бр. 110-00-00007/2018-02   датум: 24. 10. 2018.

Предмет: Иницијатива за измену Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања

Поштована госпођо Радојевић Шкодрић,

Повереник за заштиту равноправности примио је допис у којем је наведено да Листа помагала (табела 1) под тачком 5. Слушна помагала под шифром 192 која је саставни део Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања[1] утврђује да право на заушни слушни апарат (иза уха) – базни дигитални за лица старија од 18 година (са најмање 2 канала независног појачања) имају осигурана лице старија од 18 година са трајним обостраним губитком слуха преко 40 дб које обухвата најмање две испитиване фреквенције говорног подручја 1000-4000 Хз и то ако је апарат неопходан за обављање послова занимања по основу кога је здравствено осигурано. У допису је указано да се примењивањем искључиво листе помагала занемарују основне одредбе Правилника и да се на тај начин врши категоризација обавезних осигураника на запослене и пензионере, доводећи пензионере у неравноправан положај.

С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности је затражио од Републичког фонда за здравствено осигурање да се изјасни о разлозима због којих право на слушни апарат имају само осигурана лица старија од 18 година са трајним обостраним губитком слуха преко 40 дб које обухвата најмање две испитиване фреквенције говорног подручја 1000-4000 Хз којима је апарат неопходан за обављање послова занимања по основу кога су здравствено осигурани.

У допису Републичког фонда за здравствено осигурање 09 број: 07-12012-3 од 7. септембра 2018. године између осталог је наведено да је навод подноситељке притужбе нетачан, односно да се не врши категоризација осигураних лица Републичког фонда за здравствено осигурање на запослене и пензионере. Истакнуто је да осигурано лице коме је слушно помагало потребно за обављање послова по основу кога је здравствено осигурано има право на слушно помагало уколико је обострани трајни губитак слуха преко 40 дб, док сва остала осигурана лица старија од 18 година живота, укључујући и осигуранике пензионере, право на слушно помагало имају уколико је обострани трајни губитак слуха преко 65 дб. У изјашњењу  Републичког фонда за здравствено осигурање нису наведени разлози због којих је направљена разлика, односно због чега је привилегована ова категорија осигураних лица.

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.

Република Србија је ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[3], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[4]. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; да се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом[5].

Одредбама члана 25. Конвенције државе стране уговорнице обавезале су се да признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег здравственог стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету. Наиме, државе стране уговорнице посебно ће обезбедити оне здравствене услуге које су конкретно потребне особама са инвалидитетом због њиховог инвалидитета, укључујући рано откривање и интервенцију, по потреби, и услуге намењене свођењу на најмању меру и спречавању даљег инвалидитета, укључујући међу децом и старијим особама. Такође, одредбама члана 26. Конвенције државе стране уговорнице су се обавезале да ће предузети ефикасне и одговарајуће мере, укључујући путем подршке особа са сличним тегобама, како би се особама са инвалидитетом омогућило да постигну и очувају максималну независност, пуну физичку, менталну, социјалну и стручну способност, као и пуно укључивање и учешће у свим аспектима живота. У том циљу, државе стране уговорнице су се обавезале да ће организовати, ојачати и пружити свеобухватне услуге и програме одржавања и рехабилитације, посебно у области здравља, запошљавања, образовања и социјалних услуга, тако да ове услуге и програми отпочну у најранијој могућој фази и да се заснивају на мултидисциплинарној процени индивидуалних потреба и способности.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[6]

Одредбом члана 4. овог закона прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одрeдбoм члана 26. oвoг зaкoнa прописано je дa дискриминaциja нa основу инвалидитета постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Коначно, одредбама члана 17. став 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[7], прописано је да се под дискриминацијом особа са инвалидитетом приликом пружања здравствених услуга сматра постављање посебних услова за пружање здравствених услуга особама са инвалидитетом ако ти услови нису оправдани медицинским разлозима.

Повереник подсећа и да Комитет за права особа са инвалидитетом УН у Општем коментару бр. 5[8] Конвенције наводи да би државе уговорнице требало да усвоје и примењују законе, стандарде и друге мере како би се свим особама са инвалидитетом омогућио приступ локалним заједницама и окружењу, као и информацијама и комуникацијама.

