бр. 07-00-407/2024-02  датум: 3.10.2024.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је поднела Асоцијација АA, у име ББ, против Специјалне болнице „ВВ“ због дискриминације на основу здравственог стања. У притужби је наведено да је ББ отишао на заказани преоперативни преглед у Специјалну болницу „ВВ“ ради операције катаракте и да му је докторка која га је прегледала, након што је сазнала да је ХИВ позитиван, причала о томе како може доћи до компликација приликом операције катаракте код ХИВ позитивних пацијената, након чега је упућен у терцијарну установу. Повереник је у току поступка затражио изјашњење од Специјалнe болницe „ВВ“. У изјашњењу адвоката ГГ, пуномоћника Специјалне болнице „ВВ“, између осталог наведено je да су поступајући лекари у конкретном случају у свему поступили у складу са правилима здравствене струке. Такође, цитиране су одредбе члана 156. Закона о здравственој заштити којима се прописује да здравствени радник може одбити пружање здравствене заштите ако здравствена услуга коју треба пружити није у складу са његовом савешћу, уверењима или међународним правилима медицинске етике – приговор савести, као и одредбе члана 57. Кодекса Медицинске етике лекарске коморе Србије, којим је прописано да лекар има права да одбије лечење и упути пацијента другом лекару уколико сматра да није довољно стручан или да нема техничке могућности за успешно лечење, ако не постоји однос пуног поверења пацијента у рад лекара или ако пацијент одбија сарадњу, покушава да врши злоупотребе, изузев у случају неопходности пружања хитне медицинске помоћи. У изјашњењу је истакнуто да се уговор који Специјална болница „ВВ“ има закључен са РФЗО односи на секундарни ниво пружања здравствене заштите, односно дневну амбулантну хирурију, што имплицира да болница нема могућност да пацијенте, у случају компликација, задржи у болници на даљем лечењу и евалуацији након операције, као и ради евентуалног санирања компликација које могу настати код таквих пацијената. У току поступка Повереник је утврдио да је Специјална болница „ВВ“ отказала операцију катаракте ББ, након сазнања да је ХИВ позитиван, чиме је подносилац притужбе учинио вероватним акт дискриминације, у смислу члана 45. Закона о забрани дискриминације, због чега је терет доказивања пребачен на Специјалну болницу „ВВ“, која је у складу са овим чланом дужна да докаже да није крив односно да докаже да није дошло до повреде начела једнакости.

