бр. 07-00-552/2018-02   датум: 12.10.2018.

МИШЉЕЊЕ  

Мишљење је донето поводом притужбе „И.п.о.м.и“. поднете против одговорног уредника медијског портала T., С.М., поводом текста објављеног 11. јуна 2018. године, под насловом „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“. У притужби је, између осталог, наведено да садржај текста обилује предрасудама о особама са психо-социјалним тешкоћама, док наслов текста изазива осећај страха, нетрпељивости и анимозитета према особама са психо-социјалним тешкоћама. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је да ауторка текста није имала намеру да било кога увреди и да је обавеза новинара да увиђа повезаност између догађаја у друштву и пише о темама од јавног значаја, као и да је јавно информисање слободно и не подлеже цензури. Приликом одлучивања у овом предмету, Повереник је узео у обзир важност слободе изражавања, са једне стране, али и забрану узнемиравања и понижавајућег поступања које има за циљ или представља повреду достојанства групе лица, прописану Законом о забрани дискриминације, са друге стране. Анализа текста, објављеног на медијском порталу T., под насловом: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“, показала је да је у наслову текста послата порука читалачкој публици да су особе са психо-социјалним тешкоћама „опасне“ по друштво, односно, да нападају и убијају. У наставку текста истакнуто је да „око 400.000 људи годишње затражи помоћ због психичких проблема, док у психијатријским установама годишње буде хоспитализовано нешто више од 30.000 пацијената. Око 10 одсто њих задржава се у болницама присилно, јер је процењено да би могли да буду опасност за себе или друге. Сви други слободно шетају улицама наших градова, а све чешће неко од њих постане главна вест у медијима након што некога нападне или убије. И док лекари одговорнима сматрају околину, породицу или старатеља, за криминологе су кривци правосудни органи и здравство. Ко год да је крив, епилог је – опасан човек на улици“. Такође, у тексту се налази и узнемиравајућа и застрашујућа фотографија на којој су представљена три изобличена лица која изгледају као да вриште, док је испод слике написано: „Најопаснија је шизофренија“. Имајући све наведено у виду, анализа наслова, садржине текста и пратеће фотографије, показала је да читаоцима нису пружене адекватне и релевантне информације, већ им је послата порука да је само мали број оних који затраже психијатријску помоћ хоспитализован, док остали слободно шетају улицама, а за то колико су заправо опасни сазна се тек након што неког нападну или убију. Повереник сматра да је овим прилогом створен страх и нетрпељивост код опште популације према особама са менталним инвалидитетом, као и осећај понижења, осрамоћености и изолованости код особа са психо-социјалним тешкоћама, које су етикетиране као опасне и насилне. Повереник је указао да је сасвим легитимно расправљати о одређеној теми и подстицати дискусију, посебно када је реч о евентуалном неадекватном раду служби за пружање социјалне и здравствене заштите и подршке грађанима, али се то никада не сме чинити на начин да се одређена група лица стигматизује и етикетира, само због тога што има одређено лично својство – у конкретном случају психо-социјалне тешкоће. Стога, Повереник је дао мишљење да су текстом „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“, објављеним на медијском порталу T., 11. јуна 2018. године, повређене одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације. Имајући у виду да је притужба поднета против главног и одговорног уредника овог портала, а да је Законом о јавном информисању и медијима прописано да одговорни уредник одговора за садржај који уређује, одговорном уреднику портала T., препоручено је да на порталу T. објави извињење особама са псохо-социјалним тешкоћама, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком, као и да убудуће не објављује садржаје којима се ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење за ову рањиву групу.

