бр. 011-00-382/2024-02 датум: 31.10.2024. године
МИНИСТАРСТВО ЗА РАД, ЗАПОШЉАВАЊЕ, БОРАЧКА И СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА
Немања Старовић, министар
11000 БЕОГРАД
Немањина бр. 22-24
Предмет: Иницијатива за измене и допуне одредаба Закона о социјалној заштити
Поштовани господине Старовићу,
Повереник за заштиту равноправности у оквиру надлежности прописаних Законом о забрани дискриминације[1] прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације. С тим у вези, Повереник је у претходном периоду Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања поднео више иницијатива које су се односиле на измену и/или допуну више одредаба Закона о социјалној заштити. Имајући у виду да до дана састављања овог дописа Закон о социјалној заштити није измењен у складу са упућеним иницијативама, као и да је Министарство у претходном периоду најављивало измене и допуне Закона о социјалној заштити, у прилогу вам шаљемо обједињену иницијативу Повереника за измене и допуне овог важног закона за све наше грађане и грађанке.
Подсећамо да је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања након спроведене ex post анализе закона, израдило Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити који је, средином 2018. године, стављен на јавну расправу. У образложењу је наведено да су циљеви измена и допуна били: 1) Унапређење квалитета услуга и спровођења стручних поступака у социјалној заштити; 2) Развој услуга социјалне заштите које се пружају у локалној заједници; 3) Отклањање правно-техничких недостатака у поступцима чије спровођење је уређено Законом о социјалној заштити; 4) Унапређење мера и услуга подршке породици и превенције измештања детета из породице; 5) Јачање компетенција запослених у органима и организацијама које обављају делатност социјалне заштите; 6) Ширење капацитета за пружање услуга у социјалној заштите; 7) Јачање капацитета за праћење, евалуацију и унапређење система социјалне заштите; 8) Усаглашавање Закона о социјалној заштити са другим релевантним законима.
Како би се постигли постављени циљеви, Повереник подсећа на раније поднете иницијативе овог органа као и на препоруке мера у вези са унапређењем система социјалне заштите.
Још 2018. године Повереник је поднео Иницијативу за измену члана 82. став 1. тачка 1) Закона о социјалној заштити. У иницијативи је истакнуто да је поред повећања прописане површине земљишта приликом одлучивања о праву на новчану социјалну помоћ потребно узети у обзир и квалитет земљишта, могућност његове обраде, давања у закуп или продаје. Разлози за покретање ове иницијативе првенствено леже у чињеници да су често у ризику од сиромаштва старачка породична домаћинства која располажу површином земљишта већом од прописане. Резултати истраживања које је тада спроведено, а које су спровели Повереник за заштиту равноправности и Црвени крст Србије, је показало да свака десета старија особа на селу нема личне приходе, док право на новчану социјалну помоћ користи само 4% испитаника. Такође од укупног броја испитаника само 2% старијих који живе на селу има новчану помоћ од деце или рођака, док оних који остварују приходе од закупа има испод 1%, при чему су ти приходи минимални. Поред тога, 70% старијих на селу живе у домаћинствима која имају само два члана, те самим тим не могу да рачунају ни на оне погодности у старости које може да пружи живот у вишегенерацијском домаћинству. Иако смо једна од земаља са најстаријим становништвом, број старијих грађана и грађанки које у Републици Србији остварују право на новчану социјалну помоћ, према подацима из извештаја Републичког завода за социјалну заштиту говоре да је овај број готово занемарљив у односу на укупан број корисника овог права и да износи око 5%. У Иницијативи је указано и на обавезе које је Република Србија преузела Програмом реформи политике запошљавања и социјалне политике у процесу приступања Европској унији, а којим је утврђено да је у циљу повећања обухвата и унапређења адекватности новчаних давања потребно предузети мере релаксирања имовинских услова који се узимају у обзир приликом остваривања права на новчану социјалну помоћ, пре свега повећања земљишног максимума у зависности од квалитета земљишта нарочито код старачких домаћинстава. Неопходно је утврдити реалну могућност остваривања прихода од земље у власништву у