Увидом у специјалистички извештај болнице који је дат подносиоцу притужбе, Повереник констатује да је наведено само да пацијента треба упутити у терцијарну установу ради планиране операције катаракте без навођења разлога или шта је од додатних налаза потребно урадити. Повереник даље констатује да уз своје изјашњење болница није доставила ниједан доказ да би у конкретном случају операција катаракте представљала ризик за подносиоца притужбе због неког његовог преоперативног налаза, нити је доставила иједно истраживање или други доказ који потврђује наводе из изјашњења да операција катаракте би за подносиоца притужбе представљала велики ризик, због чега је нужно да се операција обави у терцијарној установи. У вези са наводима из изјашњења, Повереник даље указује да Закон о здравственој заштити, одредбом члана 21. став 1. такође прописује да начело правичности здравствене заштите подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по различитим основима, између осталог, по основу врсте болести, као и да члан 27. Закон о забрани дискриминације забрањује дискриминацију на основу здравственог стања уколико се лицу због његовог личног својства неоправдано одбије пружање здравствене услуге. Повереник подсећа да је у Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права изричито наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу и здравственој нези. У вези са потенцијалним компикацијама након операције, које су истакнуте и изјашњењу, Повереник је указао да је у студији која је рађена у вези са операцијом катаракте код пацијената који су ХИВ позитивни, хируршким исходима, компликацијама и постоперативној прогресији код ХИВ пацијената који су подвргнути операцији катаракте, доктори укључени у студију утврдили да je операција катаракте код ХИВ позитивних пацијената безбедна са исходима сличним општој популацији, с тим што њихово очно и опште здравље треба оптимизовати пре операције катаракте. У студији је наведено да се поступак операције катаракте, пацијентима који живе са ХИВ-ом не разликује од пружања интервенције пацијентима које немају ХИВ, уз спровођење свих стандардних медицинских мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и пацијената. Повереник је донео мишљење да је одбијањем пружања здравствене услуге – операције катаракте ББ, након саопштавања ХИВ статуса, Специјална болница „ВВ“ повредила одредбе члана 6. а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације. Болници је препоручено да упути писано извињење ББ и да убудуће поступа у складу са антидискриминационим прописима.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу Асоцијације АА, поднету у име ББ, против Специјалне болнице „ВВ” због дискриминације на основу здравственог стања.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да је ББ 26. маја 2024. године у 14:40 часова дошао на већ заказан преглед за потребе операције катаракте у „ВВ“ и да је за почетак са медицинском сестром ишао на преглед на неколико апарата, а затим код докторке која му се није представила;
• да га је докторка која га је прегледала, када је сазнала за његов ХИВ статус, питала да ли је то напоменуо приликом заказивања прегледа, на шта је он одговорио да није;
• да је докторка, након прегледа, дуго причала о томе како ХИВ инфекција може изазвати проблеме приликом операције катаракте, иако је он напоменуо да је већ разговарао са др ДД са Клинике за инфективне и тропске болести, која води његов ХИВ статус, и да је она рекла да је то рутинска операција за пацијенте са његовом дијагнозом и да нема потребе за посебним третманом;
• да га је иста докторка прекинула и рекла му да др ДД ипак не оперише очи па не може давати такве информације:
• да му је докторка дала специјалистички извештај у ком пише да треба да се обрати терцијарној установи, где могу да га оставе на болничком лечењу, због пост оперативних проблема, односно инфекција изазваних ХИВ-ом
• да је на специлистичком извештају печат др ЕЕ, офталмолога којег ББ није уопште видео јер га је прегледала докторка која се није представила.
  • У прилогу притужбе је достављено: 1) Пуномоћје ББ дато Асоцијацији АА ради подошења притужбе Поверенику за заштиту равноправности, од 14. јуна 2024. године; 2) Специјалистички извештај Специјалне болнице „ВВ” од 26. маја 2024. године.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације^[1], те је затражио изјашњење на наводе из притужбе од Специјалне болнице „ВВ”.
  • У изјашњењу адвоката ГГ, пуномоћника Специјалне болнице „ВВ”, наведено је:
• да су неосновани наводи подносиоца притужбе истакнути у притужби да је у конкретном случају извршена дискриминација и повреда равноправности подносиоца притужбе из разлога што није наведено како и по ком основу је у конкретном случају извршена дискриминација у односу на подносиоца притужбе;
• да су поступајући лекари у конкретном случају у свему поступили у складу са правилима здравствене струке, што се не може рећи за подносиоца притужбе и удружење које је он овластио за подношење притужбе;
• да је чланом 5. Уговора закљученим са РФЗО прописано следеће: „“Давалац здравствених услуга је у обавези да пружа здравствене услуге осигураним лицима које су предмет овог уговора, у складу са законом којим је уређено здравствено осигурање, законом којим се уређује здравствена заштита као и прописима за спровођење тих закона. Давалац здравствениох услуга је у обавези да здравствене услуге пружа у складу са медицинском доктрином и стандардима важећим за услуге које су предмет овог уговора. Давалац здравствениох услуга је у обавези да код пружања здравствених услуга поступа у складу са пажњом доброг стручњака.“
• да је чланом 156. Закона о здравственој заштити прописано да: „Здравствени радник може одбити пружање здравствене заштите ако здравствена услуга коју треба пружити није у складу са његовом савешћу, уверењима или међународним правилима медицинске етике (у даљем тексту: приговор савести). Здравствени радник дужан је да о приговору савести сачини службену белешку која се чува у медицинској документацији пацијента и о приговору савести обавести непосредног руководиоца, директора здравствене установе, руководиоца другог правног лица, односно оснивача приватне праксе. Здравствена установа, односно приватна пракса, дужна је да поштује истакнути приговор савести здравственог радника, као и да обезбеди пружање здравствене заштите пацијенту од стране другог здравственог радника“ и да здравствени радник не може одбити пружање хитне медицинске помоћи истичући приговор савести;
• да је чланом 57. Кодекса Медицинске етике лекарске коморе Србије прописано да: „Лекар има права да одбије лечење и упути пацијента другом лекару уколико сматра да није довољно стручан или да нема техничке могућности за успешно лечење, ако не постоји однос пуног поверења пацијента у рад лекара или ако пацијент одбија сарадњу, покушава да врши злоупотребе, изузев у случају неопходности пружања хитне медицинске помоћи“;
• да је пуномоћник подносиоца захтева захтевао информације о пацијенту ББ, иако није доставио било какав документ у виду овлашћења, нити је исти имао право да захтева предметне информације у складу са Законом о правима пацијената;
• да је пуномоћник подносиоца захтева удружење основано од стране лица ЛГБТ популације, што нема никакве везе са тим да ли је неко заражен вирусом ХИВ-а, нити болницу интересује којој сексуалној оријентацији припада, јер болница има пацијенте различитог пола, сексуалне оријентације, вере, нације и слично;
• да се поставља питање да ли равноправност коју пацијент захтева треба да буде на штету његовог здравственог стања и на штету пружања здравствених услуга које морају да буду пружене у складу са правилима струке као што је у конкретном случају и урађено;
• да се уговор који Специјална болница „ВВ” има закључен са РФЗО односи на секундарни ниво пружања здравствене заштите, што значи на дневну амбулантну хирурију, што имплицира да болница нема могућност да пацијенте у случају компликација задржи у болници на даљем лечењу и евалуацији након операције, као и ради евентуалног санирања компликација које могу настати код таквих пацијената;
• да наводи лекара инфектолога нису релевантни у односу на операције које је требало да изврши лекар специјалиста офталмологије, јер инфектолози немају стручна знања у вези са протоколарним поступањем са офталмолошким пацијентима и не би сносили било какву одговорност за евентуалне компликације или погоршања здравственог стања пацијента, те да усмено давање савета пацијенту, па ни од лекара који поседује стручна знања, а камоли од лекара друге специјалности, не може бити основ за тачност навода да је то рутинска операција и да неће бити компликација;
• да су нетачни наводи да су пацијента прегледали лекари чији печат не стоји на лекарском извештају, јер се на истом налазе печати лекара који је прегледао пацијента и лекара који се сагласио са стручним мишљењем колеге који је прегледао пацијента.
• да из свега наведеног, као неспорно следи да је подносилац притужбе из моралних, етичких и професионалних разлога упућен у здравствену установу терцијарног типа, како би могао добити адекватан третман те комплетну постоперативну болничку негу, јер код подносиоца одговора то није било могуће пружити из разлога што уговор закључен са РФЗО не даје таква права;
• да, ако постоји неетичко поступање, сматрају да исто евентуално може да постоји од стране службе која је подносуоца притужбе ставила на листу чекања и дала могућност да одабере место операције, поред сазнања да подносилац одговора као и друге приватне установе у приватној својини немају права да о пацијентима брину на терцијарном нивоу и испрате их од почетка до краја лечења у случају компликација;
• да је, сходно свему наведеном, неспорно да је у конкретном случају у свему поступљено у складу са правилима струке и важећим прописима и да није извршено дискриминаторно или неравноправно понашање према пацијенту из било ког разлога, а најмање из разлога који се наводе у притужби.