 

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Поверенику за заштиту равноправности обратилa се „И.п.о.м.и.“ из Б., притужбом против С.М., одговорног уредника медијског портала T.. Притужба је поднета поводом текста који је овај медиј објавио 11. јуна 2018. године, са насловом: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

• да сам наслов текста скреће пажњу читалаца и изазива осећај страха, нетрпељивости и анимозитета према особама са психо-социјалним тешкоћама;

 

• да садржај текста обилује предрасудама посебно истичићи особе оболеле од шизофреније и оцењује их као посебно опасне, насилне и „оне који убијају“;

 

• да су такве оцене погрешне, штетне, подстичу стигматизацију ових особа и погоршавају њихов положај у друштву;

 

• да је у тексту изнето више изјава особа које нису психијатриске струке и обилују погрешним информацијама које читаоцима дају погрешну представу о менталним поремећајима и додатно стигматизују суграђане који живе са овом врстом тешкоће.

1.3. Уз притужбу је достављена фотокопија странице медијског портала T., са текстом „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“, објављеним 11. јуна 2018. године.

1.4. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, а у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације^[1], па је у току поступка прибављено изјашњење пуномоћника одговорног уредника медијског портала T., С.М..

1.5. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

• да подносилац притужбе нема сагласност дискриминисаног лица, што је супротно члану 35. став 3. Закона о забрани дискриминације, којим је прописано да у име и уз сагласност лица чије је право повређено, притужбу може поднети и организација која се бави људским правима или друго лице;

 

• да је јавно информисање слободно и не подлеже цензури, у складу са одредбама Закона о јавном информисању, и да се не сме угрожавати слободан проток информација;

 

• да је посао новинара да увиђа повезаност између догађаја у друштву, те да је у комкретном случају намера новинарке била да укаже на недостатке система који не збрињава на адекватан начин овај мали проценат „опасних“ међу особама са психичким проблемима, који су били актери немилих догађаја;

 

• да највећи део текста представља изјава бившег директора Специјалне болнице за психијатријске болести др М.Н., који је дугогодишњи неуропсихијатар;

 

• да је у наслову текста коришћен израз „опасни“, чиме је ауторка текста управо желела да укаже да нису сви психијатријски болесници опасни;

 

• да је оправдано поставити питање ко је одговоран због чињенице да је, у само недељу дана, неколико „опасних“ особа са психичким проблемима починило тешке злочине;

 

• да у конкретном случају нема повреде Закона о забрани дискриминације, већ је ауторка текста Г.А. информисала јавност о актуелном проблему, без намере да на тај начин стигматизује особе са инвалидитетом.

 

2. 2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

•   Увидом у извод из медијског портала од 11. јуна 2018. године, најпре је утврђено да је наслов предметног текста: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“. Текст почиње наводом: „Ћерка ножем убила мајку! Манијак напао девојчицу у градском превозу! Тинејџерка из Београда сурово малтретирала девојчицу! Ова три, наизглед неповезана, случаја повезује један детаљ – сви починиоци су психијатријски болесници“. У тексту се налази фотографија три изобличена лица која изгледају као да вриште, док је испод слике написано: „Најопаснија је шизофренија“. Затим, у тексту је цитирана изјава др М.Н. који је, између осталог, навео: „Сва истраживања показују да психијатријски болесници међу убицама чине бројчано мањи број него особе из опште популације. Прави разлози за њихове насилне епизоде су начин на који их друштво третира, на прикривање од стране породице и на општу стигматизацију и етикетирање“. Аутор текста, даље, парафразира речи др М.Н. да су најнасилнији „они са озбиљним поремећајима и да убијају и нападају јер имају погрешну перцепцију стварности и односа људи према њима“. Други саговорник, криминолог М. Н., навео је, између осталог, да лекари праве грешке у процени и да у периоду социјалне и моралне кризе, људи лако скрену у патологију.

 

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
   • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и текст под насловом: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“, објављен 11. јуна 2018. године на медијском порталу T..

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[2].

 

• Устав Републике Србије^[3] у члану забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије чланом 46. јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других.

 

• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године^[4], у чл. 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Чланом 10. Конвенције гарантовано је право на слободу изражавања. Пошто коришћење ових слобода повлачи са собом дужности и одговорности оно се може подвргнути ограничењима која су неопходна у демократском друштву ради заштите здравља и морала, спречавања нереда и криминала, заштите угледа и права других и др.

