бр. 07-00-464/2024-02 датум: 3.10. 2024.
ОПШТИНА УБ
Александар Јовановић Џајић, председник општине
14210 УБ
ул. Војводе Мишића 20 б
ПРЕДМЕТ: Препорука мера за санацију и рекултивацију несанитарне депоније према насељу Богдановица у којем претежно живе Роми
Поштовани господине Јовановићу Џајићу,
Повереник за заштиту равноправности примио је Ваш допис, којим сте се изјаснили на наводе притужбе AA, поднетe у име становника села Богдановица, против општине Уб, основача комуналног јавног предузећа „Ђунис„. Притужба је поднета због неодговарајуће локације градске депоније КЈП „Ђунис“ у Убу, која се налази у близини насеља Богдановица, где претежно живе Роми.
У допису наводите да у Богдановици постоји несанитарна депонија којом управља комунално предузеће Ђунис. Истичете да је у току изградња Регионалног центра за управљање комуналним неопасним отпадом „Еко-Тамнава“ д.о.о. Уб у оквиру кога ће се налазити Регионална санитарна депонија комуналног неопасног отпада „Каленић“ која се налази на територији општине Уб и чији завршетак изградње се очекује крајем 2025. године. Регионална санитарна депонија није у близини насељеног места и налази се на девастираној површини у оквиру површинског копа угља РБ „Колубара“. Пре завршетка изградње Регионалног центра и стављања у функцију Регионалне депоније планирана је санација и рекултивацију свих несанитарних депонија код 11 градова и општина учесника у пројекту што се односи и на несанитарну депонију у Богдановици.
Повереник за заштиту равноправности указује да је равноправно остваривање права на адекватан животни стандард и адекватно становање гарантовано бројним међународним документима који промовишу и гарантују људска и мањинска права.
Ово право је гарантовано одредбама члана 25. став 1. Универзалне декларације о људским правима из 1948. године[1]. Ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима из 1966. године[2], Република Србија се обавезала да ће признати сваком лицу право на животни стандард довољан за њега самог и његову породицу, убрајајући ту и довољну количину хране, одећу и смештај, као и стално побољшање његових услова живота[3].
Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина[4], у чл. 4. одељка II, припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација. Такође, Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације[5] прописана је обавеза држава потписница да предузму, ако околности то захтевају, у социјалној, економској, културној и осталим областима, посебне и конкретне мере за обезбеђивање развоја или заштите извесних расних група или појединаца који припадају овим групама ради гарантовања под условима једнакости, пуног остварења права човека и основних слобода[6].
Истамбулском декларацијом из 1996. године[7], која је усвојена на другој УН Конференцији о људским насељима, државе су обавезане на постизање циљева обезбеђења стамбеног простора за све становнике и успостављање одрживог развоја људских насеља у контексту прогресивне урбанизације у целом свету. На овој конференцији усвојена је Хабитат агенда, у којој је у члану 11. наглашено да свако има право на адекватне животне стандарде за себе и своју породицу, укључујући право на адекватно становање и стално побољшање животних услова. Према овом документу, права на становање сматрају се прогресивним законским обавезама, што подразумева да су државе дужне да непрестано настоје да ојачају економска, социјална и културна права, укључујући и право на адекватно становање. Идеја прогресивне реализације обавезује државу да настоји да што брже, што ефикасније и у потпуности, оствари право на становање.
Устав Републике Србије[8] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 76. став 3. Устава Република Србије прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[9], који у чл. 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом чл. 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Закон о заштити права и слобода националних мањина[10], поред опште забране дискриминације лица која припадају националним мањинама, препоручује мере за обезбеђење равноправности у виду прописа, појединачних правних аката и мера у циљу поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини.