1.6.      У прилогу изјашњења достављено је: 1) Пуномоћје Специјалне болнице „ВВ” дато адвокату ГГ od 18. јула 2024. године; 2) Електронски допис адвоката ГГ упућен ЂЂ, директору Специјалне болнице „ВВ”.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• У току поступка утврђено је да је 26. маја 2024. године, ББ обавио преглед у Специјалној болници „ВВ”, у оквиру преоперативне припреме ради планиране операције катаракте на левом оку.
• Увидом у специјалистички извештај Специјалне болнице „ВВ” утврђено је да је ББ навео да се жали на ослабљен вид на оба ока, више на десном уназад 2-3 године, да од општих болести наводи повишен арт.притисак, да је ХИВ позитиван од 2008. године, на редовној терапији те да негира болести од хередитарног значаја, као и алергије на лекове.
• Увидом у специјалистички извештај Специјалне болнице „ВВ” такође је утврђено да се пацијент ББ упућује у терцијарну установу ради планиране операције катаракте.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник заштиту равноправности, приликом давања мишљења у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је независни државни орган установљен Законом о забрани дискриминације^[2]. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтеве за покретање прекршајног поступка због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
• Устав Републике Србије[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
• Одредбом чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима^[4] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права^[5] изричито је укључио здравствено стање, а нарочито HIV статус у „другу околност“ из чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да HIV статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези [..]
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, чл. 27. прописана је забрана дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање. Овај вид дискриминације постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга.
• Закон о здравственој заштити[6] у члану 21. став 1. прописује да начело правичности здравствене заштите подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по основу расе, пола, рода, сексуалне оријентације и родног идентитета, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, здравственог стања, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, као и другог личног својства које може бити узрок дискриминације. Одредбом члана 39. став 1. т. 1-4. истог закона прописано је да приватна пракса може обављати здравствену делатност ако испуњава услове прописане овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, и то ако има: 1) прописану врсту и број здравствених радника са стеченим одговарајућим високим, односно средњим образовањем, са лиценцом надлежне коморе, а за обављање одређених послова и са одговарајућом специјализацијом, односно ужом специјализацијом, у радном односу на неодређено време; 2) прописану дијагностичку, терапијску и другу опрему за безбедно и савремено обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана; 3) прописане просторије за обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана; 4) прописане врсте и количине лекова и медицинских средстава које су потребне за обављање здравствене делатности за коју је приватна пракса основана.
• Члан 6. ст. 2. Закона о правима пацијената^[7] прописано је да у поступку остваривања здравствене заштите пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације.

