бр. 07-00-465/2024-02 датум: 19.7.2024. године
ХИТНО!
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Ивица Дачић, министар
11000 БЕОГРАД
Булевар Михајла Пупина бр. 2
Поштовани господине Дачићу,
Поверенику за заштиту равноправности обратило се Удружење грађана АА поводом проблема који је настао приликом издавања личних докумената по основу хуманитарног боравка за жене препознате као жртве трговине људима. У допису је наведено да на издатим документима, као основ боравка, болдованим словима пише да су у питању жртве трговине људима, што представља озбиљно кршење приватности и поверљивости података ових особа. Такође, наведено је да таква пракса може довести до стигматизације и секундарне виктимизације жртава, јер документи који се користе свакодневно (код послодаваца, станодаваца и других) откривају осетљиве информације и могу изазвати знатижељу и додатни ризик за те особе. У прилогу дописа Удружење је Поверенику доставило примере дозвола за привремени боравак које се издају лицима које су жртве трговине људима, као високо поверљиве податке.
Имајући у виду наведено, Повереник је извршио анализу прилога, као и правног оквира који уређује ову материју.
Устав Републике Србије[1] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 26. Устава прописана је забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада. Овим чланом у да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству (став 1), да је сваки облик трговине људима забрањен (став 2), да је забрањен принудни рад (став 3), као и да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом (став 4).
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[2], којим је регулисана општа забрана дискриминације, и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби члана 2. став 1. тачка 1. дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 3. став 2. овог закона прописано је да странац у Републици Србији, у складу са међународним уговорима, има сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само грађани Републике Србије. Такође, одредбама члана 13. став 1. тачка 4. Закона о забрани дискриминације је прописано да су ропство, трговина људима, сегрегација, апартхејд геноцид, етничко чишћење и њихово пропагирање тешки облици дискриминације.
Повереник истиче да је Република Србија потписала и ратификовала најважнија међународна документа у вези са трговином људима, пре свега Конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунске протоколе[3], као и Конвенцију Савета Европе о борби против трговине људима[4].
Чланом 3. Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима[5] прописано је да примена одредаба ове конвенције, а посебно коришћење мера заштите и унапређења права жртава треба обезбедити без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја, језик, вероисповест, политичко или неко друго уверење, национално или социјално порекло, припадност некој националној мањини, имовина, рођење или неки други статус.
Када је реч о заштити и унапређењу права жртава, у чл. 9. до 11. наглашене су обавезе држава потписница које се односе на идентификацију и помоћ жртвама, као и на заштиту њихове приватности. Тако је чланом 11. став 1. ове конвенције прописано да свака страна уговорница треба да заштити приватан живот и идентитет жртава. Лични подаци о њима треба да се чувају и користе у складу са условима предвиђеним Конвенцијом о заштити појединаца у погледу аутоматске обраде личних података (ЕТС бр. 108). Ставом 2. овог члана прописано је да свака страна уговорница треба да усвоји мере којима ће посебно да осигура да идентитет или подаци који омогућавају идентификацију детета које је жртва трговине људима, не буду јавно објављени путем медија, или на било који други начин, осим у изузетним случајевима, у циљу лакшег проналажења чланова породице или да се на други начин обезбеди добробит и заштита детета, док је ставом 3. прописано да свака страна уговорница треба да размотри доношење мера, у складу са чланом 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода према тумачењу Европског суда за људска права, чији је циљ подстицање медија на заштиту приватног живота и идентитета жртава путем медијске саморегулације или регулаторних или корегулаторних мера.
Такође, одредбом члана 12. став 2. ове конвенције прописано је да свака страна уговорница треба да поклони одговарајућу пажњу потреби да се обезбеди сигурност и заштита жртве, док је одредбом ст. 4. и 7. истог члана прописано да свака страна уговорница треба да усвоји правила према којима ће жртве које законито бораве на њеној територији имати право на приступ тржишту рада, стручном усавршавању и образовању, као и да у циљу спровођења одредби из овога члана, свака страна уговорница треба да обезбеди да се услуге пружају на основу договора и добијених информација, водећи рачуна о посебним потребама угрожених лица и правима деце на смештај, образовање и адекватну здравствену заштиту.
