бр. 011-00-4/2024-02  датум: 3.10.2024.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Министарству унутрашњих послова:

ИНИЦИЈАТИВУ

за измену члана 25. став 5, члана 27. став 1. и члана 28. став 2. Правилника

о начину понашања и личном изгледу полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник РС“, бр. 13/18 и 83/21)

О б р а з л о ж е њ е

Члан 25. Правилника о начину понашања и личном изгледу полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова гласи:

„Запослени на радно место долазе прикладно и уредно одевени, примерено пословима које обављају. Својим личним изгледом и начином одевања не смеју нарушавати углед Министарства.

Неприкладном одећом сматрају се нарочито: кратке панталоне, поцепан џинс, џинс са упадљивим апликацијама, одећа са великим деколтеом, бретелама, отворима на леђима, стомаку и другим деловима тела, непримерено кратке сукње и хаљине, сукње и хаљине са великим шлицевима који откривају делове тела, провидна одећа, одећа са упадљивим апликацијама, непристојним и провокативним садржајем, спортска одећа и папуче.

Запослена може бити дискретно нашминкана, са примереним накитом.

Забрањено је ношење пирсинга и других неприкладних модних детаља на видним местима.

Није дозвољено да тетоваже буду на видљивим деловима тела, а уколико постоје треба да буду покривене одећом.

Правила из става 1-5. овог члана не примењују се у случају када је то неопходно због оперативног рада на терену.“

Члан 27. став 1. Правилника гласи:

„Униформисани полицијски службеник не може да носи браду, а може да носи бркове, који не смеју да прелазе висину линије горње усне.“

Члан 28. став 2. Правилника гласи:

„Униформисани полицијски службеник не може да носи минђуше. Униформисани полицијски службеници женског пола не могу да носе више од једног пара минђуша, неупадљивог облика, боје и величине.“

Поверенику за заштиту равноправности, обраћали су се полазници Центра за основну полицијску обуку у Сремској Каменици као и запослени у Министарству унутрашњих послова, са притужбом да су дискриминисани на основу изгледа –  због тетоважа на видљивом делу тела.

Претходно, у 2022. години, Поверенику за заштиту равноправности дописом се обратило једно струковно удружење полиције указујући на одредбе чл. 25. и 27. Правилника о начину понашања и личном изгледу полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: Правилник) и њихову несагласност са антидискриминационим прописима.

1. ПРАВНИ ОКВИР

Забрана дискриминације, зајамчена је пре свега одредбама члана 21. Устава Републике Србије[2], којима је, између осталог, прописано да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 60. Устава прописанао је да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1), да свако има право на слободан избор рада (став 2), да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3). Свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи (став 4. истог члана). Чланом 194. ст. 3. и 4. и чланом 195. став 1. Устава прописано је да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом, односно да не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права, као и да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону.

Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода^[3] прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће  мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Законом о забрани дискриминације^[4] прописано је да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај, док је одредбама члана 8. прописано да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, осим ако је то оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Чланом 20. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Ставом 2. истог члана прописано је да је забрањено ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол, односно род и родни идентитет или због промене пола, односно прилагођавања пола родном идентитету, као и због трудноће, породиљског одсуства, одсуства ради неге детета или посебне неге детета.

Чланом 33. став 7. Закона о забрани дискриминације[5] прописано је да Повереник прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.

Чланом 4. став 1. Закона о родној равноправности^[6] прописано је да дискриминација на основу пола, полних карактеристика, односно рода, представља свако неоправдано разликовање, неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), на отворен или прикривен начин, у односу на лица или групе лица, као и чланове њихових породица или њима блиска лица, засновано на полу, полним карактеристикама, односно роду у: политичкој, образовној, медијској и економској области; области запошљавања, занимања и рада, самозапошљавања, заштите потрошача (робе и услуге); здравственом осигурању и заштити; социјалном осигурању и заштити, у браку и породичним односима; области безбедности; екологији; области културе; спорту и рекреацији; као и у области јавног оглашавања и другим областима друштвеног живота.

Чланом 5. Закона о полицији^[7] прописано је да су запослени у Министарству и Полицији дужни да једнако поступају према свима без обзира на њихову расну, полну или националну припадност, њихове различитости које проистичу из друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења или опредељења, рода и родног идентитета, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 46. Закона о полицији прописано је да су полицијски службеник и други запослени дужни на раду и ван рада да се понашају тако да не штете угледу Министарства и других запослених у Министарству, као и да ближи начин понашања, као и лични изглед полицијских службеника и других запослених у Министарству прописује министар.

