бр. 021-01-01784/2026-02 датум: 2.9.2026. године
ГРАДСКА ОПШТИНА ВОЖДОВАЦ
Бојана Јакшић, председница градске општине
11010 Београд
Устаничка 53
Поштована госпођо Јакшић,
Поверенику за заштиту равноправности обратила се Иницијатива за економска и социјална права – А11 поводом непосредно предстојећег принудног извршења у неформалном ромском насељу на углу улице Браће Јерковић и Војводе Влаховића у Београду, које је ГО Вождовац заказала за 18.август 2026. године у 9.00 часова. У допису је наведено да становници овог насеља на наведеној локацији живе приближно пет година. Насеље нема приступ електричној енергији, води и канализационој инфраструктури, а његови становници налазе се у изразито тешком материјалном и социјалном положају. Према подацима којима располаже Иницијатива А 11, међу погођеним лицима је 15 деце, укључујући тромесечну бебу и малу децу, самохрана мајка, старија лица и особе са озбиљним здравственим проблемима. Већина деце школског узраста похађа школу у непосредној близини насеља. Даље је неведено да је 12. августа 2026. године Одељење за комуналну инспекцију ГО Вождовац на објектима у којима становници живе истакло обавештење у предмету VII-01 бр. 355-713/2020 којим је најављено принудно извршење ради уклањања „постављених објеката без чврсте везе са тлом – Дашчаре“. Као извршеник је означено „НН лице“. Наведено је да према информацијама којима располажу, садашњи становници нису учествовали у поступку у којем су донета решења из 2020. године нити су им она достављена, нису идентификовани као лица чија су права непосредно погођена, није спроведена процена њихових индивидуалних потреба, нити им је обезбеђен одговарајући алтернативни смештај.
Повереник за заштиту равноправности је са сарадницима 19.8.2026. године, одржао састанак са руководством Градске општине Вождовац, којем су присуствовали помоћници председнице општине са сарадницима, као и заменик председника Скупштине града Београда, на коме се разговарало о могућим решењима до 1. септембра, до када је Европски суд за људска права изрекао привремену меру којом је забрањено извршење принудног исељења породица овог насеља. Заједнички закључак овог састанка је да се одрживо решење мора тражити кроз снажнију међусекторску сарадњу са надлежним службама Града Београда и надлежних државних и локалних органа. Посебан фокус стављен је на неопходност израде и касније примене Локалног акционог плана за социјално укључивање Рома и Ромкиња, како би се оваквим изазовима приступало систематски и обезбедила дугорочна подршка.
Након састанка, повереник и сарадници обишли су неформално ромско насеље и разговарали са становницима који су се у том тренутку налазили у насељу. Разговору су присуствовали и представници скупштине Града Београда и представници општине.
Надлежности Повереника за заштиту равноправности прописане су одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације[1]. Једна од основних надлежност Повереника је да прима и разматра притужбе због повреде одредаба овог закона и даје мишљење и препоруке у конкретним случајевима и изриче законом прописане мере. Повереник је овлашћен да упућује препоруке мера органима јавне власти у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.
Повереник указује да Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу националне припадности, пола, брачног и породичног статуса, расе, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или инвалидитета. Одредбом члана 76. став 3. Устава Република Србије прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.
Ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима из 1966. године[3], Република Србија се обавезала да ће признати сваком лицу право на животни стандард довољан за њега самог и његову породицу, убрајајући ту и довољну количину хране, одећу и смештај, као и стално побољшање његових услова живота[4].
Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина[5], у чл. 4. одељка II, припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација. Такође, Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације[6] прописана је обавеза држава потписница да предузму, ако околности то захтевају, у социјалној, економској, културној и осталим областима, посебне и конкретне мере за обезбеђивање развоја или заштите извесних расних група или појединаца који припадају овим групама ради гарантовања под условима једнакости, пуног остварења права човека и основних слобода[7].