Чланом 14. Конвенције уређена је дозвола боравка. Наведеним чланом је прописано да свака страна уговорница треба да изда жртвама боравишну дозволу чија се важност може продужити у једном или другом описаном случају, или у оба: а) ако надлежне власти сматрају да је њихов боравак нужан због њихове личне ситуације; б) ако надлежне власти сматрају да је њихов боравак нужан због њихове сарадње са надлежним органима у истрази или кривичним поступцима (став 1). Боравишна дозвола за децу која су жртве трговине људима, ако то закон предвиђа, издаје се у складу са најбољим интересима детета и, кад је то потребно, продужава се под истим условима (став 2). Непродужавање или повлачење боравишне дозволе регулисано је одредбама унутрашњег права стране уговорнице (став 3). Ако жртва поднесе молбу за издавање неке друге врсте боравишне дозволе, страна уговорница треба да узме у обзир да жртва има, или је имала, боравишну дозволу издату у складу са ставом 1. (став 4). Узимајући у обзир обавезе страна уговорница на које се односи члан 40. ове конвенције, свака страна уговорница треба да обезбеди да се издавањем дозволе, у складу са овом одредбом, не угрожава право на тражење и добијање азила (став 5).
У члану 17. ове конвенције додатно је наглашено да примењујући мере из овог поглавља, стране уговорнице треба да теже унапређењу родне равноправности. Поред тога, у глави В Конвенције Савета Европе која се односи на истраге, кривично гоњење и процесно право, додатно се афирмишу мере заштите жртава, сведока и лица која сарађују са судским органима, и наглашава се обавеза страна уговорница да усвоје законодавне или друге мере како би се током судских поступака обезбедила заштита приватности жртве и, по потреби, њеног идентитета; као и безбедност жртве и заштита од застрашивања (члан 30).
Заштита жртава, сведока и лица која сарађују са судским органима прописана је одредбом члана 28. став 1. тако да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да би се обезбедила ефикасна и одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања, посебно у току и после истраге и кривичног гоњења извршилаца, и то:
а) за жртве;
б) по потреби, за оне који пријаве кривично дело утврђено у складу са чланом 18. ове конвенције или који на неки други начин сарађују са истражним органима и тужилаштвом;
в) за сведоке који сведоче о кривичним делима утврђеним у складу са чланом 18. ове конвенције;
г) по потреби, за чланове породице лица из тачке а) и в).
Наведеним чланом такође је прописано да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да би се омогућиле и понудиле различите врсте заштите. То би могло да обухвати физичку заштиту, пресељење, промену идентитета и помоћ у проналажењу послова, као и да дете жртва трговине људима добије посебне мере заштите које ће водити рачуна о његовим најбољим интересима. Такође, свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне како би се, уколико је неопходно, пружила одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања, посебно током и након истраге и кривичног гоњења извршилаца, за чланове група, фондација, удружења или невладиних организација и да свака страна уговорница треба да размотри могућност да закључи уговоре или споразуме с другим државама у циљу примене овог члана.
Деловање Националног механизма за идентификацију, помоћ и заштиту жртава у Републици Србији, чини неколико закона и бројни подзаконски акти, више државних стратегија и акционих планова.
Стратегијом превенције и сузбијања трговине људима, посебно женама и децом и заштите жртава 2017-2022[6] као посебан циљ био је утврђен циљ 8.3. којим је било предвиђено унапређење проактивног система откривања случајева трговине људима, ефикасно процесуирање физичких и правних лица и правна заштита жртава трговине људима која подразумева унапређене програме заштите сведока, правне заштите жртава трговине људима, безбедности жртава, спречавање секундарне виктимизације и ефикасне механизме за обештећењем жртава трговине људима. Иако је ова стратегија истекла 2022. године у њој су били предвиђени важни кораци које је требало предузети у овој области. Уместо нове стратегије 2024. године донет је Програм за борбу против трговине људима у Републици Србији за период 2024-2029., који као што вам је познато, представља међусекторски плански документ којим се на целовит начин утврђују циљеви и мере за супротстављање трговини људима у Републици Србији. Програм, као и ранија стратегија има за циљ да унапреди поштовање и заштиту људских права и обезбеди континуирани свеобухватан одговор друштва на проблем трговине људима кроз унапређен систем превенције, правовремене идентификације, помоћи и заштите жртава, као и сузбијање трговине људима. Програм је донет за период од 2024. до 2029. године, уз Акциони план за његово спровођење за период 2024-2026. године. Циљ Програма је да донесе промену у четири кључне области борбе против трговине људима – кривично гоњење, заштита жртава трговине људима, партнерство и координација и превенција, која између осталог обухвата и радну експлоатацију одговарајући на изазове препознате током рада чланова Радне групе и у консултативном процесу, као и на препоруке из Извештаја Групе експерата за борбу против трговине људима Савета Европе за Републику Србију у оквиру трећег круга оцењивања усклађености са Конвенцијом Савета Европе за борбу против трговине људима и ТИП Извештаја Стејт Департмента о трговини људима. У овом програму, између осталог, показатељи мере 1.4. Унапређење приступа правди и заштите жртава трговине људима, посебно жена и деце, током истраге и судског поступка, јесу и жртве којима је одређен статус посебно осетљивог сведока у односу на укупан број жртава које учествују у кривичном поступку за трговину људима, што значи да је свака жртва трговине људима потенцијални сведок или посебно осетљив сведок. Такође, акценат је стављен и на подизање свести јавности о проблему трговине људима са нагласком на етичком медијском извештавању (мера 3.2.), у оквиру које је предвиђено и обучавање новинара о примени етичких и професионалних стандарда у извештавању о жртвама трговине људима и заштити приватности и идентитета жртава.
