523-25 Дискриминација на основу брачног и породичног статуса на раду • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-492/2025-02 датум: 9.12.2025.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе AA из З против послодавца – ББ доо из Б, због дискриминације на основу брачног и породичног статуса. У притужби је наведено да је подноситељка притужбе била запослена на неодређено време на радном месту магационерке, као и да је, као самохрана мајка, 9. јуна 2025. године поднела писани захтев за коришћење слободног дана због породичних обавеза. Навела је да је захтев одбијен 10. јуна, а да јој је 11. јуна 2025. године уручен отказ уговора о раду, уз образложење да је извршила „грубу повреду радне обавезе“ и да „не поштује радну дисциплину“. Послодавац је у изјашњењу навео да је разлог за отказ непоштовање радне дисциплине и да се из преписке са колегиницом може закључити да подноситељки притужбе посао „није приоритет“. Након спроведеног поступка, Повереник је утврдио да је подноситељка притужбе учинила вероватним акт дискриминације у смислу члана 45. Закона о забрани дискриминације, док, са друге стране, послодавац није понудио адекватне доказе да је отказивање уговора о раду засновано на објективним и оправданим разлозима који нису у вези са њеним брачним и породичним статусом. Посебно је цењена временска повезаност релевантних догађаја (подношење захтева за слободан дан, одбијање захтева и уручење отказа у року од два дана), изостанак било каквих блажих мера или претходног упозорења, као и околност да послодавац није доставио доказе о постојању грубе повреде радне дисциплине или озбиљног угрожавања радног процеса. Наиме, неспорно је да је подноситељка притужбе 11. јуна дошла на посао и обављала своје редовне радне обавезе до тренутка када јој је уручен отказ уговора о раду, иако је слободан дан тражила за 13. јун, дакле за дан који још није наступио. Ове околности јасно показују да подноситељка притужбе није произвољно изостала са рада, нити је постојао реалан основ да се закључи да је имала намеру да у сваком случају не дође на посао. Повереник за заштиту равноправности је у новембру 2025. године објавио други Посебан извештај о дискриминацији жена у којем је посебан одељак посвећен положају самохраних мајки у Србији. Самохрани родитељи представљају бројну, али и даље недовољно правно препознату друштвену групу: према званичним подацима у Србији је регистровано око 56.000 самохраних родитеља, док процене указују да их је више од 79.000, при чему већину чине жене. Извештај указује да се институционалне и друштвене предрасуде према самохраним мајкама преплићу у пракси: од послодаваца који њихову посвећеност породици тумаче као „непоузданост“, до ширих стереотипа који жене без партнера и њихову децу постављају на маргину. У извештају је је указано да су самохране мајке изложене повећаном ризику од неповољног поступања у области рада, нарочито у ситуацијама када настоје да остваре родитељске обавезе и ускладе рад и родитељство. Након спроведеног поступка, применом правила о пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације, Повереник је дао мишљење да је привредно друштво ББ доо повредило одредбе члана 6. у вези са чланом 16. став 1. Закона о забрани дискриминације. Послодавцу је препоручено да отклони последице дискриминаторног поступања и да убудуће, у оквиру својих активности, не крши прописе о забрани дискриминације.

ТОК ПОСТУПКА
- Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила АА из З. Притужбу је поднела против бившег послодавца, привредног друштва ББ доо (у даљем тексту: послодавац), због дискриминације по основу породичног статуса.
- У притужби је, између осталог, навела:

– да је била је запослена на радном мести магационерке од 12. маја 2025. године, прво на пробном раду, а од 1. јуна 2025. године по основу уговора о раду;

– да је самохрана мајка и да искључиво сама брине о свом малолетном детету;

– да је 9. јуна поднела писани захтев за одсуство са рада због породичних обавеза које су везане за њено дете, те да јој је слободан дан требао 13. јуна. Међутим, дан након подношења захтева, 10. јуна, обавештена је од надређених да не може добити слободан дан, јер не постоји замена за њену позицију и да постоји хитна поруџбина;

– да је 11. јуна дошла на посао као и обично и обављала своје радне обавезе, након чега је на паузи позвана у канцеларију где јој је директорка упутила увредљиве речи, називајући је „неспособном“, „неодговорном“ и слично. Том приликом јој је и уручен отказ уговора о раду;

– да је била веома емотивно узнемирена током састанка, да није имала довољно информација, нити јој је омогућено да говори или обајсни своју ситуацију. Истакла је да је покушала да објасни разлог због којег је тражила слободан дан, али без успеха;

– да је, сат времена након састанка, уочила да се у решењу отказа уговора о раду наводи да се ради о грубој повреди радне обавезе, сагласно одредбама Закона о раду;

– да је отказ уговора о раду директна последица њеног захтева за коришћење слободног дана ради бриге о детету, чиме је дискриминисана на основу породичног статуса.

