бр. 07-00-1/2015-02 датум: 3. 4. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе удружења грађана Е, поднете у име и уз сагласност М. В. против Војске Републике Србије, Министарства одбране РС и министра Братислава Гашића због дискриминације на основу родног идентитета. У току поступка утврђено је да је М. В, мајор у Војсци Србије, да је трансполна особа, да има преко 22 године пензијског стажа, који је у целости остварио на служби у Војсци Србије, да је Управа за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије, уз предлог начелника Генералштаба Војске Србије за престанак професионалне војне службе М. В, упутила допис Министарству одбране, у којем је наведено да је код њега „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, да је, поступајући по предлогу, министар одбране, донео наредбу о престанку професионалне војне службе М. В, у којој је такође наведено је да је код њега „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је изношењем оваквог става прекршена одредба из чл. 12. Закона о забрани дискриминације, којом је прописана забрана узнемиравања и понижавајућег поступања. Препоручено је да Генералштаб Војске Србије и Министарство одбране упуте М. В. писано извињење и да предузму мере за смањење трансфобије, повећање толеранције и спречавање дискриминације према трансполним и трансродним војним лицима и лицима запосленим у Министарству одбране.

ТОК ПОСТУПКА

1.1. Удружење грађана Е. из Б, у име и уз сагласност М. В, поднело је притужбу против Војске Републике Србије, Министарства одбране Републике Србије и министра одбране Братислава Гашића. У притужби је наведено:

– да је М. В. на професионалној служби у Војсци Србије од 27. јула 1996. године, а да је наредбом министра одбране Републике Србије престала његова професионална војна служба;
– да је у образложењу наредбе министра, између осталог наведено „да му је установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“;
– да је овој наредби министра претходио предлог начелника Генералштаба Војске Србије да М. В. престане професионална војна служба; – да је надлежна комисија Клинике за психијатрију констатовала дијагнозу Ф64, (transsexualimus), као и „да је са психијатријске стране способан за ПВС“ ;
– да је према М. В. извршен тежак облик дискриминације, јер је у образложењу наредбе министра наведено да његова психијатријска дијагноза може узроковати штетне последице по углед Војске Србије.

1.2. Уз притужбу су достављена следећи докази: 1) сагласност за подношење притужбе М. В, 2) наредба министра одбране Републике Србије о престанку професионалне војне службе мајору М. В. бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године 3) решење о разрешењу професионалне војне службе М. В. од 13. новембра 2014. године и 4) отпуста листа Војномедицинске академије од 2. октобра 2014. године.

1.3. Удружење грађана Е, у допису од 2. фебруара 2015. године, указало је на једну од изјава за медије министра одбране Братислава Гашића, објављену на сајту Мондо . У допису се наводи да овом изјавом Братислав Гашић виктимизира жртву дискриминације М. В, с обзиром да се пита „да ли то што смо пензионисали особу која има пријаве за проституцију спада у дискриминацију“, те да на тај начин говори да је жртва сама крива за то што јој се дешава и „увлачи је у политичку игру са којом нема никакве везе“.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење Министарства одбране Републике Србије.

1.5. У изјашњењу министра одбране Братислава Гашића, наведено је:

– да је приликом доношења наредбе о пензионисању мајора М. В. у потпуности испоштована прописана процедура;
– да је поступак за престанак професионалне војне службе покренут 5. септембра 2014. године, применом чл. 192. Закона о Војсци, пре испуњења општих услова за пензију;
– да су током службеног разговора, М. В. предочени разлози покретања поступка за престанак професионалне војне службе, да се он сагласио са тим предлогом, као и да је изјавио да је већ размишљао о томе, да жели да се лечи и да је свестан да има услове за превремени одлазак у пензију;
– да је М. В. потписао записник и 11. септембра 2014. године дао писану изјаву да прихвата да му престане професионална војна служба са правом на пензију, без претходног стављања у стање у служби „на располагању“;
– да је предлог за престанак службе достављен надлежним старешинама на даље одлучивање, односно, достављен је начелнику Генералштаба Војске Србије, који је у складу са чл. 18. ст. 1. т. 7. Закона о Војсци предложио да министар одбране донесе наредбу о престанку професионалне војне службе мајору М. В;
– да је Управа за кадрове Министарства одбране, на основу анализе упражњених места официра у Министарству одбране и Војсци Србије, утврдила да не постоји упражњено формацијско место на које би се М. В. могао адекватно поставити у складу са личним чином, радом, односно службом којој припада;
– да је М. В. имао право да оспори наредбу подношењем тужбе Управном суду, али да није покренуо управни спор, јер се недвосмислено сагласио да му престане професионална војна служба, ради стицања права на пензију;
– да су приликом одлучивања о престанку професионалне војне службе за М. В. цењени параметри који су били истоветни за све припаднике Војске Србије и Министарства одбране, а којима је у 2014. години професионална војна служба престала применом чл. 192. Закона о Војсци Србије, и то: постављање на формацијско место нижег чина или постављање на формацијско место другог рода-службе, стручна спрема, могућност усавршавања, пензијски стаж и године живота, могућност попуне формацијског места које ће остати упражњено, ток дужности и служба у одређеном роду, здравствене способности за дужност коју обавља, специфичност радног места, број премештаја, неповољне службене оцене, дисциплинске мере и казне, односно награде, познавање страног језика, завршени курсеви, породично стање-болест чланова породице, смрт члана породице, стамбено питање, учешће у ратним дејствима и свако поступање припадника Војске Србије ван службе које би могло имати утицај на углед припадника Војске Србије;
– да је приликом сагледавања услова за престанак професионалне војне службе мајора М. В. утврђено да је постављен на формацијско место нижег чина, да је у чин мајора унапређен 1. јануара 2008. године, да није планиран за унапређење на додатни облик усавршавања и да не постоји могућност даљег каријерног усавршавања, тј. за постављање на формацијско место вишег чина;
– да је остварио 22 године пензијског стажа и тиме испунио услове прописане одредбама чл. 192. Закона о Војсци Србије, за остваривање права на пензију;
– да у Министарству одбране и Војсци Србије има 25 официра интендантске службе више од прописаних формацијских места;
– да је у обзир узета и чињеница да је М. В. два пута подносио захтев за престанак професионалне војне службе (9. марта 1996. и 6. марта 2006. године), које је опозивао након покретања поступка за престанак професионалне војне службе;
– да су приликом покретања поступка за престанак професионалне војне службе са правом на пензију одлучујући чиниоци били испуњеност услова из наведених потреба службе, као и сагласност за престанак професионалне војне службе;
– да притужба није основана јер мајор М. В. није дискриминисан ни по једном основу, а поступак је спроведен без процесних повреда, на основу утврђеног чињеничног стања и правилне примене материјалног закона.

1.6. Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 37. ст. 1. Закона о забрани дискриминације, упутила је и захтев за изјашњење Генералштабу Војске Србије, Управи за људске ресурсе.

1.7. У изјашњењу надлежног старешине, пуковника С. К, наведено је:

– да је претпостављена команда 5. септембра 2014. године покренула поступак за престанак професионалне војне службе са правом за пензију за мајора М. В, по основу чл. 192. Закона о Војсци Србије;
– да је током поступка обављен службени разговор са мајором М. В, на којем се изјаснио да је сагласан са предлогом и дао своју писану сагласност;
– да је оспоравана реченица из наредбе „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“ техничко-административна грешка која је направљена приликом израде наредбе, а поред тога у наредби нигде није наведено која је то „установљена психијатријска дијагноза“, односно није извршена дискриминација на основу пола, рода или другог уверења, односно психичког инвалидитета;
– да је у предлогу начелника Генералштаба Војске Србије за престанак службе, само наведено да „престане професионална војна служба, применом члана 192. Закона о Војсци Србије, са правом на пензију“;

1.8. Уз изјашњење су достављена следећи докази: 1) фотокопија акта Генералштаба Војске Србије, Управе за људске ресурсе од 8. октобра 2014. године, 2) предлог начелника Генералштаба Војске Србије о престанку војне службе М. В. од 3. октобра 2014. године, 3) записник о обављеном службеном разговору од 8. септембра 2014. године и 4) изјава М. В. од 11. септембра 2014. године.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Утврђено је да је М. В, изјавом од 11. септембра 2014. године, дао сагласност за његов престанак професионалне војне службе са правом на пензију, на основу чл. 192. Закона о Војсци Србије.