Истамбулском декларацијом из 1996. године[8], која је усвојена на другој УН Конференцији о људским насељима, државе су обавезане на постизање циљева обезбеђења стамбеног простора за све становнике и успостављање одрживог развоја људских насеља у контексту прогресивне урбанизације у целом свету. На овој конференцији усвојена је Хабитат агенда, у којој је у члану 11. наглашено да свако има право на адекватне животне стандарде за себе и своју породицу, укључујући право на адекватно становање и стално побољшање животних услова. Према овом документу, права на становање сматрају се прогресивним законским обавезама, што подразумева да су државе дужне да непрестано настоје да ојачају економска, социјална и културна права, укључујући и право на адекватно становање. Идеја прогресивне реализације обавезује државу да настоји да што брже, што ефикасније и у потпуности, оствари право на становање.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[9], тако је одредбом члана 4. прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Такође, одредбом члана 27а став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација у области становања постоји ако се на основну личног својства лица или групе лица ускраћује или отежава приступ програмима стамбене подршке, одбије остваривање права из области становања, за омогућавање приступа програмима стамбене подршке тражи испуњење услова који се не постављају другим лицима или групи лица, односно ако се у приступу програмима стамбене подршке неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.
Закон о заштити права и слобода националних мањина[10], поред опште забране дискриминације лица која припадају националним мањинама, препоручује мере за обезбеђење равноправности у виду прописа, појединачних правних аката и мера у циљу поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини.
Република Србија је у циљу солидарности према особама и групама у неједнаком положају у друштву и сузбијању сиромаштва као предуслова за остваривање људских права донела Стратегију за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период 2022-2030. године[11]. Један од главних циљева ове стратегије јесте и озакоњење свих насеља где живе Роми и Ромкиње где је то могуће, као и обезбеђивање трајно, достојно, приуштиво и десегрегисано становање Ромима и Ромкињама који живе у неусловним насељима која се из оправданих разлога не могу озаконити. Стратегијом је прописано да се, између осталог, ови циљеви могу постићи унапређењем постојећег броја стамбених јединица и изградњом нових, пружањем подршке кроз образовање, повећањем запослености и радног ангажовања и пружањем здравствене и социјалне помоћи, при чему важну улогу имају јединице локалне самопураве.
Повереник подсећа да међународни стандарди у поступку пресељења обухватају спровођење мера и поштовање критеријума пре пресељења, за време пресељења и након пресељења. С тим у вези, треба напоменути да Комитет УН за економска, социјална и културна права у Општем коментару бр. 7. наводи да евикције, односно, рушења не треба да за последицу имају да појединац постане бескућник или подложан повредама других људских права и да држава чланица мора да предузме све одговарајуће мере како би омогућила доступан адекватан алтернативни смештај или пресељење. Европски суд за људска права стао је на становиште да евикција из објекта, у случају када орган јавне власти није обезбедио адекватан алтернативни смештај, представља повреду права на поштовање приватног и породичног живота из чл. 8 Европске конвенције о људским правима. Амнести Интернешнел (Amnesty International) указивао у својим извештајима да Србија треба да донесе закон о забрани принудних исељавања, те да обезбеди админстративне смернице којима би се гарантовало да ће евентуална будућа исељавања бити спроведена у складу са међународним стандардима.
Такође, право на адекватно становање гарантује сигурност станарског статуса и у случајевима у којима су објекти неусловни или изграђени без потребних дозвола, а у случајевима принудних исељења које доводе до тога да грађани и грађанке остају без крова над главом у директној је супротности са одредбама члана 11. Пакта о економском, социјалним и културним правима[12].
Одредбама Закона о становању и одржавању зграда[13] прописана је јасна процедура како се спроводи овакав вид исељења. Овај закон уводи неколико института који су од значаја за остваривања права ромске националне мањине на адекватно становање, а пре свега института стамбене подршке, као и дефинисања поступка исељења и пресељења у одговарајући смештај, који је посебно значајан за остваривање права на становање ромских породица које живе у подстандардним насељима.
Одредбом члана 78. став 1. овог закона прописано је да исељење лица из објекта који је изграђен супротно закону којим се уређују планирање простора и изградња објеката и који се налази на земљишту у својини другог физичког или правног лица спроводи се када је то неопходно и оправдано ради остварења јавног интереса, а првенствено ради заштите живота и здравља људи и заштите имовине, односно када је важећим планским документом предвиђено привођење земљишта урбанистичкој намени за изградњу објеката за које се, у складу са законом којим се уређује експропријација објеката, утврђује јавни интерес.
Одредбом члана 79. Закона о становању и одржавању зграда између осталог је прописано да уколико је неопходно извршити исељење и уколико то лице са члановима свог породичног домаћинства нема у својини другу непокретност за становање и нема довољно средстава да обезбеди други смештај, то лице са члановима свог породичног домаћинства остварује право на пресељење у одговарајући смештај које обезбеђује надлежни орган јединице локалне самоуправе на чијој територији то лице има пребивалиште и који је донео решење о исељењу. Такође, уколико лице које се исељава и испуњава услове за пресељење у одговарајући смештај нема пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе која је донела решење о исељењу, одговарајући смештај обезбеђује јединица локалне самоуправе на чијој територији то лице има последње пријављено пребивалиште, односно на чијој територији се налази установа или центар за социјални рад уколико лице на тој адреси има пријављено пребивалиште, а по обавештењу јединице локалне самоуправе која је донела решење о исељењу.