2. АНАЛИЗА ОПРАВДАНОСТИ ОГРАНИЧЕЊА ПРОПИСАНИХ ПРАВИЛНИКОМ

Повереник за заштиту равноправности, анализирао је одредбе члана 25. став 5. и одредбе члана 27. Правилника са аспекта одредаба члана 8. Закона о забрани дискриминације, а полазећи од одредаба Устава Републике Србије, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и других прописа који забрањују дискриминацију.

Наиме, одредбама чланова 25-30. Правилника регулисан је лични изглед полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. С тим у вези, чланом 25. став 1. прописано је да „запослени на радно место долазе прикладно обучени и уредно одевени, умерено пословима које обављају. Својим личним изгледом и начином одевања не смеју нарушавати углед Министарства.“ Ставом 5. овог члана прописано је да „није дозвољено да тетоваже буду на видљивим деловима тела, а уколико постоје треба да буду покривене одећом“.

Како би се анализирала спорна одредба члана 25. став 5. Правилника са аспекта одредаба члана 8. Закона о забрани дискриминације, неопходно је испитати да ли се спорном одредбом, полицијским службеницима и другим запосленима (као и полазницима у Центру за основну полицијску обуку) у Министарству унутрашњих послова који на видљивом делу тела имају тетоваже, због њиховог личног својства, ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, осим ако је то оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.

С тим у вези, очигледно је да се наведеном одредбом Правилника прави разлика по основу изгледа као личног својства између оних полицијских службеника и запослених (као и полазника у Центру за полицијску обуку) у Министарству унутрашњих послова који на видљивом делу тела имају тетоважу, у односу на остале запослене који на видљивом делу тела немају тетоважу, те је на основу наведеног Повереник анализирао да ли је наведено прављење разлике оправдано легитимним циљем, и да ли су средства за постизање тог циља примерена и нужна.

Полазећи од члана 46. Закона о полицији, којим је прописано да су полицијски службеник и други запослени дужни на раду и ван рада да се понашају тако да не штете угледу Министарства и других запослених у Министарству, Повереник сматра да је легитимно да Министарство унутрашњих послова својим правилником уреди начин понашања и изглед запослених (и полазника) у Министарству на начин да не штети угледу Министарства, односно на начин адекватног представљања припадника/ца Министарства унутрашњих послова приликом комуникације са грађанима и грађанкама у обављању својих дужности, како на терену тако и у просторијама Министарства. Међутим, Повереник сматра да ограничење које је прописано чланом 25. став 5. Правилника, а које намеће свим полицијским службеницима,  запосленима, као и полазницима у Центру за основну полицијску обуку у Министарству унутрашњих послова да, уколико имају тетоважу на видљивом делу тела, да исту морају прекирити одећом, није у сразмери са легитимним циљем који се желео постићи. Повереник је мишљења да се, општим ограничењем у виду прекривања тетоваже на видљивом делу тела, полицијски припадници/це Министарства унутрашњих послова, други запослени и полазници Центра за основну полицијску обуку у Министарству, неоправдано стављају у неповољнији положај по основу изгледа као личног својства у односу на друге полицијске припаднике/це и запослене који немају тетоважу на видљивом делу тела. Оправданост за увођење наведеног ограничења постојала би уколико је тетоважа по својој садржини расистичка, сексистичка, хомофобична, насилна или застрашујућа, односно уколико својим изгледом фактички доводи или може довести до нарушавања угледа Министарства. Другим речима, тетоважа која се налази на видљивом делу тела представља саставни део изгледа појединца, и не може сама по себи, односно својим постојањем, довести до нарушавања угледа Министарства унутрашњих послова, а чија заштита представља легитиман циљ који се жели постићи. Повереник сматра да би примерено средство у конкретном случају било увођење обавезе прекривања тетоваже која се налази на видљивом делу тела, уколико би тетоважа због своје садржине објективно нарушавала углед Министарства, тако што би својим изгледом и садржином ширила идеје, информације и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог личног својства, или ако би имала за циљ или представљала повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Тетоважа као визуелни приказ на телу неког лица, данас представља све чешћу појаву, односно све више лица се одлучује да на свом телу има одређену тетоважу. Стога треба имати у виду да тетоважа несумњиво све више представља начин изражавања идентитета појединца, односно представља саставни део његове личности, a састав припадника полиције би требало да одражава структуру и састав становништва.