 

• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба члана 12. Закона о забрани дискриминације којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Чланом 27. посебно се забрањује дискриминација лица или групе с обзиром на њихово здравствено стање.

 

• Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[5], одредбом члана 9. тачка 1. посебно је забрањено и кажњиво изазивање и подстицање неравноправности или нетрпељивости према особама са инвалидитетом.

 

• Законом о заштити лица са менталним сметњама^[6] забрањена је дискриминација на основу менталних сметњи.

 

3.8. Одредбом члана 48. став 1. Закона о јавном информисању и медијима^[7] прописано је да медиј мора имати главног уредника, док је ставом 3. истог члана прописано да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује. Чланом 9. овог закона прописано је да су уредник и новинар дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности, провере њено порекло, истинитост и потпуност. Затим, чланом 75. наведеног закона прописана је забрана објављивања идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

3.9. Одредбом чл. 51. Закона о електронским медијима^[8] прописано је да се регулатор стара да програмски садржај пружаоца медијске услуге не садржи информације којима се подстиче, на отворен или прикривен начин, дискриминација, мржња или насиље због расе, боје коже, предака, држављанства, националне припадности, језика, верских или политичких убеђења, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације, имовног стања, рођења, генетских особености, здравственог стања, инвалидитета, брачног и породичног статуса, осуђиваности, старосне доби, изгледа, чланства у политичким, синдикалним и другим организацијама и других стварних, односно претпостављених личних својстава.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли текст, објављен на медијском порталу T., под насловом: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“ представља узнемиравајуће и понижавајуће поступање и повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, односно, да ли се њиме ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.
• Пре упуштања у анализу текста који је предмет притужбе, Повереник за заштиту равноправности ценио је навод из изјашњења да подносилац притужбе нема сагласност дискриминисаног лица да поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности, што је обавеза прописана чланом 35. Закона о забрани дискриминације. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да је одредбом члана 3. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано да свако има право да га надлежни судови и други органи јавне власти ефикасно штите од свих облика дискриминације. Из одредбе члана 2. став 1. тачка 2. овог закона произлази да то могу бити и правна лица, а чланом 15. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности^[9] изричито је прописано да у случају дискриминације групе лица, организација која се бави заштитом људских права може поднети притужбу у своје име, без сагласности лица које је претрпело дискриминацију. У вези са тим, Повереник указује да „И.п.о.м.и.“ није поднела притужбу због дискриминације неке одређене особе са менталним инвалидитетом, већ због дискриминације групе лице – особа са психо-социјалним тешкоћама. Због тога „И.п.о.м.и.“, која се бави заштитом људских права, има право да поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности.

 