Анализа навода притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.9. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају је потребно утврдити да ли je Специјална болница „ВВ” извршила акт дискриминације на основу здравственог стања као личног својства, односно да ли је ХИВ статус пацијента ББ био разлог да му болница одбије здравствену услугу.

3.10. На основу навода из притужбе, утврђено је да је ББ 26. маја 2024. године  отишао на заказани преглед у Специјалну болницу „ВВ” и да је том приликом докторки која га је прегледала рекао за свој ХИВ статус. Такође је утврђено да га је докторка том приликом питала да ли је најавио да је ХИВ позитиван када је заказивао преглед, што је он негирао. Како је наведено у притужби, докторка му је током прегледа говорила о томе како у случају ХИВ-а долази до опасних и штетних ситуација и да су могуће ситуације које доводе до губитка „ретине“. ББ јој је том приликом рекао да му је докторка ДД, са Клинике за инфективне и тропске болести, која води његов ХИВ статус објаснила да је то рутинска операција за пацијенте са његовом дијагнозом и да нема потребе за посебним третманом, на шта је она одговорила да др ДД ипак не оперише очи па не може давати такве информације. На крају му је рекла да треба да тражи државну болницу где могу да га оставе на болничком лечењу због пост-оперативних проблема, односно инфекција изазваним ХИВ-ом.

3.11. Увидом у специјалистички извештај утврђено је да је пацијент ББ упућен у терцијарну установу ради операције катаракте, након што се сазнало за његов ХИВ статус.

3.12. Дакле у конкретном случају, на основу навода из притужбе и увидом у специјалистички извештај, закључено је да постоји вероватноћа о постојању дискриминације будући да је Специјална болница „ВВ”, након обављеног прегледа и сазнања да је пацијент ББ ХИВ позитиван, одбила да изврши планирану операцију катаракте, односно пацијента је упутила у терцијарну установу ради операције која је  требало да се обави у тој здравственој установи. С тим у вези, Повереник истиче да је у конкретном случају релевантна примена правила о пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, уколико подносилац притужбе учини вероватним акт дискриминације терет доказивања да није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на лицу против кога је поднета притужба. На основу утврђеног чињеничног стања, на основу навода из притужбе и специјалистичког извештаја који је потврдио те наводе, Повереник констатује да је подносилац притужбе учинио вероватним акт дискриминације, у смислу члана 45. Закона о забрани дискриминације. Дакле, у смислу одредбе овог члана Закона о забрани дискриминације, терет доказивања је пребачен на Специјалну болницу „ВВ”, која је у складу са одредбом дужна да докаже да није крива, односно да докаже да није дошло до повреде начела једнакости.

3.13. У изјашњењу ГГ, адвоката Специјалне болнице „ВВ”, између осталог наведено је да су неосновани наводи подносиоца притужбе истакнути у притужби да је у конкретном случају извршена дискриминација и повреда равноправности подносиоца притужбе из разлога што није наведено како и по ком основу је у конкретном случају извршена дискриминација у односу на подносиоца притужбе, као и да су поступајући лекари у конкретном случају у свему поступили у складу са правилима здравствене струке. У изјашњењу су цитиране одредбе члана 156. Закона о здравственој заштити којима се прописује да здравствени радник може одбити пружање здравствене заштите ако здравствена услуга коју треба пружити није у складу са његовом савешћу, уверењима или међународним правилима медицинске етике – приговор савести. Такође је цитирао одредбе члана 57. Кодекса Медицинске етике лекарске коморе Србије, којим је прописано да лекар има права да одбије лечење и упути пацијента другом лекару уколико сматра да није довољно стручан или да нема техничке могућности за успешно лечење, ако не постоји однос пуног поверења пацијента у рад лекара или ако пацијент одбија сарадњу, покушава да врши злоупотребе, изузев у случају неопходности пружања хитне медицинске помоћи.

