дел. бр. 1080/2011 датум: 3. 10. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу дискриминације (члан 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације, „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереница за заштиту равноправности подноси

ИНИЦИЈАТИВУ ЗА ИЗМЕНУ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ

У Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 33/06) у члану 19. ставу 1. тачка 2. брише се, тако да члан 19. сада гласи:
„Члан 19.

Дискриминaциjoм у oбрaзoвaњу збoг инвaлидитета нe смaтрa сe прoвeрa пoсeбних склoнoсти дeцe прeдшкoлскoг узрaстa, учeникa и студeнaтa, oднoснo кaндидaтa зa упис у вaспитну oднoснo oбрaзoвну устaнoву прeмa oдрeђeнoм нaстaвнoм прeдмeту или групи прeдмeтa, њихoвих умeтничких склoнoсти или oбликa пoсeбнe дaрoвитoсти.“

О б р а з л о ж е њ е

Одредбом члана 19. став 1. тачка 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, бр. 33/06), којом је прописано да се дискриминацијом у образовању не сматра „организација посебних облика наставе, односно васпитања за ученике, односно децу предшколског узраста, који због недовољних интелектуалних способности не могу да прате редовне наставне садржаје, као и упућивање ученика, односно деце предшколског узраста у те облике наставе, односно васпитања, ако се уписивање врши на основу акта надлежног органа којим је утврђена потреба за таквим обликом образовања ученика, односно детета предшколског узраста“, неоправдано је направљена разлика између деце са интелектуалним сметњама у односу на другу децу, чиме је ова група деце дискриминисана на основу личног својства – интелектуалних сметњи.

Ова одредба је дискриминаторна у односу на децу са интелектуалним сметњама, која су издвојена у односу на другу децу, и то законом којим би управо требало да се обезбеди спречавање дискриминације особа са инвалидитетом. Одредба представља и подржава врло застарело решење из времена када су комисије које су биле осниване на нивоу локалне самоуправе (Комисије за разврставање деце ометене у развоју, тзв. „Комисије за категоризацију“) давале налаз и мишљење о (не)могућностима деце са сметњама у развоју за школовање. На основу тих налаза и мишљења је локална самоуправа доносила решење којим се дете упућивало у редовну или специјалну школу, а врло често су се тим решењима деца са сметњама у развоју искључивала из образовног система и упућивала у установе социјалне заштите (дневне боравке, домове и слично), где је постојао само васпитни рад, али не и образовање.

Такав дугогодишњи рад комисија био је у супротности са Уставом Републике Србије и многим законима, али како су сада комисије укинуте и не може се више било каквим решењем или одлуком једно дете искључити из образовања, потребно је да се ова одредба и формално уклони из правног поретка државе која се определила за поштовање људских права, побољшање положаја све деце, а посебно деце из маргинализованих група на путу ка потпуној друштвеној укључености. Осим што је овакав приступ превазиђен, законска одредба је и застарела и дискриминаторна, јер поставља само децу са интелектуалним тешкоћама („недовољне интелектуалне способности“) у неповољнији положај када је избор облика образовања у питању. Нова законска решења су, међутим, суштински другачија јер је потпуно промењена парадигма у односу на децу са сметњама у развоју – више се не посматрају кроз тзв. медицински модел и „недостатке“, већ друштво као целина ради на омогућавању укључења сваког детета и развијања његових/њених капацитета до крајњих могућности, а значајно је промењена и улога родитеља/старатеља детета, препознато је да су они најкомпетентнији да процене способности и могућности своје деце, те је и укинута могућност да неко други (као што су то радиле комисије) одлучује о врсти образовања у коју ће се дете укључити.

Повереница за заштиту равноправности констатује да Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставном забраном дискриминације, као појаве која је супротна принципима демократског друштва, обезбеђује се остваривање начела једнакости и стварају претпоставке да сви грађани и грађанке остварују права под једнаким условима. Чланом 71. ст. 1 и 2. је прописано да свако има право на образовање, као и да је основно образовање обавезно и бесплатно.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је у члану 4. прописано начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. Закона о забрани дискриминације дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања.

У овом случају су релевантне и одредбе члана 19. Закона о забрани дискриминације, којима је прописано да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неправедно правити разлику и неједнако поступати према њима. Такође, релевантне су и одредбе члана 22. Закона о забрани дискриминације, којима је прописано да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова/њена лична својства или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице, као и одредбе члана 26. којима је прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Надаље, самим Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом (члан 3. став 1. тачка 2.) је прописано да је дискриминација свако прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а које се заснива на инвалидности или на разлозима у вези са њом.

На неопходност измене одредбе члана 19. став 1. тачка 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом указују и новине садржане у Закону о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009), чији је циљ спречавање дискриминације и омогућавање укључивања деце са сметњама у развоју и деце са инвалидитетом у образовни систем Србије, чиме ће допринети остваривању уставног начела једнакости и пуној социјалној инклузији. Чланом 3. став 1. тачка 1. овог закона је прописано да „систем образовања и васпитања мора да обезбеди за сву децу, ученике и одрасле: једнако право и доступност образовања и васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, социјалне, културне, етничке, религијске или друге припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања, тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама. Чланом 6. је прописано са свако има право на васпитање и образовање, као и да су грађани једнаки у остваривању права на образовање и васпитање, без обзира на пол, расу, националну, верску и језичку припадност, социјално и културно порекло, имовно стање, узраст, физичку и психичку конституцију, сметње у развоју и инвалидитет, политичко опредељење или другу личну особину. Чланом 77. је прописано да за дете и ученика коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета и других разлога потребна додатна подршка у образовању и васпитању, установа обезбеђује отклањање физичких и комуникацијских препрека и доноси индивидуални образовни план. Циљ индивидуалног образовног плана је постизање оптималног укључивања детета и ученика у редован образовно-васпитни рад и његово осамостаљивање у вршњачком колективу.

Повереница за заштиту равноправности сматра да је важно подсетити и на обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних конвенција – Конвенције о правима детета („Сл. лист СФРЈ, Међународни уговори“, бр. 15/90, „Сл. лист СРЈ, Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97), која у члановима 23. и 28. утврђује једнакост деце са сметњама у развоју са осталом децом и право на образовање за сву децу, као и Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС, Међународни уговори“, бр. 42/2009), која се у члану 7. посебно бави децом са инвалидитетом и обавезује државе потписнице да предузму све потребне мере како би осигурале да деца са инвалидитетом уживају сва људска права и основне слободе на основу једнакости са другом децом, а у члану 24. утврђује право на образовање особа са инвалидитетом без дискриминације и на основу једнакости са другима.

Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се одредба из члана тачке 2. члана 19. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом не може сматрати ни посебном (афирмативном) мером које су прописане чланом 21. став 4. Устава Републике Србије – „Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима“, јер се издвајањем једне групе деце (деце са интелектуалним тешкоћама) постиже и подстиче даља сегрегација деце на основу личног својства, чиме се управо онемогућава њихова пуна укљученост и равноправност са осталом децом. То прописује и сам Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом – у општим начелима у члану 2. став 1. тачка 3. стоји да се закон заснива на начелима […] „укључености особа са инвалидитетом у све сфере друштвеног живота на равноправној основи“, али пропушта да сопствена начела доследно примени кроз закон.

На основу анализе чињеница и правних прописа, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачке 7. Закона о забрани дискриминације, подноси иницијативу за измену тачке 2. члана 19. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, бр. 33/06) која је дискриминаторна у односу на децу са интелектуалним сметњама.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Иницијатива за измену Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом упућена Влади Републике Србије и Министарству рада и социјалне политике