У Стандардним оперативним процедурама за поступање са жртвама трговине људима[7] указано је да органи власти, организације цивилног друштва и међународне организације који учествују у идентификацији, упућивању, пружању помоћи и подршке жртавама трговине људима су дужни да штите податке о личности. Будући да национални и прекогранични механизми идентификације, упућивања, подршке и заштите жртава трговине људима укључују и значајно прикупљање и обраду података о личности, што последично може довести и до нарушавања приватности жртава трговине људима, важно је успоставити пуну примену члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода о праву на поштовање приватног и породичног живота. Право на поштовање приватног и породичног живота и заштита података о личности су повезани појмови, на шта указује и пракса Европског суда за људска права. Заштита података о личности се сматра савременим и активним правом, које се спроводи тако што се успоставља систем контроле и равнотеже, када је реч о обради података о личности. У овим процедурама даље је наведено да када је реч о подацима о личности, које прикупљају и обрађују полиција и правосудни органи обрада тих података мора увек бити адекватна, релевантна и ограничена у односу на сврху.
Законом о странцима[8] у члану 40. став 1. прописано је да привремени боравак је дозвола боравка страног држављанина у Републици Србији и може да се одобри странцу који намерава да борави у Републици Србији дуже од 90 дана у периоду од 180 дана, дуже од периода боравка одређеног међународним уговором, односно дуже од периода на који је издата виза за дужи боравак, по основу:
1) запошљавања;
2) школовања или учења српског језика;
3) студирања;
4) учествовања у програмима међународне размене ученика или студената;
5) стручне специјализације, обуке и праксе;
6) научно истраживачког рада или друге научно образовне активности;
7) спајања породице;
8) обављања верске службе;
9) лечења или неге;
10) власништва над непокретности;
11) хуманитарног боравка;
12) статуса претпостављене жртве трговине људима;
13) статуса жртве трговине људима;
14) других оправданих разлога у складу са законом или међународним уговором.
Ставом 2. овог члана прописано је да у случајевима из става (1) тач. 2)-4) и 6)-14) овог члана издаје се дозвола за привремени боравак, а у случајевима из тач. 1) и 5) јединствена дозвола.
Ставом 3. истог члана прописано је да странац коме је привремени боравак одобрен по неком од основа прописаних у ставу (1) овог члана, дужан је да у Републици Србији борави у складу са основом због које му је боравак и одобрен. Ставом 4. је прописан изузетак од правила, односно да се изузетно од става (1) овог члана, а у складу са интересом Републике Србије, Влада актом утврђује категорије странаца, критеријуме, начин и ближе услове одобравања привременог боравка странцима, као што су: странци инвеститори у Републици Србији, странци таленти, странци који су укључени у иновационе делатности, странци српског порекла, странци дигитални номади, странци са високим квалификацијама и др.
Одредбом члана 101а. Закона о странцима који прописује садржај дозволе за привремени боравак, односно јединствене дозволе прописано је:
(1) Дозвола за привремени боравак, односно јединствена дозвола издаје се, у облику картице, на обрасцу на ком су персонализовани подаци о врсти дозволе.
(2) Образац из става (1) овог члана садржи следеће податке: презиме, име, дан, месец и годину рођења, пол, евиденцијски број странца, државу рођења, држављанство, основ боравка и напомену.
(3) У образац из става (1) овог члана се уносе и слике биометријских података странца и то: фотографија и потпис, као и регистарски и серијски број дозволе, датум издавања, рок важења и орган издавања.
(4) Образац из става (1) овог члана садржи микроконтролер (чип) у који се уносе видљиви подаци на исправи и подаци о адреси становања странца, биометријски отисак прста странца, подаци о праву на рад, као и други подаци о странцу и са њим повезаним физичким и правним лицима, у складу са одредбама закона којим се уређују евиденције и обрада података у области унутрашњих послова, као и простор за машински читљиву зону за потребе аутоматског очитавања података.