2.2. Из отпусне листе Клинике за психијатрију Војномедицинске академије од 2. октобра 2014. године утврђено је да је закључак психијатријског тима да је М. В, са психијатријске стране, способан за професионалну војну службу.

2.3. Увидом у документ бр. 3217-2 од 3. октобра 2014. године утврђено је да је начелник Генералштаба Војске Србије предложио да М. В. престане професионална војна служба применом чл. 192. Закона о Војсци Србије, са правом на пензију.

2.4. Увидом у документ Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије од 8. октобра 2014. године утврђено је да је Управа за логистику (Ј-4) Генералштаба Војске Србије за М. В. покренула поступак за престанак професионалне војне службе са правом на пензију, на основу чл. 192. ст. 1. Закона о Војсци Србије. У овом документу наводи се „да М. В. има преко 22 године и 5 месеци пензијског стажа, који је у целости провео на служби у Војсци Србије, да је постављен на формацијско место нижег чина, да се не планира његово даље вођење у служби с обзиром да нема завршено одговарајуће усавршавање, као и да му је установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије.“

2.5. Увидом у наредбу бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године министра одбране Братислава Гашића, утврђено је да је М. В. престала професионална војна служба. У образложењу ове наредбе наведено је следеће: „С обзиром да М. В. нема завршено одговарајуће усавршавање, да је постављен на формацијско место нижег чина, да се не планира његово даље вођење у служби, као и да му је установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије, надлежни старешина је доставио предлог за престанак професионалне војне службе М. В. у складу са чланом 192. Закона о Војсци Србије, односно са правом на пензију и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, ако је навршио најмање 20 година пензијског стажа, од чега најмање 10 година у својству професионалног војног лица, ако то захтевају потребе службе.“

2.6. Увидом у решење Војне поште бр. 9808 од 13. новембра 2014. године, утврђено је да је М. В. разрешен професионалне војне службе 14. новембра 2014. године. У образложењу овог решења наводи се „да је наредбом министра одбране од 22. октобра 2014. године одлучено да М. В. престане професионална војна служба на основу чл. 192. Закона о Војсци Србије.“

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, достављене доказе, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Принципом бр. 3. УН Џогџакарта принципа утврђено је да свако има право дa свудa будe прaвнo признaт кao прaвни субjeкaт. Oсoбe рaзличитe сeксуaлнe oриjeнтaциje и рoдних идeнтитeтa имaће прaвну спoсoбнoст у свим живoтним aспeктимa. Сaмoдeфинисaнa сeксуaлнa oриjeнтaциja и рoдни идeнтитeт интeгрaлни је дeo њихoвих личнoсти и jeдaн je oд нajoснoвниjих суштинских aспeкaтa сaмooдрeђeњa, дoстojaнствa и слoбoдe. Никo нeћe бити пoдвргнут притиску дa пoништи, сузбиje или oдбиje свojу сeксуaлну oриjeнтaциjу и рoдни идeнтитeт.

3.4. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода , одредбама чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.5. Препорука Комитета министара Савета Европе CM/Rec(2010)5 о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета прописује више мера које државе треба да предузму у борби против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета.

3.6. Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.

3.7. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , а дискриминација је дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 12. забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

3.8. Закон о војсци прописује забрану повлашћивања или ускраћивања припадника Војске Србије у његовим правима или дужностима, посебно због расне, верске, полне или националне припадности, порекла или због неког другог личног својства.

3.9. Кодекс части припадника Војске Србије као једну од најважнијих норми одређује да припадник војске поштује личност и различитости.

Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења

3.10. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да, имајући у виду овлашћења Повереника за заштиту равноправности, предмет овог поступка није испитивање да ли је поступак за престанак професионалне војне службе М. В. спроведен у складу са законским прописима јер то излази из оквира надлежности Повереника. У конкретном случају, задатак Повереника био је да испита и оцени да ли су изношењем става да је М. В. „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“ у документу Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије Пов. бр. 3217-3 од 8. октобра 2014. године и у наредби министра одбране Републике Србије бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године према М. В. извршена дискриминација на основу његовог личног својства – родног идентитета. Сагласно томе, у овом поступку није утврђивана истинитост чињеница које се тичу наводних изјава министра одбране поводом кривичне пријаве коју је против њега поднела мајорка Х, што се наводи у допису удружења Е. од 2. фебруара 2015. године упућеном Поверенику, јер ове чињенице нису од непосредног значаја за заузимање става о основаности притужбе, имајући у виду на шта се она односи.

3.11. У изјашњењу министра одбране Републике Србије наведено је да су приликом одлучивања о престанку професионалне војне службе за М. В. цењене чињенице и параметри као и за све припаднике Војске Србије и Министарства одбране којима је професионална војна служба престала на основу члана 192. Закона о Војсци, уз навођење услова који су се у конкретном случају испитивали. Међутим, министар одбране није се изјаснио зашто је у његовој наредби наведено да је код М. В. „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, шта се под тиме подразумева и од каквог је утицаја за доношење одлуке била чињеница да је М. В. трансполна особа. У изјашњењу надлежног старешине Генералштаба Војске Србије наведено је да је у питању „техничко административна грешка“, која је направљена приликом израде овог акта.
Повереница за заштиту равноправности указује да је став изнет у документу Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије од 8. октобра 2014. године и у наредби министра одбране Републике Србије од 22. октобра 2014. године неприхватљив јер је заснован на негативним стереотипима и предрасудама о родним идентитетима. Такође, не може се прихватити ни тврђење надлежног старешине Генералштаба Војске Србије да је у питању „техничко административна грешка“, с обзиром да овој категорији грешака припадају правописне, интерпункцијске, словне и друге типографске и техничке грешке, а да се у конкретном случају ради о недвосмислено израженом негативном вредносном суду.

3.12. Став изражен у документу Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије од 8. октобра 2014. године, који је поновљен у наредби министра одбране Републике Србије бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године министра одбране, да „успостављена психијатријска дијагноза код М. В. може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“ очигледно показује да се родни идентитет М. В, чије родно изражавање није у складу с његовим биолошким полом, квалификује као нешто што је негативно, односно, што се перципира као околност која може штетити угледу Војске Србије. Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности оцењује да изношење оваквог става, само по себи, представља акт дискриминације, а посебну тежину има то што је овај став изнет у документима органа Војске Србије и Министарства одбране, чија је уставна и законска дужност да стриктно поштују забрану дискриминације и принцип равноправности свих грађана и грађанки.

Повереница стоји на становишту да је делом дописа Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије од 8. октобра 2014. године, као и делом наредбе министра одбране бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године, у којима је изнет експлицитан став да М. В, због своје трансексуалности, „може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, прекршена одредба из чл. 12. Закона о забрани дискриминације, којом је прописана забрана узнемиравања и понижавајућег поступања које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Сагласно чл. 12, ова забрана односи се не само на она поступања која непосредно имају за циљ повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и она која објективно представљају повреду достојанства лица или групе лица. Према томе, само изношење става да М. В, због изражавања свог родног идентитета који одступа од његовог биолошког (анатомског) пола, „може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, представља увреду и вређа достојанство М. В. Изношење оваквог понижавајућег и увредљивог става доприноси одржавању широко распрострањене трансфобије, негативних стереотипа и предрасуда, као и стигматизацији и нетолеранцији према транс особама.