Даље, одредбама члана 27. став 1. Правилника, прописано је да „Униформисани полицијски службеник не може да носи браду, а може да носи бркове, који не смеју да прелазе висину линије горње усне.“

Повереник најпре констатује да је одредбом члана  27. став 1. Правилника прописана апсолутна и општа забрана ношења браде за све униформисане полицијске службенике. Како уз Правилник није дато образложење увођења овакве забране не може се закључити којим се разлозима доносилац правилника руководио када је прописао наведену апсолутну и општу забрану за све униформисане полицијске службенике (да ли је то опис послова и задатака који униформисана лица обављају или неки други објективни разлози у вези са делокругом рада Министарства). Анализом одредбе члана 27. став 1. неспорно је да се сва униформисана лица овом одредбом стављају у другачији полажај у односу на све остале полицијске службенике и запослене у Министарству по основу њиховог изгледа као личног својства. По мишљењу Повереника поставља се питање нужности и пропорционалности оваквог општег ограничења и апсолутне забране у односу на циљ који се оваквим средством желео постићи јер брада, као и тетоважа, представља саставни део изгледа и идентитета појединца.

С тим у вези, ограничења у вези са изгледом свих полицијских службеника и запослених у Министарству унутрашњих послова, односно општа ограничења која се односе на све запослене у Министарству унутрашњих послова у погледу ношења тетоважа (члан 25. став 5. Правилника), као и браде униформисаним полицијским службеницима (члан 27. став 1. Правилника), представљају задирање у право на поштовање приватног живота и право на недискриминацију која су заштићена како Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, тако и домаћим прописима. У том смислу приликом прописивања одредба који се односе на изглед полицијских службеника и запослених у Министарству треба водити рачуна да прописана ограничења буду сразмерна, односно пропорционална легитимном циљу који се желео постићи полазећи од објективних разлога који се односе на обављање послова из делокруга рада Министарства. Као што је већ наведено, легитимно је да Министарство унутрашњих послова својим правилником уреди понашање и изглед запослених у Министарству на начин да наведено не штети угледу Министарства и адекватном представљању у комуникацији са грађанима, међутим приликом достизања овог легитимног циља мора се водити рачуна о нужности и пропорционалности сваког прописаног ограничења или забране са аспекта остваривања људских права као што су право на приватност и забрану дискриминације.

Поводом одредбе члана 28. став 2. Правилника, којом је прописано да „Униформисани полицијски службеник не може да носи минђуше. Униформисани полицијски службеници женског пола не могу да носе више од једног пара минђуша, неупадљивог облика, боје и величине“, Повереник је мишљења да је наведена одредба у супротности са начелом равноправности полова, које је загарантовано како Уставом Републике Србије и Законом о забрани дискриминације, као и Законом о родној равноправности. Наиме, прописивањем забране полицијским службеницима мушког пола да носе минђуше, док се полицијским службеницима женског пола то дозвољава уз одређена ограничења, долази до повреде одредбе члана 6. Закона о забрани дискриминације, односно долази до непосредне дискриминације по основу пола као личног својства, будући да се припадници Министарства унутрашњих послова стављају у неоправдано лошији положај у односу на припаднице Министарства унутрашњих послова по основу пола, за шта се у конретном случају не може наћи објективно оправдање. Стога, уколико се ношење минђуша забрањује из објективних разлога који се односе на обављање послова из делокруга Министарства унутрашњих послова, нарочито делокруга послова униформисаних полицијских службеника/ца на терену, онда би било целисходно да се забрана ношења минђуша уведе како за униформисане припаднике тако и за униформисане припаднице Министарства унутрашњих послова или да се дозволи свима под једнаким условима.

