бр. 07-00-1313/2022-02 датум: 9.12.2022. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује општини
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује општини да:
- да у сарадњи са одговорним лицем којем је поверена делатност управљања путевима на територији општине предузме све мере у циљу постављања вишејезичних табли- саобраћајних знакова, који се налазе на територији ове општине, а у којима ће имена насељених места и других топонима бити исписана и на језику мађарске националне мањине, према њеној традицији и правопису.
Општина ће обавестити Повереника за заштиту равноправности о мерама које су предузете у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба, нити било које друго правно средство.
О б р а з л о ж е њ е
Поверенику за заштиту равноправности обратио се председник „АА“ због, како је наведено, кршења прописа о службеној употреби мађарског језика и писма приликом замене старих и постављања нових саобраћајних знакова на територији општина где су поред српског језика, у службеној употреби језици националних мањина. У свом обраћању је навео да се након усвајања измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма, приступило постепеном прилагођавању постојећих натписа на саобраћајним знацима, али се при томе „није обратила пажња“ на службену употребу језика и писма у оним општинама у којима су у службеној употреби мањински језици. Истакнуто је да припадници/це националних мањина имају право да натписи на саобраћајним знацима буду исписани на, у конкретном случају, мађарском језику и да је на овај начин дошло до повреде права на службену употребу мађарског језика и писма на територији оних општина које нису извршиле постављање одговарајућих назива и саобраћајних знакова на којима би називи места и други топоними били исписани и на мађарском језику и писму.
Имајући у виду да „АА“ није тачно прецизирала на територији којих јединица локалних самоуправа нису замењене саобраћајне табле у складу са прописима, Повереник се дописом обратио Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог и Министарству државне управе и локалне самоуправе са захтевом да доставе списак јединица локалних самоуправа у којима су мађарски језик и писмо у службеној употреби. Према подацима које су ова министарства доставила Поверенику мађарски језик и писмо су у службеној употреби у 28 јединица локалне самоуправе на територији АП Војводине: Ада, Бач, Бачка Топола, Бела Црква, Бечеј, Врбас, Вршац, Житиште, Зрењанин, Кањижа, Ковачица, Ковин, Кула, Мали Иђош, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Нови Сад, Оџаци, Пландиште, Сента, Сечањ, Сомбор, Србобран, Суботица, Темерин, Тител и Чока, као и у 11 насељених места у следећем општинама/градовима: Апатин (Купусина, Свилојево), Инђија(Марадик), Ириг (Добродол, Шатринци), Кикинда (Банатска Топола, Кикинда, Руско Село, Сајан) и Панчево (Војловица, Иваново).
У циљу прикупљања информација Повереник за заштиту равноправности обратио се свим јединицама локалне самоуправе на чијој територији су мађарски језик и писмо у равноправној службеној употреби, са захтевом да нас обавесте да ли су сви саобраћајни знакови који су постављени дуж путева, а за које је надлежна локална самоуправа, исписани у складу са наведеним прописима.
До дана упућивања ове препоруке мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације, Поверенику није примио одговор.
Повереник указује на поједине одредбе прописа који уређују ову материју. Чланом 21. Устава Републике Србије[2] забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 14. Устава прописано је да Република Србија штити права националних мањина, док је ставом 2. исте одредбе прописано да држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета. Чланом 48. Устава прописано је да мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана. Устав РС у члану 76. забрањује дискриминацију националних мањина. Ставом 1. наведене одредбе прописано је да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, док је ставом 2. наведене одредбе прописано да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини. Одредбом члана 79. став 1. Устава прописано је да припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[4], који у члану 2. став 1. прописује да дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[5]. Члан 4. овог закона прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 24. став 1. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика. Ставом 2. Исте одредбе прописано је да се начин остваривања и заштита права припадника националних мањина уређује посебним законом.
Законом о заштити права и слобода националних мањина[6] у члана 11. прописана је службена употреба језика и писама на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби. Ставом 2. исте одредбе закона прописано је да ће јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. Јединица локалне самоуправе уводи језик и писмо националне мањине у службену употребу најкасније у року од 90 дана од утврђивања испуњености законом прописаних услова, док је ставом 3. ове одредбе прописано да у јединици локалне самоуправе где је у тренутку доношења овог закона језик националне мањине у службеној употреби, исти ће остати у службеној употреби. Службена употреба језика националних мањина из става 1. овог члана подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине, употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки података о личности и података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних, употреба језика на гласачким листићима и бирачком материјалу, употреба језика у раду представничких тела (став 4.). Ставом 5. исте одредбе прописано је да се на територијама из става 2. овог члана, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.
Чланом 11. Закона о локалној самоуправи[7] прописано је да се статутом јединице локалне самоуправе уређује, између осталог, службена употреба језика и писама националних мањина, у складу са законом.
