насиља доводи до физичке, сексуалне, психичке и економске повреде, односно, патње за жене, укључујући и претње таквим понашањем.

Према Општој препоруци бр. 19 УН Комитета CEDAW (1992) насиље над женама представља облик дискриминације у смислу члана 1. Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW) и треба га сматрати озбиљним кршењем људских права. Одредбама члана 1. ове конвенције дефинисана је дискриминација жена која обухвата родно засновано насиље, односно насиље које је усмерено против жене само због тога што је жена, или које непропорционално погађа жене. У том смислу, свако превентивно деловање као и санкционисање оваквих понашања је од изузетног значаја за једно друштво.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. тачка 7)

[2] „Службени гласни РС-Међународни уговори”, број 42/09

[3] Закон о потврђивању Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 12/13)

[4] „Службени гласни РС”, бр. 16/95 и 101/05-др. закон

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт закона о изменама и допунама Кривичног законика