Уз притужбу достављени су, између осталог, следећи докази: 1) решење о отказу уговора о раду од 11. јуна 2025 године и 2) принтскринови преписке са колегиницом.
Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење од ВВ, директора код послодавца.
У изјашњењу директора код послодавца, између осталог, наведено је:

– да је послодавац породична фирма у којој је запослено више од 30 радника, од којих је око 20% особа са инвалидитетом, као и да је већина запослених мајки са двоје или троје деце. Истикнуто је да до сада није било притужби, већ, напротив, да су запослени изражавали искључиво речи похвале и захвалности, укључујући и финансијску подршку коју фирма пружа запосленима и њиховим породицама;

– да је подноситељка притужбе засновала радни однос код послодавца 1. јуна 2025. године на неодређено време, након истека пробног рада;

– да јој је 11. јуна уручено решење отказа уговора о раду у складу са одредбама члана 179. Закона о раду;

– да је подноситељка притужбе доставила захтев за коришћење слободног дана, који јој је одбијен и враћен, уз образложење послодавца;

– да се, према интерним актима послодавца, само одобрени захтеви архивирају ради обрачуна и евиденција, а одбијени се враћају запосленима;

– да се из преписке између притужиље и запослене М.К. може утврдити да се као разлог за одсуство притужиље наводи учествовање њеног сина на утакмици у току радног времена;

– да је притужиља у поруци навела: „Знам да вам је посао приритет, али могла сам и ја да будем безобразна па да вам у петак јавим да нисам добро и да не дођем“, из чега се може закључити да притужиљи посао није приоритет. Наведено је и да се из тумачења преписке може закључити да је подноситељка притужбе имала искључиву намеру и решеност да тог дана не дође на посао;

– да је овакав поступак притужиље довео послодавца у ситуацију да преиспита одлуку о њеном запослењу, те да је створена сумња у њену способност да савесно и одговорно обавља производне процесе који су у оквиру делатности послодавца ланчано повезани. Истакнуто је да свако иступање из тог процеса директно угрожава остале запослене и крајњи исход пословања;

– да је разлог за отказ уговора о раду притужиље непоштовање радне дисциплине, у складу са чланом 179. став 2. тачка 8. Закона о раду;

– да уговором о раду притужиље није одређено оправдано одсуствовање запосленог због факултативних активности детета, те да се у пракси послодавца слободни дани одобравају из оправданих разлога, као што су боловање, упис детета у школу или упис детета у вртић;

– да се подноситељка притужбе, у споменутој преписци, обратила колегиници М.К, запосленој на радном месту лакирерке дрвета, која нема овлашћења нити је, према систематизацији послова, запослена на радном месту на којем може одлучивати о слободним данима или распореду посла код послодавца;

– да директор није био упознат са чињеницама које се наводе у преписци између подноситељке притужбе и М.К;

– да подноситељки притужбе,11. јуна, није упућена ни једна увредљива реч нити је названа било каквим подругљивим и увредљивим термином који на било који начин вређа или омаловажава њену личност.

1.6. Уз изјашњење достављени су следећи докази: 1) уговор о раду на неодређено време од 1. јуна 2025. године, бр. 012/2025, закључен између послодавца ББ доо и запослене АА; 2) решење о отказу уговора о раду запосленој АА од 11. јуна 2025. године и 3) организациона структура код послодавца.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