ситуацијама када она прелази имовински цензус прописан законом, јер власништво над запарложеном земљом у удаљеним крајевима, посебно у савременим условима пољопривредне производње, не значи да та земља може да обезбеди адекватан приход за нормалан и достојан живот. У Иницијативи је указано и на додатну подршку коју је предложио Фискални савет а која се односи на укидање обавезе плаћања ПИО доприноса за пољопривредна домаћинства која поседују мање од 10 хектара земљишта, наводећи да успостављање система социјалних карата омогућава државној управи да унапређени систем социјалне заштите старачких домаћинстава ефикасно имплементира са скромним додатним трошковима од свега неколико милијарди динара годишње.[2]
Поред тога, Повереник указује и на потребу да се размотри искључујући услов из члана 82. став 1. тачка 2) Закона о социјалној заштити којим је прописано да право на новчану социјалну помоћ не може остварити појединац, односно породица ако је појединац, односно члан породице продао или поклонио непокретну имовину или се одрекао права на наслеђивање непокретне имовине или ако је протекао период у којем би, од тржишне вредности непокретне имовине коју је продао, поклонио или се одрекао права на наслеђивање, могао обезбеђивати помоћ у смислу овог закона. Повереник сматра да је овај услов потребно посебно размотрити са аспекта како његове целисходности као услова који у потпуности онемогућава особу да оствари право на новчану социјалну помоћ тако и његове трајности у смислу да није прописан рок у закону већ се као релевантно једино узима колико би у случају да се лице није евентуално одрекло могло збринути себе или чланове породице. Повереник сматра да овако како је сада постављен услов у члану 82. став 1. тачка 2) Закона о социјалној заштити он практично може једну особу или породицу онемогућити да трајно оствари право на социјалну помоћ зато што је у ранијем периоду када то лице, примера ради није ни било социјално угрожено се одрекло права у корист сродника, не знајући за евентуалне последице таквог одрицања. Такође, Повереник указује да је нужно сагледати оправданост овог услова посебно с обзиром на још увек дубоко укорењене предрасуде и уверења и обрасце понашања у којима примат има традиција над законом у поступку наслеђивања и где су још увек снажно укорењено очекивање да се имовина дели на начин да се жене одричу свог права на наследство у корист мушких сродника. У Истраживању о наследним правима и ставовима према наслеђивању у Србији, које је Повереник спровео 2024. године указано је да забрињава податак да је свега 64% испитаника одговорило да закони у Србији прописују једнака права мушкараца и жена у погледу наслеђивања. Ово указује да чак трећина испитаника (36%) или није упозната са законским одредбама, или сматра да постоји одређени степен неравноправности коју закон дозвољава. Када је реч о практичној примени закона, иако правни оквир гарантује једнака права мушкарцима и женама, тек нешто више од петине испитаника (23%) сматра да мушкарци и жене у потпуности имају једнака права на наслеђивање. Додатних 30% сматра да углавном имају једнака права, а чак 36% сматра да жене немају једнака права као мушкарци.[3]
Такође није ретко ни да грађани не знају да их одрицање од наслеђа ма колико оно мало било може онемогућити на веома дуг период у остваривању права из социјалне заштите. Поред тога, поставља се питање оправданости оваквог услова посебно у ситуацијама ако се неко одрекао имовине да би на тај начин другом члану породице омогућио нужан смештај за живот. Повереник сматра да услови за остваривање права на новчану социјалну помоћ морају бити такви да ниједно лице или породица не остану без овог права у ситуацији када су угрожени до те мере да не могу да обезбеде своју егзистенцију и минималне стандарде које сваки човек треба да има. Посебно треба водити рачуна да особе које су у већем ризику од дискриминације за које и Устав прописује да уживају посебну заштиту као што су примера ради жене, деца, особе са инвалидитетом, самохрани родитељи и сл. у складу са законом буду подржани и заштићени када се нађу у стању социјалне потребе. Предлажемо да се, с тим у вези, сагледају решења која нуди упоредно-правна пракса у погледу услова које лице, односно породица треба да испуни у поступку остваривања права на новчану социјану помоћ.