(5) По захтеву странца коме се издаје или је издата дозвола за привремени боравак, односно јединствена дозвола, у складу са посебним прописима, у микроконтролер (чип) се уписује квалификовани електронски сертификат имаоца и одговарајући подаци за формирање квалификованог електронског потписа, тако да дозвола постаје средство за формирање квалификованог електронског потписа.
(6) Образац из става (1) овог члана штампа се на српском језику, ћириличним писмом и на енглеском језику, а подаци о презимену и имену странца се уписују онако како су уписани у путну исправу странца у транскрипцији на енглеском језику, док се подаци о држављанству уписују на начин како се међународно признатим трословним кодом означава држава чији је странац држављанин, а подаци о држави рођења странца уписују се ћириличним писмом, на начин како се на српском језику назива држава чији је странац држављанин.
Одредбама члана 101б. овог закона који регулоше издавање дозволе за привремени боравак, односно јединствене дозволе прописано је:
(1) Странцу који испуњава услове за одобрење привременог боравка, односно јединствене дозволе надлежни орган издаје дозволу за привремени боравак, односно јединствену дозволу, при чему је потребно лично присуство странца у циљу узимања његових биометријских података.
(2) Малолетном странцу, до навршене дванаесте године живота не узимају се отисци прстију и потпис, а приликом издавања дозволе за привремени боравак малолетном странцу, неопходно је присуство једног родитеља, старатеља, односно законског заступника.
(3) Странац коме се издаје дозвола за привремени боравак, односно јединствена дозвола, а који због својих верских или националних обичаја носи капу или мараму као саставни део ношње, односно одеће, може бити фотографисан са капом или марамом.
(4) Приликом узимања биометријских података странцу се издаје потврда која служи као доказ о започетом процесу издавања дозволе за привремени боравак, односно јединствене дозволе.
(5) У поступку издавања дозволе за привремени боравак, односно јединствене дозволе плаћа се прописана такса, у складу са законом.
(6) Странац коме је дозвола за привремени боравак, односно јединствена дозвола оштећена или ако фотографија више не одговара његовом изгледу, односно када из других разлога не може да служи својој сврси, дужан је да у року од 15 дана од дана наступања разлога из овог става поднесе захтев за издавање нове дозволе за привремени боравак, односно јединствене дозволе.
Правилником о одобравању привременог боравка[9] прописују се ближи услови за одобрење привременог боравка, изглед захтева за одобрење привременог боравка и изглед обрасца дозволе за привремени боравак (члан 1.). Одредбама члана 7. овог правилника прописано је да захтев подноси странац по неком од основа за одобрење привременог боравка, у складу са одредбама члана 40. и члана 46. став 2. Закона о странцима.
Овим правилником, који је донет 2024 године, детаљно је прописано како странац подноси захтев у случајевима из члана 40. став 1. тач. 1. до 11, док тачке 12) и 13) које се односе на потенцијалне жртве трговине људима као и жртве трговине људима нису обрађене.
Једина два члана правилника који говоре о жртвама насиља у породици, жртвама организованог криминала и другим разлозима су члан 18. и 22. овог правилника, с тим што члан 22. детаљније уређује боравак из хуманитарних разлога.
Наиме, овим чланом је прописано да ако странац поднесе захтев из хуманитарних разлога због породичних, културних или друштвених веза које остварује са Републиком Србијом, а због специфичних околности које се односе на његов претходни боравак у Републици Србији није био у могућности да на законит начин поднесе захтев, прилаже доказе из члана 43. Закона, а као доказ о оправданости захтева за одобрење хуманитарног боравка, странац прилаже један или више доказа на основу којих се може утврдити да је у претходном периоду у Републици Србији завршио школу, био радно ангажован, да у Републици Србији има блиске сроднике по правој, односно побочној линији до другог степена сродства са којима одржава блиске контакте, да је засновао брачну заједницу, да разуме и говори српски језик, те да због наведених околности постоје основани изгледи да се након регулисања боравка у Републици Србији потпуно интегрише у друштвени живот. Ставом 2. овог члана је прописано да се специфичне околности из става 1. овог члана могу односити на непоседовање путне исправе, коју странац из оправданих разлога (нпр. рата у земљи порекла странца или због других разлога који нису зависили од њега) није био у могућности да прибави, на тешку материјалну ситуацију у којој се странац налазио, а која није зависила од њега, односно на то да странац због посебно тешких здравствених разлога, животне доби или оправдане породичне или личне ситуације није регулисао свој боравак у Републици Србији. Ставом 3. је прописано да оправданост захтева за одобрење хуманитарног боравка за странца који сарађује са полицијом или правосудним органима, а његово присуство је неопходно у поступку који се води пред тим органима, доказује се потврдом органа о његовом учешћу у том поступку, која се прибавља по службеној дужности, док је ставом 4. прописано да Захтев за хуманитарни боравак за малолетног странца који је напуштен, који је жртва организованог криминала или је из других разлога остао без родитељског старања или без пратње, подноси социјални радник у присуству малолетника.