3.12. Такође, имајући у виду да специфична правила у случајевима дискриминације, упркос томе што су садржана у делу Закона о забрани дискриминације којим је регулисана судска заштита, нису процесноправне, већ материјалноправне природе јер се на основу ових правила одлучује да ли конкретно поступање представља дискриминацију, потребно је указати да је у члану 46. став 2. Закона о забрани дискриминације прописан посебан услов под којим организације које се баве заштитом људских права, односно права одређене групе лица и Повереник за заштиту равноправности могу поднети тужбу за заштиту од дискриминације. Наиме, изричито је прописано: „Ако се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, тужиоци из става 1. овог члана могу поднети тужбу само уз његов пристанак у писменом облику“. Према томе, из ове сасвим јасне одредбе недвосмислено произлази да је потребна сагласност за подношење тужбе за заштиту од дискриминације само када је у питању дискриминација која је искључиво извршена према одређеном (конкретном) лицу. На такав закључак упућује и дикција саме одредбе, која почиње речима „Ако се…“. Ради се, дакле, о посебном услову за подношење тужбе за заштиту од дискриминације који важи само у случајевима дискриминације која је извршена искључиво према одређеном лицу. Разлог оваквог правила је сасвим јасан: ако је конкретно лице искључива жртва дискриминаторног понашања, треба му омогућити да само процени  своју позицију и потребу за судском заштитом  и да на основу тога донесе аутономну одлуку о томе да ли је вођење парнице у складу са његовим интересима; пошто се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, његова се воља мора поштовати, независно од тога колико су снажни разлози због којих конкретну парницу треба покренути у јавном (општем интересу). Аrgumentum a contrario, пристанак није потребан уколико се исти акт дискриминације односи на неодређену групу лица, чији се идентитет (изузев заједничког личног својства) не може утврдити. Имајући све ово у виду, јасно произлази да организацији за заштиту људских права није потребна сагласност за подношење притужбе Поверенику за заштиту равноправности, уколико се акт дискриминације односи на неодређену групу лица. Овај став поткрепљен је и у одлуци Врховног касационог суда Рев. 853/2014 од 3. септембра 2014. године, у чијем образложењу је наведено да се у ревизији основано указује да је становиште нижестепених судова који су закључили да тужилац нема активну легимитацију за подношење тужбе засновано на погрешној примени материјалног права, због чега је изостало и утврђење правно релеватних чињеница. Наиме, како суд у решењу даље наводи, чланом 46. Закона о забрани дискриминације прописано је да тужбе из члана 43. тачка 1, 2. и 3. и 5. може поднети Повереник и организација која се бави заштитом људских права одређене групе лица. Ставом 2. исте одредбе прописано је да ако се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, тужиоци (Повереник и организација која се бави заштитом људских права одређене групе лица) могу поднети тужбу само уз њихов пристанак у писменом облику. Из цитираних законских одредби, према становишту суда, произлази да Повереник тужбу за утврђење дискриминације може поднети у име одређеног лица само уз његов пристанак у писменом облику. Међутим, ако се тужба за утврђење дискриминације односи на групу лица, Поверенику није, како то порешно сматрају нижестепени судови, потребно овлашћење. С обзиром да тужба није усмерена на утврђење дискриминације против одређеног лица, у ком случају би поверенику било неопходно писмено пуномоћје, већ за дискриминацију која је извршена према одређеној групи – неодређеном броју лица, Поверенику, по оцени Врховног касационог суда, није било неопходно писмено пуномоћје за подношење тужбе у овој правној ствари. Имајући у виду да се на почетку анализе Врховни касациони суд позвао на законске одредбе којима је прописано да тужбе за заштиту од дискриминације могу да поднесу Повереник и организација која се бави заштитом људских права одређене групе лица, јасно произлази да се став суда да Поверенику за заштиту равноправности није неопходна писмена сагласност за подношење тужбе због дискриминације неодређене групе лица, једнако односи и на организације која се баве заштитом људских права, као што је „И.п.о.м.и.“.

3.13. Затим, имајући у виду да је притужба поднета против одговорног уредника медијског портала T., С.М., а не ауторке спорног текста, Повереник за заштиту равноправности указује на релевантне законске прописе којима се уређује одговорност уредника медија. Наиме, одредбом члана 48. став 1. Закона о јавном информисању и медијима прописано је да медиј мора имати одговорног уредника, док је ставом 3. истог члана прописано да одговорни уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара за садржај који уређује. Дакле, из цитиране законске одредбе произилази да је одговорни уредник за поједино издање одговоран за садржај који уређује, без обзира ко је аутор одређеног текста.

 