Повереник за заштиту равноправности овом приликом указује на положај особа са инвалидитетом. Према спроведеним истраживањима особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и најдискриминисанијих друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Међу главним изазовима у погледу побољшања положаја особа са инвалидитетом могу се издвојити: приступачност објектима, површинама, услугама и информацијама, запошљавање, разумно прилагођавање радних места и послова, приступ образовању број и обухват услугама здравствене и социјалне заштите, онемогућавање самосталног одлучивања и други изазови, а нарочито вишеструка дискриминација којој су изложене особе са инвалидитетом најчешће у комбинацији са личним својствима као што су здравствено стање, пол, старосно доба, национална припадност и сл.

О потреби деловања у различитим системима – попут система образовања, социјалне заштите, здравствене заштите, запошљавања, приступачности, партиципације указано је и у  публикацији Београдског центра за људска права „Људска права у Србији 2016 – право, пракса и међународни стандарди људских права“.^[9] У публикацији је наведено да је према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања 70% особа са инвалидитетом у Републици Србији сиромашно, а више од половине живи од различитих социјалних давања.

Дакле један од најснажнијих механизама за остварење друштвене укључености ове друштвене групе у друштво јесте њихово осамостаљивање и рад на повећању личних, социјалних и радних компетенција појединаца уз продуктивнији живот у заједници, као и повећање квалитета живота лица и њихових породица, уз истовремено остваривање равноправности у различитим областима друштвеног живота.

Проблеме са којима се суочавају особе са инвалидитетом а који су истакнути у наведеним извештајима и публикацијама потврђује и пракса Повереника. Наиме, у току 2017. године инвалидитет, као основ дискриминације према учесталости навођења у притужбама заузима прво место. Највећи број притужби због дискриминације на основу инвалидитета поднето је управо због дискриминације приликом пружања услуга или при коришћењу објеката и површина (35,5%).[10]

Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом почињу од комуникацијских и информационих препрека са којима се сусрећу у свакодневном животу до сфере образовања, запошљавања и остваривања здравствене заштите што додатно погоршава њихов положај. Такође, приступ објектима и услугама им је значајно отежан или потпуно онемогућен, те је улога органа јавне власти, а самим тим и њихова одговорност, у остваривању права особа са инвалидитетом и њиховом свеобухватном укључивању у заједницу од изузетног значаја.

Имајући у виду све наведено, Повереник указује да je чланом 59. Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања прописано да осигурано лице које има обострани трајни губитак слуха преко 40 децибела, односно 65 дб у најмање две испитиване фреквенције говорног подручја (1000-4000) има право на одговарајући слушни апарат (амплификатор) ако се њиме постиже задовољавајући ниво говорне комуникације и слушне рехабилитације. Са друге стране, Листа помагала (табела 1) под тачком 5. Слушна помагала под шифром 192 сужава круг лица којима је омогућено да остваре право на слушни апарат, односно искључује лица којима је овај апарат неопходан, а који не обављају послове занимања по основу којих су здравствено осигурани.

Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности предлаже Републичком фонду за здравствено осигурање да уважи ову иницијативу и да измени Листу помагала тако што ће је ускладити са чланом 59. Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања, а који не предвиђа ова ограничења.

С поштовањем,

[1] „Сл. гласник РС“, бр. 52/2012, 62/2012 – испр., 73/2012 – испр., 1/2013, 7/2013 – испр., 112/2014, 114/2014 – испр., 18/2015, 19/2017 и 29/2017 – испр.

[2] „Службени гласник РС“, број 98/06

[3] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09

[4] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[5] Члан 4. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[6] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 2. став 2.

[7] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06, 13/16)

[8] http://noois.rs/pdf/publikacije/opsti_komentar_br._5.pdf

[9] Људска права у Србији 2016 – право, пракса и међународни стандарди људских права, Београдски центар за људска права, Београд 2017 – Доступно на интернет адреси: http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/04/Ljudska-prava-u-Srbiji-2016.pdf

[10] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2017. годину, доступно на  www.ravnopravnost.gov.rs

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Иницијативa за измену прописа – Правилника о медицинско-техничким помагалима која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања, достављену Републичком фонду за здравствено осигурање.