Државни и други органи, као и други субјекти који учествују у спровођењу поступака исељења и пресељења, дужни су да га спроводе у складу са принципима који су прописани одредбом члана 80. овог закона и то у погледу законитости, што значи да одлучују и поступају на основу закона и других општих аката, као и општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора; сразмерности, која значи коришћење мера које су за лица погођена исељењем и пресељењем најповољнија, ако се њима постижу сврха и циљ закона; заштите достојанства, што значи да поштују и штите достојанство лица која су погођена исељењем и пресељењем; заштите посебно угрожених лица, што значи да приликом спровођења поступака штите права посебно угрожених лица, нарочито жена, деце, самохраних родитеља, породица са троје и више деце, жртве породичног насиља, лица преко 65 година старости и особа са инвалидитетом, као и међусобне сарадње, што значи да су државни и други органи, као и други субјекти који учествују у спровођењу поступака исељења и пресељења, дужни да међусобно сарађују у циљу заштите људских и мањинских права и остваривања најбољих интереса лица која су погођена овим поступцима.
Проблем становања Рома у Србији веома је комплексан, с обзиром да неадекватни услови становања и живот у неформалним насељима знатно отежавају приступ другим економским и социјалним правима. Један број Рома живи у нелегалним насељима у условима који су далеко испод стандарда. Повереник за заштиту равноправности подсећа да је у складу са Општим коментаром број 4. Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права, питање правне сигурности стамбеног статуса од централног значаја за остваривање права на адекватно становање јер од њега зависи заштита од принудних исељења, узнемиравања и ометања у уживању права на становање.
Интеграција припадника ромске националне мањине, уз обезбеђивање адекватних и хуманих услова живота, представља један од најзначајнијих циљева и афирмативних мера стратегије социјалне инклузије Рома и Ромкиња. Искључивањем припадника ромске популације и занемаривањем њихових потреба продубљује се разлика између ове групе људи и припадника већинског становништва што доводи до кршења начела равноправности, односно, дискриминације и маргинализације ромског становништва.
У складу са чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Повереник је овлашћен да органима јавне власти и другим лицима упућује препоруке мера за унапређење равноправности и заштите од дискриминације. С тим у вези, а у циљу превентивног деловања, Повереник препоручујемо Градској општини Вождовац да се уздржи од принудног исељавања становника и становница у неформалном ромском насељу на углу улица Браће Јерковић и Војводе Влаховића у Београду док се претходно не обезбеди алтернативни смештај, који мора да одговара критеријумима адекватног становања у складу са међународним стандардима.
Важно је да процес збрињавања и интеграције становника и становница овог насеља буде спроведен уз активно учешће тих лица, поштујући њихове потребе и право на учешће у доношењу одлука у вези са свим питањима која их се тичу, укључујући пресељење и начин друштвене интеграције, сагласно међународним стандардима и смерницама за расељавање грађана из неформалних насеља.
Потребно је да Градска општина Вождовац обавести Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама, најкасније у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21, члан 21.
[3] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (“Сл. лист СФРЈ“, бр. 7/71)
[4] Чл. 11. ст. 1 Закона о ратификацији међународног пакта о економским, социјалним и културним правима
[5] Закон потврђивању оквирне конвенције за заштиту националних мањина („Сл. лист СФРЈ“, бр. 9/68)
[6] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Сл. лист СФРЈ“, бр. 31/67)
[7] Чл. 2. ст. 2. Закона о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације
[8]Истанбулска декларација о људским насељима и Хабитат агенда, Резолуција 1 – Извештај УН Конференције о људским насељима A/CONF.165/14 од 7. августа 1996.
[9] „Службени глaсник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[10] „Службени лист СРЈ“, бр. 11/02, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон, 97/13 – одлука УС и 47/18
[11] „Службени гласник РС“, бр. 23/22
[12] „Службени лист СФРЈ“, бр. 7/71
[13] „Службени гласник РС“, бр. 104/16 и 9/20 – др. закон
ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић
771-26 Препорука мера Општини Вождовац