3.14. Поводом ових навода из изјашњења Повереник најпре указује да је увидом у специјалистички извештај болнице који је дат подносиоцу притужбе само наведено да пацијента треба упутити у терцијарну установу ради планиране операције катаракте без навођења разлога или шта је од додатних налаза потребно урадити. У вези са наводима из изјашњења, Повереник даље указује да такође Закон о здравственој заштити, одредбом члана 21. став 1. прописује да начело правичности здравствене заштите подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по различитим основима, између осталог, по основу врсте болести, као и да члан 27. Закон о забрани дискриминације забрањује дискриминацију на основу здравственог стања уколико се лицу због његовог личног својства неоправдано одбије пружање здравствене услуге. Повереник подсећа да је у Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права изричито наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу и здравственој нези.

Имајући у виду да уз изјашњење није достављен ни један доказ који поткрепљује наводе из изјашњења да је било неопходно упутити подносиоца притужбе у терцијарну установу, о којој неопходности не указује ни специјалистички налаз, Повереник је извршио увид у доступна истраживања на ову тему. Наиме, у вези са потенцијалним компикацијама након операције, које су истакнуте у изјашњењу, Повереник указује да је у доступној студији  која је рађена у вези са операцијом катаракте код пацијената који су ХИВ позитивни, хируршким исходима, компликацијама и постоперативној прогресији код ХИВ пацијената који су подвргнути операцији катаракте, доктори укључени у студију утврдили да je операција катаракте код ХИВ позитивних пацијената безбедна са исходима сличним општој популацији, с тим што њихово очно и опште здравље треба оптимизовати пре операције катаракте. У студији је наведено да се поступак операције катаракте, пацијентима који живе са ХИВ-ом не разликује од пружања интервенције пацијентима које немају ХИВ, уз спровођење свих стандардних медицинских мера заштите, које се свакако подразумевају у циљу заштите особља и пацијената.^[8]

3.15. У изјашњењу је такође, између осталог наведено да је удружење које је поднело притужбу Поверенику у име ББ удружење основано од стране лица ЛГБТ популације, што нема никакве везе са тим да ли је неко заражен вирусом ХИВ-а, нити болницу интересује којој сексуалној оријентацији припада, јер болница има пацијенте различитог пола, сексуалне оријентације, вере, нације и слично и да се поставља питање да ли равноправност коју пацијент захтева треба да буде на штету његовог здравственог стања и на штету пружања здравствених услуга које морају да буду пружене у складу са правилима струке. Истакнуто је да уговор који Специјална болница „ВВ” има закључен са РФЗО односи на секундарни ниво пружања здравствене заштите, што значи на дневну амбулантну хирурију, што имплицира да болница нема могућност да пацијенте у случају компликација задржи у болници на даљем лечењу и евалуацији након операције, као и ради евентуалног санирања компликација које могу настати код таквих пацијената.

3.16. Поводом навода из изјашњења које се односе на удружење које је поднело притужбу, Повереник указује да је у конкретном случају потпуно ирелевантно ко је оснивач удружења и каква је повезаност подносиоца притужбе и ББ, будући да је Асоцијација АА која је поднела притужбу у његово име, уредно доставила доказ о могућности подношења притужбе, односно пуномоћје оверено код нотара. Повереник подсећа на одредбе члана 35. Закона о забрани дискриминације којим је прописано да се поступак пред Повереником за заштиту равноправности покреће подношењем притужбе лица које сматра да је претрпело дискриминацију, уз подношење доказа о претрпљеном акту дискриминације. Притужбу може поднети и друго лице или организација која се бави заштитом људских права, уз сагласност лица чије је право повређено. Овакава сагласност није потребна уколико организација која се бави заштитом људских права подноси притужбу у име групе лица под условом да се повреда односи на неодређен број лица друштвене групе које повезује неко лично својство.

3.17. Повереник за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији ХИВ-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са ХИВ/АИДС-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у домену ХИВ/АИДС-а. Суд у образложењу пресуде, наводи да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације^[9].