Повереник за заштиту равноправности даље подсећа да је Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарству здравља упутио и препоруку мера за остваривање равноправности у погледу прописивања стандарда за пружање услуга из члана 60. став 3. Закона о социјалној заштити који никада нису разрађени иако је Закон о социјалној заштити ступио на снагу још 2011. године. Циљ ове препоруке је био да се предузиму потребне мере и активности како би се омогућило остваривање социо-здравствених услуга и пружање услуга оној категорији корисника који због специфичног социјалног и здравственог статуса имају потребу и за социјалним збрињавањем и за сталном здравственом заштитом или надзором. Повереник је указао на демографске трендове који предвиђају продужење очекиване дужине живота што ће довести и до значајног увећања заступљености старијих лица која имају 80 и више година. С обзиром на високу заступљеност старијих који живе сами, често и без подршке породице, постојаће све већа потреба за услугама службе за кућно лечење и палијативно збрињавање[4]. Поред тога, треба имати у виду и важност палијативног збрињавања које је веома значајно за побољшање квалитета живота пацијента у терминалној фази, јер му је услед здравственог стања, односно фазе развоја болести, поред медицинске терапије потребна и додатна подршка у отклањању физичког и психичког бола, као и превазилажењу других потешкоћа које доноси терминална фаза. Услуге палијативног збрињавања представљају специфичан и најважнији вид подршке за појединце и породице који се суочавају са проблемима у одређеној фази болести, па је потребно дефинисати и посебне стандарде за ову врсту услуге, као и овлашћења за надзор и контролу над пружањем услуге.
У Програму реформи политике запошљавања и социјалне политике у процесу приступања Европској унији (ЕСРП)[5], који је Влада Републике Србије усвојила, предвиђен је наставак процеса деинституционализације и развој ванинституционалних услуга у заједници, односно обезбеђивање средстава и професионалних капацитета за ширење и развој ванинституционалних услуга.
Такође Република Србија усвојила је и Стратегију деинституционализације и развоја услуга социјалне заштиту у заједници за период од 2022-2026. године[6] (и припадајући акциони план), која, између осталог, треба да омогући развој услуга социјалне заштите у заједници, што ће допринети да корисници система социјалне заштите којима је потребна интензивнија подршка већину својих потреба задовољавају у природном окружењу.
Када се посматра задовољење потреба становништва, евидентан је недостатак у погледу обима и врсте услуга социјалне заштите, њихове доступности и континуитета. Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту ни најразвијенија услуга помоћ у кући није доступна у свим локалним самоуправама, док у земљи постоји само један дневни боравак за одрасле и старије особе којима је потребан целодневни надзор и подршка, постоје свега три установе које пружају услугу прихватилишта и дневног боравка за децу и младе која раде на две општине у Београду, недовољан је број и капацитет прихватилишта за жртве насиља тзв. „сигурних кућа“ и сл. Проблем представља и недостатак сарадње између локалних самоуправа у случају када, примера ради, корисник услуге социјалне заштите живи на територији једне, а школује се или ради на територији друге локалне самоуправе. Такође, у пракси се јавља проблем и континуитета одговарајуће подршке која ће особи са инвалидитетом омогућити пуну инклузију. Пракса Повереника, као и различита истраживања су показала да, посебно особе са аутизмом, као и особе које болују од ретких болести досадашњи систем социјалне заштите није препознавао у довољној мери, односно да један број услуга не одговара потребама ових корисника. Нарочито је проблем изражен када особа заврши основно и средње образовање и када наврши 26 година живота у погледу остваривање даље подршке из система социјалне заштите, било кроз коришћење услуге дневног боравка, персоналне асистенције или неке друге услуге социјалне заштите.