3.14. Приликом одлучивања у овој правној ствари, Повереник за заштиту равноправности имао је у виду право на слободу изражавања гарантовану чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и слобода, која је садржински истоветна са чланом 46. Устава Републике Србије, као и праксу  Европског суда за људска права. Наиме, у својим пресудама које се односе на евентуалну повреду члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд  за људска права на првом месту констатује да је право на изражавање једно од основних права које конституише основе демократског друштва и једно од услова за његов напредак и напредак појединца у њему, те да се заштита права односи на све информације или идеје, чак и у случајевима када су оне увредљиве, шокирају или узнемирују јавност. Међутим, суд даље наводи да овако широко постављена заштита има и одређена ограничења, која морају бити неопходна, при чему се пре свега мисли на постојање „хитне друштвене потребе“^[10]. Кључна чињеница коју суд утврђује је да ли је ограничење било пропорционално циљу који се њиме жели постићи, као и да ли су разлози за такво ограничење слободе изражавања довољни и релевантни. Када су предмет поступка биле изјаве које су објављене у средствима јавног информисања, Европски суд за људска права је у свакој од пресуда нагласио важност и значај новинарске професије и објективног извештавања, наводећи при том да новинари не могу прећи одређене границе, које се пре свега тичу права других, угледа, те заштите извора информације^[11]. Међутим, у случајевима када такво извештавање подстиче насиље, стигматизацију друге стране или ширење предрасуда, ограничења која постоје у погледу ширења таквих информација су оправдана.^[12]

 

3.15. Другим речима, новинари, па самим тим и уредници медија, уживају слободу изражавања гарантовану чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и слобода, док поступају у складу са начелом недискриминације, односно, док не стигматизују или шире предрасуде према одређеној друштвеној групи.

 

3.16. Имајући у виду наведено Повереник је, приступио анализи текста објављеног на медијском порталу T., под насловом: „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“. Анализа је показала да је већ у наслову текста послата порука читалачкој публици да су особе са психо-социјалним тешкоћама „опасне“ по друштво, односно, да нападају и убијају. У тексту је наведено да око 400.000 људи годишње у Србији затражи помоћ због „психичких проблема“, па се читалац може запитати да ли су све особе које због психичких тешкоћа затраже лекарску помоћ опасне и да ли угрожавају њихову безбедност. Овакав наслов је сензационалистички, тендециозан и може довести до изазивања нетрпељивости и страха од особа са психо-социјалним тешкоћама. Повереник посебно указује да је сасвим легитимно расправљати о одређеној теми и подстицати дискусију, посебно када је реч о евентуалном неадекватном раду служби за пружање социјалне и здравствене заштите и подршке грађанима, али се то никада не сме чинити на начин да се одређена група лица стигматизује и етикетира, само због тога што има одређено лично својство – у конкретном случају психо-социјалне тешкоће.

 

3.17. Што се тиче садржине самог прилога, на почетку текста наводе се три насилна инцидента (убиство у породици, напад у градском превозу и случај у којем је извесна тинејџерка малтретирала девојчицу), након чега је истакнуто да ова три случаја повезује исти „детаљ“, а то је да су извршиоци сва три дела „психијатријски болесници“. Читаоци се застрашују навођењем насилних догађаја чији су извршиоци наводно особе са психо-социјалним тешкоћама, како би се поткрепила теза да особе са овим видом менталног инвалидитета представљају опасност за друштво, јер су наводно склоне насиљу.

 

3.18. У наставку текста ауторка је цитирала и парафразирала др М.Н., бившег директора Специјалне болнице за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“ и криминолога М.Н.. Поред тога, без навођења извора наведено је да „око 400.000 људи годишње затражи помоћ због психичких проблема, док у психијатријским установама годишње буде хоспитализовано нешто више од 30.000 пацијената. Око 10 одсто њих задржава се у болницама присилно, јер је процењено да би могли да буду опасност за себе или друге. Сви други слободно шетају улицама наших градова, а све чешће неко од њих постане главна вест у медијима након што некога нападне или убије. И док лекари одговорнима сматрају околину, породицу или старатеља, за криминологе су кривци правосудни органи и здравство. Ко год да је крив, епилог је – опасан човек на улици“. Такође, у тексту се налази и узнемиравајућа и застрашујућа фотографија на којој су представљена три изобличена лица која изгледају као да вриште, док је испод слике написано: „Најопаснија је шизофренија“. Имајући све наведено у виду, анализа наслова, садржине текста и пратеће фотографије, показала је да је читаоцима послата порука да је само мали број оних који затраже психијатријску помоћ хоспитализован, док остали слободно шетају улицама, а за то колико су заправо опасни сазна се тек након што неког нападну или убију. Из наведеног, читалац може да стекне утисак да нигде није безбедан и да треба да се прибојава и чува од особа са психо-социјалним тешкоћама, а нарочито од оних који имају шизофренију.