3.18. Повереник за заштиту равноправности указује да су особе које живе са ХИВ-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације, стигматизације и дискриминације. Особе које живе са ХИВ-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима, што може, између осталог довести и до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са ХИВ-oм.

3.20. Влада Репубиле Србије је усвојила Стратегију за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018–2025. године^[10], у којој је истакнуто да је Општи циљ Стрaтегије превенцијa ХИВ инфекције и других полно преносивих инфекција, кaо и обезбеђење лечењa и подршке свим особaмa које живе са ХИВ-ом. Главне компоненте Стратегије су: 1) превенција; 2) лечење и подршка особа које живе са ХИВ-ом; 3) заштита људских права, стигма и дискриминација; 4) стандарди квалитета; 5) стратешке информације за акцију. У оквиру поглавља  заштита људских права, стигма и дискриминација постављен је циљ да се  смањи стигма и елиминише дискриминација у окружењу према ПЛХИВ и кључним популацијама у ризику уз пуно поштовање њихових људских права. Унапређење капацитета за елиминацију дискриминације, сузбијање свих облика насиља и за поштовање и заштиту људских права повезаних са ХИВ-ом.  У оквиру анализе актуеле ситације истакнуто је да чак око 41% здравствених радника у Републици Србији има дискриминаторан став према особама које живе са ХИВ-ом. Већина случајева стигме и дискриминације пријављених од стране ПЛХИВ бива почињено од стране здравствених радника. У Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2023. годину^[11], истакнуто је да особе које живе са ХИВ/АИДС-ом ретко подносе притужбе из страха да ће њихов статус постати познат широј заједници, чиме се повећава ризик од виктимизације и због чега су  врло значајна спроведена ситуациона тестирања дискриминације. Такође у извештају Human rights and HIV/AIDS Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights^[12], Високи комесар Уједињених нација за људска права упутио је препоруке које су неопходне за постизање друштвених циљева које је усвојила Генерална скупштина у својој Политичкој декларацији о ХИВ-у/ АИДС-у, и то: укидање неједнакости и усмеравање ка окончању АИДС-а до 2030. године; уклањање казнених законских и политичких оквира; смањење стигме и дискриминације; и решавање родних неједнакости и родно заснованог насиља. Дискриминација према особама које живе са ХИВ-ом у здравственим установама је широко распрострањена, са уделом људи који живе са ХИВ-ом у распону од 1,7% до чак 21% у 13 земаља који су пријавили ускраћивање здравствених услуга најмање једном у претходних 12 месеци. У најмање 1/3 земаља које су извештавале, више од 10% испитаника у свим кључним популацијама избегавало је да потражи здравствену заштиту.

3.21. Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који због природе свог посла први сазнају за ХИВ позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са ХИВ-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са ХИВ-oм.

4. МИШЉЕЊЕ

Одбијањем пружања здравствене услуге – операције катаракте ББ након саопштавања ХИВ статуса, Специјална болница „ВВ” је повредила одредбе члана 6. а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Специјалној болници „ВВ”:

5.1.  Да посредством Асоцијације АА, упути писано извињење ББ.

5.2.  Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима и обезбеди под једнаким условима пружање здравствених услуга особама које живе са ХИВ-oм.

Потребно је да Специјална болница „ВВ” обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Специјална болница „ВВ” не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, бр. 22/09 и 52/21

[2] Закон о забрани дискриминације, („Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21)

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 98/06)

[4] Чл. 33. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени гласник СФРЈ“, бр. 7/71)

[5] Бр. 20 из 2009. године

[6] „Службени глансик РС“, бр. 25/19 и 92/23 – аутентично тумачење

[7] „Службени гласник РС“, бр. 45/2013 и 25/19 др. закон

[8] Cataract surgery in HIV patients, ARVO Annual Meeting Abstract, April 2014, доступно на: Cataract surgery in HIV patients | IOVS | ARVO Journals

[9] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. март 2011. године

[10] „Службени гласник РС“, бр. 61/18

[11] Извештај Повереника за заштиту равноправности 2023. годину, доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji/

[12]Human rights and HIV/AIDS, Report of the United Nations High Commissioner for Human Rights, 2022, доступно на интернет страници: https://documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G22/337/67/PDF/G2233767.pdf?OpenElement

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

470-24 Дискриминација на основу здравственог стања