Недостатак услуга социјалне заштите доводи до неједнаког положаја лица која услуге подршке не могу да остваре уопште или не могу да их остваре у континуитету, односно доводи до дискриминације тих лица по основу различитих личних својстава – инвалидитета, старосног доба, здравственог стања и сл.. Проблем је и што због недостатка организованих услуга постоји велики број неформалних неговатеља, који су најчешће жене, што их додатно оптерећује, онемогућава укључивање на тржиште рада, ствара економску зависност и продубљује родну неједнакост. У смислу наведеног неопходно је приликом измена закона размотрити начине финансирања и уједначавања пружања услуга социјалне заштите на читавој територији земље у складу са потребама становништва, при чему је потребно извршити анализу постојећих услуга, да ли су оне предвиђене тако да њиховим остваривањем могу да се задовоље различите потребе корисника. Примера ради пракса Повереника је показала да су поједина лица подржана услугама у процесу образовања, али да таква подршка изостаје у процесу рада (собе са аутизмом, особе које болују од ретких болести…). Нарочито је проблем изражен када особа заврши основно и средње образовање и када наврши 26 година живота у погледу остваривање даље подршке из система социјалне заштите, било кроз коришћење услуге дневног боравка, персоналне асистенције или неке друге услуге социјалне заштите. Тако је примера ради са услугом персоналне асистенције која у члану 99. Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[7] прописује да су услуге персоналне асистенције доступне пунолетним лицима са инвалидитетом са процењеним I или II степеном подршке, која остварују право на увећани додатак за туђу негу и помоћ, имају способности за самостално доношење одлука, радно су ангажована или активно укључена у рад различитих удружења грађана, спортских друштава, политичких партија и других облика друштвеног ангажмана, односно укључене су у редовни или индивидуални образовни програм. Сврха ове услуге, у складу са чланом 100. Правилника је пружање одговарајуће индивидуалне практичне подршке која је кориснику неопходна за задовољавање личних потреба, укључивање у образовне, радне и друштвене активности у заједници ради успостављања што већег нивоа самосталности. Особи са инвалидитетом која није способна за самостално доношење одлука, треба пружити одговарајућу подршку да она ту одлуку донесе, односно треба наставити са пружањем одређеног вида подршке и када заврши основну и средњу школу у циљу одржања и унапређења постигнутог нивоа инклузије. Истраживање[8] које је спроведено на узорку од 71 родитеља и 30 особа са инвалидитетом, старости од 18 до 65 година, говори да највећи број њих живи са родитељима, свега 13 процената има формирану сопствену породицу, исти проценат живи самостално, а сваки десети је у установи социјалне заштите. Тек петина особа са инвалидитетом има подршку персоналног асистента који се финансира из буџета локалне самоуправе, а 13% њих ову услугу плаћа сопственим новцем. Само четвртина родитеља деце са инвалидитетом има подршку осталих чланова породице, што значи да практично сав терет бриге пада на њих.
Услуга предах смештаја на територији града Београда[9] је краткорочни и повремени смештај деце и младих са сметњама у развоју, који се обезбеђује као дневни, викенд или вишедневни смештај, ради пружања подршке корисницима и њиховим породицама у одржавању и побољшању квалитета живота, са циљем останка корисника у породици. Услуга предах смештаја пружа се деци и младима са сметњама у развоју узраста од пет до 26 година живота и између осталог и деци са интелектуалним тешкоћама и аутизмом, са вишеструким сметњама у развоју, са сензорним инвалидитетом, са физичким инвалидитетом. С тим у вези, Повереник сматра да је ова услуга добар пример унапређивања услуга социјалне заштите, али да је ограничена само на територију Београда и да капацитет „Центра за смештај и дневни боравак омладине и деце ометене у развоју“ недовољан, имајући у виду да је доступан само за 51 корисника.
Годинама Повереник указује на недовољне квантитативне и квалитативне капацитете центара за социјални рад који представљају кључне установе у остваривању права и услуга социјалне заштите. О капацитетима појединих система говори и Извештај о ревизији сврсисходности пословања – Ефикасност у раду центара за социјални рад у пружању социјалне и породично-правне заштите Државне ревизорске институције (ДРИ), у коме је између осталог наведено да, у периоду 2020 – 2022. године, у просеку осам центара за социјални рад није имало ниједног запосленог социјалног радника, 21 центар је радио без правника, 17 центара без психолога, а 57 без педагога. Приликом измена закона потребно је извршити анализу свих послова које обављају центри за социјални рад, као и да ли постоји могућност да се поједини послови из надлежности центра за социјални рад другачије организују, као што је примера ради решавање по захтевима за остваривање права на додатак за помоћ и негу другог лица и увећани додатак, посебно када је се ради о остваривању овог права у нивоу разлике између права из области социјалне заштите и права које је остварено у другом систему као што је на пример систем пензијског и инвалидског осигурања. С тим у вези, подсећамо да је у Програму реформи политике запошљавања и социјалне политике у процесу приступања Европској унији предвиђено да је потребно унапредити систем дуготрајне неге тако што ће се преиспитати оправданости постојања давања из два система – по основу осигурања (ПИО) и социјално давање из система социјалне зашите, уз детаљнију анализу начина доделе и коришћењa функционалних критеријума за доделу додатка за помоћ и негу од стране Комисије ПИО фонда, што би омогућило већу доступност права особа са менталним и интелектуалним тешкоћама.