Увидом у копију уговора о раду, закљученог 1.6.2025. године, између послодавца и подноситељке притужбе, утврђено је да је послодавац са подноситељком притужбе засновао радни однос на неодређено време на радно месту магационер.
Увидом у принтскрин непотпуне поруке коју је подноситељке притужбе упутила колегиници М, утврђено је да је притужиља, непознатог дана, послала поруку следеће садржине: „М, А. је. Извукла сам Ваш број из Б. групе. Искрено, инсистирам да будем слободна у петак, како бих била са В. на утакмицама. Драган Манце Cup се не одржава често, него једном годишње, долазе екипе из целе Србије, па чак и из света, различитих генерација. Утакмице трају три дана, по цео дан. В. и мени је то важно. Знам да вам је посао приоритет, али могла сам и ја да будем безобразна па да вам у петак јавим да нисам добро и да не дођем, али нећу тако према фирми и вама. Зато сам уредно поднела захтев, да будем праведна према фирми. Можете ми одбити две дневнице или да радим по цео дан, како год, само да будем слободна. Сваке године присуствујем, где год да сам радила увек смо се лепо договорили, како њима тако и мени је одговарало. Никад нисам пропустила, па ми се не да ни сада (…)“
Из навода притужбе и изјашњења, утврђено је да је подноситељка притужбе поднела захтев за одобрење слободног дана, али јој је захтев одбијен.
Увидом у копију решења послодавца од 11.6.2025. године, утврђено је да је послодавац отказао уговор о раду подноситељки притужбе, са образложењем да је извршила грубу повреду на раду, да не поштује радну дисициплину прописану актом послодавца, односно да је њено понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе, достављене доказе, наводе из изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом.^[1] Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 60. ставови 3. и 4. прописано је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи. Прописано је и да се женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом. Посебно је важна одредба Устава Репиблике Србије из члана 66. став 1. којом је одређено да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај, док је чланом 16. став 1. овог закона прописано да је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености, док је ставом 2. истог члана прописано да заштиту од дискриминације из става 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.
Чланом 18. став 1. Закона о раду[3] прописано је да је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 179. Закона о раду прописани су разлози, због чијег наступања послодавац може отказати уговор о раду запосленом, а међу којима се налазе и разлози који се односе на непоштовање радне дисциплине запосленог, ако не непоштовање радне дисциплине запосленог, односно ако понашање запосленог такво да не може да настави рад код послодавца. Чланом 180. овог закона прописана је обавеза послодавца да пре отказа запосленог писаним путем упозори на разлоге за отказ, наведе основе, чињенице и доказе који указују на постојање услова за отказ, и остави рок од најмање осам дана да се запослени изјасни. Поред тога, одредбом члан 179а прописано је да, уколико послодавац сматра да постоје олакшавајуће околности, уместо отказа може изрећи једну од блажих дисциплинских мера (привремено удаљење са рада, новчану казну или опомену са најавом отказа).

Анализа навода притужбе, допуне притужбе, изјашњења, допуна изјашњења и достављених доказа са аспекта антидискриминационих прописа

Имајући у виду наводе из притужбе и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника је да испита да ли је АА, отказивањем уговора о раду, дискриминисана на основу брачног и породичног статуса. Другим речима, потребно је утврдити да ли је чињеница да је самохрана мајка и да је непосредно пре отказа затражила слободан дан ради присуствовања догађају свог детета имала утицаја на одлуку послодавца да јој откаже уговор о раду.
Да би се одговорило на питање да ли је у конкретном случају поступање послодавца било дискриминаторно, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељка притужбе треба да учини вероватним да је послодавац извршио акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на послодавцу.
Повереник закључује да је подноситељка притужбе учинила вероватним акт дискриминације, тако што је уз притужбу доставила преписку у којој тражи слободан дан због породичних обавеза, као и копију решења послодавца о отказу уговора о раду због грубе повреде на раду. Такође, приликом разматрања да ли је подноситељка притужбе учинила вероватним акт дискриминације, Повереник за заштиту равноправности узео је у обзир и статистичке податке, односно, резултате истраживања о положају самохраних мајки у области рада и запошљавања. Наиме, према налазима из истраживања о положају самохраних родитеља на тржишту рада Републике Србије,^[4] близу трећине испитаних (31%) навело је да им је било ускраћено неко од права из радног односа, и то најчешће право на годишњи одмор (76%) и право на боловање ради неге детета (58%), као и могућност напредовања (58%). Посебно је значајно да су све ове примедбе везане за ускраћивање права на рад изнеле управо жене самохрани родитељи. Ови подаци указују да су самохране мајке изложене повећаном ризику од неповољног поступања у радном окружењу у вези са остваривањем родитељских обавеза.
Сагласно свему наведеном, Повереник за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси послодавац. У складу са тим, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је послодавац понудио пружају довољно основа за закључак да отказивање уговора о раду подноситељке није засновано на њеном личном својству, односно, њеном брачном и породичном статусу.
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, Повереник за заштиту равноправности најпре је ценио садржину поруке коју је подноситељка притужбе упутила колегиници М.К. Из текста поруке јасно произлази да је подноситељка притужбе нагласила значај догађаја за своје дете, истичући да је реч о манифестацији која се одржава једном годишње и која је њој и детету од посебног значаја, али је истовремено исказала спремност да сноси финансијске и организационе последице свог одсуства („можете ми одбити две дневнице или да радим по цео дан, како год, само да будем слободна“) и нагласила да је „уредно поднела захтев“ послодавцу. Обраћајући се колегиници коју у притужби назива „шефицом“, подноситељка притужбе је желела да је обавести о поднетом захтеву, појасни значај догађаја за себе и дете и затражи разумевање. С тим у вези, супротно наводима послодавца да се из ове преписке може закључити да подноситељки притужбе посао „није приоритет“, Повереник оцењује да, када се порука посматра у целини, ниједан њен део не указује на то да јој посао није важан. Напротив, из садржине поруке произлази да она настоји да на коректан и транспарентан начин усклади породичне обавезе и радни однос, уважавајући интерес послодавца, тако што свој захтев за слободан дан подноси и писаним и усменим путем и изричито исказује спремност да сноси финансијске и организационе последице свог одсуства.

