бр. 011-00-4/2020-02  датум: 14.1.2020. године

МИНИСТАРСТВО ЗА РАД, ЗАПОШЉАВАЊЕ, БОРАЧКА И СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА, министар

11000 БЕОГРАД
Бирчанинова бр. 6

Предмет: Иницијатива за измену члана 126. тачке 2. Породичног закона  („Службени гласник РСˮ, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15)

Поштовани господине Ђорђевићу,

Поверенику за заштиту равноправности дописом се обратила грађанка са предлогом за измену Породичног закона, како би се самохраним родитељима, али и свим родитељима који желе да одлуче ко ће се о њиховом детету бринути након њихове смрти или теже болести, омогућило да „код нотара, у суду или у центру за социјални рад или некој другој надлежној институцији наведу ко ће бринути о њиховом детету у случају њихове смрти или неспособности да брину о детету“. У допису је истакла да би у сваком конкретном случају особа коју би родитељ навео осим спремности да прихвати предлог који је дао родитељ, била и предмет провере центра за социјални рад у погледу испуњености услова, те да би „уколико се испостави да старатељ, кога је именовао родитељ, не испуњава своје законом прописане обавезе, надлежне институције имале сво право да дете изместе из породице и сходно својим прописима одреде ко ће бринути о детету“.

Наиме, одредбом која је прописана чланом 126. тачка (2) Породичног закона утврђено је да се за старатеља првенствено постављају супружник, сродник или хранитељ штићеника, осим ако интерес штићеника не налаже другачије.

Повереник најпре указује да је Уставом Републике Србије[1] у члану 21. прописана забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, у члану 66. Устава између осталог је прописано да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, као и да се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају.

Чланом 2. Закона о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета[2] је прописано да ће стране уговорнице поштовати и обезбеђивати права утврђена овом Конвенцијом сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета, његовог родитеља или законског старатеља. Конвенцијом је између осталог у члану 3. прописано да се стране уговорнице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законских старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и у том циљу ће предузети све одговарајуће законодавне и административне мере.

Даље, уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, у члану 22. овог закона као посебна случај дискриминације прописана је дискриминација деце и утврђено је да свако дете, односно малолетник има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

Повереник за заштиту равноправности анализирао је одредбу прописану чланом 126. тачка (2) Породичног закона (у даљем тексту: Закон) у односу на наведене одредбе Устава, Конвенције УН о правима детета и Закона о забрани дискриминације и узимајући у обзир законом прописано правило да се за старатеља првенствено постављају супружник, сродник или хранитељ штићеника, утврдио да иако ова одредба омогућава да за старатеља буде постављено и друго лице ако интерес малолетног штићеника то налаже, Закон није прецизно предвидео могућност да се у поступку постављања старатеља детету без родитељског старања, у обзир узме и друго нарочито блиско лице, које је за живота у оквиру своје изјаве воље предложио родитељ малолетног детета.

Повереник истиче да се у пракси јављају случајеви у којима родитељи који су најчешће самохрани и немају ближих сродника или који се налазе у терминалној фази неке болести желе да сами предложе лице које ће бити постављено за старатеља њиховом малолетном детету у случају њихове изненадне или очекиване смрти и на тај начин учествују у поступку стављања детета без родитељског старања под старатељство.

Имајући у виду да Породичним законом није прецизно наведена могућност да родитељи за живота предложе нарочито блиско лице које ће бити постављено за старатеља њиховом малолетном детету у случају њихове изненадне или очекиване смрти, као и да се додатним прецизирањем ове могућности кроз допуну закона не доводи у питање обавеза пуног поштовања најбољег интереса детета у току самог поступка у оквиру којег се између осталог утврђују и лична својства и способности одређеног лица потребне за обављање дужности старатеља, Повереник предлаже допуну члана 126. став (2) Породичног закона.

Предложеном допуном надлежни орган старатељства би у поступку стављања под старатељство био у обавези да приликом доношења одлуке о лицу које ће бити постављено за старатеља детету без родитељског старања, лична својства и способности потребне за обављање дужности осим за лица која су утврђена чланом 126. тачка (2) утврђује и за лице које је предложио родитељ пре своје смрти.

Повереник истовремено указује да је приликом прописивања предложене допуне потребно предвидети начин на који ће родитељ изјавити своју вољу, као и начин на који ће орган старатељства бити обавештен о постојању изјаве воље родитеља о лицу које је предложио за старатеља свом малолетном детету након његове изненадне или очекиване смрти.

Имајући у виду наведено, а у циљу унапређења равноправности родитеља који желе сами да предложе лице које ће бити постављено за старатеља њиховом малолетном детету у случају њихове изненадне или очекиване смрти, предлажемо да у поступку измена и допуна Породичног закона размотрите ову иницијативу.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

[1] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[2] Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, бр. 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97)

[3] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09)

Иницијатива за измену Породичног закона