 

3.19. Овакав начин извештавања је у супротности са антидискриминационим прописима, јер заступа идеју да су многе или чак све особе са психо-социјалним тешкоћама „опасне“ и да треба да буду „затворене“, јер су склоне насиљу, па чак и убијању. Насловом и тврдњама израженим у тексту, као и застрашујућом фотографијом која „осликава“ шизофренију, занемарени су ставови саговорника неуропсихијатра, који је на самом почетку разговора истакао да особе са психо-социјалним тешкоћама чине бројчано мањи удео међу убицама од особа из опште популације. Иако је у изјашњењу на притужбу наведено да „нису сви психијатријски болесници опасни“, из наслова и целе „атмосфере“ текста стиче се сасвим другачији утисак. Наиме, истицањем да је од 400.000 људи који годишње затраже помоћ због психичких тешкоћа, нешто више од 30.000 њих хоспитализовано, док „сви други слободно шетају улицама наших градова“, може се закључити да особе са психо-социјалним тешкоћама које нису хоспитализоване, добровољно или принудно, представљају ризик за безбедност, јер како је наведено у тексту „све чешће неко од њих постане главна вест у медијима након што некога нападне или убије“.

 

3.20. Неуропсихијатар др М.Н. је навео да: „Сва истраживања показују да психијатријски болесници међу убицама чине бројчано мањи број него особе из опште популације. Прави разлози за њихове насилне епизоде су начин на који их друштво третира, на прикривање од стране породице и на општу стигматизацију и етикетирање“. Међутим, ови наводи нису узети у обзир приликом одабира наслова и фотографије објављене овим поводом. Може се закључити да, упркос упозорењу неуропсихијатра на стигматизацију и етикетирање особа са психо-социјалним тешкоћама, начин на који је текст опремљен насловом и пратећом фотографијом  подстиче овакав однос према особама са менталним инвалидитетом, те се ствара страх и нетрпељивост код опште популације, као и осећај понижења, осрамоћености и изолованости код особа са психо-социјалним тешкоћама које су етикетиране као опасне и насилне.

 

3.21. У изјашњењу на притужбу је наведено да је циљ текста био да се укаже на недостатке система који не збрињава на прави начин онај мали проценат „опасних“ међу особама са психичким проблемима, који су „били актери немилих и несрећних дела“, те да је посао новинара да увиђа повезаности између догађаја у друштву и да те законитости искористе као повод за ширу тему од јавног интереса. С тим у вези Повереник истиче да управо зато што меидји могу да утичу на формирање мишљења јавног мњења, треба да воде рачуна да објављеним садржајем не промовишу предрасуде и подстичу непријатељско и увредљиво окружење за поједине групе људи, само због неког њиховог личног својства. Др М.Н. је навео да сва истраживања показују да особе са психо-социјалним тешкоћама међу убицама чине бројчано мањи број него особе из опште популације, те да су изложени општој стигматизацији и етикетирању. Истраживања о овој теми, на која је указао др М.Н. говоре да постоје различите врсте и облици психо-социјалних тешкоћа, те да су стручњаци сагласни да уз адекватно медикаментно лечење, прмера ради, особе са шизофренијом не морају да буду хоспитализоване и могу да имају уређене животе и стабилне емотивне односе. Такође, истраживања показују и да стигматизација особа са психо-социјалним тешкоћама има вишеструке негативне импликације, како по грађане са психо-социјалним тешкоћама, тако и за општу популацију. Најчешћи и најопаснији стереотип је да је особа са менталним инвалидитетом „неадекватна и опасна по околину“. Такође, стручњаци наводе да је агресивно понашање карактеристично за веома мали број менталних обољења и то у периодима кризе[13]. На тај начин, како истичу стручњаци, особе са психо-социјалним тешкоћама се са једне стране боре са симптомима болести, а са друге стране са предрасудама и дискриминацијом, што доводи до њихове изолације и социјалне искључености. Стога су стручњаци у овој области идентификовали друштвену стигму као главну препреку за опоравак особа са шизофренијом[14]. Важно је нагласити да оваква стигматизација има негативне последице и за припаднике опште популације, који могу донети одлуку да се не обрате стручњацима онда када осете одређене психолошке проблеме, како не би били етикетирани и стигматизовани као опасни и насилни, што би могло довести до њихове друштвене изолације.