Надаље, Повереник је приступио детаљној анализи навода из изјашњења послодавца и достављених доказа како би утврдио да ли је послодавац понудио доказе да је постојао оправдан и објективан разлог да подноситељки притужбе буде отказан уговор о раду, који није у вези са њеним личним својствима.

Повереник за заштиту равноправности нема надлежност да испитује законитост поступка отказивања уговора о раду у смислу одредби Закона о раду, те се у тај аспект поступања послодавца није упуштао. Ипак, чињенице које се односе на ток поступка отказивања уговора о раду могу бити од значаја за утврђивање да ли је у конкретном случају постојало неоправдано неједнако поступање мотивисано личним својствима подноситељке притужбе. Стога је Повереник, у оквиру своје надлежности, ценио и релевантне одредбе Закона о раду које се односе на поступање послодавца у случају (наводног) непоштовања радне дисциплине запосленог. У том смислу, Повереник констатује да послодавац није доставио доказе да је, пре примене најстроже мере – отказа уговора о раду – предузео било коју од законом прописаних радњи које би претходиле отказу, као што су упозорење у складу са чланом 180. Закона о раду, разговор са запосленом, прибављање њеног изјашњења или разматрање блажих мера прописаних чланом 179а Закона о раду (привремено удаљење са рада, новчана казна или опомена са најавом отказа). Изјашњење послодавца не садржи разлоге због којих ове мере нису ни разматране, нити је појашњено због чега је, на основу једног поступка запослене, одмах закључено да је њено понашање такво да „не може да настави рад код послодавца“. Ове околности представљају важан показатељ начина на који је послодавац приступио процени понашања запослене. Наиме, изостанак било каквог претходног разговора, упозорења или сразмернијих мера, као и изостанак настојања да се ситуација разјасни, указује на то да је приватна ситуација подноситељке притужбе, односно, чињеница да је самохрана мајка која је истакла потребу да испуни родитељску улогу, утицала на оцену послодавца о њеној „непоузданости“ и „неспособности“ да настави рад.
Такође, иако је у решењу о отказу уговора о раду наведено да је подноситељка притужбе извршила „грубу повреду радне обавезе“ и да „не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца“, послодавац у поступку пред Повереником није доставио ниједан доказ којим би поткрепио овакву квалификацију њеног понашања. Није достављен ни интерни акт којим би се ближе одредило које радње запослених представљају „грубу повреду радне дисциплине“, нити било какав записник, извештај или изјава којима би се потврдило да је подноситељка притужбе конкретним поступањем онемогућила или озбиљно угрозила радни процес.
Повереник за заштиту равноправности је, такође, ценио навод из изјашњења послодавца да се „из тумачења преписке може закључити да је подноситељка притужбе имала искључиву намеру и решеност да тог дана не дође на посао“. Међутим, ова тврдња није у складу са утврђеним чињеницама. Наиме, неспорно је да је подноситељка притужбе 11. јуна дошла на посао и обављала своје редовне радне обавезе до тренутка када јој је уручен отказ уговора о раду, иако је слободан дан тражила за 13. јун, дакле за дан који још није наступио. Ове околности јасно показују да подноситељка притужбе није произвољно изостала са рада, нити је постојао реалан основ да се закључи да је имала намеру да у сваком случају не дође на посао.
У вези са оценом да ли су породичне обавезе подноситељке притужбе директно утицале на отказивање уговора о раду, Повереник је посебно ценио временску повезаност релевантних догађаја. На основу навода из притужбе, изјашњења и достављених доказa утврђено је да је подноситељка притужбе 9. јуна поднела писани захтев за коришћење слободног дана због породичних обавеза везаних за дете, да је већ 10. јуна обавештена да се захтев одбија, а да јој је 11. јуна уручен отказ уговора о раду. Овако кратак и непосредно повезан низ догађаја недвосмислено показује да је одлука о отказу уговора о раду била директно условљена чињеницом да је подноситељка притужбе истакла потребу да испуни породичну обавезу, те да је њен брачни и породични статус самохране мајке био од пресудног значаја за одлуку послодавца.
На основу свега наведеног, Повереник за заштиту равноправности констатује да послодавац није доставио доказе да отказивање уговора о раду подноситељки притужбе није у узрочно–последичној вези са њеним брачним и породичним статусом. Другим речима, послодавац није доказао да су у конкретном случају постојали објективни и оправдани разлози за отказивање уговора о раду који нису повезани са чињеницом да је подноситељка притужбе, као самохрана мајка, затражила слободан дан ради испуњавања породичних активности.