Закон о службеној употреби језика и писама[8] у члану 1. став 3. прописује да су на подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом. Одредбом члана 3. став 2. овог закона прописано је да се службеном употребом језика и писама сматра и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа. Одредбама члана 5. истог закона прописано је да се саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују ћириличким и латиничким писмом, као и да се саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи поред ћириличког, могу исписивати и латиничким писмом. Чланом 7. овог закона прописано је да се у службеној употреби текст на језицима и писмима националних мањина исписује после текста на српском језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова. Ако је више језика националних мањина у службеној употреби, текст на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду. Одредбама члана 11. став 4. овог закона прописано је да се на територијама из става 2. овог члана, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису. Одредбама члана 19. овог закона прописано је да на подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима националних мањина.
Одредбама члана 157. Закона о безбедности саобраћаја на путевима[9] прописано је да техничко регулисање саобраћаја на државним путевима обавља министарство надлежно за послове саобраћаја, а на општинским путевима и улицама у насељима орган јединице локалне самоуправе надлежан за послове саобраћаја. На делу пута где долазе у додир државни и општински путеви, односно улице у насељу, орган јединице локалне самоуправе је дужан да, приликом техничког регулисања саобраћаја из своје надлежности, одлуку усклади са начином техничког регулисања саобраћаја на државном путу.
Правилник о саобраћајној сигнализацији[10] чланом 11. став 1. прописује да се називи места и други географски називи на саобраћајним знаковима на државним путевима првог реда исписују ћириличним и латиничним писмом на начин да се прво исписује натпис ћирилицом, а затим латиницом на истом знаку. Ставом 3. и 4. истог члана пропсано је да се називи места и други географски називи исписују ћириличним писмом на саобраћајним знаковима на државним путевима другог реда, општинским путевима и улицама, као и да се на туристичкој сигнализацији натписи исписују ћириличним писмом. Испод ћириличног писма је дозвољен натпис на енглеском језику. Ставом 5. исте одредбе прописано је да се на местима где се дозвољава примена писма или језика националне мањине, овај натпис исписује испод натписа који су дефинисани ст. 1, 3. и 4. овога члана.
Статутом Аутономне покрајине Војводине[11] прописано је да су пoрeд српскoг jeзикa и ћириличкoг писмa, у oргaнимa AП Вojвoдинe у рaвнoпрaвнoj службeнoj упoтрeби и мaђaрски, слoвaчки, хрвaтски, румунски и русински jeзик и њихoвa писмa, у склaду сa зaкoнoм. Одредбом члана 24. став 2. Статута прописано је да у oквиру свojих нaдлeжнoсти oргaни AП Вojвoдинe прeдузимajу мeрe у циљу дoслeднoг oствaривaњa зaкoнoм урeђeнe службeнe упoтрeбe jeзикa и писaмa нaциoнaлних мaњинa – нaциoнaлних зajeдницa.
Статутом општине[12] у члану 5. прописано је да с обзиром да на територији општине и припадници румунске, мађарске и чешке националне мањине, у складу са законом у службеној употреби истовремено су и румунски језик и ћириличнописмо, чешки језик и латинично писмо и мађарски језик и латинично писмо.
Имајући у виду наведено неспорно је да је Општина у обавези да поступи у складу са прописима у погледу постављања вишејезичних саобраћајних табли. Повереник посебно указује да је чланом 79. Устава Републике Србије припадницима националних мањина признато право, између осталог, да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику.
Полазећи од чињенице да Република Србија има добар законодавни и институционални за заштиту права националних мањина, те да очување идентитета националних мањина у великој мери зависи од обезбеђења поштовања права на равноправну употребу матерњег језика и писма, Повереник сматра да је неопходно да јединице локалне самоуправе на чијој територији припадници/це националних мањина достижу 15% према резултатима последњег пописа становништва без одлагања предузму мере у циљу постављања вишејезичних табли у којима ће имена насељених места и други географски називи бити исписани на језику оне националне мањине чији је језик у равноправној службеној употреби ради остваривања њихове потпуне равноправности.
С тим у вези, а имајући у виду да су на територији општине мађарски језик и писмо у равноправној службеној употреби, постављање вишејезичних табли са називима насељених места и других топонима исписаним на мађарском језику и писму, осим што представља законску обавезу општине представља и поштовање језичке разноликости становника јединице локалне самоуправе.
Сагледавајући све околности, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности општини да на територији своје општине изврши постављање вишејезичних табли у којима ће имена насељених места бити исписана на језику мађарске националне мањине, према њеној традицији и правопису.
[1] „Службени гласник РСˮ, број 22/09 и 52/21, члан 33. тaчка 9.
[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06
[3] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[4] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09)
[5] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09), члан 2. став 1. тачка 1
[6]„Службени лист СРЈ“, бр. 11/02, „Службени лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон, 97/13 – одлука УС и 47/18
[7] „Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14, 101/16, 47/18 и 111/21
[8] „Службени гласник РС“, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 – др.закон, 30/10, 47/18 и 48/18 – испр.
[9] „Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – одлука УС, 55/14, 96/15 – др.закон, 9/16 – одлука УС, 24/18, 41/18, 41/18 – др.закон, 87/18, 23/19 и 128/20 – др.закон
[10] „Службени гласник РС“, бр. 85/17 и 14/21
[11] Статут АП Војводине („Службени лист АП Војводине“, број 54/14) члан 24.
[12] „Службени лист општине“, број 8/08
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
945-22 Препорука мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације 