Даље, Повереник подсећа да је у току 2019. године упутио Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања препоруку мера за остваривање равноправности у вези са обнављањем лиценци стручним радницама које су користиле трудничко, породиљско или одсуство са рада ради неге детета. Наиме, Законом о социјалној заштити нису регулисани случајеви у којима се захтевом за обнављање лиценце Комори обрате стручни радници који су због трудничког, породиљског, одсуствовања са рада ради неге детета или због озбиљних здравствених проблема, одсуствовали са рада у периоду важења лиценце и због тога нису били у могућности да у прописаном року испуне услове за обнављање лиценце. Дакле, у Закону постоји правна празнина у погледу дужине трајања лиценце, рока за подношење захтева за обнављање лиценце, односно услова који важе за обнављање лиценце, за наведене стручне раднике и раднице, услед чега би они могли изгубити право да обављају послове за које је предвиђена лиценца.
Како би се обезбедила недискримнаторна примена у пракси Повереник је упутио допис Комори социјалне заштите у којем је указао на антидискриминационе прописе које је потребно имати у виду када се ради о тумачењу на који начин треба превазићи постојећу правну празнину. У члану 10. Правилника о лиценцирању стручних радника у социјалној заштити утврђено је да је стручни радник дужан да се усавршава у складу законом, другим прописом којим је уређено стручно усавршавање у социјалној заштити и овим правилником, док стручно усавршавање обухвата континуирано праћење развоја теорије и праксе социјалне заштите и стицање знања и вештина који унапређују процес заштите и подршке корисника. Овим чланом прописано је да се стручном раднику лиценца обнавља ако испуњава услове за обнављање лиценце стицањем захтеваног броја бодова, у складу са овим правилником. Такође, ставом 6. овог члана прописано је да стручни радник у прикупљању бодова учествује активно и пасивно, у складу са Бодовном листом, као и да је у обавези да до краја текуће календарске године поднесе Комори одговарајуће доказе о броју стечених бодова у протеклом периоду, те да ће се стручном раднику признати бодови изнад броја предвиђеног овим правилником за обнављање лиценце, ако су остварени током периода до обнављања лиценце, а највише 20 бодова, приликом наредног обнављања лиценце. У члану 19. Правилника прописано је да стручни радник испуњава услове за обнову лиценце ако је у периоду од шест година од издавања лиценце, остварио 120 бодова, с тим што у прве три године треба да оствари 30% бодова од укупно утврђеног броја, као и да је у обавези да најмање 30% бодова стекне тако што активно учествује у њиховом прикупљању, у складу са Бодовном листом. Анализирајући наведене одредбе Повереник је констатовао да ни Правилником о лиценцирању стручних радника у социјалној заштити, нису регулисани случајеви у којима се захтевом за обнављање лиценце Комори обрате стручни радници и раднице који су из горе наведених разлога одсуствовали са рада у периоду важења лиценце и због тога нису били у могућности да у прописаном року прикупе одговарајући број бодова у складу са Бодовном листом и обнове лиценцу. Дакле, и у Правилнику такође постоји правна празнина у погледу захтеваног броја бодова за стручне раднике и раднице који су периоду важења лиценце из наведених разлога одсуствовали са рада, због чега нису били у могућности да учествују у прикупљању бодова, активно и пасивно, услед чега би могли изгубити право да обављају послове за које је предвиђена лиценца. С тим у вези, Повереник је указао на Конвенцију о једнаким могућностима и третману за раднике и раднице (радници са породичним обавезама) број 156 из 1981. године[10] која се примењује на раднике и раднице који имају обавеза према деци коју издржавају и када им те обавезе ограничавају могућност да се економски ангажују и напредују. Државе чланице су се обавезале да као циљ националне политике поставе могућност да ова лица искористе сва права из радног односа без дискриминације. Конвенцијом о заштити материнства Међународне организације рада бр. 183. из 2000. године[11] прописана је обавеза сваке чланице да усвоји мере како би обезбедила да материнство не буде извор дискриминације у области радних односа. Имајући у виду да је Република Србија у процесу усаглашавања законодавства са прописима Европске уније, указали смо и на Директиву 2006/54/ЕЗ Европског парламента и Савета од 5. јула 2006 о спровођењу начела једнакости и једнаких могућности мушкараца и жена у питањима запошљавања и обављања занимања, која у члану 2. став 2. предвиђа: „У смислу ове Директиве, дискриминација обухвата….