Када је реч о наводима из притужбе да је директорка послодавца вређала подноситељку притужбе током разговора обављеног 11. јуна 2025. године, Повереник се није упуштао у њихову оцену, имајући у виду да подноситељка притужбе овај навод није учинила вероватним, у складу са одредбама члана 45. Закона о забрани дискриминације. Такође, у погледу навода из изјашњења послодавца да запослена М.К. није лице овлашћено да одлучује о одобравању слободних дана, Повереник констатује да ова чињеница није од утицаја на исход овог поступка. Наиме, неспорно је да је подноситељка притужбе поднела захтев за слободан дан и писаним путем, те да су разлози за његово тражење несумњиво били познати послодавцу. Ово произлази и из навода самог послодавца, који се у изјашњењу непосредно осврће на садржину поруке коју је подноситељка притужбе упутила М.К. и истиче да је „овакво њено поступање довело до преиспитивања одлуке о запослењу“.

Повереник за заштиту равноправности је у новембру 2025. године објавио други Посебан извештај о дискриминацији жена,^[5] у којем је посебан одељак посвећен положају самохраних мајки у Србији. Самохрани родитељи представљају бројну, али и даље недовољно правно препознату друштвену групу: према званичним подацима у Србији је регистровано око 56.000 самохраних родитеља, док процене указују да их је више од 79.000, при чему већину чине жене. Извештај указује да се институционалне и друштвене предрасуде према самохраним мајкама преплићу у пракси: од послодаваца који њихову посвећеност породици тумаче као „непоузданост“, до ширих стереотипа који жене без партнера и њихову децу постављају на маргину. Последице су озбиљне — сиромаштво, зависност, маргинализација и угрожено достојанство. Многе самохране мајке су приморане да живе у проширеним породицама где немају власништво над некретнином и где су изложене притисцима и осудама. Положај самохраних мајки на тржишту рада је посебно тежак: две трећине самохраних родитеља сматра да су у лошијем положају од осталих, док самохране мајке свој статус процењују као још тежи. Подаци показују да више од 85% послодаваца нема никакве мере подршке за запослене самохране родитеље, нити води евиденцију о њиховом броју. Ови налази јасно указују да је ризик од дискриминације самохраних мајки у области рада висок и широко распрострањен.

Имајући у виду претходно наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да је отказивање уговора о раду АА засновано на њеном њеном личном својству – брачном и породичном статусу, с обзиром да из навода изјашњења и достављених прилога није утврђен ни један објективан и оправдан разлог за овакво поступање послодавца.

МИШЉЕЊЕ

Привредно друштво ББ доо из Б. повредило је одредбе члана 6. у вези са чланом 16. став 1. Закона о забрани дискриминације, јер је подноситељки притужбе отказало уговор о раду због тога што је, као самохрана мајка, затражила слободан дан ради присуствовања догађају свог малолетног детета.

ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује привредном друштву ББ доо:

Да отклони повреде права које су наступиле као последица дискриминаторног отказа уговора о раду АА.

Да убудуће, својим поступањем према запосленима, не крши прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да привредно друштво ББ доо из Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико привредно друштво ББ из Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] Закон о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21), члан 1. став 2.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06)

[3] „Сл. гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење

[4] Фондација Ана и Владе Дивац, Положај самохраних родитеља на тржишту рада Републике Србије, доступно на: https://www.divac.com/upload/document/publikacija_srpski_za_web.pdf

[5] Извештај доступан на: https://ravnopravnost.gov.rs/posebni-izvestaji/

ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић

523-25 Дискриминација на основу брачног и породичног статуса на раду