3.13. Повереница за заштиту равноправности указује на лош друштвени положај транс особа, чије је поштовање људских права дуго било игнорисано и занемаривано, иако су проблеми са којима се они суочавају озбиљни и специфични. Транс особе су изложене веома високом степену дискриминације, нетолеранције и отвореног насиља. Ускраћено им је или отежано остваривање неких основних људских права, укључујући и право на живот, право на неповредивост психичког и физичког интегритета и право на здравствену заштиту. Иако је у питању веома мала и разнолика заједница, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери морају да пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би транс особе у Србији уживале сва права која су грађанима и грађанкама гарантована, без било ког облика дискриминације. Због неразумевања и бројних предрасуда са којима се транс особе суочавају, потребно је истаћи дa трaнспoлнoст ниje хир, кaприц, „прoлaзнa фaзa“, вeћ кoрeнити дoживљaj нeсклaдa измeђу биолошког (aнaтoмскoг) пoлa и полног/рoднoг идeнтитeтa, штo je узрок рaзличитих видoвa прoблeмa у функциoнисaњу oсoбe. Транс особе, често од најранијег детињства, изражавају „родно нетипично“ понашање, што их излаже злостављању, одбацивању и изолацији, а неретко се суочавају и са неразумевањем у примарној породици, што значајно утиче на целокупан процес развоја. Консеквентно томе, утиче и на школовање, а касније и на могућности запослења, на третман на радном месту, као и у свим осталим сферама живота. Како су промене, нарочито у фазама „транзиције“, видљиве, многе трансполне особе се у погледу појавности и других димензија идентитета не уклапају у бинарни родни образац, несумњиво је да их то непрестано излаже вишеслојној дискриминацији и насиљу у средини у којој живе. Због тога се у извештајима, како домаћих, тако и међународних организација о људским правима наводи да у Србији све групе обухваћене акронимом ЛГБТ припадају дискриминисаним мањинама, те да су њени припадници и припаднице изложени високом нивоу јавно и приватно изражене фобичности и нетрпељивости.

Имајући у виду ове околности, Повереница за заштиту равноправности указује на потребу да сви друштвени актери пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би ЛГБТ особе уживале сва права која су грађанима и грађанкама Србије гарантована, без дискриминације.

4. МИШЉЕЊЕ

4.1. Ставом изнетим у документу Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије Пов. бр. 3217-3 од 8. октобра 2014. године да је код М. В. „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, прекршене су одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2. Ставом изнетим у образложењу наредбе министра одбране бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године, да је код М. В. „установљена психијатријска дијагноза која може узроковати штетне последице по углед Војске Србије“, прекршене су одредбе Закона о забрани дискриминације.

Имајући у виду облик и начин испољавања конкретних аката дискриминације, као и опште циљеве који се спровођењем препорука остварују, у настојању да се дискриминисаној особи, у мери у којој је то у конкретном случају могуће, пружи одговарајуће морално задовољење, као и да се спречи даља дискриминација трансполних и трансродних војних лица, Повереница даје одговарајуће препоруке.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује да Генералштаб Војске Србије:

5.1. Упути писано извињење М. В. због дискриминаторног става изнетог у документу Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије Пов. бр. 3217-3 од 8. октобра 2014. године.

5.2. Да предузме мере за смањење трансфобије, повећање толеранције и спречавање дискриминације према трансполним и трансродним војним лицима.

Повереница за заштиту равноправности препоручује да Министарство одбране:

5.3. Упути писано извињење М. В. због дискриминаторног става изнетог у наредби бр. 1-422 од 22. октобра 2014. године о престанку његове професионалне војне службе.

5.4. Да предузме мере за смањење трансфобије, повећање толеранције и спречавање дискриминације према трансполним и трансродним војним лицима и лицима запосленим у Министарству одбране.

Потребно је да начелник Генералштаба Војске Србије обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу препорука из тач. 5.1, као и о планираним мерама за спровођење препоруке из тач. 5.2, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Потребно је да министар одбране обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу препорука из тач. 5.3, као и о планираним мерама за спровођење препоруке из тач. 5.4, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ове препоруке не буду спроведене у року од 30 дана, биће донета решења о изрицању мере опомене, против којих није допуштена жалба, а за случај да се решења не спроведу, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Повереник за заштиту равноправности не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. У складу са тим, није ни прописана могућност изјављивања жалбе или приговора против мишљења и других правних аката које Повереник доноси.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба УГ Е. против ВРС и министра одбране због дискриминације по основу родног идентитета у области рада