бр. 110-00-1/2014-02 датум: 7. 7. 2014.

МИНИСТАРСТВО ЗДРАВЉА
Зоран Лончар, министар

11000 БЕОГРАД
Немањина 22-26

Поштовани господине Лончар,

Поступајући у оквиру надлежности прописаних чл. 33. Закона о забрани дискриминације , а имајући у виду Вашу надлежност да дајете сагласност на одлуке о одобравању специјализације и уже специјализације које доносе директори здравствених установа и оснивачи приватне праксе, желим да Вам укажем да поједине здравствене установе приликом прописивања критеријума за упућивање на специјализације, стављају у неједнак положај кандидате и кандидаткиње на основу старосног доба.

Наиме, у току једног поступка који је вођен пред Повереником за заштиту равноправности, утврђено је да су Правилником о стручном усавршавању Дома здравља „С.“ прописани следећи критеријуми за упућивање на специјализацију и ужу специјализацију: просечна оцена са факултета, године радног стажа, успешност у раду/радна карактеристика и године живота. Начин бодовања кандидата/киња по овим критеријумима, био je следећи:

– просечна оцена са факултета – кандидат добија онолико бодова колика му је просечна оцена за време студија;
– радни стаж након положеног стручног испита – кандидат добија 1 бод за радни стаж до 3 године, 2 бода за радни стаж од 3 до 6 година и 3 бода за радни стаж преко 6 година;
– успешност у раду/радне карактеристике – кандидат може да добије максимално 5 бодова, оцену даје начелник/ца службе;
– године живота – кандидати који у години у којој конкуришу имају до 35 година добијају 5 бодова, кандидати који имају 36-37 година добијају 4 бода, кандидати који имају 38-39 добијају 3 бода, кандидати који имају 40 година добијају 2 бода а кандидати који имају више од 40 година добијају 1 бод.

Анализа критеријума који се односи на године живота кандидата са аспекта Закона о забрани дискриминације и других релевантних прописа, показала је да су постављањем овог критеријума и начином бодовања, очигледно стављене у неједнак положај особе које имају више од 40 година у односу на особе које имају мање од 40 година. Одређивањем начина бодовања којим се, без оправданог разлога, већи број бодова даје млађим кандидатима, кандидати који имају преко 40 година живота стављени су у неравноправан положај у односу на кандидате који имају мање од 40 година, јер ће без обзира на професионалне квалификације добити мањи број бодова на основу старосног доба. Имајући у виду циљ и последице које овакав начин бодовања критеријума година живота кандидата производи, може се закључити да старосно доба није ни стварни ни одлучујући услов за упућивање на специјализацију, сагледавајући како природу и особености под којима се стиче специјалистички стаж, тако и услове под којима се он обавља. Стога, анализа је показала да критеријум који се односи на године живота и начин бодовања овог критеријума, нема објективно и разумно оправдање, јер прописивање овог критеријума није оправдано ни с аспекта сврхе, ни с аспекта последица које је изазвало.

Такође, дошла сам до сазнања да су и друге здравствене установе у Србији установиле сличну праксу, односно да прописују критеријум који се односи на године живота кандидата приликом упућивања на специјализацију. Слободна сам да укажем да за стицање специјалистичког стажа из медицине или стоматологије, као и за друге видове стручног усавршавања, није од одлучујућег значаја старосно доба кандидата, јер специјалистички стаж једнако стручно и адекватно могу да започну и заврше особе било ког старосног доба, уколико испуњавају остале услове који се односе на образовање и радно искуство.

Опште је позната чињеница да су специјализанти често дефицитиран кадар у Србији, као и да се један временски период нису расписивани конкурси за специјализације и уже специјализације, очигледно је да потенцијални кандидати, у годинама живота којима се даје предност, нису ни били у могућности да конкуришу. Имајући у виду специфичност овог вида усавршавања, односно, немогућност да се специјалистички стаж оствари самостално и независно од здравствене установе, као што је то случај са мастер или докторским студијама, здравствене установе при прописивању критеријума морају обратити посебну пажњу како би се свим кандидатима и кандидаткињама омогућило да на једнакој основи буду вредновани. Потребно је напоменути и да је одредбом члана 184. ст. 9. и 10. Закона о здравственој заштити, здравствени радник дужан да закључи уговор са здравственом установом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације и уже специјализације, а дужан је да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације. Имајући у виду да је самим законом прописано да се уговором регулишу међусобна права и обавезе здравственог радника и здравствене установе, уз обавезу здравственог радника да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, указујем да ове одредбе пружају довољно гаранције здравственој установи да ће имати користи од улагања у здравственог радника којем одобри специјализацију, без обзира на његове/њене године живота.

Подсетићу да Устав Републике Србије , забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл 16. ст. 1. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, док је у чл. 23. ст. 1. прописано да је забрањена дискриминација на основу старосног доба.

На крају, констатујем да здравствене установе имају пуну слободу да самостално, у складу са важећим прописима и на основу објективних критеријума, одлучују о избору лица које ће упутити на специјализацију, процењујући њихова стручна знања, компетенције и способности. Оно што здравствене установе не смеју да чине јесте да постављају услове за упућивање на специјализацију који се тичу личних својстава кандидата и кандидаткиња, а који нису стварни и одлучујући услов за обављање посла, с обзиром на природу и особеност посла и услове у којима се он обавља. Такво понашање је противзаконито и представља повреду императивних прописа о забрани дискриминације, који су обавезујући за све правне субјекте.

Због тога очекујем да ћете искористити своја законска овлашћења и обезбедити да здравствене установе, приликом утврђивања критеријума за упућивање на специјализацију, не постављају критеријуме који се односе на године живота кандидата и кандидаткиња.
Молим да ме о мерама и активностима које сте предузели у циљу спровођења ове препоруке обавестите у року од 30 дана.

С искреним уважавањем,

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука мера министру здравља