(ц) сваки неповољни третман жене у вези с трудноћом или породиљским одсуством у смислу Директиве 92/85/ЕЕЗ“. Указујемо такође и на Директиву Савета 200/78/ЕЗ од 27. новембра 2000-општи оквир за равноправан третман у запошљавању и професији која у Преамбули предвиђа: „(3) У имплементирању принципа равноправног третмана, Заједница треба да, у складу са чланом 3(2) Уговора ЕЗ, тежи да елиминише неравноправност и да промовише равноправност мушкараца и жена, нарочито јер су жене често жртве вишеструке дискриминације.“
Имајући у виду да је Законом о социјалној заштити између осталог утврђено да ближе услове за издавање лиценце, образац лиценце и начин издавања и обнављања лиценце стручним радницима, прописује министар надлежан за социјалну заштиту, Повереник је упутио препоруку мера како би се предупредило тумачење одредаба Правилника супротно антидискриминационим прописима. Иако је тумачењем прописа у складу са предлогом Повереника, проблем тренутно превазиђен, сматрамо неопходним да се наведена материја уреди и законом.
На крају, имајући у виду чињеницу да је Закон о социјалној заштити кровни и најбитни закон у области социјалне заштите, Повереник указује да је приликом израде овог закона, односно његових измена и допуна неопохдно урадити процену утицаја прописа на остваривање права социоекономски угрожених лица или група лица која у складу са чланом 14. Закона о социјалној заштити треба да садржи: 1) свеобухватан опис стања у области која је предмет регулисања са посебним освртом на социоекономски угрожена лица и групе лица; 2) процену неопходности и сразмерности намераваних измена прописа са аспекта поштовања начела једнакости и права социоекономски угрожених лица и група лица; 3) процену ризика за права, обавезе и на закону засноване интересе лица и група лица из става 3. овог члана.
Имајући у виду све наведено, сматрамо важним да се приликом најављених измена Закона о социјалној заштити имају у виду ови проблеми који су се искристалисали током примене закона у пракси и који су указали да је поједине одредбе закона потребно додатно изменити и унапредити.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.
[2]Предлог мера социјалне и пореске политике за смањење неједнакости и ризика од сиромаштва у Републици Србији,
[3] Истраживање о наследним правима и ставовима према наслеђивању у Србији, Повереника за заштиту равноправности, 2024. године. Доступно на chrome-extension://efaidnbmnnnibpcajpcglclefindmkaj/https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2024/10/Izvestaj-Nasledna-prava-i-stavovi-prema-nasledjivanju.pdf
[4] Стратегија палијативног збрињавања („Службени гласник РС“, бр. 17/09)
[5] https://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wp-content/uploads/2016/06/SIPRU-ESRP-2016-Srpski.pdf
[6] „Службени гласник РС“, бр. 12/22
[7] „Службени гласник РС“, бр. 42/13, 89/18 и 73/19
[8] https://www.politika.rs/scc/clanak/607594/Mladi-sa-autizmom-nemaju-odgovarajucu-podrsku-sistema
[9] Одлука о правима и услугама социјалне заштите ( Службени лист града Београда“, бр. 55/11, 8/12 – испр., 8/12, 42/12, 65/12, 31/13, 57/13, 37/14, 82/15, 4/16, 37/16 и 56/16)
[10] „Службени лист СФРЈ”, бр. 7/87
[11] Закон о потврђивању Конвенције Међународне организације рада бр. 183 о заштити материнства („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 1/10), члан 8. став 2.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
894-24 Иницијатива за измене и допуне Закона о социјалној заштити 