3. УПОРЕДНО-ПРАВНА ПРАКСА

Повереник за заштиту равноправности, обратио се Европској мрежи тела за равноправност (ЕКВИНЕТ), поводом питања начина уређивања изгледа полицијских службеника у националним законодавстима држава чланица. Многе државе, али не и све, имају изричите прописе којима се уређује питање ношења видљивих тетоважа, па се тако у Француској забрањују оне које представљају „манифестацију политичке или верске припадности или на други начин поништавају фундаменталне вредности Нације“. Видљиве тетоваже, како се даље наводи, не смеју угрозити нити пореметити однос између грађана и полиције. Према прописима у Великој Британији, припадници полиције могу носити бркове и браду под условом да су уредни и чисти и нису фарбани у неприродне боје. Службеници који не носе браде морају бити обријани. На службенике полиције који се постављају на одређене специјалне задатке, не мора се примењивати ово правило уколико је то од значаја за обављање послова. У погледу тетоважа  прописано је да видљиве тетоваже не смеју бити дискриминаторне, увредљиве, вулгарне или да указују на ставове који су у супротности са Етичким кодексом (нпр. мизогине). У осталим случајевима не захтева се да тетоваже буду прекривене.

У појединим државама у којима питање ношења видљивих тетоважа није експлицитно уређено, судска пракса је формирала став да ношење тетоваже по себи не може бити оправдан разлог за одбијање кандидата за полицијску обуку. Оправдан разлог за одбијање би постојао уколико тетоважа по свом изгледу угрожава неутралност полицијских службеника или је застрашујућа или провокативна на начин који је неспојив са статусом и дужностима полицијских службеника (Грчка, Немачка, Белгија).

Антидискриминациони прописи различитих држава чланица Савета Европе се могу разликовати у погледу заштићених основа дискриминације, односно личних својстава. Међутим, и у земљама у којима се ношење тетоваже не сматра изгледом као личним својством, или изглед није прописан као лично својство, заједнички је став да оваква ограничења, а посебно права на запослење особа које имају тетоваже, представља мешање у право полицијских службеника на поштовање личног и породичног живота.

Такође, пракса Европског суда за људска права показује да је неопходно у сваком конкретном случају ценити да ли су одређене забране, односно ограничења оправдана и сразмерна циљу који је држава хтела постићи, односно суд у сваком конкретном случају цени оправданост и сразмерност мешања у лични и породични живот лица које сматра да му је наведено право угрожено.

На крају, користимо прилику да укажемо да се Повереник претходно дописом обраћао Министарству унутрашњих послова 2018. године, управо указујући да је неопходно поново размотрити и прецизније дефинисати ограничења која су уведена одредбама члана 25. став 5, члана 27. став 1. и члана 28. став 2. Правилника.

С обзиром да ове одредбе нису измењене, нити је дато образложење за увођење ограничења, Повереник је поднео предлог за оцену уставности и законитости ових одредаба Правилника Уставном суду, по ком предлогу још увек није одлучено.

Имајући у виду наведено Повереник сматра сврсисходним да се пре доношења одлуке Уставног суда, још једном обрати Министарству као доносиоцу Правилника, а у циљу поновног разматрања уведених ограничења са аспекта антидискриминационих прописа.

4. ИНИЦИЈАТИВА ЗА ИЗМЕНУ ПРОПИСА

Имајући у виду све наведено, у складу са одредбом члана 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације, упућујемо иницијативу Министарству унутрашњих послова да размотри одредбе члана 25. ст 5, члана 27. став 1. и члана 28. ст 2. Правилника о начину понашања и личном изгледу полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник РС“, бр. 13/2018 и 83/2021) са аспекта примене  антидискриминационих прописа, односно да их измени на начин да буду усклађени са овим прописима.

Неопходно је да о предузетим радњама обавестите Повереника за заштиту равноправности.

[1] Члан 33. тачка 7. Закона о забрани дискриминације (Службени гласник РС, 22/09 и 52/21)

[2] „Службени гланик РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и сновних слобода, измењене у складу са Протоколом број 11, протокола уз Конвенцију, Протокола број 4 уз Конвенцију којим се обезбеђују извесна права и слободе који нису укључени у Конвенцију и први протокол уз њу, Протокола број 6 уз Конвенцију, Протокола број 7 уз Конвенцију, Протокола број 12 уз Конвенцију и Протокола број 13 уз Конвенцију о укидању смртне казне у свим околностима, („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – исправка и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15)

[4] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 2. став 1. тачка 1.

[5] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[6] „Службени гласник РС“, бр. 52/21

[7] „Службени гласник РС“, бр. 6/16, 24/18 и 87/18

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

670-24 Иницијатива за измену члана 25. став 5, члана 27. став 1. и члана 28. став 2. Правилника о начину понашања и личном изгледу полицијских службеника и других запослених у МУП-у