 

3.22. Имајући све ово у виду, Повереник за заштиту равноправности констатује да не стоји навод из изјашњења да је ауторка текста, заправо, желела да укаже да нису све особе са псохо-социјалним тешкоћама опасне, те да је текст био усмерен на указивање на недостатке система који треба да збрине особе са менталним инвалидитетом, којима је потребна помоћ и подршка. Повереник сматра да је спорним текстом учињено потпуно супротно, односно, овим текстом су додатно стигматизоване све особе са психо-социјалним тешкоћама, те овакви текстови могу допринети повећању осећаја несигурности и неприхватања од већинске популације, и продубљивања јаза између већинског становништва и особа које имају ментални инвалидитет.

 

3.23. Поводом навода из изјашњења да ауторка текста није имала намеру да било кога вређа, а нарочито да дискриминише широку популацију која „пати од психијатријских проблема“, потребно је указати да у случајевима дискриминације намера није правно релевантна, односно, да за утврђивање да ли је неко извршио акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан и без постојања свести да се неко дискриминише. То значи да приликом испитивања да ли је одређен акт супротан императивним прописима о забрани дискриминације, намера извршиоца дискриминаторног акта није правно релевантна, што произлази и из одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације, којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање, не само када је циљ таквог понашања повреда достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и када такво понашање објективно представља повреду достојанства лица или групе лица.

 

 

4. МИШЉЕЊЕ

 

Текстом „Опасни психијатријски болесници слободно шетају, нападају и убијају: око 400.000 људи у Србији годишње затражи помоћ због психичких проблема“, објављеном на медијском порталу T., 11. јуна 2018. године, повређене су одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације.

 

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује одговорном уреднику портала T., С.М. да:

5.1. На порталу T. објави извињење особама са псохо-социјалним тешкоћама, у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком.

5.2. Убудуће не објављује прилоге којима се шире предрасуде и ствара страх, непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење према било којој рањивој друштвеној групи.

Потребно је да одговорни уредник портала T., С.М., обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико одговорни уредник портала T., С.М., не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације

[3] „Службени гласник РС”, број 98/06

[4] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број  9/03

[5] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[6] „Службени гласник РС”, бр. 45/13, члан 4. став 2.

[7] „Службени гласник РС”, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 – аутентично тумачење

[8] „Службени гласник РС”, бр. 83/14 и 6/16 – др. закон

[9] „Службени глaсник РС“, број 34/11

[10] енг.„pressing social need“

[11] Bladet tromso and Stensaas v. Norway, представка бр. 21980/93, пресуда од 20. маја 1999. године

[12] Surek v. Turkey, представка бр. 26682/95, пресуда од 8. јула 1999. године

[13] Преузето са званичне странице клинике за менталне болести Др Лаза Лазаревић http://www.lazalazarevic.rs/index.php/info-kutak/teme-iz-psihologije-sociologije-i-defektologije/546-stigmatizacija-psihicki-obolelih-osoba

[14] Maj, Mario and Norman Sartorius (1999-09-15). Schizophrenia. Chichester: Wiley. str. 292. ISBN 978-0-471-99906-5.

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

---

701-18 Мишљење по притузби МДРИ против уредника портала Т због дискриминације на оснву здравственог стања у области информисања

---