Социјално укључивање Рома и Ромкиња препознато је као један од приоритета Владе Република Србијате у кључним стратешким документима. Основни разлог за доношење Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња за период од 2016. до 2025. године[11] је стварање услова за њихову социјалну укљученост – смањење сиромаштва и сузбијање дискриминације Рома и Ромкиња, односно стварање услова за пун приступ остваривању људских права лица ромске националности, и то права на становање, рад, образовање, социјалну и здравствену заштиту и сл. У стратегији је, у делу: „Становање“ наведено да су Ромска насеља просторне градске и ванградске (сеоске и приградске) целине претежно настањене припадницима ромске националне мањине, често виђена и као места просторне и друштвене сегрегације Рома и Ромкиња. Према проценама стручњака, око 70% Рома и Ромкиња у Републици Србији живи у ромским насељима. Разлика постоји и између услова становања Рома и Ромкиња и других рањивих група. Квалитет стамбених објеката у којима живе Роми и Ромкиње, као и интерно расељена лица знатно је лошији у поређењу са другим расељеним лицима.
Законом о управљању отпадом[12] уређују се: врсте и класификација отпада; планирање управљања отпадом; субјекти управљања отпадом; одговорности и обавезе у управљању отпадом; организовање управљања отпадом; управљање посебним токовима отпада; услови и поступак издавања дозвола; прекогранично кретање отпада; извештавање о отпаду и база података; финансирање управљања отпадом; надзор, као и друга питања од значаја за управљање отпадом. Управљање отпадом је делатност од општег интереса. Одредбом члана 4. овог закона прописано је да се управљање отпадом врши на начин којим се обезбеђује најмањи ризик по угрожавање живота и здравља људи и животне средине, контролом и мерама смањења:1) загађења вода, ваздуха и земљишта; 2) опасности по биљни и животињски свет; 3) опасности од настајања удеса, експлозија или пожара; 4) негативних утицаја на пределе и природна добра посебних вредности; 5) нивоа буке и непријатних мириса.
Уредбом о одлагању отпада на депонијама[13] ближе се прописују услови и критеријуми за одређивање локације, технички и технолошки услови за пројектовање, изградњу и рад депонија отпада, врсте отпада чије је одлагање на депонији забрањено, количине биоразградивог отпада које се могу одложити, критеријуми и процедуре за прихватање или неприхватање, односно одлагање отпада на депонију, начин и процедуре рада и затварања депоније, садржај и начин мониторинга рада депоније, као и накнадног одржавања после затварања депоније.
Имајући у виду наводе из Вашег дописа, неспорно је да је локална самоуправа, којом руководите, свесна проблема и садашњег стања несанитарне депоније у насељеном месту Богдановица. Такође, општина УБ је започела предузимње мера у циљу решавања овог проблема и санације несанитарне депоније на територији ове општине.
Све до проналажења адекватног решења и изградње Регионалне санитарне депоније на територији општине Уб, на основу члана 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације општини Уб којом овој општини препоручује да с обзиром на потребу хитног предузимања мера у циљу обезбеђивања безбедних услова за живот и становање у насељу Богдановица, у што краћем року започне радове на санацији и рекултивацији несанитарне депоније у Богдановици, првенствено дела депоније који се проширио ка насељу у којем претежно живе припадници ромске нациналне мањине.
[1] Генерална скупштина УН, 10. децембра 1948. године
[2] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Сл. лист СФРЈ“, бр. 7/71)
[3] Чл. 11. ст. 1 Закона о ратификацији међународног пакта о економским, социјалним и културним правима
[4] Закон потврђивању оквирне конвенције за заштиту националних мањина („Сл. лист СФРЈ“, бр. 9/68)
[5] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Сл. лист СФРЈ“, бр. 31/67)
[6] Чл. 2. ст. 2. Закона о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације
[7]Истанбулска декларација о људским насељима и Хабитат агенда, Резолуција 1 – Извештај УН Конференције о људским насељима A/CONF.165/14 од 7. августа 1996.
[8] „Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21
[9] „Сл. глaсник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[10] „Сл. лист СРЈ“, бр. 11/02, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/03-Уставна повеља и „Сл. гласник РС“, бр. 72/09-др.закон, 97/13-одлука УС и 47/18
[11] „Сл.гласник РС“, бр. 26/16
[12] „Сл. гласник РС“, бр, 36/9, 88/10,14716, 95/18-др.закон и 35/23
[13] „Сл. гласник РС“, бр. 92/10
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
536-24 Препорука мера општини Уб 