Имајући у виду наведени правни оквир, који представља само део правног оквира који регулише забрану трговине људима као и заштиту жртава трговине људима, може се закључити да заштита жртава трговине људима између осталог, подразумева пре свега безбедност жртава, као и спречавање секундарне виктимизације. Не треба заборавити да жртве трговине људима могу бити сви, а према годишњем извештају Центра за заштиту жртава трговине људима, 79% идентификованих жртава чине жене, а чак 40% жртава различитих облика експлоатације су деца[10].
Право на приватност је важно за сваког човека, с тим што за особе које су преживеле тако трауматичне ситуације и које су у страху од секундарне виктимизације, има додатни значај јер саопштавање њиховог идентитета другима, односно лицима која о томе не треба да имају сазнање, представља озбиљан ризик по њихову безбедност.
Право на приватност жртава трговине људима, као и право на приватност свих, спада у групу основних, фундаменталних права човека која имају за циљ заштиту моралног и душевног интегритета сваког људског бића. Поред тога, право на приватност обухвата контролу над количином информација о нама које ће бити учињене доступним јавности или неком њеном делу, али и контролу информација које долазе до нас, што се често губи из вида. Када говоримо о односу права на приватност и права на равноправност, може се рећи да приватност као појам стоји у самој сржи равноправности, односно да је често кршење права на приватност само корак од дискриминације. С тим у вези, чињеница да је податак уписан у дозволу боравка где је као основ боравка наведено „жртва трговине људима“ доводи у опасност ове особе и представља потенцијалну претњу за њихову физичку безбедност, ово посебно имајући у виду да ове особе неретко учествују у поступку као сведоци, чиме откривање њиховог идентитета ставља жртву и у опасност од одмазде, као и додатне виктимизације.
Чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације је прописано да Повереник органима јавне власти и другим лицима упућује препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације. Имајући у виду све наведено, Повереник препоручује Министарству да што хитније реагује и да убудуће када се ради о потенцијалним жртвама трговине људима (члан 40. став 1. тачка 12. Закона о странцима) или о жртвама трговине људима (члан 40. став 1. тачка 13. Закона о странцима) не уписује описно основ боравка у овим случајевима јер то за наведене ситуације не предвиђа ни Правилник. Наиме, уколико је пракса да се у делу дозволе боравка „Основ боравка“ уписује „Жртва трговине људима“ или „Претпостављена жртва трговине људима“, сматрамо да се таква пракса мора хитно променити, а уколико је у питању индивидуална грешка, или пракса појединих полицијских управа на територији Републике Србије, неопходно је одмах предузети адекватне мере и особама чије копије дозвола Вам у прилогу шаљемо (у затвореном коверту), изменити у складу са свим међународним стандардима и националним прописима. Такође, указујемо да би ефикасну превенцију представљало и својеврсно упутство или измене постојећег Правилника којима ће се прецизније дефинисати поступање полицијских управа у овим случајевима. На тај начин спречиће се свака евентуална грешка или пропуст и, што је наважније заштитити лица која су у веома осетљивом положају.
Потребно је да нас у што краћем року обавестите о предузетом.
[1] „Службени гласник РС“, број 98/06 и 115/21
[2]„ Службени гласник РС“, бр. 22/09
[3] Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунских протокола („Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, број 6/01)
[4] Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 19/09)
[5] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 19/09
[6] Стратегија превенције и сузбијања трговине људима, посебно женама и децом и заштите жртава 2017-2022, „Службени гласник РС“, број 77/17
[7] https://www.srbija.gov.rs/vest/360701
[8] „Службени гласник РС“, бр. 24/19, 31/19 и 62/23
[9] „Службени гласник РС“, бр. 6/2024
[10] https://foruminfo.rs/zrtve-trgovine-ljudima-u-srbiji-u-najvecem-broju-zene-i-deca/
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
535-24 Препорука мера Министарству унутрашњих послова у случајевима када се ради о жртвама трговине људима 
